Živa knjiga. Bitni roman... (g) (42)

....ŽIVA KNJIGA, tako glasi naziv poslednjeg dela VELIKE MAGAZE, pisana je 1954. godine i dotiče se stvari vezanih za stravu i nesrećni uticaj najnovije istorije, s veoma kritičkim osvrtom na pogubnu ulogu njenog tvorca (J. B. Tita). Te delove je napisao pokojni pisar Mišljenović, kao veoma star i bolestan, najusamljeniji čovek na svetu, uzaludno čekajući na povratak svoga unuka, beogradskog novinara Bore Mišljenovića, iz zatočeništva na jednom od jadranskih paklenih otoka. (To je već tema UJKINOG DOMA, knjige zasebne koja sledi).
P. Mišljenović se kritički osvrće na poguban uticaj revolucija i prevrata na narod, porodice i pojedince. U "Svesci trećoj" ili DOMOSTROJU, onoj koju najavljuju prve četiri trube jerihonske, i Kraj, Filip Senković , "lažni bibliotekar", poziva se na Platonove prve proroke reči koje je izrekao hrast, na knjige bez budućnosti i na bitne knjige. Senković je učinio dostupnim RUSKI FOND DIJAMANATA ili BELEŠKE popa Nikolaja Jakuševa, i poimanja ruskog filozofa Rozanova, koji je znao da je "porodica najaristokratskiji oblik života". Rozanova koji je izrekao vrlo tačne ocene o domostroju, o Božijem gnezdašcu - koje je Rus i izbeglica, pop Nikolaj Jakušev , našao u Bosiljkovcu.
Lukić je napisao divne stvari o našem selu - predratnom, ratnom i posleratnom, i o reakcionarnosti svake revolucije, o propadanju sela i opština. Lukić zna da ne treba verovati beletristima i da se treba čuvati ruskog nihilizma. Beletristi i ruski nihilizam, doneli su u ovom veku pravoslavnima širom Azije i Evrope strašno vlastoljublje i sebinost, ak sadistiku bezobzirnost. Rusiju je otrovala književnost, navodi Lukić na jednom mestu misao Rozanova (str. 209) . Lukić zna da ne treba verovati onima koji ne teže idealu koji je suprotan njihovoj prirodi - onima koji su jedan deo zemaljske kugle učinili besmislenim.
Verujem da bi Lukićeva knjiga bila rado čitana i u Rusiji, posle svega što se dogodilo sa Rusijom, tokom čitavog ovog veka, a naročito poslednjih godina. U Rusiji se u ovom veku dogodila jedna strašna stvar, Rozanov je opisao sa nekoliko reenica : "Sa zveketom, škripom i kloparanjem spušta se nad Rusku Istoriju gvozdena zavesa. - Predstava je završena. - Vreme je da se oblae kaputi i da se vraćamo kući. Osvrnuli smo se. Ali, ni kaputa, ni kuća više nije bilo" (LITURGIJA, str. 210) .

Lukić je romanom LITURGIJA podigao te gvozdene zavese koje su bile spuštene i nad Srpskom, i nad Ruskom, ali i nad Evropskom istorijom.
Napisao je remek - delo, koje će samo sebi prokrčiti put: i kroz našu, i kroz rusku i evropsku, a nadam se i kroz svetsku književnost.
Lukić je napisao jednu univerzalnu knjigu. To je, samo na prvi pogled, knjiga o tragičnoj srpskoj istoriji i sudbini kroz vekove. Zemaljska i poznata istorija se u Lukićevom romanu LITURGIJA završava - zidanjem hrama Voznesenje Gospodnje. Zidanjem i osvećenjem.
To nije slučajno : pisac je tako još jednom podvukao neospornu istinu o nerazdvojivosti Crkve i Liturgije - Crkva postoji samo kao liturgijska zajednica ustanovljena na Tajnoj večeri Hrista Spasitelja.

Ta Večera je Tajna zbog neizrecivosti mističnog značaja samog događaja, a ne zbog nekih drugih razloga.
Sama grčka reč Liturgija doslovno kazuje da je to javno delo pobožnog naroda (Älaos" a ne bezbožni "demos") sabranog u Crkvi kao bogočoveanskoj Zajednici spasenja.

Lukić je, dakle, u svom romanu, prizvao liturgijsko biće čoveka, a sa njim istovremeno i "slovesnost, slobodu i druga osnovna svojstva čoveku upravo data da bi mogao da se nađe u liturgijskoj vezi s Bogom".

Zbog toga je to, a i zbog mnogo čega drugog, bitna i nesvakodnevna knjiga. Zbog toga je Lukić pisac od budućnosti. On je okrenut, koliko današnjem čoveku, toliko i budućem, Svevremenu i Svečoveku i Sveznačenju. I ta će knjiga, LITURGIJA , imati mnogo veći doprinos i duhovni uticaj na naš narod i na sve koji je budu pažljivo čitali i pročitali. To je knjiga o odgovornosti pred Bogom i ljudima, malo je takvih knjiga i u našoj i u svetskoj literaturi. Čak i duhovno neupućeniji čitaoci koji se susretnu sa ovom izvanrednom knjigom biće u prilici da shvate neodvojivost ovog romana od Liturgije. Čitanje ove knjige je pomalo i učestvovanje u zajednici Svetoga Duha, a time i učestvovanje u jednoj od najvećih Tajni - Tajni Priešća.
Može li se takva preporuka reći za bilo koju drugu knjigu naše književnosti u ovom veku? (...)

B. Cerović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 147 - 148

M. Lukić i tzv. Konstruktivna književnost (014)

...Postojala je "troglava moć" kritičara : "moć praktičnog (izdavačkog, uredničkog) uticaja na književni život, objavljivanje i pravo na delanje, pa i nasušni hleb, - najzad, praktično - ideološku moć kritičara kao tumača vodećih ideja i eventualnog delitelja tapije o "podobnosti" (društvenoj, idejnoj, nacionalnoj, itd)".
Na "slučaju" Dnevnika za Senkovića, na izvestan način, prelomila se "fenomenologija" srpske književne kritike i njenog konteksta. U srpskoj književnoj kritici dominirali su decenijama "literarni krijumčari", a omiljena - zašto ne reći? - sadistička - "igra krijumčara - fantoma" bila je - kako reče S. Ignjatović :" izgradnja bastiona zvanog "oficijelna literatura".U taj bastion "oficijelne literature" ( Lukić kao kritičar upotrebljava sličan termin - Konstruktivna književnost - književnost delimičnih istina), Lukiću je kao pesniku i piscu, na svu sreću bio zabranjen pristup, kao okuženom!
"Dnevnik za Senkovića" je trebalo da izađe u beogradskoj "Narodnoj knjizi", ali je njegovo objavljivanje sprečio kritičar i urednik, i prozni pisac, Marko Nedić, što danas izgleda neverovatno!(...)
U RUSALJU postoji malo duža uvodna pesma Uoči Praznika Duhova i u njoj sledeći redovi:
"Govorim o betonu... Rugam se ... tumačima katedarskim... Betonska ploča je ista kao pre pet, deset, pedeset leta... Betonski stubovi kulture još se drže, betonski lukovi ...
Mnogo fini i načitani. Analitični. Akribični. Probrani...To su oni ... Dresirani od malih nogu..." i td.
Nije teško u ovim ispovednim fragmentima pesnika Lukića prepoznati njegovo traumatsko iskustvo sa skribentima i moćima bastiona oficijelne literature i oficijelne tekuće književne kritike, naročito one novinske, novojaničarske i krijumčarske, ali i sa drugim zlodusima vremena...
Za Luki}a bi se moglo reći da je bio naivan i nedovoljno prilagođen tekućim književnim i društvenim prilikama svoje zemlje, izdavačkim i koterijskim; međutim, re je o piscu koji nije pristao na prilagođavanja i ustupke, plativši to visokom cenom kojom se inače plaćalo u zemljama tzv. bivših istočnih narodnih demokratija. Za Lukića, kao i za Rilkea, književnost nije bila strašilo nekog trećeg, jer "taj treći, on (...) to nešto što nije nikada ni postojalo" nema nekog značenja, da ga valja poricati. Lukić je znao da je taj treći čedo tzv, Konstruktivne književnosti, nešto što se "uvek trudi da odvrati pažnju čoveka od svojih najdubljih tajna. On je zastor iza kojega se odvija drama. On je varav žamor na ulazu u tišinu istinitog sukoba". Kao što se vidi da je ZAPISKE MALTEA LAURIDS BRIGEA pisao veliki pesnik, tako se i za Dnevnik za Senkovića može ponoviti da ga je stvorio istinski pesnik, koji je dugo sabirao iz duše i mirnoće, iz ustreptalosti, redove koji i danas podstiču i izazivaju.
Lukića treba preštampavati, Dnevnik za Senkovića, svakako, ali i njegove pesme iz RAJSKE SVEĆE.
Lukiću se dalo da kao vrlo mlad čovek napiše izuzetno uspele i duboke pesme, što su izvirale iz tragizma postojanja, kao vreli gejziri, ništa ne falsifikujući. Lukić nije uprkos kulturi, veri i idelogiji (vladajućoj) i poznavanju svemira, ostao na površini opštega života. Lukić je imao malo više sreće, kao pesnik od mladog Rileka, i mnogo više sreće od svojih vršnjaka, pa ako hoćete i najznačajnijih pesnika srpskih, druge polovine XX veka, što se nije tu na površini, koja nešto znači, presvukao nekim neverovatno dosadnim sadržajem. Jer da se to desilo, on bi se nepotkupljivom čitaocu činio kao pokućstvo salona za vreme letnjih praznika. Lukić je spadao u ponajbolje, u one koji su posedovali mnoge uznemirujuće misli, i on je započeo da radi već sa dvadeset i nekom godinom života, kako bi se mnogo šta razjasnilo; i on nije bio bilo ko, neko, ko baš nije bio najprikladniji, on je bio pesnik sa dvadeset i nekoliko godina, i sedeo je, u bibliotekama, i pisao je, dan i noć je pisao; on je morao da piše, i napisao je mnogo više nego bilo ko u njegovoj generaciji, mnogo više nego što je objavio, ali to nije bio svršetak : to je bio harizmatski put sinteze... U svome drevnome zavičaju, geografskom i mitološkom centru Balkana, Lukić je našao uporišta, podsticajna i za umetnike koji malo znaju o Balkanu : ponekada se čini kao da je slika ove planine i poluostrva pala u pesnika iz beskrajne nebeske visine i kao da se u njemu razbila, razdrobila. U njegovom su se pamćenju sasvim sačuvale, tako se ponekad čini, zlatne žice obreda i misterija, ne samo njegovog detinjstva, već detinjstva čovečanstva i Evrope...

Sav. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.Mit i metafora.

Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 36,37