УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 01. јул 2014.

Похвала лицемерју (о књижевној сцени, наградним конкурсима, еснафској братији)



Награда је услуга или боље рећи зајам. Ерго, зајмодавац (читај:
критичар) се обавезује да другом лицу, зајмопримцу (писцу) преда у
својину одређену количину новца или других заменљивих ствари (читај:
симболичку моћ статуса у књижевној хијерархији), а зајмопримац (песник)
се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца или
односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета у одређеном
року, са накнадом или без накнаде (Закон о облигационим односима).


У потрази за позајмљеном наградом.


Први етички императив савремене књижевности категорички гласи: Нико
није гадљив на награде! Таман посла да неко из лауреатизоване братије
макар и помисли да, рецимо у кишовском маниру, врати додељену му
награду. Такав гест би сигурно наишао на праведничку осуду
еснафско-удворичког аудиторијума. Било би то налик смртном сагрешењу,
равно издаји отаџбине. Таквог смелог литерату би плебисцитарно сва
књижевна удружења ад хоц прогласила будалом, а јавност с пуним
згражавањем осудила.


Јер награда у данашњем књижевном систему никад није индивидуално признање писцу.


Награда је услуга или боље рећи зајам. Ерго, зајмодавац (читај:
критичар) се обавезује да другом лицу, зајмопримцу (писцу) преда у
својину одређену количину новца или других заменљивих ствари (читај:
симболичку моћ статуса у књижевној хијерархији), а зајмопримац (песник)
се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца или
односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета у одређеном
року, са накнадом или без накнаде (Закон о облигационим односима). Е
сад, код враћања зајма, да се послужимо и даље овим економском
параболом, награђени песник касније у својству члана неког будућег
жирија награђује колегу бившег критичара, који је сада у улози песника
–конкурсног претендента за неку следећу награду. То није чак ни
клановски однос. Клан је израубована медијска инсинуација. У питању је
врло перфидан меркантилни однос. Критичар добија хонорар за свој
ангажман, песник награду, паре и симболичку моћ, касније песник постаје
критичар «по заслузи и признању», онда он добија хонорар а свог колегу, с
којим је иначе у пријатељским односима, награђује истом или сличном
наградом «у разумном временском року». Не мора то да буде одмах идуће
године, може да се деси и за пет година, (мада сумњам да су наши писци
баш толико монашки стрпљиви), али облигациони механизам је суштински
исти:


Схематски приказ: Ја =>Теби, Ти => Мени


deoba plena

деоба плена – kритичар и песници деле уловљеног читаоца

Мала бара, тек понеки говнобаљ.


Ерго, није проблем у наградама. То јест, не би био никакав проблем у
томе ко се награђује ако би макар за нијансу награђене књиге (романи,
песничке збирке итд) помериле вредносне границе у доживљају и поимању
савремене литературе. Нека ми неко климоглаво потврди да су Гоцићев
«Таи» или Гаталичин «Велики рат», да узмемо само најбоље романе по НИН-у
у задње две године, означили некакву прекретницу у нашој савременој
романескној продукцији, те да су со-цаллед «Камена чтенија» Ивана
Негришорца, полутански овенчана наградом «Меша Селимовић» нешто заиста
променила у данашњој поезији или…? Биће да су у случају последњег
лауреата своје мистичне интерпретативне моћи удружили сви пресвети
критичари региона да би у јавност благопроизвели један парапоетски
(идеолошки) – мућак. И није проблем ни у ауторима који пишу такве књиге.
Нека су нам живи и здрави. Проблем је у систему који их мајеутички
љуљушка, бабички бди над њиховом библиографском колевком и с времена на
време матерински брижно – подоји. Пошто и иначе живимо у некрофилном
друштву, уз то и прилично канибалистички настројеном према млађој
популацији (према слаткоречивом етиолошком миту о златном добу – млади
имају у најбољем случају онтолошки статус бижутерије). Другим речима,
млађи аутори су сувишни ако се не уклапају у представу о сопственој
ништавности.


И није то тек конвенционални топос, како се то бенигно приказује у
јавности уобичајеном фразом о тобож генерацијском сукобу који је
педагошки увек на страни старијих, док су млади пуни неразумног
витализма. Не. Нема сукоба, Заправо, нема никаквог сукоба јербо млади у
једном некрофилно-аутоканибалистичком систему вредности не постоје. Млад
аутор (писац, песник) између 20 и 30 године не постоји у књижевном
систему. Ретки су часни изузеци који само потврђују то правило. Млађи
аутори постоје као млади тек у својим касним тридесетим, тада се
књижевној геријатрији отприлике завршава друга младост и почиње пост
мортем – вечна младост. Млађи писци и песници не постоје зато што никоме
нису потребни. Ни издавачима, ни еснафима, ни старијим колегама. Не
могу постојати млади ако имамо обесмрћену младост иконички агилних
књижевних отаца.


Млади су у таквом логичком низу – непотребна таутологија, те се
симболички жртвују прошлости. А прошлост је по дефиницији увек на страни
мртвих.


Похвала лицемерју.


Никада не верујте писцу када прича о својој аполитичности.
Аполитичност је измислила господа да би лакше манипулисала својом
савешћу. Мит о аполитичности појединца је могућ једино онда када је
друштво институционално деполитизовано а сам појединац утопијски
измештен у простор грађанског благостања. Како таква медолико окапана
грађанска пасторала у стварности не постоји, сви писци који су тобож
само заокупљени својим поетичким питањима и те како су стварносно
уроњени у горепоменути систем. Штавише, својом лажном аполитичношћу, те
тобожњом естетском неутралношћу, таквом систему само дају посвету и
легитимитет. Колико је само проливено овидијевских суза над текућим
променама власти од стране разних писаца, колико гневних солилоквија
катапултираних из виртуелних катакомби Интернета, а колико скрушеничког
покајања те суза радосница тек предстоји када вам исти тај систем
благонаклоно намигне и шеретски потапша наградама. Напослетку, најбоље
је аполитичност када сте (не)формално у некој политичкој странци. Тада
можете да будете аполитични до миле воље. Чак и да пишете против власти.
Јер први етички императив савремене књижевности категорички гласи: Нико
није гадљив на награде.


Дај шта даш.


написао: Томица Ћирић
Томица Ћирић (1980), рођен у Пироту. Дипломирао на Катедри за општу
књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета у Београду.
Објављује у периодици претежно поезију. Збирка песама Нова утопија
уврштена је 2013. у најужи избор и објављена у едицији Првенац,
Студентског културног центра из Крагујевца. Објављује периодично у
електронској форми на ауторском блогу за сатиричну поезију Мртви
албатроси (мртвиалбатроси.блогспот.цом)



Похвала лицемерју (о књижевној сцени, наградним конкурсима, еснафској братији)

Нема коментара: