TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: AMBLEM TAJNOG PISMA SVETA - Belatukadruz

TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: AMBLEM TAJNOG PISMA SVETA - Belatukadruz: Leonid Šejka
Посвећено дрво Написао сам следеће (у књизи “ Посвећено дрво ”): “...Није дошло време да погинемо, него да видимо...

Портрет за оквир од злата / Предраг Пузић

 

Знак препознавања

        Прелиставајући српску међуратну штампу, у београдском дневнику Епоха пронашли смо један чланак објављен на Велики петак, 14. априла 1922. године. Текст је непотписан, што као да сведочи о скромности али и о величини онога који га је представио. Садржај, већ на први поглед, не оставља нас равнодушним. Иако је реч о извештају једног римског службеника од пре две хиљаде година, он није само историјски документ, далеко је више од тога. Он је портрет за оквир од злата.

          Публије Лентула, намесник Јудеје (претходник Пилатов), између осталог обавештава свог императора и о једном необичном човеку. Седма је индикција, месец једанаести по старом римском календару. Место догађаја - Јерусалим.

          "Цезаре, овде се налази човек који живи у великим врлинама, а зове се Исус Христос. Народ га назива пророком, а његови га ученици сматрају за божанство. Веле да је син Бога творца неба и земље и свега што на њој има и бива.

          Заиста, Цезаре, сваки дан се чују чудне ствари о овоме Христу. Да лечи болеснике само додиром и да мртве васкрсава једном речју.

          Он је човек средњег, лепог стаса. Изглед му је благ и достојан поштовања. Коса му је боје зрелог лешника и пада му у увојцима преко ушију, и са бескрајном милином шири му се по плећима; коса је раздељена по темену на назаретски начин. Чело му је високо и чисто. Образи су му љупко румени. Нос и уста његова дивно су правилни. Брада му је честа, боје као и коса, није дуга и на средини подељена. Очи су му лепе и сјајне, као сунчани зраци и нико не може право да га гледа од сјаја.

          Укорава с величанством, а опомене су му пуне благости; или говорио или творио, увек то чини с милином и озбиљношћу. Никада га не видеше да се смеје, али су га видели да плаче.

Веома је умерен, врло скроман и веома мудар. Једном речи, то је човек који својом великом лепотом и својим божанским преимућством надмашује синове човечанства.

Науком задивљује сав Јерусалим. Он није нигде ништа учио, а зна све науке. Иде босоног и гологлав. Многи га исмевају, али у његовом присуству стрепе и чуде се. Веле да такав човек није никада ни виђен, ни чувен у овим пределима.

Многи Јевреји га сматрају за божанство и верују му, а други га туже мени да је противник твоме Величанству. Он није никад никоме учинио зла, али јесте добра. Ипак сам, Цезаре, готов да те слушам, како ми наредиш биће извршено.

Твога Величанства највернији и најпослушнији слуга,

Намесник Публије Лентула."

О Публију Лентули (лат. Publius Lentulus, грч. Поулиолус Лантоулос) и његовом писму у светској историографији, али и у хришћанским списима, постоје опречна мишљења. По једнима, Лентула је историјска личност која је владала Јудејом у доба Тиберија Цезара и у веродостојност његовог извештаја нема сумње. По другима, он јесте аутентична личност али је писмо измишљено. По трећима, опет, све је под великим знакoм питања, будући да у Јудеји никада није постојао римски конзул под тим именом. Следствено томе документ је лажан. Међутим, један финансијски извештај из тог времена, у којем се говори о приходима од пшенице, недвосмислено помиње Лентулино име.

Било како било, историјска расправа о овом човеку и његовом писму не престаје ни до наших дана. "Досије" Лентула  и даље је отворен. Један службени допис из далеког римског доба, ако је заиста аутентичан, представља тако много више од пуког документа. У сваком случају, без обзира на то да ли је неко хришћанин или не, заслужује ново читање.

Приредио

Предраг Пузић

Safet Isovic // Haris Dzinovic - Djul Zulejha [HD]

Антоније Ђурић: Ви сте његови, он је ваш!

 Њему
треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове
следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и
пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50 немачких
марака, комитетлије и партијске секретаре…

     Све је овде, у овој
земљи, понешто и у свету, било његово! Његове улице, његови споменици,
његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови
партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници,
његови морнари, његови пионири, његови историчари, његове виле, његове
оперске певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови
песници, његови градови…
Све што плови, лети, гмиже, савија се,
улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони дивљач на цев његове пушке,
прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с
његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је
обећавало да ће и после њега бити он – све је то његово!
      И
сада, ових дана, кад нова власт, која себе назива демократском, обећава
да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „чим прије“, да и
њему врати његово! Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и
комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте,
протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50
немачких марака, комитетлије и партијске секретаре… Лако их је
препознати: заражени су, безнадежно, комунистичким вирусом. Увукли су се
у све странке, удружења, владине и невладине организације, грађанске
парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у
извршне и управне одборе; ушуњали се, чак, у порте и храмове, има их и
за певницом, а неки, богме, прљавим и крвавим парама граде храмове и
себе гледају на – фрескама…
   
Народ се мало збунио и мало узјогунио, пита се у чуду: ко је овде
победио? Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам
пао, али још боље види да се комунисти, мада се више не зову тако,
сјајно држе – онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се
прерушавају и прилагођавају приликама. Народ у новим странкама
препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали,
насликали на телевизији и у новинама. Види да су се, поново, уфотељили,
пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали
црвене књижице с његовим ликом. Мало им што су наотимали, хоће још! Зато
их, нема другог решења, онако, мушки, треба приволети да те странке
напусте и да се врате ономе коме су се заклели на верност до смрти.
Треба им, без околишења, рећи: ви сте његови, он је ваш! Треба им, још,
рећи да су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, снагу,
полет – потрошили служећи њему и његовој партији и да сада, као
ислужене, интелектуалне раге, никоме нису потребни!
     И тако, док
се његови следбеници мувају по странкама, настојећи да своје тамне
трагове покрију демократском одором, он, њихов вођа и учитељ, самује на –
16 хектара! Самује и тугује, и пита се: Бога ти… шта би с мојом
хисторијском партијом од милијун и четири стотине тисућа мојих
сљедбеника? Нека ми се врате, чим прије!
И треба да се врате!
  
Најпре му, неизоставно, треба вратити ону „дворкињу“ и песникињу која
се тако ватрено заклињала да са његовог пута неће скренути, обавезујући и
друге његове следбенике да остану верни тој заклетви.
Треба му
вратити и ону примадону која му је на уво певала оног дана кад је
сахранила своју мајку – како, забога, да одбије његов позив!
И оног народног певача који је с поносом говорио да је 77 пута певао пред њим!
И
оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: Воли се тата и мама,
воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито! Кажу да се тај
песник пре четири месеца пресалдумио и своју песму овако преиначио: Воли
се мама и тата, воли се сека и бата, воли се свака птица, али се
највише воли – Коштуница! У резерви, за сваки случај, има још неколико
имена.
Молим: сваком своје, њему – његово!
      Господару треба
вратити слуге, али уз напомену да су његове слуге другима били
господари. Није поштено: живом служити до слепила, мртвог оптужују до
лудила, а ордење и награде не враћају! Прећуткују питање: шта би он био
без њих? Без српских комуниста, он био био – нико и ништа! А шта би они
били без њега? У ком би кршу живели, чије би овце чували, чију би траву
косили, коме би воду носили, кад би се шепурили у туђим вилама и брчкали
у приватним базенима!
     Новопечене „боготражитеље“, већ оседеле и
истрошене у припремању масовних слетова за његов рођендан, треба
замолити да више не загађују порте и храмове – много тамјана треба да се
потроши да би се протерали зли дуси. Причу о покајању могу да протуре
неком наивном калуђеру Овде се зна: ко је са те идеолошке трпезе кркао у
сласт – заувек је отрован комунизмом!



     == извор: видети више: СЛОВОСЛОВЉЕ: Антоније Ђурић: Ви сте његови, он је ваш!: Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и проб...

ДВА МИРОСЛАВА И ЈЕДАН СТОЈАН

Мирослав Б. Душанић: Тренутак спознаје

Тренутак спознаје




     за Мирослава Л., Мирослава Т.          

                                           и Стојана Б.

Имао сам много водича:

прокламоване савремене барде

великане Нације и Републике

или самопрозване

авангардне манифесте и пјеснике

нове наде сутрашњице

критичких радова зборнике

антологије раздобља и поднебља

изборе класике и неокласике

модерне и постмодерне

интервјуе стручне

и оне у свакодневној штампи

које прочиташ и одмах заборавиш

или се за неко вријеме памти

и сви се показаше лажним

у тумачењу Универзума.



И онда кад сам посустао

изгубљен у хаосу неразумљивих

теорија и скоро одустао

откријем два Мирослава

и једног Стојана

један од Мирослава већ годинама

одваја кукољ од жита

цијела му библиотека стаје

у танку књигу

други кад није у малињаку

и кад о њему не води бригу

ту и тамо по Трешњевици скита

и по коју мудру прозбори

за Стојана је тешко рећи чим се бави

да ли је он сам Универзум

или Универзум из њега жубори.



Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија": Мирослав Б. Душанић: Тренутак спознаје:

НАСЛОВ ЈЕДНЕ (НЕЗАВРШЕНЕ) КЊИГЕ / Бела Тукадруз

СРБ, СВРАБ

— Даље опет вели неумрли за славенство Добровски: „Кад сравнимо два достоверна извешћа о Славенима у 6 веку т. ј. Јорнанда и Прокопија одма ћемо видити: да су Винди и Спори— Срби — главна имена једног и истог народа —    Српског".  — Неумрли   за  истор. Славена   и   остало Јосиф Шафарик цео је један том свог дела посветио на ову ствар, на чему му је потомство вечно благодарно. Ми већ, као што рекосмо, утврђену ствар, од стране учених слависти, нећемо наводити; но ево речи баварског летописца, који је  умро око 819. а  по   некима   820.   год.   „Zerviani – Srbi – quod tantum est regnum ut ex eo cunctae gentes Slavorum exortae sint et originem sicutn affirmant dusant“—   т.ј. Срби, којих је царство – земља. Држава – толико : да су из њега свеколики славенски народи – племена – произашли и своје порекло, као што сами казују да воде.  Дакле сви славенски народи своје порекло и име од Срба производе, а не Срби од њих, па ако Срб значи Свраб, или слугу, војника, онда и остали нису ништа друго до.-деца сврабљиваца, џебрака, слугу,само војника и т. д.

    Одломци из „Одломака ИСТОРИЈЕ СРБА“  Милоша С  Милојевића

(фототипско издање. Београд: ИКП „Никола Пашић“, 1996. Уредник Предраг Милошевић. Рецензент  Предраг Драгић Кијук,  166 стр. + 4), стр. 106

   8. децембар 2013.

__________________________

САЊАЈУЋИ

Може и тако, док Дух стреми даље узбрдицом, каљавим путем

хранећи се сећањем као дечак купином покрај пута,

видети и другу, повољнију страну медаље,

механизам deus ex mahina.

Један анђео постоји на северу, наш сусрет следи.

Упркос томе што ми је о њему један од неверних, оних збачених

анђела напричао којешта. Између југа и севера неко је подигао

невидљиво брвно, танко као људска влас.

Wиме сам пошао, и можда ћу прећи преко њега.

Тонем у све дубљу провалију греха који је исти и који ме задржава у

огромној празнини обичног викенда.

Разговарао сам са анђелом.

Чуо сам невероватне ствари.

Ни у најлуђим сновима није било таквог расплета.

Ушао сам кроз иглене уши севера

у свет. И тек ћу улазити...

Јаче од Славе, Дело је као вода -

она увек нађе себи пут.

Разговарао сам са анђелом.

И он ме је позвао гласом преводиоца

у више небеске сфере.

Кренуо сам оним уским брвном

балансирајући као арлекин на жици.

Анђео ме води.

Анђео у чијој се сенци крије враг...

КРАЈ ГОДИНЕ : ЧУДЕСНИ БЛЕСКОВИ

Читаве ноћи падао је снег,

касно сам легао и видео: падао је,

будио сам се - опет је падао,

и сањао сам како нека девојка

бежи и заплиће се у грмљу, као

голубица.Био је то истинит сан

(истинити су снови првог дана

младог месеца), али ја нисам разумео

смисао тога сна.

У јутро зимско, мамурно, изађох после осам

(периферија, пошта, Петлово брдо);

у аутобусу 56Е прочитах дневне новине

до центра града (Зелени венац).

Не у небо, гледао сам пред ноге

журећи Кнез Михаиловом, помало

огорчен на метереологију, јавне службе,

депресију децембра и гужве пред шалтерима

у пошти у Змај Јовиној.

Био је обичан дан, најобичнији

на крају једне дуге, зле године,

и тако стигох нервозан надомак Студентског

парка.Јутро је одмакло, негде око девет.

Личило је на сумрак.

Још нисам био ушао у парк

кад поче да се догађа чудо!

Видео сам крошње дрвећа, као у свитање,

кад излази сунце. Сјај је полако силазио

на врхове, осуте фином ноћном мељавом неба.

Већ двадесет и више година пролазим

тим парком и никада не увребах нешто

слично.

Крошње су биле тако јасно обасјане,

а степен сјаја се појачавао из трена у трен,

док није обасјао и последњу пахуљу,

и одједном сам на све друго заборавио,

и полако ушао у то блистање и јасноћу,

лепше од свега што доживех

за четрдесет и пет година ...

Небо се, дакле, неочекивано отворило,

разведрило, размакли су се тмасти облаци,

као у сну.Студентски парк је у том тренутку

био скоро пуст и ја сам ишао полако

не застајући : небо је било чисто и плаво,

и осмехивало се Београду неурокљивим очима,

чудесним блесковима, и то није трајало минут-два,

већ ,богме, потрајало је, и када сам ушао у

библиотеку: гледао сам кроз прозор

више од десетак минута како се осмехује

радосно блесак бреза и иња...

(Четвртак, 28. децембар 1995.

Око 10 ч. Јованова 22)

РАШЉАРИ И АЛХЕМИЧАРИ

Куда смо пошли?

Уз Обер,

Обер је огранак неба.

Далеко је, далеко!

Високо је, високо!

Не видим никакав пут

само густа шума,

царска папрат,

репови пауница,

блокови стена, срушених.

Идемо римским друмом

обраслим травом и буквама,

испод трулог лишћа је

закопани дукат,

с патином двехиљадугодишњом.

А ово?

То је могила

коју је раскопала ноћ

и златна грозница.

То је друга страна планине,

дивно наличје,

почетак ритуалног света,

древног и првобитног.

Ту се није променило ништа,

свет је остао сличан оном

из детињства - не само твог,

него и наших дедова.

*

ОБЕР - оно узвишено место

није могао да поплави

потоп векова и историје

Обер виши од сваке пирамиде.

Огранак је неба.

Око њега су куће и воденице,

мост од камена преко потока

непресушног, и породична гнезда

у која није продро

разорилачки дух времена.

Рашљари и алхемичари!

 

КОНКРЕТНА МУЗИКА

Буди ме конкретна музика: орнитологија,

шум крила птичијих, гребање канџи по црепу,

шкрипа кочница аутомобила,

дрхтај утробе земље.

Ветар који отвара / затвара врата,

или чешља метласте жбунове мериска (вреса?).

Ветар који свира на црним штаповима

сунцокрета у кромпиришту у позну јесен.

Хучање шуме.

Вране у окршају са Кошавом.

Мрмљање воденице;

рушење воде; лавеж у даљини.

Аутомобил у убрзању,

у заустављању;

пролазак воза - преко пружног прелаза,

преко железничког моста.

Земљотрес има свој хук.

И река која надолази....

Одјек талпи дрвене ћуприје,

звук потковица коња, крава.

Звук папака коза или оваца.

Крик слепих мишева

око гротла пећине.

Кликтај жуна.

Ехо маневарских борби.

Добош сеоског општинског послужитеља.

Мукање крава.

Фрктање кобила.

Гроктање свиња.

Пролазак теретног воза. Шинобуса.

Запевка са гробља.

Ударци чекића по наковњу.

Захуктавање воза.

Дуго оглашавање парне локомотиве.

Црквена звона.

Тиктакање часовника.

Опадање ораха, или дуња.

Прасак прангија.

Пуцњи ловачких пушака.

Зујање мешалице цемента и шљунка.

Дробљење Дробилице камена.

Зујање усисивача...

Жубор потока. Шиштање змије.

Цврчање цврчка.

Писак даждевњака.

Цилик ласта...

Дозивање пастира.

Експлозије у каменолому.

Прелет фазана преко папрати.

Кукање кукавице.

Кукурикање у даљини.

Мјаукање.

Шиштање гуске на гнезду.

Пућпурикање на хоризонту.

Грмљавина усред буквика.

Приближавање пљуска.

Клепетуше

на овновима.

Узвик пастира : Обррррр!

Поезија, религија, нада / Гвозден Ерор

... Црњанскова религија без наде присутна је, премда прикривено, у наслову прве песме Лирике Итаке. Реч пролог (πρόλογος), потекла из грчког, и прикладно постављена као наслов песме и збирке која отвара познату тему Одисејевог лутања, овде најпре означава нешто очекивано: предговор, увод, говор који претходи главнини текста, али говор особен, онај у којем се развијају теме, мотиви и атмосфера што обележавају интелектуалне и језичке токове једине песникове збирке. Познато је такође да у грчкој трагедији, која је имала веома чврсту структуру, пролог претходи пародосу (πάροδος) – који означава хорску улазну песму која може да обавештава публику о судбини личности, о месту и времену радње. Рекло би се да Лирика Итаке на почетку следи овај образац, јер друга песма у збирци ("Химна"), осим што је хорска песма, у којој је наглашено прво лице множине, уистину има функцију улаза, уходавања, цесте која води од конкретне ("Јадрану") и имагинарне географије ("Здравица", "Гротеска"), преко слика (не)моћи које се утискују у људска тела и душе ("Наша елегија", "Ода вешалима"), конкретне ("Спомен Принципу") и апстрактне историје ("Војничка песма"), ка истрошеним концептима заједнице ("Вечни слуга", "Југославији"), судбине ("Замореној омладини") и слободе ("Слобода"), како би довели урушеног субјекта до земног и подземног света (циклус "Нове сенке"). Рекло би се да трагизам који је у позадини Црњанскове поезије – утемељене на познатој грчкој причи о Одисеју и њеном судару са модерним доживљајем и поретком света – тако налази одговарајући израз како у структуралним везама са античком трагедијом, тако и у несвакидашњим језичким ритмовима и песничким решењима.
Али, када је реч о песми "Пролог" постоји још нешто, нешто што нас, поред незаобилазног грчког оквира, води како ка хришћанству, тако и ка још једној Црњансковој опсесивној теми у међуратном раздобљу – словенству. Међу Словенима је реч пролог у средњем веку задобила и посебно значење. Синаксар је грчка реч која је означавала зборник састављен од краћих житија светитеља сходно датумима и месецима у години – словенски назив за синаксар је, међутим, пролог, а јавио се према наслову предговора.3 Хришћанска светост и трагички оквир неспојиви су, али када им се обрати Црњански, из угла поезије као религије без наде, онда то постаје могуће, јер се и светост и трагедија одвијају унутар животне иманенције, о чему сведоче и ова два значења речи "Пролог", што је у складу са песниковом опсесијом удвајањем, толико очигледном у Дневнику о Чарнојевићу, Сеобама, "Стражилову", Ламенту над Београдом. Песника у Лирици Итаке, и не само ту, занимају иманенција и еманација светости у свету без наде ("а тужан је живот на свету, свуд – / изузев оптимисте"4). Како изгледају светитељи без наде? Да ли су то тек обични песимисти, творци неугодних комеморативних дискурса, злокобни кваритељи надолажене среће (или "среће") у заједници? Да ли је то врста уљеза, чешће прогоњених него прихватаних?...
      = извор: одломак: Владимир Гвозден - Поезија, религија, нада : Милош Црњански и традиција

ЗАШТО КОГИТО КЛУБ?

      из најновије књиге  Беле Тукадруза

О ЧЕМУ РАЗМИШЉА ЧЛАН КОГИТО КЛУБА?

Размишља о старењу, о боловима у раменима,

о замарању тела, док чека да машина испере шарени веш,

док се поврће не скува.
Његов чукун – деда је умро прерано, још док су му била мала
деца, под околностима никада протумаченим.
Његов прадеда је настрадао трагично у најбољим годинама.
Његов деда је умро од болести срца у шесдесет и трећој.
Његов отац је последњи срчани удар преживео у седамдесет и
четвртој…
Једино је његов прадеда по мајци доживео стотинак година…
Био је нерођен, или врло мали да бих понеке од њих боље
упознао…

Чини му се да треба да уради и заврши толико тога и да
је тек на половини пута у четрдесет и деветој…
Они су живели у свету који је имао патину,
чак и кад се чини да је био храпав, нерезбарен.

СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ БЕЛАТУКАДРУЗА
Педесет и три године је тражио псеудоним који би га читавог обухватио, њега, Белатукадруза, све оно што хоће и све оно што може. Чак и немогуће.
Досадило му је име које су дали кумови, или укућани, као надимак који су му прилепили вршњаци…
…Његове су мисли и помисли тужне. Не усуђује се да забележи све. Тамо, у кухињи нешто капље; тако и у њему из неке покварене славине непрестано цури. Старост је… Когито клуб.
- Где је његов живот? Јуче му се чинило да тек треба да дође; малопре да је прошао, или да га живим сада, сутра, прекосутра, ишчекујући некакав концерт, не птичији, не славуја, не. Концерт препариране чешљугарке? …
Омашке имају свој невидљиви извор.
Много тога је у њему залеђено и у сенци. И сам је у сенци.
Ни додирнуо није помисли које су му се ројиле у глави чим је устао…

МАГИЈА БЕЛА ТУКАДРУЗОВИХ ПОСЕДА
Од како зна за себе био је нервозан због лутрије, због добитака, и због немогућег покушаја укрупњавања поседа. Сада се променило нешто: прошета спрудом, кроз прашуму, нађе белутак и стави га на сто. Увуче се у белутак.
То је врло једноставно. Па ипак, требало му је четрдесет година покушавања да се увуче у белутак као у малу пећину. Све док није открио заобилазни начин.
Пек, река коју је  затекао испод првог моста…
….Права река?Златна?Митска? Она с којом је сједињен давно, можда и пре рођења? Река која му није дозвољавала да погледа неку девојку, жену, јабуку, јасмин…

     === извор: најновији број нишког часописа УНУС МУНДУС, (један свет) бр. 47, 2014, пролеће, стр.:388-389

Похвала лицемерју (о књижевној сцени, наградним конкурсима, еснафској братији)

Награда је услуга или боље рећи зајам. Ерго, зајмодавац (читај:
критичар) се обавезује да другом лицу, зајмопримцу (писцу) преда у
својину одређену количину новца или других заменљивих ствари (читај:
симболичку моћ статуса у књижевној хијерархији), а зајмопримац (песник)
се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца или
односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета у одређеном
року, са накнадом или без накнаде (Закон о облигационим односима).


У потрази за позајмљеном наградом.


Први етички императив савремене књижевности категорички гласи: Нико
није гадљив на награде! Таман посла да неко из лауреатизоване братије
макар и помисли да, рецимо у кишовском маниру, врати додељену му
награду. Такав гест би сигурно наишао на праведничку осуду
еснафско-удворичког аудиторијума. Било би то налик смртном сагрешењу,
равно издаји отаџбине. Таквог смелог литерату би плебисцитарно сва
књижевна удружења ад хоц прогласила будалом, а јавност с пуним
згражавањем осудила.


Јер награда у данашњем књижевном систему никад није индивидуално признање писцу.


Награда је услуга или боље рећи зајам. Ерго, зајмодавац (читај:
критичар) се обавезује да другом лицу, зајмопримцу (писцу) преда у
својину одређену количину новца или других заменљивих ствари (читај:
симболичку моћ статуса у књижевној хијерархији), а зајмопримац (песник)
се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца или
односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета у одређеном
року, са накнадом или без накнаде (Закон о облигационим односима). Е
сад, код враћања зајма, да се послужимо и даље овим економском
параболом, награђени песник касније у својству члана неког будућег
жирија награђује колегу бившег критичара, који је сада у улози песника
–конкурсног претендента за неку следећу награду. То није чак ни
клановски однос. Клан је израубована медијска инсинуација. У питању је
врло перфидан меркантилни однос. Критичар добија хонорар за свој
ангажман, песник награду, паре и симболичку моћ, касније песник постаје
критичар «по заслузи и признању», онда он добија хонорар а свог колегу, с
којим је иначе у пријатељским односима, награђује истом или сличном
наградом «у разумном временском року». Не мора то да буде одмах идуће
године, може да се деси и за пет година, (мада сумњам да су наши писци
баш толико монашки стрпљиви), али облигациони механизам је суштински
исти:


Схематски приказ: Ја =>Теби, Ти => Мени




деоба плена – kритичар и песници деле уловљеног читаоца

Мала бара, тек понеки говнобаљ.


Ерго, није проблем у наградама. То јест, не би био никакав проблем у
томе ко се награђује ако би макар за нијансу награђене књиге (романи,
песничке збирке итд) помериле вредносне границе у доживљају и поимању
савремене литературе. Нека ми неко климоглаво потврди да су Гоцићев
«Таи» или Гаталичин «Велики рат», да узмемо само најбоље романе по НИН-у
у задње две године, означили некакву прекретницу у нашој савременој
романескној продукцији, те да су со-цаллед «Камена чтенија» Ивана
Негришорца, полутански овенчана наградом «Меша Селимовић» нешто заиста
променила у данашњој поезији или…? Биће да су у случају последњег
лауреата своје мистичне интерпретативне моћи удружили сви пресвети
критичари региона да би у јавност благопроизвели један парапоетски
(идеолошки) – мућак. И није проблем ни у ауторима који пишу такве књиге.
Нека су нам живи и здрави. Проблем је у систему који их мајеутички
љуљушка, бабички бди над њиховом библиографском колевком и с времена на
време матерински брижно – подоји. Пошто и иначе живимо у некрофилном
друштву, уз то и прилично канибалистички настројеном према млађој
популацији (према слаткоречивом етиолошком миту о златном добу – млади
имају у најбољем случају онтолошки статус бижутерије). Другим речима,
млађи аутори су сувишни ако се не уклапају у представу о сопственој
ништавности.


И није то тек конвенционални топос, како се то бенигно приказује у
јавности уобичајеном фразом о тобож генерацијском сукобу који је
педагошки увек на страни старијих, док су млади пуни неразумног
витализма. Не. Нема сукоба, Заправо, нема никаквог сукоба јербо млади у
једном некрофилно-аутоканибалистичком систему вредности не постоје. Млад
аутор (писац, песник) између 20 и 30 године не постоји у књижевном
систему. Ретки су часни изузеци који само потврђују то правило. Млађи
аутори постоје као млади тек у својим касним тридесетим, тада се
књижевној геријатрији отприлике завршава друга младост и почиње пост
мортем – вечна младост. Млађи писци и песници не постоје зато што никоме
нису потребни. Ни издавачима, ни еснафима, ни старијим колегама. Не
могу постојати млади ако имамо обесмрћену младост иконички агилних
књижевних отаца.


Млади су у таквом логичком низу – непотребна таутологија, те се
симболички жртвују прошлости. А прошлост је по дефиницији увек на страни
мртвих.


Похвала лицемерју.


Никада не верујте писцу када прича о својој аполитичности.
Аполитичност је измислила господа да би лакше манипулисала својом
савешћу. Мит о аполитичности појединца је могућ једино онда када је
друштво институционално деполитизовано а сам појединац утопијски
измештен у простор грађанског благостања. Како таква медолико окапана
грађанска пасторала у стварности не постоји, сви писци који су тобож
само заокупљени својим поетичким питањима и те како су стварносно
уроњени у горепоменути систем. Штавише, својом лажном аполитичношћу, те
тобожњом естетском неутралношћу, таквом систему само дају посвету и
легитимитет. Колико је само проливено овидијевских суза над текућим
променама власти од стране разних писаца, колико гневних солилоквија
катапултираних из виртуелних катакомби Интернета, а колико скрушеничког
покајања те суза радосница тек предстоји када вам исти тај систем
благонаклоно намигне и шеретски потапша наградама. Напослетку, најбоље
је аполитичност када сте (не)формално у некој политичкој странци. Тада
можете да будете аполитични до миле воље. Чак и да пишете против власти.
Јер први етички императив савремене књижевности категорички гласи: Нико
није гадљив на награде.


Дај шта даш.

написао: Томица Ћирић

Томица Ћирић (1980), рођен у Пироту. Дипломирао на Катедри за општу
књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета у Београду.
Објављује у периодици претежно поезију. Збирка песама Нова утопија
уврштена је 2013. у најужи избор и објављена у едицији Првенац,
Студентског културног центра из Крагујевца. Објављује периодично у
електронској форми на ауторском блогу за сатиричну поезију Мртви
албатроси (мртвиалбатроси.блогспот.цом)

Похвала лицемерју (о књижевној сцени, наградним конкурсима, еснафској братији)

Vikiliks otkrio tajni plan vladara sveta!

Vikiliks je objavio detalje tajnog dokumenta kojim svetski moćnici
žele da izmanipulišu zakonske odredbe da bi omogućili širenje i globalnu
premoć svojih gigantskih multinacionalnih kompanija sa sedištima u
svetskim metropolama.

Reč je o nacrtu aneksa dokumenta Sporazuma o uslugama (Trade in
Services Agreement – TISA), vezanog za finansijske usluge, prenosi
portal Dnevno.hr. Vikiliks navodi da taj aneks pokriva 50 država i čakii
68,2 posto svetske trgovine uslugama!


Glavni zagovornici i autori većine izmena su – EU i SAD. Da bi
postigli svoj cilj, oni su „u važnom anti-transparentnom postupku
kasifikovali taj nact kao tajnu ne samo tokom pregovora nego i pet
godina pošto TISA već stupi na snagu“, navodi Vikiliks.


Ljudi iz Vikiliksa kažu da će tim aneksom TISA biti ukinuta važna
pravila regulacije globalnog tržišta finansijskih usluga. Kad ne bude
zakonskih ograničenja, multinacionalne finansijske kompanije (sa
sedištima uglavnom u NjujjoNew Yorku, Londonu, Parizu i Frankfurtu) lako
će se proširiti u druge zemlje.

SAD su posebno zaintersovane za bolju prekograničnu razmenu podataka,
što bi, tvrde u Vikiliksu, omogućilo slobodnu i skoro bezgraničnu
razmenu ličnih i finansijskih podataka.

Pregovori oko TISA trenutno se vode na marginama GATS (Generalnog
sporazuma o trgovini uslugama) i WTO (Svetske trgovinske organizacije).
Moćnici žele da usklade TISA i GATS da bi izvršili pritisak na preostale
članice

STO da se pridruže projektu. U pregovorima ne učestvuje članovi BRICS-a
(Brazil, Rusija, Indija i Kina) jer bi TISA oslabila njihove pozicije u
budućnosti.


Sledeća runda pregovora počinje 23. juna u Ženevi. O TISA trenutnu
pregovaraju Australija, Kanada, Čile, Tajvan, Kolumbija, Kostarika,
Hongkong, Island, Izrael, Japan, Lihtenštajn, Meksiko, Novi Zeland,
Norveška, Pakistan, Panama, Paragvaj, Peru, Južna Koreja, Švajcarska,
Turska, SAD i EU.


(Kurir)

Vikiliks otkrio tajni plan vladara sveta!