Dug pogled unazad, 9 (090) REČNIK PROTOTIPA

REČNIK PROTOTIPA se prvi put objavljuje

u okviru Opusa UMETNOST MAHAGONIJA,

tek ove 2002. godine, dakle, mnogo godina nakon što je knjiga napisana...

Uvod u ovoj roman, objavio je novopokrenuti časopis NAŠ TRAG (Velika Plana, maj, 2002), a kraj - kragujevački LIPAR.
Ova obimna knjiga je prošla kroz mnogo verzija i naslova; najavljivana je pod drugim naslovima. Tekst ove knjige pripremljen je za štampanje pre nekoliko godina, ali ja , iz ovih i onih razloga, nisam žurio sa tom knjigom. Jedini koji je čitao rukopis ove knjige u celini, bio je neko ko mi je veoma blizak. Drugi koji su čitali samo fragmente njene, govorili su mi da sam knjiga sveta, sveta jednog podneblja, starobalkanskoga, srbovlaškoga, da sam sav ispisan rukom toga sveta i podneblja, i da su svi darovi u meni darovi toga sveta i podneblja...
Ne mogu da zabranim da me tako čitaju nepismeni i neupućeni; ja znam i osećam da oni ne znaju ko sam ja, da mi čak ni ime ne znaju! Ne poričem, dakako, da je svet mnogo pisao nezgrapnom rukom po srcu mome, da mi je mnoge i netražene darove utrpao u srce. Jer - evo prave odgonetke, zašto nisam žurio sa objavljivanjem ove knjige - oklevao sam da je zaokružim želeći da izbrišem sve pisanje svetsko iz srca moga, da izbacim sve darove svetske iz srca moga, ali da ne izbacim svoje iz sebe, da ne ostavim svoje srce praznim.
Sve četiri knjige FATAMORGANE JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, verujem i znam, nicale su na osnovu razne i raznovrsne, pisane i usmene ogromne građe, predanja. Na osnovu pisanja sveta po umu mome. Trebalo je priznati Boga Živog za Oca, i da on mene prizna za sina, da bi mi otvorio Knjigu i čitao tajne. Dosta je bilo knjiga, i premnogo, napisanih debelim slovima sveta. A gde su knjige o kojima se stara nevidljiva ruka, koja piše svuda po svetu?
Neka svet čini što mu drago, neka se otima i muči da piše svojom mrtvom rukom - mrtva slova.
Gospode Svemilosni, pogledaj u one, koji gledaju u Tebe, i upravi ruku njihovu, da kad pišu po sebi pišu Tvoje ime i spolja i iznutra.
Svemudri Bože moj, upravi oči izabranih Tvojih u pečate knjige Tvoje, da s molitvom čekaju i s razumevanjem čitaju, kad Ti budeš nečujno i lagano lomio pečate tajni?...
I znam, da je po telu mome pisao duh moj, i po duhu mome telo moje. Gle, kad izbrišem sve pisanje duha mog po telu mome, i tela mog po duhu mome, ipak ne ostajem knjiga neispisana.
Kad izbacim sav svet iz sebe, opet vidim u sebi knjigu zapečaćenu sa sedam pečata. To je Tvoja knjiga, Gospode. To je pisanje Gospoda moga. Ko može otpečatiti knjigu božju osim Boga jedinog?...
Hoću da kažem - čekao sam strpljivo da dođe vreme, da dođe pravi čas i Bog. Čekao sam, Tvoju posetu, Snago moja, koja donosi snage svakoj tvari.
Kao u prazne lampe nalevaš ulje u svaku od njih, i počinju goreti.
Blago onom, ko tebe primi u svoju prazninu; napuniće se i goreće.
Kad ulja nema, onda fitilj gori sa dimom i rđavim mirisom.
Goreli su ljudi i pre Tvoje posete, no to nisi goreo Ti no fitilj sa dimom i rđavim mirisom.
Kad si Ti došao u posetu zemlji, nalio si sve lampe uljem, i ulje je počelo goreti, bez dima i rđavog mirisa...

*
Razmišljanja o suncokretovoj krunici i "zlatnom broju". (Uoči konačne redakcije ove knjige.) - Nisam pisao REČNIK PROTOTIPA da bih stekao slavu (para) leksikografa : kao Peter Kornel :RAJSKI PUTEVI. Zapisi iz izgubljenih rukopisa, Pismo, 31 / 1992; sa švedskog preveo Milan Petrović Tica), ili Milorad Pavić : HAZARSKI REČNIK, Prosveta, Beograd, 1984, drugo dopunjeno izdanje). Pisci pripadnici klana moćnog monopolskog komunističkog izdavača, kakav je P. bila od početka do devedesetih, Pavićevu knjigu hvale kao "apsolutnu književnost...knjigu budućnosti..." "Delo čudesne pripovedne strukture...Teško dostižan vrhunac..." ( Svakako, to je istina, kada je reč o D. A. ) "Hazarski rečnik razlikuje se od svega u savremenim jugoslovenskim književnostima" (Velimir Visković). Sve te pohvale više govore o hvaliteljima, nego o spomenutom delu. Pogotovu ona čuvena novosadska, oficijelna, preterana: "Rečnik koji bi zacelo voleli Gotje ili Bodler". Pavić se može porediti, kao i svaki drugi pisac, sa nekim trećim stranim, ili nekim četvrtim srpskim piscem, pokojnim. Uporedi li se njegov (para)leksigografski napor sa - što je sasvim neizbežno, da ne kažem prirodno - prvim izdanjem, ili onim državnim Vukovog RJEČNIKA iz devedesetih godina 19. veka - tom nepročitanom, bitnom, vanrednom knjigom, videće se, ako se bolje, duže i sveobuhvatnije prazmisli, da Gospodin Pomodni Leksikograf, ovenčan tolikim pohvalama, nije Karaxiću ni do kolena, one druge, bolesne noge!
Porediti ga, pak, sa Gotjeom ili Bodlerom, vrlo je zabavno, dakako; zar nije bilo bolje trezvenije porazmisliti o tome : da li mu je pošlo za rukom ono što je sanjao jedan Francuz, otac modernog romana? Uporediti ga sa neostvarenom idejom jednog od modernih evropskih i svetskih pisaca (kakav je Flober, zar ne?), mislim na pisanje Enciklopedije uvreženih predrasuda? (Baš zato što je imao neskrivene ambicije modernog romanopisca.)
I pošto sam to znao, da nije Karadžiću ni do kolena, nisam gubio mnogo vremena nad tom i takvom knjigom, koju njen autor doživljava kao "vinograd zalivan vinom". Nemam potrebe da grdim, a ni da se rugam našem Paraleksikografu. Tužno je ako je poverovao "pticama iz svoga jata", hvaliteljima iz istog kružoka, da je apsolutni pisac... Za mene je bilo mnogo uzbudljivije čitanje niza drugih rečnika... Ja sam pisao i napisao svoj REČNIK, prvo kao Rečnik Tamnog vilajeta, jer sam ga morao, izgleda, napisati. Ne zato što sam želeo da sakupim sve moguće i nemoguće Bosiljkovca i okoline na jednom mestu... Ako sam doista nešto želeo, dovršavajući prvi ciklus svojih romana FATAMORGANA JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, to je možda ovidljavanje Građe od koje sam pošao, koja mi je stojala na raspolaganju...
Dakle, meni je poslednja briga bila, dok sam radio na ovoj knjizi, nekakva slava, nekakvo pompezno priznanje koje bih dobio od svojih savremenika.
To dokazuje i činjenica da ja ovu knjigu nisam objavljivao, čim sam je zaokružio. Za to postoje živi svedoci još uvek, hvala Bogu! Poslednje korekture rukopisa ove knjige ( radio ih je moj mlađi brat, pesnik A. Lukić) već dve godine leže u mojim fiokama. I ko zna koliko bi još dugo ležale, da se nije pojvaila izgledna mogućnost za objavljivanje mojih Dela u celini do Sajma 2002. godine. Sa rečnicima i leksikonima ne vredi žuriti!
REČNIK PROTOTIPA ponajbliži je Malarmeovoj ideji o totalnoj knjizi, koja nema ni početak ni kraj, niti preciznu fabulu, već konstantno cirkuliše i uvija se poput kretanja zmije; međutim, REČNIK PROTOTIPA, nije totalna knjiga, a nije ni pravi rečnik (iako vizuelno podseća na rečnik), a ni roman. Radeći na konačnoj redakciji rukopisa knjige, napredujući brzinom vinogradarskog puža, činilo mi se da nikada neću izaći iz Beskrajnog lavirinta : na kraju dugog mračnog tunela svetlucalo je nešto; nisam više bio siguran da li je to fatamorgana jedne nemoguće knjige ili lampa anđela?...

*
U poređenju sa knjigama, pre svega sa romanima, koje su srpski komunistički izdavači druge polovine 20. veka rado izdavali, favorizovali, pogotovu u poređenju sa knjigama Pavićevih vršnjaka ( pa i sa knjigama pisaca tzv. "stvarnosne proze", "jekserašima") , Hazarski rečnik je pisan sigurnijom rukom, zahvaljujući daru i zanatskom umeću koji je potpomogla univerzitetska karijera pisca, istraživački rad; ali, u poređenju sa jednim rascvetanim suncokretom, ako se udubimo u njegovu zlatnu, savršenu krunicu, Pavićeva knjiga, zaista, deluje prilično... rogobatno...Čitalac, koji je odrastao, ne samo među Van Gogovim suncokretima, nego među rascvetanim suncokretima mnogih leta, čitalac koji nije "pelivanski konj", ne može videti u Pavićevom romanu božansku proporciju, proporciju harmonije (izrazi renesansnog matematičara Luke Pačolija).
Hazarski rečnik je donekle otvorena knjiga (njen autor ima o njoj dublju svest od svih njegovih dosadašnjih tumača i oficijelnih hvalitelja) ; to je jedna od njenih novina u okvirima više nego skromne srpske književne parohije pri kraju 20. veka. Kad njen sastavljač sugeriše eventualnom čitaocu, kako da je koristi, najčešće otkriva opšta mesta, svoje mnoge slabe strane.
Sastavljač, kao i toliki drugi srpski pisci koji su "mnogo obećavali", boluje od pogubne lokalne mane : sujete. Uobraženosti. G - din (para)Leksikograf ovim "napomenama" zaključuje svoje (para)leksikografsko "veledelo" :"čitalac je pelivanski konj, kojeg moraš navići da ga posle svakog uspešno ostvarenog zadatka čeka kao nagrada komad šećera. Ako taj šećer izostane, od zadatka nema ništa. Što se pak ocenjivača i kritičara tiče, oni su kao prevareni muževi : uvek poslednji doznaju novost..." ( str. 21) Da li na taj odurno rezonerski, način razmišljaju, i najobičniji književni magarci, a nekmoli ljudi sa izvesnim biografijama i dugim repovima bibliografija, koji usto sanjaju o Nobelovim lovorikama i kraljevskim blizinama?
U stvari, poslednja rečenica navedenog pasusa je tačna; dokazuje i potvrđuje prirodu i karakter ocenjivača knjiga, kritičara. Autor Hazarskog rečnika ima odličan smisao za dve stvari : za mistifikaciju i za lični "marketing"; ne bi me iznenadilo ako se vremenom otkrije i potvrdi da je mera njegovog dara i majstorstva u obrnutoj srazmeri sa njegovim izvrsnim smislom za mistifikaciju i lični "marketing". U mistifikovanom ( izmišljenom) "prevodu s latinskog", tj. u sačuvanim odlomcima iz predgovora uništenom izdanju (Hazarskog rečnika) iz 1691. pisac savetuje čitaoca (eventualnog, razume se) "da se ne laća ove knjige bez velike nevolje. A i ako je se dotakne, neka to bude onih dana kada oseti da mu pamet i oprez dublje dosežu no obično i neka je čita kao što hvata "ognjica" ili vatra "skokuša", bolest koja preskače svaki drugi dan i trese samo ženskim danima sedmice.." (str. 20). Vreme će biti pravednije, tj. strožije, od njegovih savremenika i ocenjivača, jer vreme ima svoje fina i nemilosrdna sita, nepotkupljive filtre, kao i čitaoci koji su se rodili one godine kada je Pavić objavio svoj rečnik, ali onda kada budu ušli u dublju zrelost i naknadna čitanja. Ne vredi sastavljaču spomenutog mistifikatorskog rečnika da podcenjuje svoje čitaoce, naročito one okasnele, one koji će čitati njegovu knjigu mnogo godina posle njenog prvog izdanja, ili koju godinu posle njegove smrti : jer pametniji i zahtevniji čitaoci dolaze, uvek dolaze i piscu najčešće ostaju zauvek nepoznati. Takvi čitaoci su najdraži, najbolji. Oni ne čekaju nikakvu nagradu, nikakvu kocku šećera ( to je obična floskula, zabluda, budalaština), jer nisu pelivanski konji. Kako i s kojim pravom da govori pisac, svaki pisac, o njima, kada ih ne poznaje, jer su u naručju budućnosti?
Da li tom koliko hipotetičkom toliko i već stvarnom čitaocu bliske budućnosti, mogu biti od koristi ovi saveti hvaljenoga (para)Leksikografa?
"Čuvaj se, sabrate, da se ne ulaguješ suviše i ne dodvoravaš napadno ljudima koji imaju vlast u prstenu i moć nad fijukom sablje. Oko njih je uvek najveća gomila takvih što se ne ulaguju drage volje i iz uverenja, nego što moraju. A moraju jer čuvaju pčelu na kapi ili maslo pod pazuhom, uhvaćeni su u nekom nedelu, pa sada to ispaštaju i njihova je sloboda na uzici, a oni spremni na sve. A to ovi odozgo, koji vladaju nad svima, dobro znaju i koriste. Pazi, dakle, da te ni kriva ni dužna ne ubroje među takve. A to će ti se desiti ako samo prioneš suviše hvaliti ih i ulagivati im se u toj udvoričkoj gomili : svrstaće te među one bezakonike i zločince i držaće da si jedan od njih s mrljom na oku i da sve što radiš ne činiš drage volje i što veruješ nego što tako moraš, da bi okajao svoje nedelo. A takvi se ljudi s pravom ne cene i šoraju se nogom ko psi, ili teraju na poslove koji nalikuju onim već počinjenim..." ( str. 21) Kakav je odraz ove (para)reminescencije, ovog (para)saveta u sporom ogledalu? Da li je sam pisac poslušao ovaj savet, dat sabraći čitaocima i piscima? Neka sam sebi odgovori...
Pavić je napisao jedno neobično mistifikatorsko delo, koje je bilo novost samo za srpsku književnu parohiju; nekoliko godina posle toga i Peter Kornel je na švedskom objavio svoju već spominjanu mnogo kraću i zanimljiviju mistifikatorsku knjižicu, na kraju koje piše : da je autor RAJSKIH PUTEVA... "poznati službenik u Kraljevskoj biblioteci (Kungliga Biblioteket) u Humelgardenu, u Stokholmu. Predano istržujući tokom tri godine rada, utonuo je u studije i snove. Radio je na zagonetnom projektu koji je (što je jednom prilikom otkrio u strogom poverenju piscu ovih redova) trebalo da otkrije povezanost u delu pominjanih predviđanja i predskazanja. / Uprkos mnogim kasnijim istraživanjima ove materije nikome nije pošlo za rukom da po autorovoj smrti pronađe ceo rad. Iza njega je ostala samo hrpa rukopisa naslovljena sa RAJSKI PUTEVI - FUSNOTE. Od čitavog ogromnog rada ostale su znači, samo napomene. / Rukopis je otkucan na belom papiru formata A4 i broji 122 stranice. Brojeve fusnota stavio sam rukovodeći se numeracijom pronađenom u rukopisu. Nikada sa sigurnošću nećemo moći utvrdimo kako bi knjiga konačno izgledala - dakle, u obzir dolaze sve moguće kombinacije. Takođe nikada nećemo moći da utvrdimo da li ovaj materijal predstavlja potpuni zbir fusnota za RAJSKEPUTEVE, ili samo njihov manji deo. (...) / Kao poslednjem autorovom učeniku i prijatelju, preostalo mi je samo da objavim sačuvane fusnote, u nadi da će se rešenje za izgubljenu autorovu konstrukciju možda jednom pronaći..." , itd. ( v. č. Pismo, 31 / 1992, str. 195) U okvirima svetske književne baštine, dakle, Pavić nije ni prvi, ni poslednji. Kornel je objavio skromni i podsticajni "katalog" "otvorenih dela", od Malarmea do Marsela Dišana, i mnogih drugih. Pavićev (para)Leksikon je u nečemu uspeo, u mnogo čemu nije.
Nije u glavnom ( pri tom, naravno, nećemo ustvrditi kako pisac nije kosmička sanjalica, kako nije uspeo u pokušaju da smesti unutrašnji poredak sveta Hazara u ljušturu otvorenog dela). (Para)Leksikon nema spiralni oblik, "takozvanu ljušturu bisernog broda. Ovakav oblik školjke nastaje kao odnos proporcije harmonije..." ("Školjka bisernog broda raste u logaritamskim serijama 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, itd. , gde svaki broj odgovara zbiru prethodna dva. Tako odnos između višeg i nižeg gradi "zlatni broj" 1618... ( ili, inverzijom 0, 618"...) Nikada nisam upoznao (para)Leksikografa. Niti sam poznavao lično neke druge mistifikatore i priređivače izgubljenih rukopisa. Ideja zlatnog preseka nije bila bliska srpskim piscima dva minula veka, pa niko (koliko se zna) nije ni dosegao do nje.
Uzgred : " Kod čoveka postoji zlatan deo tela koji predstavlja centar, i koji nas povezuje sa našim poreklom. To je pupak. Tako je bar kod idealnih ljudi ( po Giki), kakva je Miloska Venera. (Na ovaj način čitalac može lako da utvrdi da li je on / ona jedna od takvih osoba. Zlatni presek se dobija kad je visina čoveka deljiva sa 1. 618 ili množiva sa 0, 618)..." - po Kornelu. Pupak, taj zlatni deo tela, nije kriv ni onim tzv. najboljim, najređim piscima, što nisu postali idealni. Mnogima je brzo slava udarila u glavu, ili pod stare dane (što je još smešnije!), ili - dejstvo onog dela ispod pupka. Time se mogu oplođavati ženke sposobne da zanesu, time se može napraviti i poneko dete, ali ne i zlatni presek. Što bezmalo, evo, sto godina posle genija Nikole Tesle, Srbi nisu dobili barem jednog svog nobelovca među književnicima, nisu krive ujdurme Nobelovog komiteta, ni pupak bilo kojeg srpskog pisca, već - nešto drugo. U srpskoj književnosti postoji jedan veliki manjak, koji se prenosi dvesta i više godina s kolena na koleno, a to je - nedostatak realne, konstruktivne književne kritike.

Postoje brda stvarnih prikaza knjiga, pohvala i pokuda, ali je to slika jednog besciljnog sveta, slika ogromne pustinje. Tu se od češljugara, štiglica, ili vrapca, prave - nojevi. Zečevi se gađaju teškim haubicama, a slonovi dečijim praćkama. Srpska književnost još uvek baulja mračnim lavirintom; kada će iz njega izaći?

*
Pišući REČNIK PROTOTIPA, u potaji ( a kako bih drugačije?), i ja sam lutao kroz lavirint, nazovimo ga uslovno FATAMORGANA JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, bauljajući u tami mračnih hodnika što se račvaju, ponekad igrajući Devičin ples (kao devojke skandinavske; ili kao Apolon na Delosu, kružni ples) ; da bih mogao da izađem, na videlo, nije bilo dovoljno samo da opipam i sagledam zlatni deo svoga tela (pupak), bilo je potrebno više, mnogo više nego što sam mogao i sanjati na početku priprema za pisanje moga prvog ciklusa romana ( pre mnogo, mnogo godina!).
Bilo je potrebno da se probijem do pravog - mitološkog i geografskog središta Balkana (tamnog, najtamnijeg vilajeta). Ulaz u taj lavirint za mene je bio u VELIKOJ MAGAZI, a izlaz?
Radije sam čitao Junga, nego Frojda; i trebalo je da prođe mnogo vremena da shvatim - zašto? Spominjani pisac Kornel je spomenuo očiglednost analogije između arheologije i psihoanalize. "Frojd se sigurno prepoznao u Hajnrihu Šlimanu, koji se, malo - pomalo, ukopavao ispod stare Troje..." Jung je tu očiglednost živeo. Ono što je kod Frojda bila pasija, kod Junga je postalo alhemija. Namerno ne kažem nauka... Studije. Istraživanje...
Ušao sam u VELIKU MAGAZU, čim sam se rodio, u lavirint bez kraja, i lutanje kroz bezbrojne mračne hodnike što se račvaju je potrajalo više od hiljadu godina! Da li sam izišao, dovršivši, konačnu redakciju REČNIKA PROTOTIPA?
Možda i jesam, ali o tome će konačnu reč reći drugi. Čitaoci, koji nikada nisu bili niti će biti "pelivanski konji"...
Pisac novog milenijuma ne može biti samo pisac već pomalo i arheolog, detektiv, mitolog, istraživač neumorni, poznavalac dubinske psihologije, astrologije, mag, šaman, arhitekta, kompozitor, leksikograf, hodočasnik, znalac ne samo svoje nacionalne nego i opšte svetske kulture, poznavalac nekoliko stranih jezika, pronalazač, urednik, nezavistan čovek, pobožan, profesor, univerzitetski ili putujući (svejedno), prevodilac, recenzent, pozvan, majstor i rukotvorac, odgovoran Bogu, Zlatnom preseku, ljudima i duhovima...

*
Može li pisac pisati jednu knjigu više od četvrt stoleća, više od 27 godina? Može.
Potrebno je ne samo veliko životno i stvaralačko iskustvo, već i - upornost i strpljivost koja se graniči naizgled sa manijom. Takvi pisci su retki. Ne znam da li je, među najvećim srpskim piscima, bio takav i Andrić. Ne bih se mogao zakleti. Znam da Šolov - nije.
Umetnuo sam u REČNIK PROTOTIPA, između tolikih drugih stvari, i dosije o Šolohovu i TIHOM DONU. Naveo sam i druge slučajeve književne krađe i podmetačine. Citirao sam jednog istoričara, čija su istraživanja, nema sumnje, bila od velikog podsticaja Andriću (danak u krvi, nabijanje na kolac - ono što se smatralo Andrićevom originalnošću).
Nisam se poplašio svoje knjige REČNIKA PROTIOTIPA : shvatio sam njen značaj došavši u konačnoj redakciji rukopisa do slova X i Š.
Gde sam našao snagu i hrabrost da skočim u POVODANJ SRPSKOG JEZIKA, u tu neshvatljivu u duboku i mutnu energiju reči?
Skočio sam, kao jelen sa vrha stenovite litice, koga su lovački psi i lovci na to naterali u ogromnu provaliju, i nisam poginuo, nisam se utopio. Plivao sam i borio se sa vrtlozima, virovima, najdubljim srpskim virom (onim turskim), i hvatao se kao davljenik za slamku za reči : xan, duša, šimšir, Bog...
REČNIK PROTOTIPA je zamišljen i pisan kao rečnik VELIKE MAGAZE, tamnog vilajeta, obimne rukopisne zaostavštine; dugogodišnji i argatski rad na njemu, strpljiv, mukotrpan, usložio je prvobitnu zamisao, tako da je REČNIK, vidim sada, prerastao prvobitnu zamisao, toliko prerastao da ponekoga to može i poplašiti! Uzmimo najbanalniju stvar : imena i nadimke, na stotine imena i nadimaka, koji se spominju u njemu, i uz koje stoji "preminuo" - i tu je rečnik prerastao prvobitno leksikografsko iskušenje! To više nije samo knjiga, rečnik, već SPOMENIK ( u onom smislu kako je tu reč shvatio i opisao neumorni i plodotvorni, i nepravedno zaboravljeni znalac G. Elezović!).
Iako je pisan da razjasni, pojasni, ponajviše ono što je bilo nedovoljno jasno i nepoznato, nedorečeno u rukopisnoj zaostavštini Mišljenovića, ali i na drugim mestima, REČNIK je zahvatio mnogo dublje i šire. Pri tom, izvori nisu mistifikovani; uvek ili često su označeni. Ovakav, ovaj rečnik može biti ( i nije isključeno da neće biti!) dragoceni podsticaj za one koji će u budućnosti pokušavati nešto slično. Nisam imao učitelja, ni ovde ni na strani, pišući ovu knjigu; u stvari, postojalo je nekoliko obožavanih prethodnika leksikografa, ali njihove su i namere i sudbine bile drukčije od moje...
Iako je pisan, kao poslednja, četvrta knjiga FATAMORGANE JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, REČNIK se može čitati i kao - posebna, samostalna knjiga.
Da kojim slučajem nestanu sa ovog sveta sve do jednog primerci ZEMLJE NEDOĐIJE, LITURGIJE, UJKINOG DOMA - ne dao Bog! - te knjige, VELIKA MAGAZA, Bosiljkovac i okolina, bi se mogli rekonstruisati na osnovu ovog REČNIKA!
To je knjiga koja je udružila, sabrala - vremeno i večno, istoriju i legendu, hiljadu godina samoće i tren Radosti, u kome se pojavljuje Bog. REČNIK se bavi koliko nepoznanicama tamnog vilajeta i porodičnih mitologija, toliko i beskonačno malim promenljivim veličinama koje zrače od Istočnika naše Svetlosti...

Dakle, ovo je knjiga preteka, eto i razloga zbog čega mi nikada nisu mogli biti uzori precenjeni M. Pavić, P. Kornel... i mnogi, mnogi drugi... Ovakvu knjigu nisu uspeli da napišu i mnogo značajniji svetski pici, koje sam možda nekada smatrao svojim uzorima. Jer među njima je bilo - ne mali broj - onih koji nikako nisu, kao ni starac Zosima, iz romana Dostojevskog, uspeli da pobede stari svet.
Pobedili su ga drugi - Rozanov je to shvatio skoro pre sto godina. Ne, ne oni koji su se radovali svetu. Pobedili su oni koji su plakali u ovom svetu. Koji su isplakali svoje oči. Oni su pobedili...
REČNIK PROTOTIPA je nastajao u mrestilištu, u njemu je kao u večnom mrestilištu; pa je i njegova sudbina da to bude - od sada do večnosti...

Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus Umetnost mahagonija

Beograd: Mobarov institut: Zavetine, 2002, 72 str.
str. 48 -58
Napomena: To je tih 10-etak tekstova iz knj. dug pogled unazad,

koji mogu biti od koristi i istraživačima i tumačima pojedinih dela

miroslava Lukića, koji su se, čini se, nekako izgubili usput. Uz ovde

publikovane odlomke iz objavljenih i neobjavljenih razgovora

sa M. Lukićem, nova generacija tumača će imati od čega da pođe,

nadamo se i verujemo. Tekstovi ovde publikovani pokazuju, barem

donekle šta srpska kultura i književnost, pa i javnost, nije mogla da

svari u trenutku kada su ti tekstovi pisani. (R. Belatukadruz)

Dug pogled unazad, 3 (084)

TEŠKOĆE

(oko štampanja pojedinih naslova Opusa Umetnost mahagonija)

..... Cena štampanja za svaku od 32 knjiga se razlikuje. Bez 4000 DM teško bi se moglo nešto uraditi na objavljivanju mojih Dela. Gde da nađem toliko novca?
Posedujem stotinak primeraka drugog izdanja ant. Nesebičan muzej, koja se u knjižarama prodaje, sporo i slabo, po 2850 din. Kada bih 90 primeraka prodao školama po sniženoj ceni, možda bih tako sakupio novac za objavljivanje mojih Dela?
Ako bih dao 80 primeraka sa 50% rabata, cena po primerku bi iznosila 1425 h 80 pr = 114.000 din.
Eto - novca, kojim bi moglo da se obelodani moj Opus...Makar u samo stotinak akademskih primeraka...

*
Telefonirao mi je otac, oko sedam popodne. Zanimalo ga je da li dolazim kroz nekoliko dana, i : kako su deca, jer je, navodno, nešto loše video u šolji kafe. On je naš porodični prorok. (Danas smo primili platu; platio sam odmah komunalije, struju, telefon; četvrtina plate. ) (Novine ne čitam danima. )
Uradio sam neke dobre stvari, danas.
Povredio malo ruku. Prelomio sam dve nove knjige, i sutra ću to nastaviti. I prekosutra. Sve knjige, koje sam već uradio (Umetnost mahagonija...) spremiti za štampu. Zatim, romane (preostale). Treba da imam za par meseci, ako Bog da, ukoričena 32 naslova, makar u po jednom primerku. I treba zatim da poradim na tome da nađem novac, neophodan za umnožavanje, barem u stotinak primeraka.
Niko mi se od saradnika časopisa ne javlja; ne znam u čemu je stvar?
Po povratku sa sela. Otputovao i doputovao vozom. Beograd nije Srbija; a ni Srbija nije više... Čim voz uhvati brzinu od Rakovice prema Jajincima, Belom potoku, zabele se u sumraku, vrzine, kao svileni porubi. Cvet krušaka, cvet trešanja, izgleda kao mesečina spram tamne prirode ostale koja se budi. Rano je sve procvetalo. Sinoć je pala slana...Sišao sam po noći u Mustapiću; popeo se u voz u Zviždu u rano jutro. Dočekala me je noć; šoder; senke srušenih kuća i mnoštvo dalekih usppomena;
dalekih kao svetla u noći, svetiljke po selima ispod brda na severoistoku. Ispratio me je moj stari otac. Voz je bio poluprazan. Ušao sam u kupe u kome je bio samo jedan mladić, što je putovao od Zaječara da Požarevca. Bio sam izmučen mnogim stvarima. Ova godina će biti jedna od najtežih za moju porodicu; ne vredi objašnjavati zašto.
Majka je bolje, ali nije dobro ( potrebno je da bude ovde; potrebna joj je nega; drukčiji život). Neka mi je Bog u pomoći do jeseni!

***
Probudile su me ptice; čavke; pre pola sedam; nešto se dogovaraju iznad moje glave. Sanjao sam san, nekih detalja sam se mogao setiti.

***
... Bolesti otkrivaju sve skriveno.
NOVAC. Gde naći novac za štampanje 32 naslova Opusa UMETNOST MAHAGONIJA?
Priliv novca od knjižarske prodaje drugog dopunjenog izdanja antologije NM, i drugih knjiga i časopisa je, više nego simboličan. A oni koji imaju novca i ne znaju šta će sa njim, ne dreše lako kesu... Pomislio sam na ***, i na još neke tzv. prijatelje i poznanike... Suviše su kao drugi, suviše kratkovidi, licemerni i sebični... ali, ja se molim Bogu za pomoć, i ja verujem da će pomoć doći, kao i obično, iz pravca iz koga deluje Bog : preko dobrih ljudi, jer Bog se u ovom svetu ne pojavljuje i deluje preko njih...

Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus umetnost mahagonija,

Beograd;mobarov institut: Zavetine, 2002
str. 14-15

Prostor svetih ratova, 2 (079)

nastavak razgovora

....Okruženje jednog umetnika / stvaraoca je zbilja vremena u kojem stvara, živi; časopisi, štampa, izdavačka preduzeća; politička situacija, povoljna i nepovoljna. Ono što okružuje jedno umetničko delo, kada se pojavi, to su Jazovi. Suviše je podignuto jazova i barijera - onome što je doista umetnost. Poželeo sam da ih rušim, mada je taj pokušaj nalik na Don Kihotov boj sa vetrenjačama. Tako se dogodilo da sam, prvo, 1998. godine objavio ogroman zbornik : "ALMANAH ZA ŽIVU TRADICIJU, KNJIŽEVNOST I ALHEMIJU", a 2000. godine deset brojeva časopisa "Zavetine", o svom ruvu i kruvu. Bile su to, i nadam se da će takve i ostati, istinske tribine - srpskog neoficijalizma, čijim se smatram istinskim predstavnikom. Želeo sam da pružim priliku, onim umetnicima i onom umetničkom stvaralaštvu, kojem je glavni pokretač : književna istina...Krugove opštenja treba širiti, a ne suzavati; treba ih širiti maksimalno...Neću govoriti o neprijatnim stvarima; rećiću nešto o jednoj najprijatnijoj, najneverovatnijoj, najneočekivanijoj, koja mi se kao uredniku i kao čoveku dogodila. Mnogo je darovitih ljudi pisalo pesme, ili slikalo slike, ili ispoljavalo svoj nesumnjivi dar, i bilo je sprečeno. U mladosti sam ranoj voleo jednu devojku, koja je bila mnogo bolji pesnik od mene, i koja nikada nije objavila ni jednu knjigu pesama. Rastali smo se bolno, pred moju maturu; i nikada je više nisam video. Pričali su mi da se udala za drugog; da se razvela kasnije i da živi u jednoj od naših varošica u unutrašnjosti Srbije; međutim, više od trideset godina je nisam video...Nekoliko meseci posle izlaska "Almanaha za živu tradiciju, književnost i alhemiju" dobio sam ovo, njeno pismo:
"... Sad bih želela da se malo našalim : da nisam pisala pesme, nekada davno, ne bih se zaljubila ni zavolela.
Nikada nisam prestala da pišem pesme, pišem ih i sada. Možda sam objavila u nekim provincijskim časopisima par pesama. Knjigu niko nije hteo da mi objavi. Oni koji su mogli, urednici, i drugi, pripadali su svetu ždrikića, to jest bastionima oficijelne literature, koja je puna laži...Zanima li vas ko je Ždrikić? Književni dobošar br. 1. U jednom selu u Zviždu posle rata, uz šefa Mesne kancelarije, službovao je i poslužitelj, grbav starac, što je voleo da popije; onaj što je lupao u doboš, obaveštavao o obaveznom špricanju stoke, i drugim naredbama nove komunističke vlasti. Dobio je taj posao, jer je pomagao partizane; Nemci su ga ili četnici jednom ranili, ali su ga ukućani sačuvali od hapšenja. Tad se možda zvao Žikić - tu su mi priču ispričali seljaci koji ne lažu. Dobošar Žikić vam je bio onaj najvidljiviji, najsigurniji, najbliži znak nove vlasti. Pa je ušao i u priču i u predanje...E, kad je umro Žikić, nasledio ga je drugi seljak , nešto mlađi, onaj što je završio neki od kurseva na radnim akcijama. Voleo je da laže, da njuška i cinkari meštane; kod većine uopšte nije bio omiljen; pa ga prozvaše Ždrikić! Imao je on pravo ime i prezime, zapisano u matičnoj knjizi, ali meštani su mu lepili nadimke iza leđa, zavisno od okolnosti. Zvali su ga i "Deva", i "Janičar" i "Fljiketa"...E, taj vam je Ždrikić rodonačelnik svih naših čuvenih urednika, književnih kritičara, članova književnih žirija, univerzitetskih profesora književnosti... Od opštinskog dobošara rodila se četa mala ali odabrana književnih dobošara koji žare i pale književnim životom Srba : mnogi čeznu da im Ždrikići objave knjige, a još više i da im napišu pozitivne recenezije ili dodele neku od uglednih književnih nagrada...
Ja sam osetila na svojoj koži "grehove i dobročinstva naših Ždrikića", kao i neki drugi daroviti pisci, o kojima niko drugi osim najužeg okruženja pojma nema da postoje, i ja verujem da su sve to izgubljeni ljudi, čija se srca nikada neće promeniti, pa im se prema tome neće promeniti ni sudbina.
Ali ja dižem ovu čašu za pesnika koga volim više od trideset godina, volim bez nade, pesnika neobičnog praha, praha što još spava, kao i sve druge pesnike, i pre svega pozdravljam one koji su uredili i uređuju srce svoje, sve ostalo će urediti svemoćna vlast Božja!... (...)
Spasio me je od pakla i nihilizma Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju .
Osnivači ovog Almanaha su nezadovoljni mnogim stvarima u našoj kulturi i književnosti - tu tako malo ima buktanja samopregora! Pogledajte kulturne rubrike naših dnevnih listova sa tiražima koji nisu za podcenjivanje, bez obzira da li je reč o "Politici", "Demokratiji", "Dnevniku", ili "Blicu", ili "Borbi", ili već nekom drugom listu - koliko tu ima stvari bogatih i cvetonosnih, lepih i istinitih, koliko ima pokušaja da se one vrate u onaj krug kome izvorno pripadaju?
Koliko se tu razvijaju stvari u njihovoj potpunoj stvarnosti? Pogledajte književne časopise, sve odreda, priloge u njima i tz. književnu kritiku, način vrednovanja - i osetićete brzo koliko se istorijski čovek udaljio od drevnog doba, od izvornog stanja.
Ili pogledajte šta i koga objavljuju najmoćniji izdavači kod nas danas!
Pogledajte koliko ima savršeno napravljenih lutaka i punjenih fazana!
Gde su oni, čije rukopise niko ne objavljuje?
Gde su oni stvaraoci koji se ne pominju, čak nigde?
Gde su oni koje mimoilazi sve, književne nagrade, antologije? Ima li zemlje u kojoj ima više književnih nagrada i manje bitnih stvaralaca?
Gde su oni koji ne pripadaju klanovima i grupama, formiranim po generacijskim sebičnostima i ograničenostima, ideološkim afinitetima, savršenoj mimikriji,ili navodnim poetičkim srodnostima, gde su oni čije knjige prećutkuju?
Dokle će nam soliti pamet oni koji gomilaju mrtve i preživele okolnosti i odnose, kao što danonoćno menjaju svoje rublje? Dokle ovo trulo stanje koje se nataložilo i ne miče se, koje se odupire božanskoj ekspanzivnosti i ne sarađuje sa njom?
Dokle ćemo da se vrtimo u ruinama staroga čadora?
Mi znamo ono što je Emerson znao : "Svaka izgorela knjiga ili kuća, prosvećuje svet ; svaka ućutkana ili ugušena reč odjekuje svetom.Čim se istina uvidi, vraća se duševno zdravlje i razmišljanje, kako kod gomile, tako i kod pojedinca.
Varalice varaju sami sebe, mutivode mute protiv sebe. Onaj koji u društvenom životu isključuje druge, ne vidi da sam sebe isključuje iz uživanja, koje hoće da prisvoji.
Prisetimo se starih istina : U prirodi je duha da prisvaja sebi sve stvari. Isus i Šekspir su fragmenti duha i Emerson ih je već odavno ljubavlju pobedio, i uvrstio ih u svoju duševnu imovinu.
Ne zanima nas površna i slaba kritika, već Tvorilac, ili Pesnik koji "kazuje, određuje i reprezentuje lepotu. On je monarh i stoji u središtu. Jer svet nije niko ukrasio i okitio, nego je od početka lep. Bog nije stvorio samo neke lepe stvari, NEGO JE Lepota STVORILA VASIONU. Za to ni pesnik nije trpljeni i ograničeni vladarčić, nego car u svome sopstvenom pravu".
Važan nam je duh i progres čovečijeg života. Važniji su od smrti i prolaznosti.
Duh, jer u njemu postoji - kako veli Emerson - "dublji fakat, nego što
je poravnanje, a to je njegova priroda. Duh nije izravnanje nego život. Duh postoji. Pod celim ovim uzburkanim morem okolnosti, čije se vode prilivaju i odlevaju u potpunoj ravnoteži, nalazi se ambis prave suštine. Suština ili Bog nije samo jedna srazmera ili deo, nego celina. Suština je neizmerna afirmacija, koja isključuje svaku negaciju. Suština drži samu sebe u ravnoteži, i prima u se sve srazmere, delove i vreme. Otuda potiču : priroda, istina i vrlina. Porok je isto što i odsustvo ili nemanje ovih osobina. Ništavost i neistinitost, mogu doduše služiti kao velika noć ili kao senka, na kojoj se kao na pozadini ocrtava živa vasiona, ali ipak oni nisu u stanju ništa izvesti ili uraditi, jer su ništa. Ne mogu učiniti ni zla ni dobra. Štetni su toliko, u koliko je gore ne biti nego biti".
Ne razmišljajte dokle će trajati ovo što ste započeli, braćo Lukići, dragi Miroslave! I koliko će godišta izaći almanaha...." Pismo kao da je došlo s onu stranu groba; napisala ga je žena koju sam davno voleo i koja je bila darovitiji pesnik od mene. Ličnost, koja je vredela i vredi. Ona, koja je doista pročitala "Alamanah..." od korica do korica. U njenom pismu je mnogo preciznije, reljefnije i dublje bila ocrtana zbilja okruženja umetnika i njihovih nastojanja... To pismo je potvrdilo da smo bili u pravu kada smo pokrenuli "Almanah", bezmalo uz pomoć "štapa i kanapa", verujući da će nastupiti godine koje će sadržati duboku, lekovitu silu, koja se skriva ispod svakog fakta. Ono što izgleda i što je bilo nenadoknadivi gubitak, verovatno beše prilika koju je tajanstveni slučaj pripremio za poravnanje. Mi gonimo đavole, kao i anđele, samo zato da arhanđeli dođu...

- Kakva je to veština, ili "alhemija", koja iz informacionog polja Univerzuma, kroz umetnika, materijalizuje delo?
Tajanstvena. Ja sam čovek kulture; i veština i alhemija su stvari kulture, tj. velike borbe koja se u njoj vodi između večnosti i vremena. Kultura se velikim snagama opire rušilačkoj moći vremena. Ona se - visoka kultura - bori protiv smrti, iako je nemoćna da je stvarno pobedi; kulturi je dragocena večnost, neprekidnost i kontinuitet, postojanost kulturnih delanja i spomenika. Na žalost, srpska kultura je zbir mnogih diskontinuiteta, o kojima je javno i smisleno govorio, delimično, koliko mi je poznato, ne slučajno, pesnik Miodrag Pavlović. Tamo gde vlada samo kultura za narod, tamo gde se glorifikuje civilizacija "kao oruđe zemaljskog carstva", tamo gde se duboko užilio iskonski utilitarizam, kultura je ukras; civilizacija je precenjena... Kultura je plemenitijeg porekla od civilizacije, Berđajev je govorio s pravom da je kultura nikla iz kulta, B. Hamvaš isto. Kultura ima religijske osnove; civilizacija ih nema...Tajna "veštine" kojom iz Univerzuma, kroz umetnika, nastaje Delo, velika je tajna : tajna stvaranja je božanska...Tajne "zanata" se ne odaju ni jatacima...Imao sam ponudu da pokušam i napišem knjigu o nastanku prvog i drugog ciklusa mojih romana; možda ću to jednom, ako Bog bude dao, i pokušati, i uraditi, ali sada je, preda mnom, verujem nešto drugo, preče...U knjizi koju upravo pripremam, u 23. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA, Istočniku, otrpavam aristokratske izvore srpske kulture, tražim izvore kulture prošlosti. I priprema drugog, dopunjenog izdanja knj. eseja "Religija poezije", biće prilika da se detaljnije, još analitičnije uroni u tajne stvaralačkog razvoja, tajne ličnosti, pravoslavne kulture i bogočovečanskog realizma, u dubinu androginskog i bogolikog...

- Pored umetnika, stvaranja i stvaralačkog čina, postoji i suprotni razorni proces : rat, uništenje, razorenje stvorenog.

Da nije bilo Prvog i Drugog svetskog rata, moji pradedovi i dedovi, moji poginuli stričevi bi i danas bili živi. Smrt svakog čoveka je gora od pada ma koje imperije; a zamislite sve srpske ili evropske familije, znane i neznane, koje su platile danak u krvi ratovima XX veka! Tako su retke familije, govorim o onim seljačkim koje poznajem, u kojima ste u nekom periodu mogli videti, žive u jednoj kući : čukundede i parababe sa svojim čukun- i para - unučićima! Dokle su Srbi stigli u XX veku? Do strašnog i pogubnog puta. Kakvom su merom merili Boga i svoje pretke, tako im je i odmereno! Kada će Srbi konačno dobiti školu sa verom, politiku sa poštenjem, vojsku sa rodoljubljem, državu sa Božjim blagoslovom?
To se pitao jedan veliki Srbin jasnovidac pre pola veka.Možda kada se većina vrati Bogu i sebi; možda kada većina ne bude van Boga i van sebe. Kada shvate da je pravda prva sila Carstva Nebesnog, koje drži Carstvo zemaljsko. Rat je razorna sila, satanska...Napravljen je, ili će biti napravljen detaljni inventar, svih posledica uništavanja i razorenja. Mnoge su nam nevolje došle od Jugoslavije, koja je stvorena na prkosu , koji nije izvirao iz narodne mudrosti, poštenja, narodnih svetinja i Boga. Srbija je vekovima živela po zbegovima, po šumama. Kad je stvarana, stvarana je usred Šumadije, i "veliki ljudi stanovali su u malim kućama. Kad je Srbija zamenila Jugoslavija, mali ljudi živeli su u velikim palatama. Sva vojska Karađorđeva, koja je digla Ustanak, mogla bi se smestiti u palatu jednoga jugoslovenskoga velmože u Beogradu. Narod je gunđao, ali postepeno i sam hodio po primeru svojih velmoža, zlatoljubaca i čovekomrzaca" (N. Velimirović). Ožiljci ratova i uništenja vremenom se u gradovima brišu, čile, ali po srpskim selima tako su vidljivi po ledinama i naročito po opustelim imanjima, ledinama i na grobljima...Ako želimo da zaista stvaramo ponovo Srbiju, stvarajmo mir i razorimo ledine. Omogućimo da Srbija postane prvenstveno zemlja seljaka, što je oduvek bila. I onda će se smanjivati broj onih koji su stigli da počine svih deset grehova. Ratovi su u Srbiji ostavili strašne posledice i crno pleme... Međutim, pored zloduha epohe Hokus - pokusa, razorniji su zlodusi koji jedna moja prijateljica nazva ŽDRIKIĆI.
Srpski Doktor Ždrikić je karikatura evropskog i nemačkog Doktora Fausta...

- Kakva je uloga rata u čovekovom životu, životu jednog naroda, trajanju civilizacije?

Satanska. Upropastiteljska. Dovoljno sam već rekao o tome, ali treba ponoviti još i još: U ratu se ubija i otima. Koga ubija i šta otima, grešni čovek? Boga i sebe prvenstveno. Otima ono što nije njegovo, za onog ko nije njegov. Nijedan pametan čovek i bogonosac nije se radovao ratu. Da srpski narod nije ratovao u XX veku, danas bi brojao pedesetak miliona...Pre svega, u ratu se ispoljava stihija neobuzdanog polnog nagona, koji je po svojoj prirodi " suprotan svakoj genijalnosti, svakom univerzalnom doživljavanju i univerzalnom stvaralaštvu, on je - provincijalan. Genijalnost je potpuno erotična, ali nije seksualna u specifičnom, diferenciranom smislu te reči..." Ratovi se ne vode zbog ljubavi; oni su u suštini najgore zlo, rušilaštvo; kako u ratu može biti stvaralačkog otkrovenja čoveka?...Ratovi su rđa koja napada sve, pa i kulturu jednog naroda...Napadaju je i onda kada se prividno završe...

- Činjenica je da u ratu dolazi do oslobađanja od laži, privida i iluzija, dolazi do preloma u životu pojedinaca, naroda, do pogroma i genocida, ali istovremeno i do otrežnjenja, otvaranja i stvaranja novih životnih puteva, kako za pojedince tako i za narode; kako kaže narodna mudrost: " Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zver pokaže trag"?

Varvari vode ratove; ratovi su varvarski. Čovek i narod mora da se brani od velikog zla, da brani svoj život i imovinu. Ustanci ili ratovi srpski vođeni za krst časni i slobodu zlatnu, bili su opravdani, i često su zaliveni srpskom krvlju. Ponekada srpski narod nije imao izbora; i rizikovao je u ratu gubljenje biološke mase naroda. Neka srpska sela nazivaju se Udovice; u mom rodnom mestu više od osamdeset njih nije se vratilo sa Solunskog fronta; toliki su ostali na Sremskom frontu, ili na poprištima u Bosni...Koliko je jedinaca izginulo iz Nevesinja u poslednjem unutrašnjem jugoslovenskom neobjavljenom ratu, u Bosni, u Srbiji? Kad jedinac umre, kuća se zatire. U mom rodnom mestu, u poslednjih pedesetak godina, zatrlo se više od stotinak kuća. Kako je tek u drugim selima i mestima? Često sam razgovarao sa mojim ocem, istinoljubivim čovekom, rasnim tipom naših srpskih seljaka i pisara (jer on je trebalo da bude opštinski delovođa, što je kao mladić i bio), o pustoši koja se sručila na mnoge srpske kuće u drugoj polovini XX veka. U selu vam je sve na oku, ne može se skriti kao u gradovima, velikim. Na selu se vidi ona prava Srbija, ona druga, nepoznata, pridavljena, ona žilava i večna. Nefotogenična Srbija. Ona čeka svoga pisca, ali i svoga obnovitelja. Neće je obnoviti kultura novog neznaboštva, novo idolopoklonstvo, svetska idolatrija, već pobožna i radina generacija koja će doći. Srbija je opustošena zemlja. Uspavana zemlja. Sredinom januara je "Politika", taj list koji je kao nijedan drugi igrao onako kako se svira, objavio iz rukopsne zaostavštine Vaska Pope par stihova koji podsećaju na zakasnelo proročanstvo : " Živećemo u doba noža // Veliki nož će preseći na dvoje / Sve čega se dotakne / Pa i nas same // Doživećemo da se nož / Nabode na svoj sopstveni vršak / I da bude posečen / Od svojih oštrica..." Eto najsažetije izrečene istine o Srbima u XX veku, o njihovoj sudbini, o onom što im se dogodilo. Koliko je bio u službi rečima, ovaj pesnik je bio i u službi, na žalost, metaforično rečeno, noža o kojem govori. Pesmu svoju Popa završava rečima : " Mi ćemo sastaviti svoje polovine / Ali se one među sobom / Neće prepoznati" - i to je istina o onom što se Srbima događa i pre i posle pada Berlinskog zida, skoro do današnjih dana. Čini se da je pesnik bio na dobrom tragu, na tragu bogočovečanskog realizma, ali se treba upitati : zar se zaista neće prepoznati među sobom one dve polovine kad se sastave? Nije verovao u Boga, nije ispunio do kraja ulogu kao pesnik uprkos svih pohvala; mnogo je vremena, čitave periode potrošio na ćutanje. Posle svih užasnih stranputica koji su srpska književnost i uopšte umetnost, i narod u celini gledano, okusili, iskusili, propatili, vođeni i predvođeni stihijskim i mračnim silama, prirodno je da se izađe na čistac i na svetlost. I ja u to ne sumnjam, bez obzira koliko ću poživeti; s nožem je svršeno, i treba se vratiti plugu, mistriji, peru, radosti, hramu i liturgiji. Otrežnjenje i stvaranje novog puta nam je ispred nosa, kao i svetlost, kao i Bog. On nas nikada nije ni napuštao, ni u najgorim stradanjima i zabludama...

- Zašto se rat tako dugo održava u ljudskoj istoriji i pored napora da se živi "civilizovano"?

Poslednji rat koji je vođen u Evropi, na Balkanu, i u Srbiji, vođen je pod geslom tzv. američkog Milosrdnog anđela. Doživeli ste tu jezivu ironiju na vlastitoj koži, nije potrebno da je zamislite : demokratija se "uterivala" u Srbiju bombama, na isti način kao što se iz nje isterivala na mnogo decenija 1944. godine. Najbolju knjigu o tome u nas napisao je, sticajem okolnosti ( da li samo sticajem okolnosti?) moj mlađi brat, Aleksandar Lukić, ali taj njegov nenadmašni roman "Maestro per Pjetro", još uvek čeka da bude objavljen! Rat je apsurdan, bezbožan; izraz satanske, đavolske "politike" koja se vodi "drugim sredstvima". Ratovi donose profite, korist, uticaj... Veliki ratovi proizvode haos, nerede, pobune, revolucije; zamislite kakva bi danas Evropa izgledala da se nije dogodila pošast tzv. Oktobarske revolucije...Ratovi se vode, zato što su za trpezu Domaćina Boga zaseli bezobrazni gosti, najbezobrazniji od početka sveta. Svi dižu granice, svi stvaraju granice nove, svi su opsednuti osvajanjima i granicama, zaboravljajući da je planeta Zemlja veliko imanje Gospodnje. Ratovi XX veka su potvrdili da je preko toga Božjeg imanja prošao pustošni karavan najbezobraznijih rušitelja...

Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Istočnik, 25. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA

Beograd, Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, 132 str.str. 48-75

Trgovci svetlošću (b) (46)

.....Lukić je pošao od jednog svog neobičnog sna, želeći da ga razume i protumači, i stigao je pišući, u samo biće sna, u lavirint u njemu, u najnepristupačniju i najneprovidniju tvorevinu, dušu. Do arhteipova, praslika i prvobitnih slika, nevidljivih korena svesti. Kroz piščev san, i kroz roman "TRGOVCI SVETLOŠĆU" vraćalo se "praiskonsko predanje, Eshil i Gete, i jedan od birgera u gostionici pred kapijom malog nemačkog grada, koga se nije ticalo što narodi tamo u dalekoj Turskoj jedni drugima razbijaju glavu" (str. 21). Vratio se, kako pisac veli i "Haimos, veliki planinski masiv, na rubovima ispresecan dubokim gudurama. Haimos, koga su krstili verovatno Tračani, da bi ga Rimljani preimenovali u Hemusa. Onda su došli Turci i nazvali ga Balkan - planina koju su kao svoj posed u Evropi uspeli da ograde, i tako ga odvojili od svega čemu je prirodno pripadao". Lukićeva knjiga, kao nijedna druga pre nje, razbija te istorijske, usudne "ograde", i sve moguće predrasude.
Ovakvu jednu knjigu mogao je da napiše samo neko ko je pesnik prvoga reda i sklon esoteriji , alhemiji i izazovima dubinske psihologije.
Ko je već bio u prilici da pročita Lukićeve pesničke knjige "Zemlja nedođija" (BIGZ, Beograd, 1993), ili pozamašnu knjigu poezije "RAJSKA SVEĆA" (Beograd, Zavetine, 1998 - preko 20 000 stihova), doživeće nov Lukićev roman "Trgovci svetlošću", kao prirodnu i sasvim očekivanu etapu jednog književnog razvitka.
Sam Lukić zaključuje "TRGOVCE SVETLOŠĆU" napomenom :
"Pesnik ima moć da dodirne onu vidovitu i spasonosnu duševnu dubinu, gde se još nijedan pojedinac nije izdvojio put samoće svesti da bi krenuo jednom tegobnom stranputicom, gde se još svi nalaze u čistom treperenju, gde osećanja i ljudski postupci dosežu van domena ljudske realnosti. Gde svest biva ponesena snagom neke podzemne struje, kao kakav bespomoćni posmatrač događaja...
Ova knjiga, dakle, ima i svoga koautora, onog nevidljivog, nepotpisanog.
Jer nisam ja sve ovo napisao već duhovna komponenta Viteza - alhemičara i trgovaca svetlošću, koji su istovremeno i simbol i misterija, i izraz jedne praživotne snage u balkanskoj duši, kojoj sam pomogao da dođe na svet..." (str. 242) To je nešto sasvim tačno i istovremeno najprikladniji izraz i razrešenje dela zagonetke zvane "Trgovci svetlošću".

Romanu "Trgovci svetlošću" nije potrebna posebna preporuka : Pesnik, esejist, alhemčiar i poznavalac dubinske psihologije i balkanske mitologije bio je od velike pomoći pripovedaču Lukiću. Običan italac, ovde i u svetu, sve to ne mora da zna : oni će Lukićev roman čitati kao zanosnu bajku ili fenomen koji je ušao u opseg njihovog saznanja, sa utiskom da je u svetu oslobođena ogromna nova energetska sila. To je ujedno i najbolja preporuka za peti Lukićev roman, ovogodišnji!
Roman "TRGOVCI SVETLOŠĆU" je već našao put do čitalaca, ovde, u zemlji, i tek će ga nalaziti, tamo, u svetu. Jer za izvrsno napisane knjige, nema azila, karantina, granica i embarga.
Odlično napisane knjige su, kao voda, koja sama uvek sebi probija put...
To je knjiga koja je srušila moderne jazove između estetskog, etičkog i intelektualnog, knjiga koju je stvorio pesnik mitosa, najbližeg onom helenskom. Jer, pišući ovu knjigu, Lukić je uronio u onu tako gustu atmosferu umetničkih predstava i mitoloških izvora koju Grci nisu iscrpli ni u svojoj bogatoj poeziji ni u još bogatijoj plastici. Lukić nije stvorio umetničko delo koje je usamljeni spomenik u pustom kraju : po tome se on razlikuje od modernih, što je njegov roman kristalizacija neiscrpnog starobalkanskog umetničkog tvorilaštva. Ima više nego i jedan razlog da ova knjige bude radosno dočekana i u Kini, i u Japanu, u Parizu i u Londonu, u Španiji i Švajcarskoj - zemlji u kojoj je živeo Jung.

.... Značaj magije u tradicionalnoj kulturi Srba, Rumuna, Vlaha, Bugara i Cigana nije ni izbliza sagledan, iako je ona jedna od osnovnih komponenti narodnih religija Balkana. Magija je - treba ponoviti - svojevrsna strategija i oruđe animizma. Najšire gledano, pojam duhovne sile spada u primarnu animističku kategoriju na kojoj se zasniva verovanje u realnost magije. Magija pripada izvesnim obredima. Utvrđena pravila magijsko - obrednog ponašanja izražavaju odnos između animistikog sadržaja sveta iracionalnog i sveta neposredno iskustvenog. Magijsko - religijske predstave ukazuju na vrlo daleko arhajsko poreklo. Magija, u suštini, bilo da se radi o rečima ili postupcima, jeste način čovekove zaštite i odbrane od nepoznatih sila u situacijama egzistencijalne bespomoćnosti.
Većina čitalaca će Lukićev roman čita kao magijski roman. U žiži zbivanja romana su crna i bela magija, vlaška i ciganska, skidanje najjačih čini. Idilu Anđujkinog planinskog doma, ili doma predanja, ugrozila je "crna magija", tj. vračarija : volšebnice su uvračale Anđujkinog unuka Sekuli ili Anđujkinog, i on je napustio kuću, ženu i decu, stado koza i i pčele. Lukić je veliki majstor i poznavalac arhajskog sveta i on ga slika raskošnim slikama.
Glavne junakinje Lukićevog romana su žene, koje kao da poseduju nešto demonsko (Viktorka i njena majka). Anđujka ili Velika majka, suprostavlja se zlim znamenjima - šumskoj majci i šumskim očevima, magijskim sredstvima i darom vere.
Sve ovo čitalac ne mora da zna : on će možda treće poglavlje Lukićevog romana doživeti kao jednu raspusnu ljubavnu pustolovinu Anđujkinog i volšebnice Viktorke, kao jednu nemoguću i uzbudljivu čarobnu priu koja se mogla dogoditi. Pisac je verovatno pošao od nekog konkretnog događaja, od neke intrige, ili od onih retkih slučajeva koji se s vremena na vreme dešavaju u našim najdubljim provincijama, ponekad i ne dospevajući do rubrika kriminalnih hronika dnevne štampe.
Dakako, zahtevalo bi mnogo više prostora od jednog novinskog prikaza, da se uđe u temeljniju analizu svih likova ovog romana, a naročito ženskih. Lukić je upoznat sa oblicima magijske prakse, on zna kao i Čajkanović : "I kod našeg naroda postoje verovanja u izvesnu specijalnu silu imanentnu, u većoj ili manjoj meri, celoj živoj i mrtvoj prirodi. Ta sila može biti spasonosna, a može biti i ubitana. Nju imaju naročito u velikoj meri glavari, sveštenici, vračari i pojedinci koji imaju zle oči, koji mogu ureći i koji su uopšte "zle kletve, a dobre molitve", kako naš narod (...) govori "za dobra sveštenika". S pomoću te sile vrše se bajanja i vračanja "bela" i "crna" magija. Na toj sili počiva i moć glavara, sveštenika i vračara. Od nje zavisi i stona plodnost i uopšte prosperitet cele zajednice čiji su oni predstavnici i u kojoj se oni nalaze". Glavni junak Lukićevog romana je starica Anđujka, ali istovremeno i verovanje u tu "silu", imanentnu živoj i mrtvoj prirodi, spasonosnu i ubitačnu.
Ono što će u ovom Lukićevom romanu čitaoci doživeti kao elemente bajki i refleks legendi i mitova Balkana, skriva u sebi već spominjana sinhronistička zbivanja.
Zaplet u romanu je zasnovan na vradžbinama i činima, na rušenju patrijarhalne porodične idile Anđujkinog doma i na uspostavljanju drevnog ili prvobitnog poretka stvari .
Aktivnom imaginacijom pisac je ohrabrio i podstakao psihu da izrazi ono pritajeno u sebi. Psiha pojedinca, Lukićevih junaka, u dubini sadrži odraze šireg univerzuma. Tako se u mikrokosmosu Lukićevih likova ogleda makrokosmos .
Lukić je izabrao arhetipove, jer su oni nalik na ogledala kosmosa i stvorio je u najboljem značenju te reči jednu kosmičku, univerzalnu knjigu. Trancedentno i prirodno idu zajedno kroz Lukićevo građenje likova, vezani uzajamnom unutrašnjom sponom. Situacija koja se uspostavlja kad neki arhetip postane delatan u ljudskom životu više je nego lična, i Lukić takve situacije bira. Njegovi junaci imaju kosmički karakter, njihovi doživljaji su praćeni jakim emotivnim afektima, svetlošću, numinoznošću...
To je tako očito u onom središnjem i najobimnijem poglavlju "TRGOVACA SVETLOŠĆU", ne bez razloga naslovljenom ČINI. Lik iz piščevog sna iz okvirnog i maestralnog prvog poglavlja, postaje glavna junakinja, tog, najglavijeg i najobimnijeg poglavlja romana.
Pišući ovu knjigu, Lukić se uputio "neugaženom, neprolaznom" oblašću ; zato se setio Fridriha Vilhelma, Junga, Anđujke i drugih svojih snova i opisao ih sa takvom istančanošću od koje zastaje dah.
Lukić je sišao, kao nijedan srpski ili evropski pisac pre njega, u sećanje, u svesno i nesvesno, u jedan čitav ambis, do "pepela koji je seme, do išezlih, istraženih, do onih što su se u pepeo zanavek raspršili. / Do onih koji satiru, kako bi bili satrti. / Do onih koji varaju, kako bi bili prevareni. / Jer dok ne nauimo da razumemo mrtve na daljinu i kroz vreme, neće Bog iz ništavila da sevne" ( str. 241).

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 158 - 162

Liturgija i "rudnik dijamanata" (kosovski krug) (v) (41)

... Roman LITURGIJA bio je napisan pre nego što je do javnosti doprlo ovo "upozorenje" pokojnog Vaska Pope. "Naše pesme o Kosovskom boju i naš kosovski mit predstavljaju rudnik dijamanata. Nema mu kraja ni dna! " Rekao je Vasko Popa u jednom razgovoru sa Čedomirom Mirkovićem, pred kraj života. A kada mu je Mirković, "zaista bez kurtoazije - rekao da je on uspešno kopao po tom rudniku i da je oplemenjivao nađenu rudu, da je kopao najuspešnije od svih savremenih pesnika, i to još u vreme kad kosovske teme nisu počele masovno da se obrađuju", Popa mu je odvratio : " Ja sam otud uzeo samo nekoliko grumenčića. Vredelo bi upotrebiti ceo život samo na iznošenje tih dragocenosti na svetlost".

Kakav je odnos LITURGIJE prema tom "rudniku dijamanata" - ..., našim narodnim pesmama o Kosovskom boju i kosovskom mitu?
LITURGIJA Miroslava Lukića bavi se tragičnim istorijskim događajima "od Kosova" pa do današnjih dana. Lukićev odnos prema predanju i tradiciji je andrićevski. U jednom od najboljih romana u ovom veku, zbog kojega je Andrić ovenčan Nobelovom nagradom , u romanu NA DRINI ĆUPRIJA, ugrađeno je mnoštvo legendi, pored svega ostalog, kao i jedna od vrsnih Vukovih narodnih pesama "Zidanje Skadra".

Glavni deo romana LITURGIJA (oni koji su ga pročitali pažljivo to znaju) piše pisar Pavle Mišljenović 1943. godine u Bosiljkovcu, negde u istočnoj Srbiji, dok u isto vreme u okupiranom Beogradu, Andrić piše roman NA DRINI ĆUPRIJA. Pisar Pavle Mišljenović učesnik je Balkanskog i Prvog svetskog rata. Najveći deo njegovog pisanja posvećen je tim događajima.
"Balkanski ratovi, kažemo, doneli su sjajne pobede nad dvojim neprijateljima, čaša ponosa bila je puna, zadovoljstvo bezmerno, osveta Kosova slatka - od tragične strane su okretali glave i život i pesnici. A nećemo se varati : duša velike poezije jake poezije, uvek je tragika, možda svetla tragika, ali tragika najveće cene koju čovek daje. Prvi svetski rat, zatim, doneo je strahovitu tragiku : proslavljena, čestita vojska ostavlja zemlju i narod, ide listom u progonstvo. Veličanstven, tragičan ponos! U književnosti, taj je rat, od značajnih stvari, dao SRPSKU TRILOGIJU od Stevana Jakovljevića. Prva dva dela TRILOGIJE su zadovoljila i oduševila čitaoce; treći deo, Albanija, nije adekvatan temi i tragediji. Ne treba se tome čuditi : za takvu temu, genetički misleći, potrebni su daleko izdašniji sintetički arsenal i jači vremenski razmak - tu je smetala s a v r e m e n o s t , i jednostrano lično iskustvo", zapisaće jednim povodom Isidora Sekulić.

... Posle Drugog svetskog rata, kada je reč o Balkanskom i Prvom svetskom ratu, o povlačenju preko Albanije, napisana su dva romana vredna spomena : DAN ŠESTI Rastka Petrovića, i VREME SMRTI Dobrice Ćosića. Ćosić je imao "daleko izdašniji sintetički arsenal i jači vremenski razmak", povoljnije okolnosti od R. Petrovića . Okolnosti su Ćosiću, uprkos svemu, išle na ruku, kao piscu. Kada je reč o Prvom svetskom ratu, naša književnost je dobila značajno delo sa pojavom Lukićeve LITURGIJE . U Lukićevoj knjizi - ti srpski oslobodilački ratovi sa početka XX veka, značajna su epizoda: Lukiću nije smetala savremenost, nije ga sputavalo jednostrano lično iskustvo, i ovaj pisac je, baveći se Albanijom, povlačenjem srpske vojske, napisao autentične stranice, adekvatne temi i tragediji. Lukićev odnos prema građi od koje je pošao ozbiljniji je, moderniji, drukiji od knjiga S. Jakovljevića, R. Petrovića, D. Ćosića, D. Popovića ("Knjiga o Milutinu"). Lukić je prethodno pročitao, sve što je relevantnije, pre nego što je napisao LITURGIJU. Lukić se neće libiti da njegov junak citira i po nekoliko stranica iz Jakovljevićeve knjige; pri tom , čini se, njegov junak Pavle Mišljenović dolazi do nekih opštijih zakljuaka o srpskim zabludama i o sudbini srpskog naroda.
Lukić je bacao duge poglede unazad, u prošlost, u vreme, duže od Ćosića, i od mnogih drugih naših savremenih pisaca - sve do Ptolomeja i Hrista, i prvog goda dvehiljadugodišnjeg bosiljkovakog Krstonošnog hrasta, što se može videti lako čitanjem prvih ciklusa njegove obimne zbirke pesama ZEMLJA NEDOĐIJA (1993), bacao je andrićevski pogled u burna vremena srpskog vavilonskog ropstva pod Turcima (što se jasno vidi i u njegovoj nanjnovijoj knjizi pesama ZMIJA ČUVARKUĆA, 1998, naročito u obimnom ciklusu Kuća svetih ratova - drugo ime za Beograd sve vreme turskog ropstva). Bacao je duge poglede u prošlost prema gradivu koje je bilo sjajno za epopeje, i koji su naši narodni pevači ostvarili. Srpska epska poezija je neiscrpno vrelo : "Ona može da ponikne samo u narodu koji je imao svoju državu, koji, odigravši veliku ulogu, prestaje da postoji ili kome je ostala samo uspomena, samo priča. Kod srpskih pesnika nalazimo onu uzvišenu nepristrasnost , kojoj se divimo kod Homera, pa čak i neku vrstu verske nepristrasnosti, i pored njihove vernosti narodnim pojmovima. Ideja potpunog žrtvovanja svojstvena je srpskoj epopeji, koja je u suštini samo istorija velikih nesreća, velikih poraza. Trijumf je na nebesima, a na zemlji pesnik zahteva samo slavu za svoga junaka" , napisaće poljski pesnik Adam Mickijevič. Ovde se ne slučajno stavlja akcenat na našu narodnu poeziju jer ona je - znao je vrsni Branko Lazarević - "najviša manifestacija naše narodne duše. Ona je, jednovremeno, i jedna od najviših manifestacija svetske književnosti. Nekoliko narodnih pesama mogu potpuno da uđu u jednu antologiju koja bi skupila sve što je ljudski duh najvišega dao". Kosovski krug naših narodnih pesama, kao i krug o Kraljeviću Marku, "predstavljaju najodličnije, najzanimljivije i najcentralnije naše istorije. Kosovski krug naročito". Kao profesor književnosti, i kao pisac, Lukić je znao da je kosovski krug naših narodnih pesama "jedan divan pregled naše feudalne države", ali i to , da je sve to , "na žalost u fragmentima, ali su ti fragmenti jedan snažan i moćan torzo jedne jedinstvene epopeje koja je, možda, i postojala. Jer, u svima tim fragmentima, uglavnom, ima jedinstvene ideje, jedinstvenosti osnovnih shvatanja, jedan ton koji zvuči i jedan tok koji teče. Osnovna osećanja kosovskog kruga su : junaštvo, osećanje tragičnog osećanja dužnosti religiozno - etički momenat, nadmoćnost spiritualnog i nebeskog nad materijalnim i zemaljskim".

U Lukićevoj LITURGIJI fragmenti su pisani veoma ubedljivo, znalački, akcenat je na vekovima vavilonskog robovanja, poremećaja svih ekonomskih, socijalnih i političkih vrednosti, na sudaru sa jednom novom religijom i sa shvatanjima i naravima jedne sasvim tuđe rase.
Iako piše o jednoj naizgled lokalnoj sredini - severoistonoj Srbiji (kraju koji se danas donekle poklapa sa požarevakim okrugom), to je jedna napeta, na prvi pogled starinska priča u najboljem značenju te reči, priča prožeta heroizmom, kavim su prožete naše narodne pesme, tragičnim heroizmom, kao i religiozno - etičkim osećanjem i nadmoći spiritualnog nad materijalnim.
Lukić nije slučajno odabrao taj kraj za pozornicu svoga romana LITURGIJA.

....Lukić je, pišući o srpskom vavilonskom ropstvu pod Turcima duboko zaorao po kosovskom mitu, po onom što je nesređeno u istoriji i mutno, sledeći "dijamanate" naše narodne poezije i legendi.
Sledio je , dakle, narodnog pesnika koji je svu svoju snagu zapažanja i prikazivanja pokazao u tragici. I tu je vrlo često nenadmašan, jer je izabrao da piše o zemlji koja je imala jednu od najtragičnijih sudbina u istoriji sveta. Lukić se često uzdiže iznad faktografije strave i užasa.
Opisujući dva junaka srpska hajduk Veljka Petrovića i Rajka Senkovića, Lukić ih opisuje kao Homer, kao ljude jednostavne i proste, koji lako planu i koji su strasni, ljubavnici i osvetnici.
Rat za Lukićeve junake nije, kao za američka plemena, lov na skalpove - već stvar čojstva, odbrana i pokušaj da se sačuva narod. Narod je velika žrtva u ropstvu. Lukić je pažljivo i detaljno opisivao običaje i obrede severoistočne Srbije.
Otkrio je jedno izvanredno bogatstvo običaja i naroda severoistočne Srbije, jednu isprepletanost običaja i života Srba, Vlaha, Cigana i Turaka. Dao je jednu uverljivu sliku požarevačkoga kraja, i istoka Srbije, uverljiviju od pisaca koji su stekli znatan ugled baveći se ovim podnebljem (Miodrag Pavlović i Živojin Pavlović).

Lukić je najveći deo radnje svoga romana, smestio u selo Bosiljkovac na obalama Peka, selo koje je opustelo posle Kosovskog boja i koje su kasnije, posle Velike seobe pod patrijarhom Čarnojevićem naselile - dobeglice sa Kosova, Mišljenovići i ostali.
Pišući istoriju jednog sela u severoistočnoj Srbiji kroz vekove, Lukić je sišao u najdublje ponore genealogije i mita, ali je pri tom napisao jednu od najuverljivijih knjiga o Srbima od Kosova, ili tačnije od opustošenja hrama u Dajši (koji beše podignut po nalogu Visokog Stevana), pa do naših dana.
LITURGIJA podseća na epopeju, iako to nije. Tragati za junacima Lukićevog romana u savremenim istorijskim dokumentima bio bi posao jalov i uzaludan, mada - kada je reč o 19. veku, prikazanom u romanu, mogu se naći mnoge analogije sa postojećim dokumentima u srpskim regionalnim arhivima...

B. Cerović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 138 - 144

Talenat i samopregorni rad M. Lukića (038)

..."Nema oveka koji bi bio bez ikakva talenta. Talenat je dosta početno i umereno bogatstvo; rad će mu doneti rang i odluku. A tako lako se zatrpa, ukvari, ubogalji talenat propustima, lakomislenostima, glupostima, jadnom uobraženošću da je talenat Sezame, otvori se, a da talentonosac ima samo da požanje što nije sejao. Naravno, nije sasvim lako hraniti kulturnu glad, ali je vredno hraniti je. Posle striktno telesne hrane, radi zdravlja i snage, kulturu treba najbolje hraniti i tela i duha radi. Niko i ništa ne može čoveku učiniti veće radosti od kulturnih snaga... Ako rad u mladom, svejedno i u starom čoveku, prestane biti velika ili manja strast, svemu je kraj, živ ovek snom mrtvijem spava". Podsetio sam Vas na ove reči, jer su mudre, istinite, lekovite, a tiču se i Miroslava Lukića, ne samo kao pisca romana Liturgija i Ujkin dom, već skoro svega onoga što je napisao tokom poslednje decenije. Prvu knjigu je objavio kao talentovani maturant gimnazije, pre skoro tridesetak godina, a tih tridesetak godina koji su za njim, posvetio je u najboljem smislu reči svom razvoju, obrazovanju i radu - često takvom da se granii sa monaškim samoodricanjem, fanatizmom. Krajem 1996. godine njegova obimna knjiga pesama "ARHIV U OSNIVANJU, 1 - 2" , bila je od najboljih, ali to u javnosti jedva da je registrovano. Miroslavu Lukiću to ne smeta, jer je on, baveći se "narodnim poslovima" s dozom netipičnosti, kao i Isidora Sekulić, od onih naših pisaca koji ima mnogo veće poverenje u mir radne sobe i samopregoran rad nego u fizičko javno prisustvo i institucionalni angažman. Čitavo delo ovog pisca (barem ono što je objavljeno do ovog časa) svojevrsno je "ruganje" "talentonoscima" naše književnosti. Pored talenta, potreban je ogroman, mukotrpan rad, ogromno obrazovanje, čudovišna samopregornost kakvu su u našoj književnosti u XX veku imali jedan Jovan Skerlić, Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski i Borislav Pekić.
Paralela se može povlačiti, sa Isidorom Sekulić, kako zbog toga što je i Lukić izrekao opore opaske o našoj sudbini, mentalitetu i karakteru (koje će iz dana u dan dobijati nove potvrde i novu aktuelnost, kako u književnosti tako i izvan nje), tako i zbog ubedljivog, raskošnog, sveobuhvatnog i nenametljivog načina sinteze kosmopolitskih pogleda s vrsnom ukorenjenošću u sopstvenoj kulturi i sopstvenom jeziku.
Lukić je profesor, kao što je u svoje vreme bila i Isidora Sekulić. Objavio brojne i tematski raznorodne eseje, znalački i podsticajno pišući o velikim delima svetske književnosti, filozofije, slikarstva, ali afirmišući ličnosti i dela našeg podneblja i našeg jezika. Pisao je o Rilkeu i Ničeu, L. Šestovu i Berđajevu, Platonu i Aristotelu, Bodleru i Tolstoju, Viktoru Šklovskom, Dostojevskom i Rozanovu, Emersonu i Polu Valeriju, Pasternaku i Sajfertu, Federiku Garsiji Lorki, Leonidu Šejki, Olgi Frejdenberg, Jakobzenu, Česlavu Milošu, Jonu Milošu, Arturu Lundkvistu, Andre Židu, Džojsu i Homeru, Alberu Kamiju i Sofoklu, Kjerkegoru i Unamunu, Šejmasu Hiniju, Josifu Brodskom... Sa istim žarom i analitičkom usredsređenošću bavio se našom narodnom poezijom i prozom, Vukom, Dositejem, delom najvećeg živog barda Srbije i Balkana Miodraga Pavlovića, napisavši o njemu možda najbolje sintetičke eseje. Lukić je takođe našao vremena da piše o knjigama i ličnostima sledećih pisaca : Rastka Petrovića, Momila Nastasijevića, Vinavera, Miloša Crnjanskog, Ive Andrića, Danila Kiša, Dobrice Ćosića, Milice Stojadinović Srpkinje, Novice Petkovića, Vaska Pope, Jovana Pejića, Srbe Mitića, Milisava Savića, Dušana Kovaevića, Adama Puslojića, Srbe Ignjatovića, Milana Komnenića, Ljiljane Šop, Slavice Garonje, D. Matića, S. Radovanovića, Zorana Milića, Lj. Ćorović, Mihajla Al. Popovića, Aleksandra Petrovića, Nikole Miloševića, Žarka Komanina, Milića od Mave, Petra Zeca, Dragana Velikića, Siniše Ristića, R. Glušca, Miroslava Josića Višnjića, Stevana Raičkovića, Dragoslava Srejovića, Predraga Palavestre, Gligorija Božovića, nedavno preminulog prof. univerziteta Živana Živkovića, Svetlani Velmar Janković, dr Vojislava M. Subotića, Radomira Andrića, Jovice Aćina, Branka Aleksića, Jovana Rajkovića, Milene Pavlović - Barili, Vase Pavkovića, Nebojše Vasovića i dr. - Obićan čitalac se može čuditi kada i kako je Lukić stigao - sa nepunih četrdeset i osam godina - da sve to postigne?
Odgovor je nedvosmislen : Lukić je pošao "tragom" Isidore Sekulić : nije se oslanjao samo na vlastiti talenat, već i na ogroman i samopregoran književni rad....

Sav. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 130 - 132

Šta je ideal pesnika M. Lukića? (034)

...To je pesnik koji je upoznao u svojoj otadžbini ljude koji su počinili svih deset grehova, ljude koji su pogazili sav stari zakon Božji. Razbivši tablice Mojsijeve i poklonivši se zlatnom teletu jevrejskom. To je pesnik koji obnavlja tablice Mojsijeve, brišući sa njih prašinu vekova, pustinjsku. Lukić je potomak onih Srba, koji su stvarali Srbiju - ljudi koji su stanovali u malim kućama, na bačijama i salašima, ili u pećinama.
Jedan od njegovih predaka (obešen iznad pećine od Turaka), bio je pripadnik vojske Karađorđeve - vojske koja bi se čitava mogla smestiti u palatu nekog beogradskog bogataša.
Lukić nije ni narodnjak, ni anarhist, ni sektaš : oni ne pišu liturijska dela!
Lukić nije srpski nacionalist u najpogrdnijem značenju te reči ; ne, on zna istinu o svom narodu. Jer dobar deo naroda koji je kroz istoriju pošao primerom svojih velmoža, zlatoljubaca i čovekomrzaca, nisu ideal ovom pesniku! Postoji, iako nekazana, istina ljudi ubijenih zbog novca, poseda i bogatstva, postoji istina spaljenih kuća, sklopljenih brzih brakova, razvođenih brakova, stvaranja partija, istina zavađene braće, istina prljanja imena srpskog, istina odbacivanja vere, istina izdanih svetinja, istina prodavanja otadžbine, istina sveopšteg laganja - pesnik i pisac Lukić to zna. On zna da je njegov narod grešio i ispaštao, da je uvredio Gospoda i da je kažnjen, da se ukaljao sa svakim nevaljalstvom, da se oprao krvlju i suzama, da je pogazio sve što je pretcima bilo sveto, i da je zato bio pogažen.
Međutim, Lukić nije moralist a ni pravoslavni misionar, već pesnik koji se vratio Bogu i sebi, jer ko je u Bogu i u sebi, ne može ga poklopiti jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom. Zbog toga znanja i saznanja, on neće biti omiljen od savremenika i teško će se uklopiti u bilo koju posleratnu hijerarhiju srpske književnosti.
Prodor Dela ovog pisca savremenici (oni koji imaju moć, sakrivenu u tami), sprečavaće i s leva i s desna. Međutim, to će biti uzalud : jer pravda drži zemlju i gradove, kao što carstvo nebesko drži carstvo zemaljsko.
Ovaj pesnik ima duhovne jedrine i sile : silu vere, silu ljubavi, silu istine, silu milosti, silu mudrosti, silu čistote. . .
I što je najvažnije - u onom najboljem što je napisao - ovaj pesnik stremi - oružanoj sili nebeskoj. . .
Iako se uzdigao iznad svoga užeg i šireg zavičaja, pa i svoje Otadžbine, Lukić nije prekinuo dragocenu i životvornu vezu sa svojim uspomenama, detinjstvom, mladošću, sa Sobom, opet zahvaljujući Slučaju Komedijantu, i Bogu : to se vidi iz novog drugog, izmenjenog i proširenog izdanja njegove knjige eseja : MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA.
Tom profesoru i piscu nije teško da u slobodnim trenucima luta kroz pustoš svoga zavičaja i obilazi napuštene bačije i salaše, sanjajući o podizanju MUZEJA ŽIVE TRADICIJE, kako bi se sačuvalo ono što svedoči o identitetu i sudbini seljaka.

(...) ARHIV U OSNIVANJU ( imajući u vidu prvenstveno ovo novo, drugo, dopunjeno i prošireno izdanje - ne i celinu : svih pet knjiga !) , pun je izvanrednih slika, prizora, raspoloženja.
Ipak, treba na kraju podsetiti, da je u njegovom središtu hram, ono najviše do čega je dosegnuo ljudski um. U blizini, ili usred samog hrama, Lukić sebe doziva i opominje i budi iz zanosa, znajući da život nije sačinjen samo od lepote, da se - kako je Andrić zapisao na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu - lepote "treba čuvati. . . . kao od uroka. "Ja ću otići", govorio sam sebi, "a lepota će ostati tu gde je. Ovako zaaranog i oslabljenog, uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno preda lepoti jednog trenutka, na kraj dalekog sveta" (Andrić, nav. delo, str. 284).

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 101 -102

Poređenja (a) (033)

...Pesnika ARHIVA U OSNIVANJU treba porediti sa drugima, sa Nastasijevićem (koji je uspeo da ostvari svojih pet lirskih krugova), sa Dučićem i Rastkom Petrovićem, sa Raičkovićevim, sa Lukićevim vršnjacima. Zašto? Da bi se videla prava mera i značaj ovog pisca trostrukih umnih darova...

Meni se čini da u čitavoj srpskoj književnosti Lukićevih pet knjiga ARHIVA U OSNIVANJU, 1 - 5, naprosto nemaju premca.
(...) To je mogao napisati jedan prosvećeni Evropljanin, svetski čovek, - srpski pesnik koji se ne boji sveta, koji neće "umreti na rekama varavara".
Napisao je pesnik "carskih pomisli, veličanstvenih", kome se zaista "osmehnula sudbina" i kome je "zrelost" "došla u pogodni čas".
Lukić je pesnik koji zna šta hoće i koliko može, i po tome je slian Dučiću.
Lukić je pesnik koji nije rasipao svoje vreme i dar, i zdravlje.
Ukoliko pesnik može biti srećan, Lukić to jeste.
Jer, stvoriti takvih pet lirskih koncentričnih krugova, kakvi su pet knjiga ARHIVA U OSNIVANJU, a pri tom napisati i jedno pravo remek - delo, kakav je roman LITURGIJA, ne može se biti nesrećan. Naprotiv.
Lukić je imao nesreća u životu, koje bi druge ljude srušile...

Neka se time bave biografi. . .

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 102

"Sudbina raba Miroslava", "Bršljan oko gimnazije" - podsećanje književne javnosti (a)

... Negde, na kraju Sudbine raba Miroslava, postoje sledeći stihovi, proročki :
Neka književni skotovi caruju s paucima
i memlom, i mrakom krvožednih puhova.
Ti druguj sa Samoćom, Životom i Jaucima.
Okrenut živom vrelu nezavisnih duhova. . . Samo u četiri stiha izrečena je jedna dublja istina i o pesniku i o tadašnjem duhu vremena : stihovi su bili natopljeni istinom, okrenuti protiv duha tzv. socijalistike metafizike.
Pre bi se zemlja prevrnula, kako običan narod govori, nego da to objavi 1973. godine Književna redakcija velikih državnih komunistikih preduzeća ("Prosveta" i "Nolit")...

Novo, drugo dopunjeno izdanje ARHIVA U OSNIVANJU, 1 - 2, dopunjeno je, pored ostalog, i dvema Lukićevim knjigama iz mladosti.
Lukić je, posle više od četvrt veka, objavio te rukopise u okviru pozamašnog eseja, "SAVEST" ( v. Alamanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, 1 / 1998, DUHOVI, 1, str. 415 - 434). Oba rukopisa su odbijena 1972 - 73. godine. Šta je urednike - uglednije posleratnike srpske književne delatnike - rukovodilo da odbiju te rukopise? Izvesna mističnost i metafizika mladog pesnika?
Poneki od njih su još u životu, nije kasno da se prisete i da kažu.
Lukić je objavio odbijene rukopise - bez naknadnih doterivanja (piscu ovog Pogovora stavljeni su na dispoziciju spomenuti originalni rukopisi, sa crtežima olovkom nekog od urednika "Prosvete". ) ...

"Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti

dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. . . "
"Učimo se da živimo stegnuta srca, oborena pogleda, bez plana, gotovo i bez nade, bez zraka utehe".
"Ja sam podlegao u životu, ali ja nisam pobeđen, nego nadigran". (Ivo Andrić : nav. delo , str. 18, 30)

Sudbina raba Miroslava, završava se "Pesmom o smrti" - slikom onog što se događa i što će se dogoditi - slikom Getsimanskog vrta. Rečima Isusa Hrista. Pesnik je prihvatio strašni izazov i sudbinu, kao Sin Božji. U toj knjizi, Sudbini raba Miroslava, bila je i uvodna istoimena pesma (prva verzija objavljena u prvom broju KR, drugu verziju pesnik je ugradio 1983. godine u svoj prvi roman "Dnevnik za Senkovića". Treća verzija - konačna- objavljena, na početku poslednje, pete knjige ARHIVA U OSNIVANJU, CADIS. Posle svega. . .)
To je izvrsna pesma, godine joj nisu oduzele ništa, niti su je ispile mračne pesnikove fijoke u kojima je odležala skoro tri decenije.
U pesmi "Zapisi beskrajnog tugovanja, 8", pesnik se pita :
Kakvi su ovo ljudi? kakvo je ovo doba?
Ko ovo gluvilo, jazove i patnju stvara?
Onaj koji je upregnut u mrtav oblik
na dnu groba? Cvrkut češljugara,
radosti i mirisa procvetalih šljiva,
pun, kao bara mrezge i lokvanja, ne čuje.
Nikao je, kao tikve na bunjištu.
Ko drema u grobu, ne čuje slavuje. . . To pita, nagota smela i neočekivana, pesma - koju je trebalo ugušiti, i koju su pokušali da uguše, zar je moguće : Stevan Raiković i Miodrag Pavlović?
Zar je moguće da ih nisu dirnule ove izuzetne rane Lukićeve pesme, pre svih izvrsna poema STIHOVI O BELOJ DEVI?

... U "Večitom kalendaru maternjeg jezika", I. Andrić, o ovoj reči - belo - ispisuje izvrsnu stranicu, otkrivajući njen višestruki i čudesni smisao i bogatstvo zvuka, veliki domašaj. Lukić to nije mogao znati početkom sedamdesetih, jer nije lično poznavao Andrića, nije imao uvid u Andrićeve neobjavljene rukopise za života. Andriću se, po nekoj čudnoj logici sećanja, kako sam veli (v. ZNAKOVE POKRAJ PUTA, 1977, str. 586), u vezi sa reči belo, javljao lik precvetale lepotice Ciganke sa Čubure...

Pesniku Lukiću, u STIHOVIMA O BELOJ DEVI, titra pred očima lik jedne od onih raskošnih lepotica Zvižda i Homolja, koja ga je "uvračala".
Lukićeva sećanja i asocijacije, u toj poemi, idu u neočekivanom pravcu, i sklon sam da u toj pesmi vidim : "zametak" Lukićevog romana "Dnevnik za Senkovića". "Samo iste i velike stvari bi trebalo pisati. A za to treba imati zdravu krv, pravu misao i dosledan život", piše Andrić ( u svom tajnom dnevniku, objavljenom, posle smrti pisca, ZNAKOVI POKRAJ PUTA, str. 182). "Stihovi o Beloj Devi", i kasnije roman "Dnevnik za Senkovića", su iste i velike stvari.
To o čemu je pevao i pisao Lukić u svojim prvim knjigama, naroito u ovim apostrofiranim, to je ono što boli - život, i ono što prolazi - sreća. To je ljubav, u kojoj je po prirodi stvari moralo biti "mnogo bola, nereda i nepravde. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. Snaga i veličina ljubavi, koju nikad dovoljno ne poznajemo, možda je tolika da se i to što nama izgleda kao bol, nered i nepravda ispravlja i poravnava negde, na nekom višem planu koji mi ne vidimo" (Andrić, isto, str. 25) "STIHOVI O BELOJ DEVI" završavaju se izvrsnim "Epilogom": ko ne veruje, neka proveri!

(....) Lukić je pesnik za koga niko ne zna odakle dolaze njegove reke, niti im je iko ikad naslutio izvore, niti će im videti ušće. To je pesnik koga treba respektovati jer ne ide u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja.
To je pesnik koji se ne trudi da umanji ugled protivnika ili onih koji su mu naneli nepravdu. . .
To je pesnik koji se naučio, da prafraziramo Andrića, da živi stegnuta srca, oborena pogleda, pesnik koji je podlegao životu, ali pesnik koji nije pobeđen, nego nadigran, od onih koji su . . .
U sudbini Miroslava Lukića isprepleli su se život i literatura, stvorivši jednu neobičnu aromu.
Kao mlad pesnik, ali i kasnije, Lukić je zapao u dobro nameštene zamke komunistikih izdavača, i nije imao nikakve šanse.
Kakav bi trebalo da bude mladi pisac, pesnik? "Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne aure koje tek dozrevaju, druge koje su već dozrele i otvorene, i treće koje su tek u cvetu" (Andrić, isto, str. 61). Takva bi "biljka" trebalo da bude i ovek i pesnik.
Baš takva je poezija u naknadno objavljenim knjigama Sudbina raba Miroslava i Bršljan oko gimnazije.
Trebalo je zaboraviti nepravdu i gušenje, učinjeno bez svedoka i daleko od očiju javnosti, i Lukić je, zahvaljujući životnoj snazi i njegovoj sposobnosti zaboravljanja, zaboravio.

Ali je na njegovom licu ostala tuga i seta, kao jedna vrsta odbrane. . .

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 92 - 95

M. Lukić i tzv. Konstruktivna književnost (014)

...Postojala je "troglava moć" kritičara : "moć praktičnog (izdavačkog, uredničkog) uticaja na književni život, objavljivanje i pravo na delanje, pa i nasušni hleb, - najzad, praktično - ideološku moć kritičara kao tumača vodećih ideja i eventualnog delitelja tapije o "podobnosti" (društvenoj, idejnoj, nacionalnoj, itd)".
Na "slučaju" Dnevnika za Senkovića, na izvestan način, prelomila se "fenomenologija" srpske književne kritike i njenog konteksta. U srpskoj književnoj kritici dominirali su decenijama "literarni krijumčari", a omiljena - zašto ne reći? - sadistička - "igra krijumčara - fantoma" bila je - kako reče S. Ignjatović :" izgradnja bastiona zvanog "oficijelna literatura".U taj bastion "oficijelne literature" ( Lukić kao kritičar upotrebljava sličan termin - Konstruktivna književnost - književnost delimičnih istina), Lukiću je kao pesniku i piscu, na svu sreću bio zabranjen pristup, kao okuženom!
"Dnevnik za Senkovića" je trebalo da izađe u beogradskoj "Narodnoj knjizi", ali je njegovo objavljivanje sprečio kritičar i urednik, i prozni pisac, Marko Nedić, što danas izgleda neverovatno!(...)
U RUSALJU postoji malo duža uvodna pesma Uoči Praznika Duhova i u njoj sledeći redovi:
"Govorim o betonu... Rugam se ... tumačima katedarskim... Betonska ploča je ista kao pre pet, deset, pedeset leta... Betonski stubovi kulture još se drže, betonski lukovi ...
Mnogo fini i načitani. Analitični. Akribični. Probrani...To su oni ... Dresirani od malih nogu..." i td.
Nije teško u ovim ispovednim fragmentima pesnika Lukića prepoznati njegovo traumatsko iskustvo sa skribentima i moćima bastiona oficijelne literature i oficijelne tekuće književne kritike, naročito one novinske, novojaničarske i krijumčarske, ali i sa drugim zlodusima vremena...
Za Luki}a bi se moglo reći da je bio naivan i nedovoljno prilagođen tekućim književnim i društvenim prilikama svoje zemlje, izdavačkim i koterijskim; međutim, re je o piscu koji nije pristao na prilagođavanja i ustupke, plativši to visokom cenom kojom se inače plaćalo u zemljama tzv. bivših istočnih narodnih demokratija. Za Lukića, kao i za Rilkea, književnost nije bila strašilo nekog trećeg, jer "taj treći, on (...) to nešto što nije nikada ni postojalo" nema nekog značenja, da ga valja poricati. Lukić je znao da je taj treći čedo tzv, Konstruktivne književnosti, nešto što se "uvek trudi da odvrati pažnju čoveka od svojih najdubljih tajna. On je zastor iza kojega se odvija drama. On je varav žamor na ulazu u tišinu istinitog sukoba". Kao što se vidi da je ZAPISKE MALTEA LAURIDS BRIGEA pisao veliki pesnik, tako se i za Dnevnik za Senkovića može ponoviti da ga je stvorio istinski pesnik, koji je dugo sabirao iz duše i mirnoće, iz ustreptalosti, redove koji i danas podstiču i izazivaju.
Lukića treba preštampavati, Dnevnik za Senkovića, svakako, ali i njegove pesme iz RAJSKE SVEĆE.
Lukiću se dalo da kao vrlo mlad čovek napiše izuzetno uspele i duboke pesme, što su izvirale iz tragizma postojanja, kao vreli gejziri, ništa ne falsifikujući. Lukić nije uprkos kulturi, veri i idelogiji (vladajućoj) i poznavanju svemira, ostao na površini opštega života. Lukić je imao malo više sreće, kao pesnik od mladog Rileka, i mnogo više sreće od svojih vršnjaka, pa ako hoćete i najznačajnijih pesnika srpskih, druge polovine XX veka, što se nije tu na površini, koja nešto znači, presvukao nekim neverovatno dosadnim sadržajem. Jer da se to desilo, on bi se nepotkupljivom čitaocu činio kao pokućstvo salona za vreme letnjih praznika. Lukić je spadao u ponajbolje, u one koji su posedovali mnoge uznemirujuće misli, i on je započeo da radi već sa dvadeset i nekom godinom života, kako bi se mnogo šta razjasnilo; i on nije bio bilo ko, neko, ko baš nije bio najprikladniji, on je bio pesnik sa dvadeset i nekoliko godina, i sedeo je, u bibliotekama, i pisao je, dan i noć je pisao; on je morao da piše, i napisao je mnogo više nego bilo ko u njegovoj generaciji, mnogo više nego što je objavio, ali to nije bio svršetak : to je bio harizmatski put sinteze... U svome drevnome zavičaju, geografskom i mitološkom centru Balkana, Lukić je našao uporišta, podsticajna i za umetnike koji malo znaju o Balkanu : ponekada se čini kao da je slika ove planine i poluostrva pala u pesnika iz beskrajne nebeske visine i kao da se u njemu razbila, razdrobila. U njegovom su se pamćenju sasvim sačuvale, tako se ponekad čini, zlatne žice obreda i misterija, ne samo njegovog detinjstva, već detinjstva čovečanstva i Evrope...

Sav. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.Mit i metafora.

Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 36,37