Branko Kukić: Svet je pušten sa lanca

 NAJLAKŠE je bilo baviti se ovim poslom kvalitetno i
profesionalno. Najteže je bilo izboriti se za novac, odupreti se
provincijalnom mišljenju, ideološki i nacionalistički zatvorenom
društvu, neobrazovanim i zlonamernim kritizerima. Danas je najteže
baviti se ozbiljnim poslom u neozbiljnom, nezainteresovanom i duhovno
posunovraćenom društvu, kaže za "Novosti" pisac i izdavač Branko Kukić,
povodom 40. rođendana časopisa za književnost, umetnost i kulturu
"Gradac".

Kao osnivač i glavni urednik ovog časopisa i
izdavačke kuće "Gradac" iz Čačka, već decenijama u kulturnoj i
prosvetiteljskoj misiji, Kukić pokazuje, kako je nedavno ocenjeno u
javnosti, da se bez podilaženja modi i neukusu može stvarati vrhunska
kultura, i da je moguće raditi izvan glavnih centara i dominantne
matrice.

* Kada se osvrnete unazad, na šta ste posebno ponosni?

-
Mislim da je važno da je "Gradac" povratio ugled i čitanost časopisa,
njihov značaj, zanimljivost i intrigantnost u savremenoj srpskoj
kulturi. Takođe je važno da je "Gradac" prvi i jedini časopis koji
objavljuje tematske sveske, što je pokazalo da takva koncepcija drži
pažnju čitalaca. I ono što je posebno važno jeste činjenica da je ovaj
časopis svojim tematskim brojevima otkrio mnoge zaboravljene i
zapostavljene teme i stvaraoce.

* Šta se očekivalo i dobijalo od književnosti, umetnosti i kulture, u vreme kada je izašao prvi broj časopisa?

OBALE U MAGLI -To
su dve "obale u magli": jedna drugu ne vidi. U provinciji je kultura na
nuli, Beograd je jedina nada. Zbog toga su mnogi ljudi iz provincije
pobegli u Beograd, jer im u provinciji više niko ne pruža ni priliku, ni
uslove, ni nadu da pokažu svoje sposobnosti. Kada je o umetnicima i
stvaraocima reč, Srbija je tipičan prostor tumaranja.

-
U to vreme društvo je bilo pod kakvom-takvom kontrolom: kontrolisala ga
je ili rigidna i jednoumna komunistička ideologija, ili Udba, ili do
besmisla razvijena samocenzura. Kultura je za jedan sloj društva bila
jedini ventil da se da mašti na volju ili da se spozna mnogoznačnost
sveta u sebi i oko sebe. Ona je bila prolaz u pećinu senki i ideja,
privida i drugačije stvarnosti. Kultura je značila oslobađanje i
inicijaciju.

* Kakav je današnji svet, šta se u tom pogledu promenilo?

-
Današnji svet je pušten sa lanca. Nastala je opšta konfuzija, kontuzija
i pometnja. Nestalo je onog reda, koji je često bio prisilno nametnut,
ali mnogi su shvatili da se taj red voljno može korisno izgraditi i u
sebi, odnosno da se može "raditi na sebi". Danas su u kulturi izgubljeni
svi kriterijumi i sva pravila. Nedaroviti i neobrazovani su uzeli stvar
u svoje ruke, tako da smo na sigurnom putu da stvorimo divlje društvo u
kom će sve vrednosti biti razgrađene, društvo bez cilja i bez ikakve
potrebe da sebe uzdigne na pristojan nivo civilizovanog sveta i čoveka.
Ovo se ne odnosi samo na poštovanje i podršku pametnih ljudi, kako bi se
od njih zatražili savet i pomoć. Ovo se odnosi i na kulturu odevanja,
ishrane, dijaloga, ponašanja, zdravlja...

* Šta doprinosi iluziji da je nekad bilo bolje?

-
Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, onda u suštini nema nikakve
podele na bolje i gore. Nekada je bilo loše zbog ideologije koja je bila
osnova da se posle njenog raspada dogodi ovo što se događa danas, a što
je još gore. Posledice su uvek užasnije od uzroka. Iz presije i straha
ušlo se u anarhiju, laž, obmanu, razvrat i primitivizam. To je u takvim
okolnostima neizbežan put. Problem je sada u tome što taj put sve više
liči na stranputicu bez kraja i konca, na put bez svesti o putu. Ovde je
mnogo pojedeno bunike i popijeno saliguza.

* Dokle je dogurala srpska kultura, čija je ona žrtva?

-
Srpska kultura je, pre svega, žrtva raspada jedne države, zatim
ekonomske katastrofe koja je posledica događaja koji su posle toga
usledili: otimačine, lopovluka i prevarantskog sistema svih vlasti.
Takođe je i žrtva pogrešnih ljudi na pravim mestima, koji su svojom
nesposobnošću, glupošću i neotesanošću stvorili "sistem vrednosti"
zasnovan na kiču i šundu, na partijskoj "odanosti" (pogledajte kako
funkcioniše sistem "preletača") i na najvulgarnijem amaterizmu. Ti
laktaroši i "paceri" su posebno zatrovali prosvetu i kulturu. U
situacijama kao što je ova u Srbiji prvi korak za izlaz iz krize i za
promenu smera jeste maksimalno ulaganje u ove dve oblasti. Iz njih se
rađa stručnost, uspostavljanje ukusa i smisao za osnovne vrednosti.

* Pomenuli ste jednom da nam nedostaju zanos i ideje?

-
Bez zanosa i ideja nema napretka jednog društva. Kao što ga nema i bez
odricanja. Bez njih vam ne pomažu pare, jer će ih neko spiskati na
budalaštine, šarene drangulije i cirkusante. Zanos i ideje su pokretači
želje i potrebe za vrednostima i smislom. Po vrednostima u svim
oblastima se prepoznaju napredna i stabilna društva.

* Kako afirmisati vrednost? Gde vidite izlaz?

-
Kada jedno društvo dođe u situaciju da ga usmeravaju oni kojima je
najvažniji lični interes, kada je na prvom mestu princip da oštetiš
drugog da bi ti stekao korist, kada zamre osećaj da se odričeš i
žrtvuješ, kada izgubiš potrebu da nešto naučiš, kada ti vreme krade
zabava i primitivni provod - tada je društvo u kom živiš bespomoćno, a
ti nisi svestan da sebe zavaravaš i da ti je život promašen. I nije neka
šteta što je tvoj život promašen - to si sam izabrao - nego je
tragedija što će biti promašen i život onih koji bi mogli da doprinesu
stvaranju normalnog društva. U Srbiji sada stvari tako stoje.

* Uspevaju li savremeni srpski pisci da predoče čitaocima duh vremena?

-
Čitava naša savremena umetnost se izgubila u metežu o kom govorim. S
jedne strane, ona pokušava da uhvati korak sa svetom, pa najčešće
postaje epigonska i pomodna, a s druge, ovde je sve prezasićeno
banalnošću, pa umetnost neretko traži teme u prošlosti koja je toliko
iscrpljena i prežvakana da je postala banalnija od savremenosti. Prava
umetnost ovde gotovo da nema svoju publiku, jer publika bez kriterijuma
traži ono što je pomodno, ono što voli i kuso i repato. A i ono što je u
Srbiji "nobl" i "kok" (kako bi rekao Sterija) u svetu je već demode. A
da bi "duh vremena" bio interesantan za umetnost, on mora da bude
obeležen protivrečnostima, previranjima, stalnim promenama, treba da
bude pod temperaturom. To su izazovi za umetnost. Ovde je život
jednoličan jer su se ljudi pomirili sa svojom sudbinom. Jedino su još
političari neumorni, strasno i žilavo se boreći za svoj plen. Oni su
neman koja - kako bi rekao Ljubomir Simović - "jede do pobjede".

* Da li je čitanje knjiga postala zaboravljena disciplina?

-Čitanje
knjiga, kao i interes za umetnost, svelo se na sporadičnost. Čitanje je
stvar duha a ne egzistencijalne nemoći, kako je to ovde uvek bio lažni
alibi za mentalnu opuštenost. Ovo drugo se odnosi na pisanje i
objavljivanje knjiga. Ali činjenica je da se knjige kako-tako objavljuju
- takoreći bez pomoći države, reklo bi se krijući. Najvrednije i
najznačajnije knjige se objavljuju u malim tiražima, od kojih ne može da
se vrati uloženo. Šta se danas čita? Uglavnom hitovi, treš, bezvredne
knjige koje imaju neverovatnu moć, brzinu i efikasnost zaglupljivanja.

Branko Kukuć: Svet je pušten sa lanca | Kultura | Novosti.rs

"Muzej na reci o samoj reci"

NEDAVNO je svečano obelodanjeno da stogodišnji rečni brod
"Župa" postaje "Muzej na reci o samoj reci". Simboličnim podizanjem
dimnjaka čuvenog parobroda, "Titanikovog" vršnjaka, otpočeli su radovi
na njegovoj revitalizaciji. Tako će "Župa" biti spasena iz depresivnog
krša i loma otpisanih brodova na desnoj obali Save i sačuvana od daljeg
propadanja. Još je značajnije što će time biti obnovljen i deo urbane
memorije metropole, uzbudljiv "život" broda svedočiće o identitetu
Beograda.

Muzej nauke i tehnike je neizostavni deo ovog poduhvata
zaštite i obnove i izgleda prvog koji će biti realizovan. Naime, upravo
je ova ustanova i sama smeštena na Dorćolu u dragoceni napušteni
industrijski objekat - prvu električnu centralu - skretala pažnju na
preku potrebu očuvanja industrijskog nasleđa. I, naravno korišćenja na -
vremenu primeren način.

Evropa je puna primera
objekata, poput carske štale u Beču, koji postaju umetničke i(li)
muzejske hale. Kod nas je to uspelo jedino u Kikindi, gde su se vajarske
radionice Internacionalnog simpozijuma skulpture "Tera" uselile u nekad
proizvodni pogon crepare. Na jesen će "Tera" otvoriti i muzej skulptura
u negdašnjem manježu austrougrarske kasarne.

Muzej
nauke i tehnike je izložbama i predavanjima skretao pažnju javnosti na
dragoceno industrijsko arhitektonsko nasleđe koje se u najvećem broju
nalazi u beogradskom priobalju obeju reka - i Save i Dunava. Ali slabo
ko je to čuo. U bogatoj Srbiji nekadašnji hangari nisu dati na
privremenu upotrebu ni umetnicima kao što se to desilo sa skladištima u
londonskom Ist-endu.

Industrijsko nasleđe čine
ostaci industrijske kulture koji imaju istorijsku, tehnološku,
društvenu, arhitektonsku i naučnu vrednost.

Ogromna
većina starih beogradskih fabrika je izvan funkcije, nisu
revitalizovane, a njihovo stanje se, bez obzira na veličinu i značaj,
kreće od lošeg do devastiranog. Ovu grupu čine i one koje su napuštene i
o kojima baš niko ne vodi računa; ponekad su to nekadašnje industrijske
zone i, uprkos solidnosti gradnje, deluju jadno i zapušteno, avetinjski
su prazni ili su, katkad, naseljene beskućnicima.

Iskustvo
iz sveta je pokazalo da je odličan čuvar industrijskog nasleđa njegova
prenamena. Naš primer i dokaz je Beton hala koja je prenamenjena u
galeriju, džez klub i ekskluzivan salon nameštaja.

Većina
od 88 objekata industrijskog nasleđa Beograda, navedenih u knjizi
Rifata Kulenovića, kustosa Muzeja nauke i tehnike, su bez zaštite. Pa
ipak, bez obzira na njihov značaj, vrednost i prisutnost u svakodnevnom
životu, malo objekata ove specifične baštine uživa pravnu zaštitu.
Status kulturnog dobra imaju samo Prvi akcionarski mlin - koji je
uništen izgradnjom hotela, Opservatorija na Zvezdari i Fabrika hartije
Milana Vape, a kulturnog dobra od velikog značaja samo zgrade Glavne
železničke stanice, Telefonske centrale u Kosovskoj ulici, Livnica
"Pantelić" i Meteorološka stanica u Tašmajdanskom parku.

Kada
su kod nas pravljeni planovi za regulisanje takvih delova grada - oni
su bili brzi, preki i ignorantski prema industrijskom nasleđu. Očigledan
primer je bio "indigo-plan" za beogradsku luku (na Dunavu) čuvenog
arhitekte Libeskinda. Njegovo ime je bilo važnije nego ponuđeno rešenje.
Rešenje je bilo daleko ispod onog koje su na konkursu desetak godina
ranije ponudile beogradske arhitekte uvažavajući duh mesta i nasleđe.
Vlasnik je verovatno računao da je ime čuvenog arhitekte ono što treba
da privuče investotore.

U arhtekturi kad se nešto
poruši i izgradi, gumica ne pomaže. To ostaje za dekade i vekove. Upravo
zato je potrebno slušati stručnjake, do rešenja dolaziti bez žurbe, a
ne naprečac - kroz javnu debatu i uvažavanje različitih mišljenja, gde
zaštitari moraju da imaju istaknuto mesto.

IZAZOV AMFITEATRA

Savski
amfiteatar, lokacija u samom "stomaku" Beograda je višedecenijski
izazov. Raspisivani su konkursi, odbcivana rešenja koja nisu
prepoznavala duh srpske metropole. U odbačene planove spadao je i onaj
čuvenog arhitekte Nikole Dobrovića koji je predviđao potpuno čišćenje
terena zarad nove monumentalnosti. Izazov jeste transformacija
napuštenih područja, na primer nekadašnjih industrijskih i privrednih
zona. Transformacija i(li) revitalizacija, ali i kakve će biti - odgovor
na to pitanje daće oni koji će uložiti sredstva u ta područja. Ipak, to
se svakako ne bi smelo dogoditi samovoljom investitora i bez mišljenja
stručnjaka - arhitekata, planera, istoričara umetnosti.

Nasleđe sa obala Save i Dunava | Kultura | Novosti.rs