Istina uvek košta, i u životu, i u literaturi (057)

...Lukić ne piše, (kada je re o kritici i esejistic), samo o svojim prijateljima, zažmurivši na jedno oko, iako ponekada ume da bude "slab" prema piscima prvih knjiga (naročito onih koju su svoju prvu knjigu objavili tek zakoračivši u petu deceniju, kao što je slučaj sa kritiarkom Lj. Šop, koja mu je, uzgred budi rečeno, kao urednik odbila romane, za koje će kasnije dobiti laskave ocene).
Zbog te nesebičnosti , Lukić je kao kritčiar, u smešnoj poziciji, ili kontraverznoj, da ga mlađi ljudi u srpskoj književnosti pogrešno shvate i proglase "idiotom" .
U stvari, reč je o nesebičnosti i istinoljubivosti.
I kao pesnik, i kao prozni pisac, esejist, Lukić u osnovi želi samo jedno: Istinu. Pišući, poeziju naročito, on se oslobađao od huka reči i magla epohe i probijao kroz predrasude i šeme slika, dolazeći do istine, nage, proste, ponekad smrtonosne. On je ugasio lažne priče, učinio smešnim trivijalne novostvorene književne hijerarhije, kao dimljivu lampu.
Video je da sviće - njegova poezija objavljuje svitanje. . .
Uz sve poštovanje pesničkog opusa pesnika Raičkovića (sam Lukić je o tome kritički pisao u eseju "SAVEST"), ipak je pisac Raičković, jedan od najpromašenijih proznih pisaca srpske literature ( "kastrirao" ga je, po vlastitom priznanju, jedan američki romanopisac ! )

Lukić - i u tome ima neke više pravde - ima mnogo više sreće kao prozni pisac, esejist, kritičar.

(Kao čovek, uzdigao se i oprostio, ne čekajući izvinjenje gospode urednika. Prepustio je njihovom izboru : ili da se izvinu, ili da umru sa mrljom na savesti...) ...

*

(....) U knjigama eseja Miroslava Lukića, što se pojavljuju u okviru Opusa Umetnost mahagonija (druga i treća izdanja pojedinih knjiga) , reč je o izvrsnim, neoficijelnim esejima, koje je pisac, kao kritičar, mogao - kako sam veli - " na miru i u sabranosti da zaokruži. Baš zato, što nije samo knjiga eseja, već više od toga, preplet najraznorodnijih fragmenata, ona može poslužiti eventualnim tumačima kao jedan od prozora u laboratoriju pisca....(...) Ovo izdanje je prevazišlo prvobitni povod : pre svega metodom približavanja idealu o kojem je sanjao pokojni Kiš, u ovom izdanju naglo i vrtoglavo se smenjuju pojmovi, povodi, po zakonima jednog višeg slučaja i sleda, akumulacije i sinteze ; ovde je bogovski izmešano nebesko i zemaljsko, prošlo i buduće, sa poezijom i prozom sveta..." (Citat je preuzet iz Lukićeve knjige "Usamljeno drvo, I") ........

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. ...- 187

M. Lukić - kao pisac-kritičar, i urednik (056)

....Pored Almanaha za živu tradiciju, književnost i alhemiju, Lukić je kao osnivač, izdavač i urednik pokrenuo i časopis ZAVETINE; raznovrstan, različit od svih drugih časopisa. Taj književni mesečnik nije čamac koji je strah priterao obali; koncepcija njegova na trbuhu ne stoji i ne hodi. To je časopis čija koža blista, kao nova, zmijska; ne širi strah, ni teoriju nemorala savremene oficijelne srpske književnosti i kritike.
Urednik je, kao pisac, progutao sve knjige i eksperimente srpske oficijelne literature i kritike, uhvatili su ga grčevi od nje, i on je našao lek od svoje i bolesti javne epohe i veka, objavljujući časopis, u kojem nema onih književnih pijavica što su se pripile uz trbuh zemlje, te sisaju krv i otrov iz nje. To je zaista nov časopis, nezavistan doslovno, najizrazitija tribina srpskog neoficijalizma, za koji se traži jedan ceo urednički život. Ceo život urednika i saradnika traži se kao cena, da bi se zavesa pridigla sa velike tajne, makar u početku samo toliko da se ispod nje može provući jedno vlakno svetlosti...

Velika većina srpskih književnih časopisa, poslednjih decenija i godina, morala je odbiti ovog pisca, sa svim njihovim porocima, o kojima niko ni da zucne, o porocima i neistinama koji ne fermaju logičnost i istinitost. Kao bela navlaka oko, tako su zaslepljene duše mnogih savremenih časopisa. Ni jednu pčelu ne mogu privući k sebi, samo bumbare, i bumbare i stršljenove, a kamo li vasionu i sveistinu.
ZAVETINE je pokrenuo vidoviti usamljenik, jer vidovitost raste kod usamljenika, koji mogu da gledaju u daljinu. A ovaj pesnik je od najranijih dana upirao svoj pogled prema bregovima, preko bregova...
Časopisi književni nisu postizali cilj : tapkali su, tapkali, tapkali; pipkali su, pipkali, pipkali; delili su i razlagali; merili su i premeravali, brojili, dok im hrpa stvari nije prepunila korice i dušu, kao gomila peska, stvarajući iluziju sigurnosti za milione mozgova nojeva. Sami su sebe osudili i ne treba niko drugi da im sudi; Lukić je to, kao čovek i urednik uvideo. Ništa ne postoji bez Boga i s pogledom na Svečoveka, Sveprostor i Svevreme - tome su okrenute ZAVETINE. I časopis i njegov urednik ne zanose se Evropom i njenom gordošću i naukom, jer je Evropa i Zapad izbacila Svečoveka kao roba, i odavno je počela robovati samo svojoj misli i svojim preteranim ambicijama. Evropa je bila most iz varvarstva nekulturnog u varvarstvo kulturno; a ZAVETINE objavljuju rušenje toga mosta, i slika dva vremena i dva toka koji su postali jedan, nezreo i truo, što previre u buretu kao komina. Evropa je sagradila palate lisicama i vukovima, a Svečoveka ostavila bez krova, i neke male narode da umiru decenijama usred suše bez i jednog krčaga vode. ZAVETINE prizivaju neku Treću Evropu, i Treću religioznu epohu stvaralaštva... ZAVETINE vraćaju izgubljeni duh, izgubljeno zdravlje. Žigošu književno gurmanstvo, književnu i svaku drugu perfidnost. Već prvi dvobroji ovog časopisa bili su blagotvorni kao prolećni pljuskovi. Nema u ZAVETINAMA Doktora Duha, jer je bankrotirao. Ni Doktora Krv, on je privukao sebi svoje pacijente. ZAVETINE su došle iz duha, i samo iz duha, u kome ključa zdravlje...Kroz koju godinu, dve, kada iza nas budu bili tridesetak brojeva ZAVETINA, moći će se videti koliko je sve bilo smešno i lakrdijaški zamišljeno u tom svetu, i književnosti, i časopisa, gde je sve što je bilo dohvaćeno rukom bilo inficirano "balkanskim sindromom"...

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 192 - 194

Religija poezije - M. Lukić (055)

..."RELIGIJA POEZIJE" ( "Zavetine", Beograd, 1999.), knjiga eseja o "stvaralačkom razvoju ili o trećoj religioznoj epohi stvaralaštva" (kako stoji u podnaslovu), objavljena je povodom tridesetogodišnjice književnog delovanja Miroslava Lukića (1950). Knjigu čini trinaestak Lukićevih eseja, objavljivanih poslednjih desetak godina u našim najpoznatijim književnim časopisima o najistaknutijim srpskim pesnicima, koje je, uzgred budi rečeno, Lukić uvrstio u svoju antologiju srpskog pesništva "NESEBIČNI MUZEJ" (1999) : o Miodragu Pavloviću, Ivanu V. Laliću, pokojnom Srbi Mitiću, Adamu Puslojiću i Aleksandru Lukiću.
Najviše prostora u ovoj osobenoj i neočekivanoj knjizi od jednog pisca poznatijeg kao pesnika i romanopisca, posvećeno je najvećem živom bardu Balkana, Miodragu Pavloviću ( eseji : "Duša, red i mit" - o "Divnom čudu"; "Pesnik sveznačenja i sveobuhvatnosti" - o celokupnom pesničkom opusu Pavlovića; "Urođenici stare Evrope" ; "Prazno polje" i "Umesto pogovora : tajna o čoevku / tajna o androginu") i pesniku Aleksandru Lukiću ( 1957) (studija "Stara i nova Evropa i Aleksandar Lukić" - str. 64 - 116).

Ova knjiga se otvara izvrsnim esejima o preminulom i nedovoljno poznatom stiškom pesniku Srbi Mitiću, o njegovim poznim knjigama i nedovoljno poznatim poemama: "Svetski stub", i "Rekvijem".
To su najanalitičniji i najbolji eseji o ovom pesniku u našoj književnosti.
Lukić je, u stvari, tvorac "sintetičkih eseja", a takav je i "(Ne) sebični muzej", gotovo mala studija o celokupnom pesništvu Adama Puslojića. Centralni ili glavni esej u ovoj knjizi, onaj koji se prvi put objavljuje ( zbog kojega je najverovatnije ova knjiga i napisana) : "Stvaralaki razvoj. Tajna stvaralaštva" (124 - 158) posvećen je iscrpnoj analizi poslednje knjige pokojnog Ivana V. Lalića, u kojoj Lukić poredi "Četiri kanona" sa "Pustom zemljom" i "Četiri kvarteta" T. S. Eliota.
Lukić je vrstan poznavalac moderne srpske i svetske poezije.
On kao antologiar i esejista afirmiše onu poziju u kojoj se - kako sam piše - "smanjuje beskrajno rastojanje između Boga i čoveka", zato što je takva poezija bliže antropološkim uvidima. "Ivan V. Lalić kritikuje Boga i ratnika, misleći da Bog hoće da bude samo Bog : ali Bog hoće da bude i čovek i u tome je smisao sveta!
Misija čoveka nije anđeoska, pasivna i nestvaralačka.
Antropologizam Dostojevskog i Ničea je za pesnike važniji od antropologizma Eliota i stare humanistike antropologije!
Suštinsko saznanje je najvažnije, jer njegova funkcija povećava biće, jer njegovi sunčevi zraci prodiru u najskrivenije i najmračnije dubine bića!
Dve poslednje i najvažnije tajne su : rođenje Boga u čoveku i rođenje čoveka u Bogu!
Sve može biti pobeđeno stvaralaštvom : užas, bol, nemoć, uništenje..." (str. 168).

U ovih nekoliko reenica, sadržana je i "tajna" ove retke knjige u srpskoj esejistici.
Lukić ju je napisao posle niza knjiga eseja i kritika ( "Muzej Nemogućeg Ratara", 1996; "Metafizika u belom odelu", "In continuo, 1" i "Duhovi, 1", 1998) i posle obimnog i iscrpnog predgovora - studije ( "Uvoda u Kratku istoriju srpske poezije XX veka", v. u antologiji "NESEBIČNI MUZEJ", Zavetine, Beograd, 1999; str. 3 - 44). Iz "mora" svojih objavljenih eseja, Lukić je "izvukao" baš one koji se objavljuju u "RELIGIJI POEZIJE", koji na najjasniji i najubedljiviji nain, progovaraju o - berđajevljevski rečeno - atomizaciji i raspadnju živih monada kosmike hijerarhije :
"Treba nešto drugo : prikupljanje duhovnih snaga za božanski život. Sloboda, jer je ljubav. Stvaralaštvo, jer je izlazak iz ropstva u slobodu" ( str. 168).

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 190 -191

NESEBIČAN MUZEJ : antologija poezije 1938 - 1998 (054)

..."Šta je u stvari i konačno to? Fatamorgana onog Šejkinog Zamka, ili onaj Kritski Lavirint u čijem je središtu minotaur, minotaur koga je Dante - kako reče Borhes - zamislio poput bika sa glavom čoveka a u čijem su kamenom spletu zalutale tolike generacije, Borhes i Marija Kodama, Leonid Šejka i Marija Čudina, Danilo Kiš i Miodrag Pavlović, Milorad Pavić i Srba Ignjatović, ili toliki drugi?..." Tako se pitao Miroslav Lukić, satavljač ove opsežne i izazovne antologije poezije, negde pri kraju svoga rada, početkom marta (1998)...

To je atipična antologija, knjiga koja se razlikuje od slinih pokušaja tokom itavog XX veka u srpskoj književnosti, pre svega, svojom "totalnošću" i bezinteresnim afirmisanjem srpskog poetskog stvaralaštva.
Antologiju čine tri dela : prvi (Uvod u kratku istoriju srpske poezije XX veka, str. 3 - 44), drugi (AZBUČNIK, sam izbor, str. 46 - 396), i treći (Registar III, Arhiv NESEBIČNOG MUZEJA, str. 397 - 499).
Treći deo Lukićeve antologije, pored Građe (sitnog inventara) o pesnicima, sadrži još i dragocen: Pregled antologija, izbora ili panorama poezije objavljenih u periodu 1944 - 1998. godine, KAO KNJIGE ; Pregled antologija, izbora ili panorama pesništva objavljenih U PERIODICI 1944 - 1998, kao i Pregled posleratnih antologija proze na s / h jeziku, sa izvedenim statističkim podacima i komentarima.

Lukić je godinama istraživao srpsko pesništvo u najširem smislu rei, preko 315 autora spomenutoga perioda. Lukić nije sastavio antologiju antologija, iako će je većina italaca kroz vreme, upravo tako itati. NESEBIČAN MUZEJ nastao je - kako sastavljač veli - "vertikalnim kretanjem u visinu i dubinu, jer stvaralački duhovni život nije kretanje po površini. Ova knjiga je rangirala autore, zašto i to ne reći, prema tome koliko je u njihovim opusima bilo duhovne smelosti i inicijative unutrašnjeg čoveka da se uputi prema najdubljim bezdanima duha. Mistika ovde nije moda, već je ono što je oduvek bila : svet unutrašnjeg čoveka koji se suprostavlja svetu spoljašnjeg oveka. " Mistika otkrivanja unutarnjeg čoveka je uvek, u različitim oblicima, svedočila o mikrokosmičnosti čoveka. Mistično iskustvo otkriva unutar čoveka kosmos, čitavu bezgraničnu vasionu. Mistika je suštinski suprotna svakom zatvorenom od kosmičkog života izolovanom individualizmu, svakom psihologizmu. Mističko udubljivanje u sebe je uvek izlaženje iz sebe, probijanje preko granica (...) Pravi izlazak iz sebe, iz svoje zatvorenosti i odvojenosti, skriven je u samom čoveku, a ne negde napolju, u unutrašnjem, a ne u spoljašnjem..." (str. 44)
NESEBIČAN MUZEJ, direktno i indirektno, pokazuje kakav je bio odnos prema mistici u srpskoj poeziji XX veka. Antologičar je sastavio izvanredan azbučnik tragedije ljudskog postojanja i utopija, afirmišući onu poeziju i mistiku koja je postala preobraženi život sveta.
Ovaj Lukićev "transfer" iz "skladišta" jednog nedovoljno istraženog perioda, jeste nešto što prelazi granicu i podiže rampu, izlazak iz lavirinta književnosti spomenutoga perioda (1938 - 1998). Ova antologija će koristiti kako najširoj publici, tako i zastupljenim autorima, studentima na univerzitetu, onima koji se bave proučavanjima srpske poezije XX veka, kao i inostranom čitaocu. Knjiga je delo nužne i dugo čekane sinteze, a njeni pravi i najbolji čitaoci čitaće je - od poetka prema kraju. Lukića je kao sastavljača, baš zato što je prvorazredan pesnik i esejist i istraživač, profesor i bibliotekar, vodio pouzdan ukus : ova antologija najavljuje istinsko proleće srpske poezije "one poezije u kojoj se bezgranično uvija u granično, granično se uvija u bezgranično". Baš ove reči mogle su biti motto ove antologije, jer na dublji način izražavaju njenu suštinu. Biće i onih koji se neće složiti sa sastavljačevim izborom i metodom - neka pokušaju da sastave protiv - knjigu, jer Lukić im je bacio izazov u lice : u NESEBIČNOM MUZEJU je sadržano barem nekoliko protiv - antologija, i pet puta toliko skrivenih antologija...
NESEBIČAN MUZEJ je dragoceni poklon srpskoj kulturi i književnosti, nesebčian kako i stoji u naslovu. On je konačno postao njeno JAVNO DOBRO...
Sastavljač je zaslužio visoke ocene i sigurno je da će NESEBIČAN MUZEJ kroz vreme doživeti mnogo izdanja. Antologija na izvanredan način reprezentuje raznovsrnost i bogatstvo srpske književnosti spomenutoga perioda. Ova antologija je jedan od načina izlaska iz lavirinta književnosti spomenutog perioda. U sastavljanje ovakve jedne knjige uložene su godine truda, nesebičnosti, izvesne nemilosrdnosti i nužnoga prevrednovanja. Lukić je sastavljao Antologiju sa snažnom svešću da je naša istorija književnosti stojala posle Drugog svetskog rata, kao i uoči njegovog početka, sa zadatkom koji nije rešila. Ova antologija je objavila rat "omiljenoj igri krijumčara - fantoma - izgradnji bastiona zvanog oficijelna literatura"...

U tom smislu, antologija NESEBIČNI MUZEJ biće nezaobilazna u vremenima i veku koji nastupa, kao podstrek** ili kao meta temeljnije kritike. Lukić je kao antologičar, istraživač i radoznao duh kritičan prema "akterima" i "svecima" posleratne srpske književnosti : on ovu knjigu nije sastavio da bi se ma kome dopao i ma kome ugodio - pesnicima svoje generacije, ili one starije i najstarije, ili mrtvim pesnicima. Lukić je od početka svoga rada krenuo, u odnosu na sve prethodne antologičare, d r u g i m i d r u k č i j i m putem. "

Krenuo je od ZANEMARENOG, OD ZANEMARENIH PESNIKA, DELOVA nezanemarenih pesnika, birajući iz Skladišta Male magaze (sektora pesništva : 1938 - 1998) poeziju u najširem smislu reči, one tekstove koji ZADIRU U SFERU ISTINSKE MISTIKE, U TRAGIZAM LJUDSKOG ŽIVOTA, ISTORIJE I POSTOJANJA" (str. 26). Nije bilo više funkcija, kojima je jedna knjiga morala da udovolji, kao što je udovoljila antologija NESEBIČAN MUZEJ. Ono po čemu će se ova knjiga pamtiti, je Sastavljačevo uporno, svesno nastojanje da bira one pesme ili tekstove koji su prožeti tajnom stvaranja, i antropološkom tajnom stvaralaštva...
Lukić je, dakle, sastavio nešto bitno novo, vredno da postane javno dobro srpske kulture i književnosti, baš zato što nije sastavio još jednu u nizu antologija, najkobniju, sa nemogućnim, nagomilanim zalihama izveštalih klišea i sa formulama koje sprečavaju i koče. U ovoj antologiji nema mandarinskih ponavljanja što umrtvljuju svako slobodno posmatranje i mogućnost drugih, novijih aspekata...Naprotiv!*

S. Ig. Mitrović
* ( Ovde se objavljuje, prvi put, iz rukopisa )

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm. str. 183 -186

** Doista, S. I. Mitrović je predvideo poneke stvari.

U prvo vreme, antologija NM je bila dočekana jednodušno u javnosti. Do sada je objavljeno šest izdanja.
Videti više o tome na Blogu posvećenom ovoj knjizi, sa kojom je, u suštini, otpočeo proces p r e v r e d n o v a n j a

u srpskoj književnosti 20. veka. Adresa Bloga http://www.nesebicanmuzej.blogspot.com

Zatim se pojavio jedan paušalni napad na ovu knjigu, o čemu postoji više građe na već spominjanom Blogu.

Blog Nesebičan muzej pruža priliku svim čitaocima, posetiocima, a pre svega pozvanima, upućenima, da

daju svoje realne kritike, ako imaju argumenata... (Napomena urednika ovog tematskog bloka - K. I.)

Život, sudbina, poezija. Književni slučaj M. Lukića (053)

...Život i sudbina pred ovog pesnika su postavili visoke i skoro nepremostive barijere : malo je onih koji bi ih savladali. Lukić je podjednako dobar i ubedljiv - čini mi se, ubedljiviji od ma koga drugog pesnika na srpskom jeziku - , bez obzira da li je njegova misao uzela oblik vezanog stiha, slobodnog, prozodije, čak i škrtih komentara. Lukić je dobio temeljno književno obrazovanje, ali on nije doktus poeta, niti sentimentalni lirčiar, on je više od toga : pesnik sveznačenja i poželjne savladane sinteze.

Reći za Miroslava Lukića da je, u Srba, jedna od najdubljih pesničkih individualnosti, samo je pola istine : Lukić je u svojim najdubljim i najboljim trenucima uspeo da apsorbuje najvitalnije tokove srpske književne tradicije, ali i one evropske i svetske. To je pesnik koji je uspeo da stvori svoju tradiciju, i po tome se on razlikuje, od mnogih standardnih pesničkih sudbina.

VRATA ZVIŽDA, kao i Lukićeva obimna knjiga RAJSKA SVEĆA, pored svih ostalih stvari, pokazuju i dokazuju, da se ovaj pesnik, za proteklih tridesetak godina, nije zadržao samo na svom iskonskom daru.Da je otišao dalje, dalje od pesnika njegove generacije, dalje od etiketiranih obnovitelja posleratnog modernizma ... ; dalje i od pesnika koji su nastupili osamdesetih i devedesetih.
Lukić je decenijama strpljivo i povučeno radio na svom daru i ars poetici, i to je vidljivo iz pesme u pesmu, kako u onima napisanim 1970, 1971, tako i u onim 1993. ili krajem 1998. i početkom 1999. godine...
Pesme, jedne druge rasvetljuju, odražavaju, kao u kakvim čudesnim ogledalima, ako ih čitalac pažljivo pročita. Lukić je sebi najbolji kritičar i tumač. Njegove su pesme jednostavne naizgled i lepe, kao odraz jablanova i jova ili jorgovana rascvetanih u mirnom ogledalu reke.

Obe knjige, knjiga pesama VRATA ZVIŽDA, i knjiga RELIGIJA POEZIJE - manje knjiga eseja o srpskim pesnicima a više knjiga eseja o tzv. Trećoj religioznoj eposi stvaralaštva, svedoče o jednom izvanrednom stvaralačkom razvojuć... U VRATIMA ZVIŽDA je objavljeno dosta pesama iz vremena kada je Lukić počinjao kao pesnik, pre više od četvrt veka: te pesme pružaju svedočanstvo prvoga reda i izvanrednu građu za razjašnjenje književnog slučaja Miroslava Lukića.
U stvari... nikada nije postojao književni slučaj ovog pisca ...Postojalo je nešto drugo : poprište korisne književnosti i njenih žreca, sumnjivih književnih autoriteta, urednika i inih, koji su se najviše potrudili da urade dosta toga na svojoj ličnoj promociji, reklami i gušenju onih koji dolaze, iz pravaca iz kojih su najmanje očekivani!...

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm. str. 59 -60

Jedno sećanje: Senke budućnosti (052)

( Konferencija za štampu povodom objavljivanja Dela Miroslava Lukića Umetnost mahagonija i najnovijih brojeva časopisa Zavetina)

...“Devetog oktobra 2002. godine tačno u 12. nula pet časova počela je konferencija za štampu povodom izlaska novih brojeva časopisa Zavetine Plus ultra 1- 4/2000 i Umetnost mahagonija 3 – 6 – 2002 i izlaska Dela Miroslava Lukića Opus umetnosti mahagonija”.

Ova konferencija za štampu je prikazana detaljno u č. ( Trećoj Srbiji). Ja kao učesnik ove konferencije za štampu (Gost književne tribine) izneću izvestan svoj doživlja Konferencije za štampu...U dekoru tajanstvene okovanosti knjigama u školskoj biblioteci odvijala se predstava Konferencije za štampu. Malo je bilo zvanično pozvanih…. Dominirale su knjige Miroslava Lukića, časopisi, izdanja… I muzički deo i govorni… - sve je odavalo utisak VEĆA nekog tajnog društva koje ostavlja u amanet neke tajne poruke mladima. Kao činovi tajne inicijacije u tajna učenja, znanja… Ritual… Svečanost i dostojanstvo je nametao ležerni i ozbiljni ton (dramski rečeno) Miroslava Lukića...

… Eto, nevićan usmenom govoru , osećao sam se u mojoj 70. godini svečano i u nekom ritualu te inicijacije i otkrovljenja. Bio sam kao neki đačić pod nekim pritiskom zagonetke smisla misli Mihajla Petrovića – Mike Alasa, misli koju često citiram. “Jedinstvo disparativnih fenomena”. Misao koja sadrži duboke poruke modernosti i nauke i umetnosti moderne; i naravno mistike i filozofije.
Celu atmosferu pojačavali su u intimnom doživljaju i sami naslovi knjiga i časopisa: Umetnost mahagonija, Drvo života, Avetinjska metafizika romana Ujkin dom, Zavetine… Nesbičan muzej plus Ultra, Rečnik prototipa, istočnik … Dakle – duh pra…, drevnog, inicijacije.Čar mističnosti tajnog skupa zavetnog po mome osećanju, uživljavanju u zavetnost dubokih istina o misterijumu budućnosti senčilo je prisustvo rodonačelnika signalizma Miroljuba Todorovića kao i profesora dr. Dimitrijevića da kažemo ovde doktora maksiofacijalne hirurgije.

Mladi glasovi učenika koji kao u ritmu govore svete predaje, zavetna znanja duha – duha drevnih knjiga.
Ne, nisam se stideo svojih godina, iskustva. Podavao sam se slobodno milju mašte doživljaja tajne alhemije reči tajnog društva. Iz hodnika dopirao je žamor đačkih glasova. Činilo mi se da su to glasovi misterijuma budućnosti, glasovi senki budućnosti. U sebi se nisam libio da me senče duhovi misterija pitagoreaca, orfeizma. Možda baš od njihovog duha ima nećega u Istočnoj Srbiji i u duhu Miroslava Lukića?...

Sigurno je da bih sociološki oskrnavio neko tumačenje duboko istinitog, poštenog, iskrenog i sa senkama očinskog gneva prema slepom i sebičnom vremenu koje prećutkuje postojanje – pesnika Miroslava Lukića.
Ako je “čutanje najbolji govor”, onda je ovo Veće tajnog društva od 9.10.2002 .godine najbolja truba ka budućnosti.

Da, ja osećam senke te budućnosti.
Uprskos svemu, mi smo dužni po ljudskoj dužnosti pripovedanja o vremenu i prostoru odredjenom da damo budućnosti koliko toliko istina o svetu u kome živimo, bez lažne učenosti...
To u ovom slučaju izvanredno čini Dimitrije Lukić. …

I ovaj moj, da kažemo, sentimentalni doživljaj “kamerne” Konferencije za štampu, i sve ono što govori Dimitrije Lukić kao da treperi još neuobličenom idejom o tome da treba pisati novu istoriju književnosti, jer postojeće su uglavnom istorije estradno –političko politikanske literature i literata. Pazite – kažem: uglavnom. Sivo literarno tržište, siva istorija kniževnosti. Više istorija agitpropovske i neoagitpropovske literature...

Dimitrije Lukić ovaj Dogadjaj književni prikazuje kroz suve činjenice našeg vremena, društvenog bića. Njegov prikaz je mistično oživljen likovnim prilozima – crno belim fotografijama koje u svojoj vizuelnoj nečistoti daju draž drevnog, mističnog, ozbiljnog, opasnog dogovora tajnog i viđenja stvari. Daje dojam ulaska u “tajne nad tajnama” , u posvećenje misterija, dokučivanje bića, pa i dokučivanje bića pesnika...

Srbija ima ”Srpsku majku i “Piramide”. Miroslav Lukić hoće Treću Srbiju. Neće Srbiju “Srpske majke” i oca. Neće sinove drogirane, pijane, ubice, ratne profitere.
Srbija ima Staru Srbiju, Veliku Srbiju, Užu Srbiju (Užas), Novu Srbiju, Srbiju od – do, Srednjevekovnu Srbiju, Srbiju Obrenovića, Srbiju Karadjordjevića, Srbiju na istoku,Srbiju sa i bez. U svom očaju, ali i nadi, u svom jedinstvenom poduhvatu pesnik apostol poeta, evo pokreće, izdaje Treću Srbiju. To je deo njegovog pokušaja da Srbija ne ostane bez nas i mi bez Srbije... i td.

*

Šest godina docnije, to jest početkom proleća 2008. - Miroslav Lukić je, i kao pisac i izdavač, po svemu sudeći, jedini od sviju nas, koji smo prisustvovali toj tzv. Konferenciji za štampu (na koju su bili pozvani svi beogradski mediji, preko 80 pozvanih, ali se odazvao nije - niko; iako se biblioteka u kojoj je održana spomenuta konferencija nalazi u samom centru Beograda!), izvukao prave pouke. Urednik prvog broja novopokrenutog časopisa Treća Srbija (tada student stomatologije, a danas stomatolog, D. Lukić) izneo je na videlo poražavajuću istinu o samoj Srbiji i njenim medijima. Mediji su "sakrili" jednu izvanrednu stvar - da su objavljena Dela jednog srpskog pisca, 32 knjige jednog pisca, bezmalo čitav Opus!Kad se uporedi, recimo, sa jedne vremenske distance, u ovom slučaju, kad se pogleda, šta su beogradski dnevni listovi toga dana objavili kao vest iz kulture, može se videti šta je štampi bilo važno toga 9. oktobra 2002. godine. Kad danas kažem da je Lukić izvukao pouke sa te Konferencije za štampu ( koja nije bila najvažniji kulturni i književni događaj toga dana samo za beogradsku štampu, već za čitavu Srbiju), ja time mislim da se to danas više ne može ponoviti - ni Zavetinama, ni Miroslavu Lukiću! Iz više razloga. Više ovog pisca ne mogu skrivati, kao Pepeljugu, jer se njegovo delo i delatnost razgranala i razrasla, hvala bogu! Zahvaljujući, prvenstveno, elektronskim medijima, ime i delo ovog pisca, pesnika, antologičara, izdavača i urednika Piščevih izdanja, probilo je sve moguće barijere...

M. Mrkić

PS

Predlažem eventualnom posetiocu  da poseti sledeći blog (na kome sam, uzgred budi rečeno, objavio seriju tekstova o M. Lukiću) : http://www.prevrednovanje.blogspot.com

Prvi put objavljeno u : CD:DELA Miodraga Mrkića. I rukopisi koji se prvi put objavljuju,
Zavetine, 2003, u eseju 003. Senke Budućnosti , 19 str, odlomci sa stranica 3- 4

Opet to, malo drukčije. O Lukićevoj "Mesečevoj svadbi" (051)

....Lukićeva knjiga počinje kao dnevnik "izbeglice", čoveka izbeglog sa porodicom iz Beograda u karpatsko podruje Srbije, da bi se završila antičkom tragedijom ponovo u Beogradu.
Ovakvu knjigu je mogao napisati prvorazredni pesnik, romanopisac sa dugim iskustvom i književnim umećem, vrstan esejista i pesnik, antologičar i čovek koji nije imao ambicija da bude patriota po službenoj dužnosti, da ušićari...
Draž ove knjige je u tome što nije patetična, što je uverljiva od prve do poslednje stranice, što je apsurd i rat sagledala iz unutrašnje pozicije glavnog junaka Senkovića.
Ratova, nereda i rasula je bilo, oduvek; umetnički ili publicistčiki seizmograf ih je beležio.
Dok će mnogi zabeležneni tekstovi ostati samo kao prelazno i prolazno, "MESEČEVA SVADBA" će ostati kao trajno svedočanstvo, ne samo o jednom besmislenom ratu u kolevci Evrope, nego i po atributu božanstva, koje je Lukić godinama tražio, a taj atribut je nezavisnost. Ova knjiga izlazi iz magle koja traje već decenijama, iz mraka, magle i zaglušja, patnje i nesreće.
Ona navire iz središta Bića, iz patnje, sveobuhvatne svesti, iz tišine i Strave i, sledstveno tome, ona nužno prevazilazi uobiačjeni prosek. Ova knjiga, pored toga što je prvorazredno svedočanstvo, očarava izvesnom nadsvešću i iskopanim mnogim arterijskim bunarima u Biću današnjeg čoveka, otvarajući izvore koji su zatrpani. Ona dodiruje ono dno u čoveku u kojem se ukrštaju zaglušja, bespuća i raskrsnice, u kojem je strašna uznemirenost koju je pisac pokušao da uobliči i izvuče u izraz, što mu je pošlo za rukom...

... To je ČAS ANATOMIJE APSURDA I TRAGIZMA NA KRAJU EPOHE HOKUS - POKUSA.
To je više nego zanimljiva i nezainteresovana impresija jednog besmisla planetarnih razmera, uspešno data kroz ekspresiju...Umetnost, košmar i san su jedine nezainteresovane ljudske akcije; košmar i san više nego umetnost. Pišući svoj novi roman, o jednoj nemogućoj, fantastičnoj i košmarnoj stvari kao što je mesečeva svadba, o apsurdu jednog besmislenog rata i njegovim direktnim i indirektnim žrtvama i posledicama i ishodima, Lukić je nalik na sanjača, na nekog ko nije daleko od ostvarivanja jednog sna. Po tome se njegov roman razlikuje od drugih romana napisanih o ratu, i u njegovoj zemlji i u svetu, i to je suština one male razlike zbog čega ovog pisca vredi uvažavati i preštampavati...

A. Lukić

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 168, 171

"Mesečeva svadba", šesti roman M. Lukića (050)

...(...) Nekome će se, ko je već proitao prvi Lukićev objavljeni roman, Dnevnik za Senkovića (1983), možda uiniti da se Lukić, pišući MESEČEVU SVADBU, vratio svojim literarnim počecima, pre svega kada je reč o metodu i komponovanju, a donekle i o temi; međutim, to ne može biti smetnja za čitanje i prihvatanje novog u MESEČEVOJ SVADBI. Ostao je, da tako kažemo, "stari" glavni junak F. Senković, R. Babel, ostale su senke osnova, ali ono po čemu će se ovaj roman pamtiti to su sudbine novih Lukićevih junaka: pre svega G - đe Iks i L.L.L., koje "provaljuju" iz tamnog vilajeta apsurda i rata, iz glomazne epohe hokus - pokusa, snagom mitskih i literarnih, stavroginskih regiona duše udarene na muke.
Prvi deo romana deluje faktografski; u stvari, pisac detaljno i vešto, strpljivo i znalački gradio pozornicu i epilog romana. To čitalac shvati prekasno, na kraju, kada ga "ošine" jezivi epilog, koji kao da je izrezan po obrascu starohelenskih tragedija. Svaka tragedija je prvo lična, pa kolektivna.
MESEČEVA SVADBA nije kao Dnevnik za Senkovića roman prvih koraka u životu glavnog junaka; traženja i (ne)nalaženja; MESEČEVA SVADBA se odvija po zakonima tragedije na poprištu ili bunjištu epohe hokus - pokusa; to je istovremeno knjiga koja prevazilazi izveštaj o jednom apsurdnom ratu, jer pored ostalog zadirući u čas anatomije javne bolesti veka, ona nemilosrdno "sekcira" i ono što se podrazumeva sa savremenošću i sa svim njenim iščašenjima, dopirući do krikova iskonske svesti potonule u podsvest.
Ova knjiga kruži oko svega, zemaljskog i vaseljenskog, racionalnog i iracionalnog; ona nije ekala kišu uznemirujućih misli, iz straha da njen pisac ne bi zagazio u blato : ona je pisana pod nevremenom, pod grmljavinom bombi i uznemirujućih misli, iz stanja velike žetve pesimizma, spašavajući u letu iz ogromne reke i rojeva punih našeg večnog života pojedinosti koje su mnogi u Srbiji proleća 1999. godine osetili bolje, šire i dublje i više od drugih stanovnika planete Zemlje, usled fatalnog dejstva linearnog razvoja istorije. Neće ovu oporu i sjajnu knjigu hvaliti svi odreda ni prihvatiti lako, naročito ne oni kojima je milije Zavaravanje od Istine; međutim, pisac je nije napisao da bi ikoga u ma šta ubedio, jer Lukić nije koristan pisac i propagandist, u najpogrdnijem smislu tih reči, već prevashodno umetnik, da se poslužim rečima S. Ig. Mitrovića, umetnik "umetnosti budućnosti".
Lukić je pisac senki, pisac drveća koje se ogleda u jezeru i duša koje se ogledaju u drugim dušama. Lukić je pisac ogromne senke koja je pala po ogledalu kraja drugog milenijuma punom večernjih boja i bleskova Apokalipse.
Da je senka jasna i lepša od originala, uveriće se pažljivi čitaoci ovog romana, a sve ostalo što treba da se kaže o ovoj knjizi, naćiće čitaoci sami svojim nepogrešivim duhom. Naćiće istinu o ratu, životu i sudbini : naćiće da je sve to jedna strašna čeljust i jedan jednjak koji večito rade...
Iako se roman završava tragičnim epilogom, epilog ne odjekuje posmrtnim Maršom Šopenovim punim teške tuge svodova crkve Svetoga Krsta.
Jer ono što nosi ovaj roman nije stub na kome se suši, truli i pretvara u prah srce Šopenovo, već stožer piščevog duha koji je živ i koji je u svom nepotkupljivom sećanju sačuvao i ojačao ponešto od onoga što je srušeno, iščezlo, što bi inače bilo zaboravljeno zasvagda uprkos tome što vredi da se zauvek upamti.
MESEČEVA SVADBA se može čitati i kao dobri afrodizijak protiv, pored ostalog, kratkoće pamćenja naroda koji je na balkanskoj vetrometini često u svojoj istoriji bio izložen pošastima koji bi druge narode odavno zatrle. Pišući ovu knjigu pisac nije gledao samo i suviše u nebo, da ne bi pao u bunar (kako kaže Tales), već je gledao i u zemlju pravo da bi njegovi junaci videli i sebe i nebo...Ovu knjigu je napisao čovek - recimo i to, pri kraju, koji se žrtvovao, što znači da je njegova ličnost ušla "s onu stranu"...
Lukić nije napisao ovu knjigu podstaknut mržnjom, politikim i ideološkim ambicijama; iako je ovo knjiga u kojoj nema mistifikacija, u kojoj je mnogo toga očigledno, i koja je izraz života i rata, i vremena, Lukić ne podcenjuje vreme i materiju života : on joj je prišao kao đerđefu na kome život izvodi svoja čudna tkiva i šare: iz njegove knjige se neprestano čuje tik - tak vremena, na životu se vide njegovi otkucaji, iz nje jedno tragično osećanje života treperi kao sam život na smrti.
Lukić je napisao jedno umetničko delo koje je izraz reakcije umetnički predodređene linosti na jedan strašan nadražaj kako iz objektivnog sveta tako i iz njegove same ličnosti. Njegov umetnički izraz - lepo, i novo, ispunjava dva osnovna uslova : zanimljivošću i nezainteresovanošću niza impresija.
Najsažetije reeno: MESEČEVA SVADBA je od nečeg ružnog načinila nešto lepo, vredno pamćenja...

A. Lukić

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.str. 167 - 168-

Usamljeno drvo... apsolutni pisac - M. Lukić (049)

(Pisano povodom izlaska knjige Odabranih pesama M. Lukića
KRALJEVSKE INSIGNIJE, 2000. )

...Nije slučajno, dvadeset i peta knjiga Lukićevog opusa UMETNOST MAHAGONIJA - Usamljeno drvo, I - ponelo tako dobar naslov : to je tačan opis pozicije i uloge i sudbine ovog pesnika : on stoji kao posvećeno drvo, književni gorostas, naspram duhovnog i književnog gangsteraja epohe Hokus - pokusa, naspram misaonih i jezičkih sazvežđa, rasprostranjenih zabluda i fabrika lutaka...

(...) Ova redovi morali su da se napišu, da bi se rasvetlilo skriveno zlo u okvirima oficijelne srpske književnosti : Lukiću se dalo, verujemo, da podigne mitsko - bajkoliko - maćehinsko korito naših smešnih, sitnih i anahroničnih, trivijalnih i promašenih savremenih majstora književnih neistina...

Srpska književnost je dobila apsolutnog pisca, i to će bivati sve jasnije iz godine u godinu, verujemo... Ne velikog po kvantitetu napisanog i objavljenog. Lukić jeste ispunio izvesnu prazninu nastalu odlaskom Pekića, Kiša, Žike Pavlovića, Džunića...Kao pesnik, imao je više sreće, drugačiju bografiju i poželjniji stvaralački razvoj u odnosu na spomenute pisce.

Ovog pesnika će afirmisati njegovo delo. Njegovo delo će, verujemo, vršiti delotvorniju kritiku u srpskoj književnosti od oficijenih bastiona srpske književne kritike i literature...

Miroslavu Lukiću, plodotvornom piscu, a p s o l u t n o m p i s c u, majstori naših najvećih književnih neistina (oličeni u kritičarima, onima koji rade na univerzitetu ili imaju veliki uticaj u velikim izdavačkim preduzećima, oličeni u publicistima, novinarima i ostalim tvorcima bengalskih vatri na bunjištima srpske književnosti) namenili su ulogu Pepeljuge u istoimenoj bajci: od te odurne i nemoralne bajke velikih majstora književnih neistina, vremenom neće ostati ništa!

Opus Umetnost mahagonija, ima nebesku snagu novih semenki...Toliko je za početak dovoljno o duhu i delu ovog pisca...

"Semenke izrastaju u drveće, razvijaju lišće, proizvode cvet pa zatim i plod, gde smeštaju nove semenke. To se odvija postupno i pokazuje u divnom redu, a ne može se opisati u malo reči. Bili bi potrebni tomovi, pa ni onda ne bi bile dostupne nauci sve unutarnje tajne koje se odnose na pojedine radnje..."

Miroslav Lukić nije pesnik epohe Hokus - pokusa, on je pesnik vremena i veka koji dolazi, pesnik celog prirodnog sveta saobraženog duhovnom svetu, i to ne samo u opštem, nego i u svemu što ga sačinjava...
Lukić je od onih pesnika koji je u osami svoga života radije slušao Svedenborga i njegove anđele, a ne barabe i umišljene samozvance i njihove ograničene sledbenike.
Lukić veruje da se anđeli čude "kada saznaju da ima ljudi koji sve pripisuju Prirodi a ništa Božanskom, i da veruju da njihovo telo, u kome je sakupljeno toliko nebeskih divota, potiče od Prirode, da čak i razumsko čovekovo od nje dolazi, dok međutim mogu videti, ako samo malo napregnu um, da ovo potiče od Božanskog a ne od Prirode, i da je Priroda bila stvorena samo zato da bi bila odeća Duhovnom i prikazivala ga u saobraznom obliku u poslednjem od Redova....:Anđeli takve ljude upoređuju sa sovama koje vide u mraku a ne na svetlosti..."
Lukić je - pesnik svetlosti. Njegov duh se oblikovao u onome što je bitno; ovaj pesnik je živeo i živi u zemaljskom telu, možda će takav u suštini ostati kroz celu venost?...Poeziju ovog pesnika tek treba razumeti, itati, rasvetljavati; verujem da će ovaj pesnik tek napisati najdublje svoje pesme, one koje će nadam se napisati tek posle obelodanjivanja ovih njegovih dvadeset i pet knjiga Umetnosti mahagonija.
Jer ovaj se pesnik dugo pripremao, za drugačije; drugačiji je čovek čije misli potiču od Duhovnog sveta.
Možda se ovaj pesnik rodio u istom neznanju, da bi potom, božanskim sredstvima, umetničkim, rvanjem sa onim što je Opus Umetnosti mahagonija, bio priveden Nebeskoj Hijerarhiji...

Ovoga su pisca pokušavali da uguše, marginalizuju, gurnu na sporedni kolosek sudbine i pozvanja, nepozvani najblaže rečeno : oni koji hoće jednog nevidljivog Boga, oni koji su ga ugušili vlastitim umom, i oni koji su to učinili zlom svoga života, koji neće nikakvoga Boga...
Kako da se pomire sa činjenicom postojanja ovakvog jednog duha, kakav je Lukićev, i jedni i drugi koji pojma nemaju o usađenom verovanju, koga u njima nema?
Jer većina onih, bili tzv. pesnici, pisci, urednici, novinska piskarala i mnogi drugi, koji nemaju ideju o Nebu, iz koga sve proističe, takvi se ne mogu uzdići ni do prvog ulaska u Nebo. Takvi nikada ne dospevaju ni na Prvo, ni na Drugo, ni na Treće nebo...
Lukić je, dakle, od onih pesnika korespodencije ili saobraznosti svih nebeskih stvari sa svim što pripada oveku. XX vek ne zna šta je saobraznost.
Dominanti pesnici ili oni koji vrednuju učinak pesnika imali su mnogo godina da sve postave naopako. Glavno obeležje mnogih vekova, a epohe Hokus - pokusa ponajviše, je to što se čovek udaljio od Neba kroz ljubav prema sebi i prema svetu. Što se zaboravilo ili poricalo, da čovek upravo i postoji po saobraznosti, jer postoji samo u zavisnosti od Neba...

Lukić dakle, i kao čovek i kao pisac, ima ideju o Nebu, o božanskom, od koga proističe nebo, i on se može uzdići do prvog ulaska u nebo, i dalje.
Jer, po tome se ovaj pisac razlikuje, ne samo od svojih savremenika pisaca, u zemlji i van zemlje, kao i od svojih saplemenika, što od sebe nije odstranjivao uticaj Neba vlastitim umom i zlom života, nije ugušio u sebi ono nebesko i božansko usađeno...

Lukićev Bog je Onaj Bog, iz Trećeg zaveta, koji nikada ne vrši nasilje na čovekovu svest...

Delo ovog pisca stremi Nebu i božanskom viđenju, beskrajnoj energiji prostiranja misli; ovaj pisac ima ideju o Bogu i o anđelima; on zna da je božansko u obliku čoveka i da su anđeli nebeski ljudi...

Pogled ovog pisca ide mnogo dalje od pogleda njegovog oka, i do Sunca i do zvezda koje su tako daleke, do Kosmosa. To je pisac koji misli duboko, onaj koji zna da unutarnji vid, onaj što pripada misli, ima još šire prostiranje od pogleda oka...

To je pisac, koji se uzdigao iznad vrhova književnosti i jezika na kojem piše kao brestovi iznad kopriva; to je pisac koji nikada nije crpeo samo sa jednog izvora, pa ni onda kada je počinjao i objavljivao prve stihove; to je jedini pisac na čitavom svetu, danas, koji je naprosto u dahu, napisao tri izuzetne knjige Trgovci svetlošću, Kuća svetih ratova i Mladost bez starosti i život bez smrti, gde je glavni junak Nebo, možda anđeli, prostiranje : prostiranje koje nije kao na svetu određeno i merivo, već kao na Nebu, neodređeno i nemerivo.

..."Književno nasilje" epohe Hokus - pokusa, jezivi prizori bešašća i najrafinovaniji oblici gušenja, zaustavljali su poželjnu i prirodnu afirmaciju ovog pesnika; kao što to čine i danas, još uvek, mnogi okoreli, promašeni, isluženi, perfidni, šizofrenini pobornici logike parohije... U logici parohije ujedinjeni su srednjovekovni realizam i dijalektika teologija XX veka. Miroslav Lukić nije od onih književnika i pesnika kome će dodeljivati najuglednije književne nagrade - republikanske i monarhističke : to je rezervisano za pesnike i književnike simpatizere logike parohije. U žirijima za dodele književnih nagrada presuđuju "ugledni" kreteni, poneko od njih ima ispred imena i dr i mr; a skoro svaki je nosio oko vrata crvenu maramu i šal. Najveća moguća nagrada koja se može dodeliti jednom istinskom pesniku dodeljena je od sudbine, životne i književne sudbine.

...Miroslav Lukić je isključiva, a možda i jedinstvena manifestacija srbovlaškog ili starobalkanskog duha. Lukić je uvideo razliku između jugoslovenskog i srpskog oficijalizma i srpskih osnovnih narodnih snaga. Od svog pesničkog oglašavanja, prizivao je plodonosne pljuskove. Ovaj višestruko obdaren čovek, profesor, izdavač i pisac, već pedesetogodišnjak, imao je jedan od najpoželjnijih stvaralačkih razvoja u srpskoj književnosti. Stasavao je u dubokom okrilju tišine i samoće, izvan vladajućih književnih tokova i moda, kao hrast - zapis.
Njegova knjiga RAJSKA SVEĆA, koja sadrži pesnički opus, 1968 - 1998 (skoro dvadesetak hiljada stihova!), predstavlja datum srpske lirike. Zapljusnula je srpsku liriku hiljadugodišnjim pljuskovima u vremenima kada je dugogodišnja suša pretila pomorom.
Lukićev pesnički opus nikao je i niče (čeznući za književnim podvizima trajnijega umetničkoga dejstva) iz izvora umetničkoga stvaralaštva u širokim slojevima naroda, dubokih i neiscrpnih, iz žive tradicije, potiskivane na razne naine, bogatih riznica - čudesnih...

(...) "... Rajska sveća nije unela pomutnju u srpsku poeziju na kraju XX veka - kako piše S. Ig. Mitrović : ona je otkrila mnogo toga nepoznatoga, otkrila je čitav jedan svet i naravno dovela u pitanje književno nasilje što dolazi iz mračnih bastiona oficijelne srpske književne kritike i literature, oličeno u kanonizacijama, ignorancijama i marginalizacijama. Ova knjiga je pregolem zagolaj za jednu malu književnost i kulturu kojom vlada učmali duh i logika parohije... Nimalo sluačjno : pesnici se prosejavaju na finim sitima generacija koje dolaze, potonjih generacija. Miroslav Lukić je, kao pesnik, autor jednog složenog i bolnog pisma : pisma upućenog preko devet mora, gora, magli, možda nemogućem i dalekom čitaocu. Pohvale ovom pesniku nisu došle iz bastiona oficijelne kritike i literature, već od pasioniranih i prefinjenih čitalaca poezije. "

Aleksandar Lukić

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 120 - 124

KNJIGA O APSOLUTU - Kuća svetih ratova (048)

Za čitaoce romana KUĆA SVETIH RATOVA, koji možda nisu imali prilike da pročitaju Lukićev prethodni roman iz ciklusa MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI - Trgovce svetlošću, ova knjiga će biti - ravna ataku na maštu.
Zbunjeni, u prvi mah, čitaće je, možda, kao egipatsku ili tibetansku knjigu mrtvih, što ona delimično i jeste: svebalkanska knjiga mrtvih, prodor u svet s onu stranu, u onostrano, u posmrtni svet.
Ovaj roman, jedan od najkraćih i najboljih Lukićevih dela, obradovaće čitaoce i u Srbiji i širom sveta, ali će obradovati i duše mnogih pokojnih umetnika i pesnika, i dušu Junga. Kuća svetih ratova je nastavak Trgovaca svetlošću.
Na kraju Trgovaca svetlošću, heroina romana Anđujka umire.

Kako ona mrtva može biti junak i heroina narednog romana?

Ovo je knjiga o Apsolutu, ne o znanju Apsoluta, već doživljaj Apsoluta.

Ovo je knjiga i o onoj dubljoj Istini, nepoznatoj. Istina je u srcu Anđujkinom, i ona se manifestovala dobrom delatnošću u njenom životu; zato ona umire lako i u snu. Put kojim putuje njena duša - a to je tema ovog romana - jedva da se može označiti, opisati; jedva da se išta o njemu može reći; to je Večni Put Duše. Na tom Venom Putu, duša Anđujkina se iz trena u tren, iz epizode u epizodu, oslobađa strasti da bi videla tajnu života, Venčnosti, Boga. Kosmičku Tajnu, i onu Najdublju tajnu u kojoj su vrata mnogih misterija. Možda su ovakvu knjigu mogli napisati Gete, Borhes, Umberto Eko, Kueljo, ali - NISU.

Ovaj roman kao da su diktirali - da se poslužimo stihovima Laocea - nebo i zemlja, koji sva stvorenja posmatraju nepristrasno, kao žrtvene pse od slame.

Taj prostor KUĆE SVETIH RATOVA - prostor između neba i zemlje, iako se čini da je ispražnjen kao meh, ne gubi moć; upoznajući ga, duša Anđujkina dobija sve više i više daha. Reč je o izvanrednoj knjizi, kakve u srpskoj, balkanskoj, a ni evropskoj književnosti nema...

A. Lukić

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 166

Linkolnova kupovina bačve, ili o sinhronicitetu (v) (47)

(I dalje: o romanu o Anđujki)

... Lukićev VITEZ - ALHEMIČAR zna da se "preci nasleđuju", i on o njima razmišlja dok ide "kroz mrak i pepeo kao kroz sneg do grudi, i u tami su šušketale bubašvabe, krupnije od lastavica.
Odvijalo se klube velikog vraćanja, kao nezadrživa plima snova, ili griže savesti. (....)
Znao je i Vitez - alhemičar da se neko od predaka u njemu nastanio, ali ko?
Išao je lavirintom bez kraja i tražio, no dugo nije našao.
Možda ih je bilo mnogo više, ili najmanje dvoje.
Sve je to bilo u njegovim kostima, u njegovim snovima i sećanjima, u lavirintu.
I sve je to paklenu larmu ponekad u njemu pravilo.
A on se, lutajući krakovima mračnog lavirinta, smešio zagonetno..." On traži one pretke koji su "ušli" u njega. Mrtvi su glavna tema poslednjeg, okvirnog poglavlja romana "Knjige pepela, velikog vraćanja, snova i svetlosti".
Roman se posle 50. stranice ne ispušta iz ruku, što znači da je pisac postigao onaj krajnji i potpuni efekat o kome sanjaju mnogi romanopisci.
Ko je ušao u Lukićevog junaka "Viteza - alhemiara"?
"Tražio je i najzad je pronašao - na jednom starom jevrejskom groblju usred grada, koje su zatrpali velikim mašinama i na kome je nikla nova škola.
Pronašao je sredinom jednog leta, osluškujući graktanje gavranova.
Slušao je to graktanje gavranova koji su odnekuda sleteli na krst u jednom velikom školskom dvorištu, čuo je nešto drugo, ono što ja sasvim ne čujem, što možda samo ponekad naslućujem, u snovima i morama, u odjecima istorije i katastofa...
Kada su Nikolu Teslu, krajem prošlog veka u Americi pitali kome narodu pripada, on je rekao.
I kada su ga zatim pitali ko su Srbi, on im je odgovorio da je to jedan mali narod koji trguje svetlošću...
Svi su zaboravili te reči, možda ih se na čitavom svetu seća samo nekolicina velikih spavača, nekoliko gavranova i jedna bela zmija, moj pratilac kroz mračnu kuću - jedan veliki lavirint u čoveku" ( str. 233). Posle ovih redova, dolazi u Lukićevom romanu priča o Rihardu Vilhelmu, koji je preveo knjigu JI ĐING i propratio je komentarima, i u neku ruku pomogao Karlu Gustavu Jungu da artikuliše svoju teoriju o sinhronicitetu.

Sinhronicitet se bavi onim fenomenima za koje uzročnost nije dovoljna. Sinhronicitet nije u sukobu sa uzročnošću, nego postoji uporedo s njom. Jung je izvornu građu za svoje poimanje sinhroniciteta nalazio u doživljajima iz života ljudi, i Jung je te doživljaje posmatrao u svetlosti svoje dubinske psihologije. Uvideo je vremenom da dubinsko proučavanje pojedinačne ljudske sudbine iziskuje dodatnu perspektivu koja bi bila više nego uzročna. Jung je naslutio da uzročni "zakoni", pošto su po prirodi samo statistički a ne i apsolutni, ostavljaju niz zbivanja nepokrivenima, i on je baš za to područje i predložio primenu sinhroniciteta, ne da bi pobio uzročnost, nego da bi joj napravio protivtežu i upotpunio je. U svojoj suštini, sinhronicitet - prema Jungovom poimanju - daje način na koji možemo da opažamo i doživljavamo uzajamne veze između obuhvatnih obrazaca univerzuma i sudbine pojedinca. Posrednik za ovo je dubina psihe, po Jungu, a njegov nosilac su arhetipovi kad se dožive na dubokoj psihodinoj osnovi Jastva. Arhetipovi su posrednici između jedinke i kosmosa...Jung i Ajnštajn su se lično poznavali, Jung je pomalo potcenjivački govorio o Ajnštajnovom umu kao uglavnom "analitičkom"; međutim, nedavno otkrivanje privatnih Ajnštajnovih spisa otkrilo je da su snovi i slike igrali vrlo značajnu ulogu u Ajnštajnovom stvaralačkom životu. Poznato je da se Ajnštajn zanimao za hinduističko / budističku misao. Zanimljivo je napraviti paralelu između teorije relativiteta i JI ĐINGA : prema teoriji relativiteta svet, univerzum nikad nije statičan, zato što uvek postoji "još nešto" što treba dodati. I u JI ĐINGU postoji "plus" činioc. "Uvek postoji sledeći porast svesti, - kako piše Ajra Progof, a otuda i neprestano prisustvo promene u svakoj situaciji u univerzumu. Teorija relativiteta primenjuje ovaj pojam na fizički makrokosmos, dok tekstovi JI ĐINGA teže da ga primene na mikrokosmos sudbine pojedinca. U činjenici da u teoriji relativiteta, koja je jedan od najtemeljnijih proizvoda zapadnjačkog uma, postoje paralele koje leže u samoj osnovi načela JI ĐINGA, koji se ubrajaju u najtemeljnije tvorevine istonjačkog uma, kriju se najplodonosnije implikacije koje tek treba tražiti. / Između to dvoje, međutim, između relativiteta i JI ĐINGA, postoji jaz koji treba premostiti. Prelaženje tog jaza i uspostavljanje spojnice između to dvoje jedan je od glavnih ciljeva sinhroniciteta" (A. Progof, JUNG, SINHRONICITET I LJUDSKA SUDBINA. Neuzročne dimenzije ljudskog postojanja, Beograd, Eshoteria - Atos, 1994, str. 136 - 137). Jungova vizija je bila - da će se atomska fizika sjediniti s dubinskom psihologijom, i da će to biti veličanstveni trenutak u čovekovoj duhovnoj istoriji. Biće to onda kad bok uz bok s uzročnošću i relativitetom stanu i implikacije sinhroniciteta kao načela tumačenja procesa u univerzumu.
Identifikovanje i potanko opisivanje dešavanja sinhronističkih zbivanja u čovekovom životu, izazov je za sistematsko istraživanje, koje dovodi do jednog činioca od koga zavisi delovanje sinhroniciteta, do poimanja nekog transuzornog činioca, koji deluje preko i s onu stranu uzročnosti. Transuzorni činiac je najplodonosnije mesto prema kome treba usmeriti pažnju, smatra Ajra Progof. Jung je opisao kraj Vilhelmovog života.
"Nekoliko nedelja pre njegove smrti, kada već dugo vremena nisam imao nikakvih vesti od njega, probudila me je upravo u trenutku kada sam tonuo u san, jedna vizija. Kraj mog kreveta stajao je jedan Kinez u tamno - plavoj odori, prekrštenih ruku uvučenih u rukave. Poklonio mi se duboko, kao da je želeo da mi preda neku poruku. Znao sam šta je to značilo. Vizija je bila izuzetno živa. Ne samo da sam video svaku boru na licu tog čoveka, već i svaku nit u tkanju njegove odore..." Lukić dalje piše (str. 240 - 241) : "Jung je Vilhelmov problem protumačio sukobom svesnog i nesvesnog, koji je u konkretnom slučaju uzeo oblik sudara između Zapada i Istoka. / Razumeo je, dakle, Jung Vilhelmovu situaciju, problem, bolest i smrt pošto je i sam imao isti problem i znao šta znači biti uvučen u takav sukob. / Video je stvarni problem Vilhelmovog unutarnjeg konflikta i video je Vilhelmovo povlačenje, jedno unutarnje iskljućivanje. / To su bile stvari koje prodiru pravo u srž, to je bila jedna "neugažena, neprolazna" oblast u čije se predele niti može niti sme ulaziti silom..." Jungovo predosećanje Vilhelmovog preranog kraja je primer sinhronističkog doživljaja.
Kao primer nesumnjivog sinhronističkog događaja, Jungov učenik i tumač, Progof, navodi slučaj koji se odigrao u životu Abrahama Linkolna, i koji na najjednostavniji način i najneobaveštenijem predstavlja prirodu sinhroniciteta.
Mnogima je poznato da se u mladosti Linkoln nalazio u vrlo teškoj i konfliktnoj situaciji. "Nešto mu je nagoveštavalo - kako piše A. Progof - da on na ovom svetu treba da obavi neki važan posao. Uviđao je, međutim, da bi taj posao zahtevao od njega da razvije svoj um i stručno se osposobi. U sukobu s tim subjektivnim osećanjima bila je činjenica da je u Linkolnovoj pograničnoj sredini vrlo teško bilo naći intelektualna oruđa za profesionalne studije. S razlogom je verovao da se njegove nade nikad neće obistiniti.
Jednoga dana Linkolnu dođe neki neznanac s bačvom punom trica i kučina. Reče da mu je neophodan novac i da bi bio vrlo zahvalan ako bi mu Linkoln pomogao i dao mu dolar za tu bačvu. Sadržina, reče, nema velike vrednosti; u bačvi su stare novine i sline stvari. Ali, neznancu je dolar bio preko potreban. Priča veli da je Linkoln, onako ljubazan kakav je bio, platio čoveku dolar za bačvu, iako nije imao pojma šta bi s njenom sadržinom. Nešto kasnije, kad je krenuo da očisti bavu, otkrio je da se u njoj nalazi gotovo potpuno izdanje Blekstounovih KOMENTARA. Slučajna, ili sinhronistička nabavka tih knjiga i omogućila je Linkolnu da postane advokat i na kraju se upusti u političku karijeru.
U Linkolnovom životu postojala je jedna linija neprekinutog kontinuiteta koja je draškala njegova naslućivanja sudbine i ispunjavala ga očajem što živi u ograničenoj i tegobnoj sredini. U isto vreme, postojao je uzročni kontinuitet u životu neznaca za kog su nastali crni dani te je morao da prodaje sve što bi uspeo da nađe za jedan dolar. Dve linije zbivanja nisu između sebe imale uzročne spone. U jednom značajnom trenutku vremena, međutim, one su se spojile. Posredi je bilo delovanje transuzročnog činioca u sinhronicitetu, i ono je dovelo do neočekivanih ishoda.
Linkolnova kupovina bačve i nehotična nabavka Blekstounovih KOMENTARA slučaj je nailaska sinronističkih zbivanja u čovekovom životu. To je jedan primer sinhroniciteta, ali on može da nam posluži i kao simbol načina na koji će nam sinhronicitet na kraju otvoriti riznicu sposnaje koju sadrži..." ( Progof, nav. delo, str. 151 - 152).
Piščev san (od koga je, ne zaboravimo, sve i krenulo) - najgrublje rečeno - "bio (je) neka vrsta "izlaza" iz svega svesnog i nesvesnog" što je osećao. Jer, kako sam kaže :
" U čovekovoj svesti postoji lavirint : arhetipovi, praslike i prvobitne slike su nevidljivi koreni svesti. U spavanju u snovima se preživljava čitav zadatak ranijeg čoveanstva. Sfera čovekove svesti je samo delić totalne psihe. / Život jednog čoveka, to je istorija samoostvarivanja nesvesnog. "Sve što se nalazi u nesvesnom hoće da postane događaj, pa tako i ličnost hoće da se razvije iz svojih nesvesnih uslova i da sebe doživi kao celinu..." " (str. 22). Lukićev je san, dakle, proizveo izvesnu kompenzaciju.
Zašavši , na kraju poslednjeg poglavlja romana u polje alhemije, Lukić je ostvario čudesan "ukrštaj" : Srpska, balkanska, evropska i svetska književnost su dobile jednu vanrednu knjigu o magiji, ali i o slučajevima nailaska sinhronističkih zbivanja u čovekovom životu : roman o jednom arhajskom svetu naslikanom raskošnim slikama...



(Ovaj tekst je svojevremeno ponuđen beogradskoj "Politici", čim se knjiga pojavila, tj. tokom jeseni 1998. godine; nije objavljen; prvi put se obelodanjuje u knjizi NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića - napomena : S. Ig. Mitr.)

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 162 - 165

Trgovci svetlošću (b) (46)

.....Lukić je pošao od jednog svog neobičnog sna, želeći da ga razume i protumači, i stigao je pišući, u samo biće sna, u lavirint u njemu, u najnepristupačniju i najneprovidniju tvorevinu, dušu. Do arhteipova, praslika i prvobitnih slika, nevidljivih korena svesti. Kroz piščev san, i kroz roman "TRGOVCI SVETLOŠĆU" vraćalo se "praiskonsko predanje, Eshil i Gete, i jedan od birgera u gostionici pred kapijom malog nemačkog grada, koga se nije ticalo što narodi tamo u dalekoj Turskoj jedni drugima razbijaju glavu" (str. 21). Vratio se, kako pisac veli i "Haimos, veliki planinski masiv, na rubovima ispresecan dubokim gudurama. Haimos, koga su krstili verovatno Tračani, da bi ga Rimljani preimenovali u Hemusa. Onda su došli Turci i nazvali ga Balkan - planina koju su kao svoj posed u Evropi uspeli da ograde, i tako ga odvojili od svega čemu je prirodno pripadao". Lukićeva knjiga, kao nijedna druga pre nje, razbija te istorijske, usudne "ograde", i sve moguće predrasude.
Ovakvu jednu knjigu mogao je da napiše samo neko ko je pesnik prvoga reda i sklon esoteriji , alhemiji i izazovima dubinske psihologije.
Ko je već bio u prilici da pročita Lukićeve pesničke knjige "Zemlja nedođija" (BIGZ, Beograd, 1993), ili pozamašnu knjigu poezije "RAJSKA SVEĆA" (Beograd, Zavetine, 1998 - preko 20 000 stihova), doživeće nov Lukićev roman "Trgovci svetlošću", kao prirodnu i sasvim očekivanu etapu jednog književnog razvitka.
Sam Lukić zaključuje "TRGOVCE SVETLOŠĆU" napomenom :
"Pesnik ima moć da dodirne onu vidovitu i spasonosnu duševnu dubinu, gde se još nijedan pojedinac nije izdvojio put samoće svesti da bi krenuo jednom tegobnom stranputicom, gde se još svi nalaze u čistom treperenju, gde osećanja i ljudski postupci dosežu van domena ljudske realnosti. Gde svest biva ponesena snagom neke podzemne struje, kao kakav bespomoćni posmatrač događaja...
Ova knjiga, dakle, ima i svoga koautora, onog nevidljivog, nepotpisanog.
Jer nisam ja sve ovo napisao već duhovna komponenta Viteza - alhemičara i trgovaca svetlošću, koji su istovremeno i simbol i misterija, i izraz jedne praživotne snage u balkanskoj duši, kojoj sam pomogao da dođe na svet..." (str. 242) To je nešto sasvim tačno i istovremeno najprikladniji izraz i razrešenje dela zagonetke zvane "Trgovci svetlošću".

Romanu "Trgovci svetlošću" nije potrebna posebna preporuka : Pesnik, esejist, alhemčiar i poznavalac dubinske psihologije i balkanske mitologije bio je od velike pomoći pripovedaču Lukiću. Običan italac, ovde i u svetu, sve to ne mora da zna : oni će Lukićev roman čitati kao zanosnu bajku ili fenomen koji je ušao u opseg njihovog saznanja, sa utiskom da je u svetu oslobođena ogromna nova energetska sila. To je ujedno i najbolja preporuka za peti Lukićev roman, ovogodišnji!
Roman "TRGOVCI SVETLOŠĆU" je već našao put do čitalaca, ovde, u zemlji, i tek će ga nalaziti, tamo, u svetu. Jer za izvrsno napisane knjige, nema azila, karantina, granica i embarga.
Odlično napisane knjige su, kao voda, koja sama uvek sebi probija put...
To je knjiga koja je srušila moderne jazove između estetskog, etičkog i intelektualnog, knjiga koju je stvorio pesnik mitosa, najbližeg onom helenskom. Jer, pišući ovu knjigu, Lukić je uronio u onu tako gustu atmosferu umetničkih predstava i mitoloških izvora koju Grci nisu iscrpli ni u svojoj bogatoj poeziji ni u još bogatijoj plastici. Lukić nije stvorio umetničko delo koje je usamljeni spomenik u pustom kraju : po tome se on razlikuje od modernih, što je njegov roman kristalizacija neiscrpnog starobalkanskog umetničkog tvorilaštva. Ima više nego i jedan razlog da ova knjige bude radosno dočekana i u Kini, i u Japanu, u Parizu i u Londonu, u Španiji i Švajcarskoj - zemlji u kojoj je živeo Jung.

.... Značaj magije u tradicionalnoj kulturi Srba, Rumuna, Vlaha, Bugara i Cigana nije ni izbliza sagledan, iako je ona jedna od osnovnih komponenti narodnih religija Balkana. Magija je - treba ponoviti - svojevrsna strategija i oruđe animizma. Najšire gledano, pojam duhovne sile spada u primarnu animističku kategoriju na kojoj se zasniva verovanje u realnost magije. Magija pripada izvesnim obredima. Utvrđena pravila magijsko - obrednog ponašanja izražavaju odnos između animistikog sadržaja sveta iracionalnog i sveta neposredno iskustvenog. Magijsko - religijske predstave ukazuju na vrlo daleko arhajsko poreklo. Magija, u suštini, bilo da se radi o rečima ili postupcima, jeste način čovekove zaštite i odbrane od nepoznatih sila u situacijama egzistencijalne bespomoćnosti.
Većina čitalaca će Lukićev roman čita kao magijski roman. U žiži zbivanja romana su crna i bela magija, vlaška i ciganska, skidanje najjačih čini. Idilu Anđujkinog planinskog doma, ili doma predanja, ugrozila je "crna magija", tj. vračarija : volšebnice su uvračale Anđujkinog unuka Sekuli ili Anđujkinog, i on je napustio kuću, ženu i decu, stado koza i i pčele. Lukić je veliki majstor i poznavalac arhajskog sveta i on ga slika raskošnim slikama.
Glavne junakinje Lukićevog romana su žene, koje kao da poseduju nešto demonsko (Viktorka i njena majka). Anđujka ili Velika majka, suprostavlja se zlim znamenjima - šumskoj majci i šumskim očevima, magijskim sredstvima i darom vere.
Sve ovo čitalac ne mora da zna : on će možda treće poglavlje Lukićevog romana doživeti kao jednu raspusnu ljubavnu pustolovinu Anđujkinog i volšebnice Viktorke, kao jednu nemoguću i uzbudljivu čarobnu priu koja se mogla dogoditi. Pisac je verovatno pošao od nekog konkretnog događaja, od neke intrige, ili od onih retkih slučajeva koji se s vremena na vreme dešavaju u našim najdubljim provincijama, ponekad i ne dospevajući do rubrika kriminalnih hronika dnevne štampe.
Dakako, zahtevalo bi mnogo više prostora od jednog novinskog prikaza, da se uđe u temeljniju analizu svih likova ovog romana, a naročito ženskih. Lukić je upoznat sa oblicima magijske prakse, on zna kao i Čajkanović : "I kod našeg naroda postoje verovanja u izvesnu specijalnu silu imanentnu, u većoj ili manjoj meri, celoj živoj i mrtvoj prirodi. Ta sila može biti spasonosna, a može biti i ubitana. Nju imaju naročito u velikoj meri glavari, sveštenici, vračari i pojedinci koji imaju zle oči, koji mogu ureći i koji su uopšte "zle kletve, a dobre molitve", kako naš narod (...) govori "za dobra sveštenika". S pomoću te sile vrše se bajanja i vračanja "bela" i "crna" magija. Na toj sili počiva i moć glavara, sveštenika i vračara. Od nje zavisi i stona plodnost i uopšte prosperitet cele zajednice čiji su oni predstavnici i u kojoj se oni nalaze". Glavni junak Lukićevog romana je starica Anđujka, ali istovremeno i verovanje u tu "silu", imanentnu živoj i mrtvoj prirodi, spasonosnu i ubitačnu.
Ono što će u ovom Lukićevom romanu čitaoci doživeti kao elemente bajki i refleks legendi i mitova Balkana, skriva u sebi već spominjana sinhronistička zbivanja.
Zaplet u romanu je zasnovan na vradžbinama i činima, na rušenju patrijarhalne porodične idile Anđujkinog doma i na uspostavljanju drevnog ili prvobitnog poretka stvari .
Aktivnom imaginacijom pisac je ohrabrio i podstakao psihu da izrazi ono pritajeno u sebi. Psiha pojedinca, Lukićevih junaka, u dubini sadrži odraze šireg univerzuma. Tako se u mikrokosmosu Lukićevih likova ogleda makrokosmos .
Lukić je izabrao arhetipove, jer su oni nalik na ogledala kosmosa i stvorio je u najboljem značenju te reči jednu kosmičku, univerzalnu knjigu. Trancedentno i prirodno idu zajedno kroz Lukićevo građenje likova, vezani uzajamnom unutrašnjom sponom. Situacija koja se uspostavlja kad neki arhetip postane delatan u ljudskom životu više je nego lična, i Lukić takve situacije bira. Njegovi junaci imaju kosmički karakter, njihovi doživljaji su praćeni jakim emotivnim afektima, svetlošću, numinoznošću...
To je tako očito u onom središnjem i najobimnijem poglavlju "TRGOVACA SVETLOŠĆU", ne bez razloga naslovljenom ČINI. Lik iz piščevog sna iz okvirnog i maestralnog prvog poglavlja, postaje glavna junakinja, tog, najglavijeg i najobimnijeg poglavlja romana.
Pišući ovu knjigu, Lukić se uputio "neugaženom, neprolaznom" oblašću ; zato se setio Fridriha Vilhelma, Junga, Anđujke i drugih svojih snova i opisao ih sa takvom istančanošću od koje zastaje dah.
Lukić je sišao, kao nijedan srpski ili evropski pisac pre njega, u sećanje, u svesno i nesvesno, u jedan čitav ambis, do "pepela koji je seme, do išezlih, istraženih, do onih što su se u pepeo zanavek raspršili. / Do onih koji satiru, kako bi bili satrti. / Do onih koji varaju, kako bi bili prevareni. / Jer dok ne nauimo da razumemo mrtve na daljinu i kroz vreme, neće Bog iz ništavila da sevne" ( str. 241).

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 158 - 162

Roman o Anđujki (a) (045)

.... Pozornica Lukićevog romana je - balkanski trougao. Postoji čuveni bermudski trougao u kome avioni i brodovi i ljudi nestaju nepovratno i tajanstveno. Iz Lukićevog balkanskog trougla, nastaje tajanstveno nešto divno, što tek treba da dobije svoje ime i prezime. Ovo je knjiga kojoj bi se najviše obradovao da je živ jedan Jung - ne zato što je napisana tako da se čita bez daha, već zato što je pošla tragom Jungove intuicije o sinhronicitetu, pojmu ili fenomenu koji je važan za spoznaju ljudske sudbine i univerzuma koliko i Ajnštajnova teorija o relativitetu.
U knjizi ima niz primera sinhronističkih događaja. U tom smislu, Lukićeva knjiga ne samo da je nova i radikalan zaokret u okvirima ovogodišnje romaneskne produkcije domaćih autora, ona je književni događaj prvoga reda i u okvirima evropske i svetske književnosti .
"Trgovci svetlošću" je jedna čarobna knjiga, knjiga kojoj su preteče dela starih pesnika i starobalkanskog nasleđa, Lao Ce i Lajbnic, Jung.
I u tome je razlika, između Borhesa i Kuelja, i Lukića!
To što je stvorio Lukić nije psihološka rasprava o duši popularno pisana za milione čitalaca; to je pre svega literatura prvoga reda o suštini duše, koja "sadrži svrhu u svojoj prirodi, i njen se život sastoji u postizanju te svrhe". To nije zbirka zbrdazdola sabranih aocijacija kojima se oslobađa uobrazilja jednog pisca, naprotiv. Psiha u sebi nosi sve potrebne odgovore.
Ovaj pisac više podseća na umetnike Stare Evrope koji su vadili iz svagda spremne riznice, stvarajući sa mnogo više lakoće od modernih, ne gubeći pri tome svoju individualnost. Oživljavanje duha Stare Evrope u srpskoj kulturi nikada nije bilo dovoljno široko i solidno da stvori jednu plodnu tradiciju, ni u srednjevekovnoj književnosti, ni u književnosti dva poslednja veka. Trebalo je u balkanskim kulturama izgrađivati izvorni duh Helade koji bi bio dublji od helenizma velikog i bizarnog Laze Kostića, i šarmantnog dilentatizma "Vojislava Ilića i Vladimira Vidrića"....

Ta nesumnjiva "netradicionalnost", kako je umesno zapazila Anica Savić - Rebac, trebalo bi da bude podsticaj umetničkim dušama Balkana.
Dva srpska pesnika Miodrag Pavlović i Aleksandar Lukić, čije su umetničke duše devičanska zemlja za sve uticaje, učinila su za izgrađivanje starohelenskog uticaja u našoj kulturi i književnosti više od svih prethodnika.
Ali tek sa novim romanom Miroslava Lukića, "Trgovci svetlošću", koji je nastao uporedo sa strujama današnjeg polubarbarstva, umetničkoj duši pružen je hleb i vino, čovek i kosmos, stara Helada.
Miroslav Lukić kao da je našao reči koje dovršuju stari, a započinju novi kosmos.
I u njegovim izvrsnim esejima, i u njegovoj poeziji, koja je još uvek nedovoljno poznata najširem krugu čitalaca, Lukić ne skriva da je okrenut helenskom čarobnom bregu. A to je zato što su Heleni imali i rasu, i stil i religiju, što je kod njih uzdizalo slobodu i ličnost.
( "Dostojanstvo slobodne ličnosti, plemenita trezvenost kraj ekstaze, blagoslov večnog oblika oko najdubljih misli, to je bogatstvo Helade nad svim Orijentima. A kosmos koji je time stvoren, čudo i za bogove, do danas je najbolje utočište duhova. Jer bleda je senka prema helenskome, kosmos koji je stvorila hrišćanska duša, sama naga Psiha, bez pomoći ostalih bogova. A onaj što ga je stvarao renesans, veličanstven je ali nedovršen, prekidan sve bolnijim momentima. Teško je čoveanstvu da počne graditi nov kosmos, kad je ostavila jedan nedograđen..." Anica Savić - Rebac : HELENSKI VIDICI, Beograd, SKZ, 1966, str. 5)

Lukić je upravljao svoj osobeni pogled prema sudbini Stare Evrope. To je pogled mitski orijentisanog posmatrača: taj pogled je (kako jednom prilikom primetio T. Man ) ironično nadmoćan,"jer mitsko saznanje nalazi se ovde samo u posmatrau, ne i u posmatranom". Stara Evropa je čitav jedan zapretani svet koji se može shvatiti pomoću metafore.
Jer metafora je prenošenje značenja. Metafora je nezamenljivo duhovno oruđe. Hose Ortega je znao da metafora (u poeziji i nauci) nije samo sredstvo izražavanja, već i suštinsko sredstvo poimanja.
Lukić je romanom "Trgovci svetlošću" ušao u sam lavirint predanja Balkana i Stare Evrope, u delovanje arhetipa i na mnoge iz njih izvedene fenomene. Ušao je u samo carstvo majki i poezije. Dodirnuo je psihoidni činilac arhetipova, iskonski oblik sadržaja ljudske psihe kada ti sadržaji još nisu specifično psihološki, ili kada su pali s psihološke ravni i dodirnuli nediferencirano stanje prirode. U tom psihoidnom aspektu arhetipova, odigravaju se zbivanja koja izražavaju načelo sinhroniciteta. Tu psihološko postaje dublje od psihe, gotovo nepsihičko, gotovo razdvojeno od psihičkog aspekta prirode.
Arhetipski element je delotvorni činilac romana "TRGOVCI SVETLOŠĆU", i roman funkcioniše na nekoj teško uhvatljivoj razini koja je najverovatnije dublja nego što su svest ili intelekt.
Smisao glavna junakinja, Anđujka, u stvari doživljava na nesvesnoj razini lične emocije ili, dalje od toga, na istinskoj arhetipskoj dubini.
Čudotvorni kamen koji Anđujka nalazi na krovu planine i koji je vodi ka razrešenju je originalan, čudesan pronalazak pisca, a u stvari simbol je za arhetipski elemenat koji je postao delotvorni činilac u sudbinskoj situaciji, jer služi ponovnom kristalisanju i uspostavljanju situacije kao celine. Taj kamen je i simbol transuzročnog činioca. Taj kamen je i jedna velika metafora, sinhroniciteta, ili načela uređenosti koje se sreće u univerzumu bez obzira na uzročnu povezanost i dalje od prostora i vremena. Zbivanja u kojima je izraženo načelo sinhroniciteta u Lukićevom romanu ima mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Načelo sinhroniciteta u Lukićevom romanu na naročit način doprinosi čitaočevom razumevanju nijansi ljudske sudbine, kako u ličnom životu, tako i u istoriji i uopšte.
Čitalac Lukićev roman čita bez daha, i on možda neće odmah i posle prvog čitanja razumeti , središnji činilac (transuzročnost) , koji omogućuje da apstraktno načelo bude prevedeno u razumevanje zagonetki ljudskog postojanja. Zato je moguća jedna pomalo smešna situacija : i oni koji budu hvalili ovu knjigu, i oni koji je budu osporavali, neće baš biti sasvim sigurni o čemu je reč.
Čitaoci koji nikada nisu čitali Lajbnica, i ne znaju ništa o pojmu noosfere Tejara de Šardena, oni koji ne poznaju alhemičarska i esoterijska iskustva i Jungovo poimanje sinhroniciteta, Lukićev roman će čitati kao opojnu bajku o domu predanja.
Oni pak čitaoci koji su imali priliku da itaju JI ĐING, oni koji su već iskusili da je jedini pravi način da mogu da uđu u tok JI ĐINGA onaj posredstvom neuzročnog načela tumačenja, shvatiće kakvu je knjigu Lukić napisao.

Lukić je stvorio jednu gotovo neverovatnu povest o balkanskom trouglu iz koga se tajanstveno nazire romaneskni trijumfalni podvig sinteze onoga što se smatra najvišim dostignućem Zapada i Istoka. Niko nije bio facsiniran Orijentom više od starih Grka, ali niko nikada više nije tu fasciniranost transformisao u vlastiti genij. Lukić je stvorio jedan metafizički roman o prirodi i dušama balkanskoga podneblja. Priroda je za ovog pisca, kao i za stare Grke, "zgusnuta u mitska bića", a nije kao za moderne pisce domaće, evropske i svetske, svagda "nov predeo duše". Lukićev roman kao da je diktiralo čudo grčke mitologije, mitska bića beskrajno i neiscrpno bogata, kao sama priroda. Ta mitska bića je stvaralo "pulsiranje svih kosmičkih sila, sa umetničkima etičkih i intelektualnih, ona obuhvataju najširu domenu duše". Lukićev roman je ujedno praoblik i dopuna modernih pesničkih romana. Lukić je stvorio knjigu koja na neponovljiv način izražava "donju stranu" ljudskih iskustava. To je , kako glasi naslov poslednjeg poglavlja romana "Knjiga pepela, velikog vraćanja, snova i svetlosti". To je knjiga u kojoj su našle svog odjeka astrologija, magija, KNJIGA MRTVIH, JI ĐING i mnoge druge, izvučene iz drevnih, istočnjačkih i primitivnih kultura. To je knjiga koja pruža evropskom i svetskom čitaocu neuhvatljive ali bitne stvarnosti balkanskog ljudskog postojanja. Mnogi će je čitati i kao knjigu o snovima : između njenih korica (a naroito u okviru okvirnih poglavlja) nalaze se ključevi kojim se ona otvara. Ti ključevi su ključevi kojim se otvaraju i potvrđuju sinhronistička zbivanja i vrata učenja o prirodi ljudske sudbine, vrata koja su na Balkanu i u svetu dosad bila zatvorena.
(....) Lukić je, konačno, objavio jednu čarobnu knjigu, koju oni koji su je već pročitali kupuju i poklanjaju svojim prijateljima. To je, najverovatnije, bio jedini razlog da se rukopis pesnika, romanopisca, i esejiste nedovoljno poznatog najširoj javnosti pojavi u ediciji u kojoj su objavljeni, pored ostalih, i klasici svetske književnosti (Homer, Džojs, Beket, Kami, Čehov, Leopardi, Bulgakov, Andrić, Crnjanski, Bulatović...). Sve one barijere, koje je Lukić postavio između čitaoca i sebe u svojim prethodnim romanima, on je otklonio u najnovijem romanu "Trgovci svetlošću"...
Lukić je stvorio knjigu o jednom primitivnom balkanskom svetu i o iracionalnom, o snovima i magiji. Knjigu, koja ne izvestan način miri svetove, nebesko i zemaljsko, Istok i Zapad, moguće i nemoguće. Sam Lukić veli :
" Verovatno je bio duboko u pravu onaj Rumun koji je napustio otadžbinu i u Parizu postao slavan po prvim lekcijama mudrosti koja se stiče na grobljima, - onaj što je verovao da je, u suštini, jedini istinski svet primitivan svet gde je sve moguće i ništa nije ostvareno, doslovno iščupan iz rodnog tla, iz zemlje i onog primitivnog sveta, sa osećanjem slobode što je proizilazila iz svega toga. On je znao važnost sna, bolje od pesnika : San je tajna oveka, tajna života. On život ini mogućim. Potpuno sam uveren da bi, pisao je, kad bi se čoveanstvo sprečilo da spava, bilo pokolja bez presedana, istorija bi se završila..." (str. 17 - 18). Lukićev roman se otvara analizom jednog neobičnog sna koji je sanjao, i ta analiza ide Jungovim tragom, ojačana spomenutom Sioranovom argumentacijom.
Drugo poglavlje romana je, u stvari, moto iz jedne Jungove brošure o mrtvima, koju Jung nije objavljivao za života.
Pisac je sanjao neobičnu crkvu i u njoj, između svega ostaloga, lik pobožne žene iz naroda, Vlajne Anđujke, koja je i glavni junak najobimnijeg poglavlja u knjizi ČINI.
To poglavlje počinje raskošnim slikama balkanskog podneblja, obredom uoči Ivanjdana, kada se obilaze stočarske kolibe i kada po dvadesetak vlaških devojaka biraju između sebe, najlepšu...A završava se smrću Anđujke, mitske pramajke, smrću divnom a ne groznom, kako je obično opevaju pesnici i opisuju romanopisci. Što je, verovatno, bilo i očekivano od autora vanrednog romana "Dnevnika o Senkoviću" (1983) . ..

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm. str. 153 - 157

Književni podvig - roman Liturgija M. Lukića (e) (44)

(Da li je roman Liturgija književni podvig i po čemu to jeste?)

...Krenuti, tim putem, putem književnog podviga, kojim je Miroslav Lukić prošao, pišući roman LITURGIJU, znači, u suštini , suočiti se sa više složenih problema : pre svega, rasvetliti odnos romana, kao žanra, i istorije, prošlosti u celini i sadašnjosti, tragedije kao žanra i tragedije kao celine u antičkim vremenima, redukovanja tragedije u srednjem i novom veku, mita i književnosti, života i Vremena, prolaznosti i neprolaznosti, Hrama i Liturgije, Liturgije i života. Rasvetliti sve ove odnose, u romanu LITURGIJA, značilo bi, bogme, napisati čitavu jednu studiju...

(...)
Liturgija je najdublje pamćenje sveta i čoveka. Liturgija svojom snagom sjedinjava prošlosti i sadašnjosti i dve hiljade godina istorije hrišćanstva pretvara u jedan dan. U tome jednom danu nije samo sabran i oprisutnjen božanski domostroj prošlih vekova ispunjen u Hristu i Njegovoj tajnoj Večeri, on sadrži i predukus večnog i neprolaznog dana Carstva nebeskog. Liturgija nam otkriva ljubav kao osnovu sveta, kao njegovo disanje i njegovu Punoću, Punoću svih njegovih vidljivih i nevidljivih, znanih i neznanih ljudima stremljenja. Liturgija je divna škola jednodušnosti, praštanja i jednomislija. Liturgija je naša promena uma i prosvećenje opitnom verom, bogoljubljem i čovekoljubljem. Liturgija je zajedništvo živih i mrtvih, silom Svetoga Duha, u Tajni tela i Krvi Gospoda Isusa. Liturgija je učiteljica zdravog svakidašnjeg života, ponašanja i uzajamnih odnosa. Liturgija je očišćenje i prosvetljenje duše i tela, ona je istovremeno i stalni poziv na očišćenje i preobraženje. Ko zaboravi ili ne otkrije Liturgiju, zaboravlja i ostaje mu skriven smisao života. Povratak Liturgiji znači povratak pravom i zdravom funkcionisanju sebe i društva, to znači - povratak pravilnoj upotrebi hleba, zemlje, stvari, svih prirodnih darova Božjih čoveku. Liturgija je nelažna nada u svim zbivanjima, stradanjima i bezizlazima. Tamo gde su prestali da se na Liturgiji okupljaju oko Sv. Pričešća, izgubili su saborni um, prestali su da praštaju jedni drugima i počeli su da se ubijaju. Bratsku ljubav je moguće samo povratiti i osloboditi se bratoubilčakih poriva - vraćanjem Liturgiji, po svim mestima, od malih do velikih, od sela do gradskih naselja...
Te najopštije stvari o Liturgiji zna svaki obrazovani teolog, a oseća ih i običan pobožan čovek. Lukić je odabrao najbolji mogući naslov za svoj roman, prethodno prošavši kroz mnoge preobražaje, i onaj najvažniji : otkrovenje Liturgije. Lukić je veoma obavešten pisac. Već na 18. str. njegovog romana čitamo odlomak iz "Tumačenja Božanstvene Liturgije" velikog ruskog pisca Gogolja :
"Božanstvena liturgija je večno ponavljanje velikog podviga ljubavi koji je za nas izvršen. Bolujući od s v o j e nepostojanosti, čoveanstvo je odasvud , sa svih krajeva sveta - prebivajući u tami mnogoboštva i lišeno Bogospoznanja - dozivalo svog Tvorca, osećajući da poredak i sklad može u svet da vrati jedino On, Koji je stvorio svetove zapovedivši im da se skladno kreću. Odasvud, tvar koja je tugovala zvala je svog Tvorca. Sva tvar je vapajima dozivala Uzročnika svog postojanja i ti vapaji su kroz usta proroka i izabranika postali čujni. Predosećali su i znali da će se tvorac, pritajen u stvorenjima, lično objaviti čoveku, pojaviti ne drugačije nego u liku stvorenja koje je i stvorio po svom liku i podobiju. Očovečenje Boga na zemlji predosećali su svi u meri u kojoj su njihove predstave bile jasne..." Pošto u Lukićevom romanu ništa nije slučajno, od prve do poslednje stranice ove obimne i nenadmašne knjige, ovo pozivanje na Gogolja, ali i na druge mislioce i teologe, a pre svega na sam tekst Liturgije, ili Biblije, tu je da istakne veliki i neizmeran uticaj Liturgije, povezanost liturgijskog života crkve sa ciklusom u prirodi i moć Liturgije da razume tragičnost istorijske sudbine i konačnosti čovekovog života na zemlji. "VREME LJUDSKOG POSTOJNJA UGLAVNOM OSTAJE BESMISLENO, OSIM AKO SE NE POJAVI NEŠTO ŠTO NADVLADAVA TU BESMISLENOST. Čoveka ništa ne može spasiti, osim - primanje Duha Hristovog u sebe. Ne može nam pomoći ništa magijsko, ni institucija, birokratija, vrelo nacionalizma. Jer Sveti Duh sudi ne samo pukom pripadanju Crkvi, pojedincima, nego i skupinama, parohijama i eparhijama. Ne samo u Bosiljkovcu, već i u mnogim drugim Bosiljkovcima, varošima i gradovima - kako je ponekad govorio Senković - parohija kao ljudska ustanova vrlo lako je Hrista zamenila nečim drugim : svetovnim duhom uspeha, ljudske taštine i ljudskih dostignuća. Došavši na vlast, komunisti su silom i na drugi način, širom otvorili vrata, najpogubnijim iskušenjima. Gde je Bog? Ko ga je video? ! Tako su članovi Partije (u Bosiljkovcu i drugde) govorili ljudima. Tako govore oni koji nikada nisu kročili u hram. I oni koje je zavelo idolopoklonstvo. "Bog je ovde, slavite ga!" To su ključne reči Liturgije. Taj usklik otkriva samu suštinu bogosluženja - uvodeći nas u prisustvo Božije... (Lukić, LITURGIJA, str. 20).
Liturgija je temelj i osnov i putokaz hrišćanske filosofije života, mišljenja i delanja, ali i temelj povesti koju je Lukić romanom LITURGIJA želeo da ovekoveči. To je ona vezivna, i sveprožimajuća zlatna nit Lukićeve povesti o, možda i izmišljenom , srpskom selu Bosiljkovcu negde na obalama Peka u severoistočnoj Srbiji, u okrugu požarevačkom. Kada bi se mehanički odstranilo ono što je "zlatni okov" ovog romana - ono bitno liturgijsko - krila kojima se leti prema nebesima i vidovite oči kojima se ponire u tajne neba i zemlje i otkrivaju pravi putevi života i načini hođenja njima - večni smisao i naznačenje - dobili biste jednu hroniku ili roman, kakve naša vrla savremena kritika nekritički glorifikuje (čak i kad je reč o zanimljivim romaneksnim pokušajima). U našoj literaturi postoje knjige "Živeo život Tola Manojlović" , ili "Šumski građanin" od M. Dimića, ili "Knjiga o Milutinu" od D. Popovića, ili "Nišči" i "Testament" V. Stevanovića, ili "Ćup komitskog vojvode" i "Hleb i strah" M. Savića, "Vreme smrti" D. Ćosića, ili mnoge druge - da dalje ne nabrajamo - koje su doživele lep uspeh u svoje vreme i kod kritike i kod publike - ali s proticanjem vremena, krug njihovih čitalaca se sužava . To je krug knjiga, koje bi se, na prvi pogled, ali samo na prvi pogled, mogle porediti sa Lukićevom LITURGIJOM. Međutim svima njima (a i mnogim drugima) , nedostaje ono, što čini najvažniju vrednost Lukićevog romana, a to je izraz čovekovog liturgijskog bića. To drugim rečima znači sledeće : Lukić je i pred običnog čitaoca i pred našu slavnu kritiku postavio dosta "prepreka". Književna kritika u celini neće se odmah snaći, pored ostalog i zato što ima čudna merila. Čudnih (da ne kažem lažnih i mrskih Gospodu ) merila je bilo i biće. Naš književni život je u priličnoj meri okamenjen i učmao zahvaljujući uspostavljenim "hijerarhijama". On je bez Liturgije, pa je i prirodno što u njemu nema istinskih merila. Tražiti od naše savremene kritike, u celini, da se priprema za Liturgiju, znači drugim reima : tražiti da stiče vrline i da se podvizava, što baš i nije lako i privlačno. Jeftinije je zažmuriti na jedno oko, pa i probitanije, ak i za one koji su važili kao naši najbolji književni kritičari. Kao čovek rođen pre rata (1939), kao onaj koji je još kao student na beogradskom Univerzitetu rado čitao naše književne časopise i novoizašle knjige, nagledao sam se, naslušao i načitao i zapamtio mnogo čega. Toliko je bilo hvaljenih i "genijalnih pisaca", koje je godinu - dve kasnije popala zaslužena pravedna prašina. U istoriji kulture i literature, jednog naroda, ili u svetskoj baštini, postoji ona viša pravda, pravda vremena, koje je najbolje sito i kritičar. Na njemu se sve proseje. I sve ono što nije izraz uzajamne žrtve savršene ljubavi, Božjeg dara Sinu, sve ono što nije izraz Duha Božjeg - Duh, Života Ljubavi, Savršenstva, Lepote, svekolike neiscrpne dubine Božanske Suštine, sve to otpada kao trešje, kao iverje...

To su možda i prekrupne i na prvi pogled teške i patetinče reči, ali treba da budu kazane, zbog jednog izvanrednog pisca koji se pojavio pod imenom Miroslav Lukić...

B. Cerović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 133- 136