УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 21. април 2008.

Trgovci svetlošću (b) (46)

.....Lukić je pošao od jednog svog neobičnog sna, želeći da ga razume i protumači, i stigao je pišući, u samo biće sna, u lavirint u njemu, u najnepristupačniju i najneprovidniju tvorevinu, dušu. Do arhteipova, praslika i prvobitnih slika, nevidljivih korena svesti. Kroz piščev san, i kroz roman "TRGOVCI SVETLOŠĆU" vraćalo se "praiskonsko predanje, Eshil i Gete, i jedan od birgera u gostionici pred kapijom malog nemačkog grada, koga se nije ticalo što narodi tamo u dalekoj Turskoj jedni drugima razbijaju glavu" (str. 21). Vratio se, kako pisac veli i "Haimos, veliki planinski masiv, na rubovima ispresecan dubokim gudurama. Haimos, koga su krstili verovatno Tračani, da bi ga Rimljani preimenovali u Hemusa. Onda su došli Turci i nazvali ga Balkan - planina koju su kao svoj posed u Evropi uspeli da ograde, i tako ga odvojili od svega čemu je prirodno pripadao". Lukićeva knjiga, kao nijedna druga pre nje, razbija te istorijske, usudne "ograde", i sve moguće predrasude.
Ovakvu jednu knjigu mogao je da napiše samo neko ko je pesnik prvoga reda i sklon esoteriji , alhemiji i izazovima dubinske psihologije.
Ko je već bio u prilici da pročita Lukićeve pesničke knjige "Zemlja nedođija" (BIGZ, Beograd, 1993), ili pozamašnu knjigu poezije "RAJSKA SVEĆA" (Beograd, Zavetine, 1998 - preko 20 000 stihova), doživeće nov Lukićev roman "Trgovci svetlošću", kao prirodnu i sasvim očekivanu etapu jednog književnog razvitka.
Sam Lukić zaključuje "TRGOVCE SVETLOŠĆU" napomenom :
"Pesnik ima moć da dodirne onu vidovitu i spasonosnu duševnu dubinu, gde se još nijedan pojedinac nije izdvojio put samoće svesti da bi krenuo jednom tegobnom stranputicom, gde se još svi nalaze u čistom treperenju, gde osećanja i ljudski postupci dosežu van domena ljudske realnosti. Gde svest biva ponesena snagom neke podzemne struje, kao kakav bespomoćni posmatrač događaja...
Ova knjiga, dakle, ima i svoga koautora, onog nevidljivog, nepotpisanog.
Jer nisam ja sve ovo napisao već duhovna komponenta Viteza - alhemičara i trgovaca svetlošću, koji su istovremeno i simbol i misterija, i izraz jedne praživotne snage u balkanskoj duši, kojoj sam pomogao da dođe na svet..."
(str. 242)
To je nešto sasvim tačno i istovremeno najprikladniji izraz i razrešenje dela zagonetke zvane "Trgovci svetlošću".

Romanu "Trgovci svetlošću" nije potrebna posebna preporuka : Pesnik, esejist, alhemčiar i poznavalac dubinske psihologije i balkanske mitologije bio je od velike pomoći pripovedaču Lukiću. Običan italac, ovde i u svetu, sve to ne mora da zna : oni će Lukićev roman čitati kao zanosnu bajku ili fenomen koji je ušao u opseg njihovog saznanja, sa utiskom da je u svetu oslobođena ogromna nova energetska sila. To je ujedno i najbolja preporuka za peti Lukićev roman, ovogodišnji!
Roman "TRGOVCI SVETLOŠĆU" je već našao put do čitalaca, ovde, u zemlji, i tek će ga nalaziti, tamo, u svetu. Jer za izvrsno napisane knjige, nema azila, karantina, granica i embarga.
Odlično napisane knjige su, kao voda, koja sama uvek sebi probija put...
To je knjiga koja je srušila moderne jazove između estetskog, etičkog i intelektualnog, knjiga koju je stvorio pesnik mitosa, najbližeg onom helenskom. Jer, pišući ovu knjigu, Lukić je uronio u onu tako gustu atmosferu umetničkih predstava i mitoloških izvora koju Grci nisu iscrpli ni u svojoj bogatoj poeziji ni u još bogatijoj plastici. Lukić nije stvorio umetničko delo koje je usamljeni spomenik u pustom kraju : po tome se on razlikuje od modernih, što je njegov roman kristalizacija neiscrpnog starobalkanskog umetničkog tvorilaštva. Ima više nego i jedan razlog da ova knjige bude radosno dočekana i u Kini, i u Japanu, u Parizu i u Londonu, u Španiji i Švajcarskoj - zemlji u kojoj je živeo Jung.
.... Značaj magije u tradicionalnoj kulturi Srba, Rumuna, Vlaha, Bugara i Cigana nije ni izbliza sagledan, iako je ona jedna od osnovnih komponenti narodnih religija Balkana. Magija je - treba ponoviti - svojevrsna strategija i oruđe animizma. Najšire gledano, pojam duhovne sile spada u primarnu animističku kategoriju na kojoj se zasniva verovanje u realnost magije. Magija pripada izvesnim obredima. Utvrđena pravila magijsko - obrednog ponašanja izražavaju odnos između animistikog sadržaja sveta iracionalnog i sveta neposredno iskustvenog. Magijsko - religijske predstave ukazuju na vrlo daleko arhajsko poreklo. Magija, u suštini, bilo da se radi o rečima ili postupcima, jeste način čovekove zaštite i odbrane od nepoznatih sila u situacijama egzistencijalne bespomoćnosti.
Većina čitalaca će Lukićev roman čita kao magijski roman. U žiži zbivanja romana su crna i bela magija, vlaška i ciganska, skidanje najjačih čini. Idilu Anđujkinog planinskog doma, ili doma predanja, ugrozila je "crna magija", tj. vračarija : volšebnice su uvračale Anđujkinog unuka Sekuli ili Anđujkinog, i on je napustio kuću, ženu i decu, stado koza i i pčele. Lukić je veliki majstor i poznavalac arhajskog sveta i on ga slika raskošnim slikama.
Glavne junakinje Lukićevog romana su žene, koje kao da poseduju nešto demonsko (Viktorka i njena majka). Anđujka ili Velika majka, suprostavlja se zlim znamenjima - šumskoj majci i šumskim očevima, magijskim sredstvima i darom vere.
Sve ovo čitalac ne mora da zna : on će možda treće poglavlje Lukićevog romana doživeti kao jednu raspusnu ljubavnu pustolovinu Anđujkinog i volšebnice Viktorke, kao jednu nemoguću i uzbudljivu čarobnu priu koja se mogla dogoditi. Pisac je verovatno pošao od nekog konkretnog događaja, od neke intrige, ili od onih retkih slučajeva koji se s vremena na vreme dešavaju u našim najdubljim provincijama, ponekad i ne dospevajući do rubrika kriminalnih hronika dnevne štampe.
Dakako, zahtevalo bi mnogo više prostora od jednog novinskog prikaza, da se uđe u temeljniju analizu svih likova ovog romana, a naročito ženskih. Lukić je upoznat sa oblicima magijske prakse, on zna kao i Čajkanović : "I kod našeg naroda postoje verovanja u izvesnu specijalnu silu imanentnu, u većoj ili manjoj meri, celoj živoj i mrtvoj prirodi. Ta sila može biti spasonosna, a može biti i ubitana. Nju imaju naročito u velikoj meri glavari, sveštenici, vračari i pojedinci koji imaju zle oči, koji mogu ureći i koji su uopšte "zle kletve, a dobre molitve", kako naš narod (...) govori "za dobra sveštenika". S pomoću te sile vrše se bajanja i vračanja "bela" i "crna" magija. Na toj sili počiva i moć glavara, sveštenika i vračara. Od nje zavisi i stona plodnost i uopšte prosperitet cele zajednice čiji su oni predstavnici i u kojoj se oni nalaze". Glavni junak Lukićevog romana je starica Anđujka, ali istovremeno i verovanje u tu "silu", imanentnu živoj i mrtvoj prirodi, spasonosnu i ubitačnu.
Ono što će u ovom Lukićevom romanu čitaoci doživeti kao elemente bajki i refleks legendi i mitova Balkana, skriva u sebi već spominjana sinhronistička zbivanja.
Zaplet u romanu je zasnovan na vradžbinama i činima, na rušenju patrijarhalne porodične idile Anđujkinog doma i na uspostavljanju drevnog ili prvobitnog poretka stvari .
Aktivnom imaginacijom pisac je ohrabrio i podstakao psihu da izrazi ono pritajeno u sebi. Psiha pojedinca, Lukićevih junaka, u dubini sadrži odraze šireg univerzuma. Tako se u mikrokosmosu Lukićevih likova ogleda makrokosmos .
Lukić je izabrao arhetipove, jer su oni nalik na ogledala kosmosa i stvorio je u najboljem značenju te reči jednu kosmičku, univerzalnu knjigu. Trancedentno i prirodno idu zajedno kroz Lukićevo građenje likova, vezani uzajamnom unutrašnjom sponom. Situacija koja se uspostavlja kad neki arhetip postane delatan u ljudskom životu više je nego lična, i Lukić takve situacije bira. Njegovi junaci imaju kosmički karakter, njihovi doživljaji su praćeni jakim emotivnim afektima, svetlošću, numinoznošću...
To je tako očito u onom središnjem i najobimnijem poglavlju "TRGOVACA SVETLOŠĆU", ne bez razloga naslovljenom ČINI. Lik iz piščevog sna iz okvirnog i maestralnog prvog poglavlja, postaje glavna junakinja, tog, najglavijeg i najobimnijeg poglavlja romana.
Pišući ovu knjigu, Lukić se uputio "neugaženom, neprolaznom" oblašću ; zato se setio Fridriha Vilhelma, Junga, Anđujke i drugih svojih snova i opisao ih sa takvom istančanošću od koje zastaje dah.
Lukić je sišao, kao nijedan srpski ili evropski pisac pre njega, u sećanje, u svesno i nesvesno, u jedan čitav ambis, do "pepela koji je seme, do išezlih, istraženih, do onih što su se u pepeo zanavek raspršili. / Do onih koji satiru, kako bi bili satrti. / Do onih koji varaju, kako bi bili prevareni. / Jer dok ne nauimo da razumemo mrtve na daljinu i kroz vreme, neće Bog iz ništavila da sevne" ( str. 241).
S. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 158 - 162

Нема коментара: