ČISTINA Prva:
Pesnik na vetru, na brisanom prostoru
androgin i pesnik
Da li je preterano ako se kaže da su sudbinu pesniku Lukiću, tj. onom što čini polovinu jednog veka, "skrojili" , frontalno, zlodusi epohe, zli dusi i tice zloslutnice (urednici, tzv. književna kritika, sebičnost, književno - izdavačko zaglušje)?
Lukić je objavio antologiju srpskog pesništva u najširem smislu reči NESEBIČAN MUZEJ (1938 - 1999), koja sadrži podsticajan uvod u kratku istoriju srpske poezije u XX veku. Kao vrstan poznavalac stvarnih problema srpske poezije, Lukić je - najgrublje i najkraće rečeno - postupio, kao kralj Adarsamuklija iz jedne istočnjačke priče, koji je prikupio sve slepce u njegovom dvoru da im pokaže svoje slonove. Setite se te priče : slepci su opipavali neki nogu, rep, trbuh a neki leđa, uho, glavu ili surlu. Kad ih je kralj upitao jesu li videli njegove slonove, svi su u glas odgovorili : Da, potpuno su ih videli!
Branko Lazarević, podseća na tu priču...(B. Lazarević, Sabrana dela, knjiga druga : Izvan vremena i iznad događaja, esej Senke osnova, str. 44 - 45, i dalje), veli : "Slepac koji je opipao nogu našao je da slon liči na stub, onaj koji je opipao rep da liči na metlu, koji je opipao trbuh da liči na gomilu zemlje, na vrh planinski onaj koji je opipao leđa, uho se pretvorilo na rešeto za žito, glava u avan, surla u uže. Na nešto slično opominje poslednje doba. Sve se svodi na ono što je neposredno palo pod čulo. Šuma se ne vidi zbog drveta a čovečanstvo zbog čoveka. Uglovi su neverovatno oštri i sve je uneseno u jedan sektor. Sektaštvo je ušlo u mnoge poglede i pojave.
Ide se u nepoznato i mračno. Protivu toga niko ne može biti. Tako se uvek išlo dok se nije uobličilo nepoznato i mračno i dao odgovor. Prekinulo se je sa Obnovom, velikom i snažnom, jer se najzad, svi oblici, docnije, u pustinji duha sasušiše. Došlo je moderno : automatizacija, atomizacija, mehanizacija, mašina. Ušlo se u materijalno i fiziološko toliko duboko i široko da se, zbog prenebregavanja duhovnog i nebeskog, izgubila ravnote`a i, uop{te, centar. Bez centra se pak ne može. Mora da se uspostavi duhovni centar, jer }e se, inače, živeti, kao što se i živi, u rasulu i neredu i pustinji. Na ovako duboko materijalno treba podizati toliko isto visoko duhovno. Slika duhovnog čoveka koja je oduvek bila postavljena na dostojno mesto mora se uspostaviti..." Lukićeva antologija NESEBIČAN MUZEJ nije savršena, nije bez sitnijih pogreški, ali je svakako jedna od najboljih antologija u Srba, bolja od svih sličnih prethodnih, jer je tražila i našla duhovni centar. To je antologija budućnosti, antologija koja ne ruši sve, antologija pesnika koji se može uzeti za svetli primer stvaralačke kritike, nesebične i nesektaške, slobodne, prave i velike.
Lukiću se posrećilo, ostvario je ono za šta se, recimo B. Lazarević zalagao; a to je bilo moguće, zato što je Lukić Dichter (u onom najboljem smislu ove reči, kako ga podrazumeva Borhes) : zato što Lukić u sebi sadrži ceo kodeks vrednosti i "s lica i sa naličja", iako se taj kodeks na prvi pogled ne vidi i što ga on ne natura. ("Najlepši, najbolji, najistinitiji i najpošteniji izraz se daje kad na tome složenom kodeksu sve samo zatreperi, - kako kaže B. Lazarević, kao sinteza dela o kome govori i sebe samoga, i, kao na instrumentu, čuju se samo zvuk i muzika, zvuk i muzika celoga čoveka i, u velikim slučajevima, celoga čovečanstva u tom čoveku...") Lukić je antologiju NESEBIČAN MUZEJ sastavljao godinama, vođen jednom pravom i slobodnom kritikom. Taj posao je bio, pretpostavljamo, vrlo plodotvoran za njega i kao pesnika i kao kritičara. Lukić, na svu njegovu sreću ( tačnije bi bilo reći: zahvaljujući njegovom uravnoteženom stvaralačkom razvoju) nije KRITERIUME shvatio kao "metode i formule" - što je tužni slučaj bezmalo čitave posleratne srpske književne kritike : kada se sa metodama i formulama ide delu, dobijaju se naravno "veliki pisci, veliki pesnici", hijerarhije, jedne oblasti, parohije; ali ko prevodi dela tih parohijalnih veličina na velike evropske i svetske jezike? Pravo je čudo da se u drugoj polovini XX veka nije imalo sluha u srpskoj književnoj kritici za Lazarevićevu opomenu : tako je u tom periodu (1945 - 1999) u književnom životu, u kritici, puno "polu - sudova" i "lažnih zaključaka".
Ko još može uopšte da život oseti iz okamenjenih okvira i unapred stvorenih kalupa?
U Lukićevoj pesmi "Bojno polje", pročitaćemo i sledeće redove:
"Nije pustinja okolo nas, već u nama. Vrbe umeju da luče pljuvačku, a pesnici su ostali bez važne žlezde. Pljuvanje je prirodno i lekovito. Pljuni zato, ispljuni svaku dlaku na jeziku, ti što se zagrcnu od oblaka peska i nestaješ ispod peščanih dina. To je jedina nagrada koju zaslužuje svaki karavan pesnika, većina, pa i oni koji misle da su drugačiji, svi koji već imaju repove i repiće; svojta, rođaci, kumovi, prijatelji. Ovo je vreme za pljuvanje, ne za sastavljanje soneta, madrigala, ditiramba, himni i oda. (....)
Da bi neko bio androgin i pesnik - a takvih Ovde i Drugde, jedva da ima nekoliko - treba visoko da nadraste uobičajeni provincijalni i parohijalni pojam Tvorca. Androgin dobri duh Celine, ciničan, nepoverljiv, strpljiv do ludila i dosledan nema strah, ni čir na želucu, jer mu je želudac čelični, kokošiji, zmijski, anđeoski : on sve na kraju krajeva svari : kamenje, šljunak, gumu, otrov, preživare, sujeverja i zablude, tamjan i limun, kleku i med, trnje i čelične zamke, lance i čađave verige (...) balkanske endemite pijane u parku što mokre uz stabla kao ulični psi, morbidna razdoblja i uobražene zanesenjake, tragedije i farse, tetke i medvede, jeftine kurve i elegantne kurtizane, pedere, masone, uštavljene bogomoljce, urednike, izdavače, jaja kornjača i jajašca zmija, haos, posuvraćenost, (.....) nerealne koncepte, kraljeubice, promašene poete, primadone s čarapom na glavi, neznalice koje su tobož nadahnjivali stari i novi mitovi balkanskog podneblja, falsifikatore, arlekine, barbarogenije, (....)
Očevidac ne traži tematiku, sve mu je dato. Gledajući svojim očima saznaje samog sebe. Kroz to saznaje sve, i poeziju. Sve tajne i božansku energiju.
Ako je neko zaista pravi pesnik, on ne mo`e da bude jedna u nizu stvari, jedno u nizu bi}a. On je sam poezija, on je sam svet, on je neponovljiv..."
Da li postoji i jedan drugi srpski pesnik, od Jovana Dučića do poznog Miodraga Pavlovića, koji je na tako suženom prostoru dao zgusnutiju sliku i sintezu živog umetničkog izraza u XX veku, lica i naličja?
I kao pesnik i kao kritičar, Miroslav Lukić nije polazio od metoda i formula prema delima drugih umetnika, nije na njih gledao iz unapred stvorenih kalupa, nije davao komentare, opise i pričanja, zablude i zabune, cepidlačenja i nasilna istraživanja, natezanja i istezanja! U pravi i prisni život izraza, Lukić je ulazio na drugi način, prevashodno stvaralački.
Lukić je veoma obrazovan pesnik i on ne ignoriše "metode", on im daje mesto koje oni imaju, kao pratilački i pripremni element, ali kod njega oni ne stvaraju kineski zid između dva izraza, njegovog i onog koje tumači, već most na kojem se oba izraza sastaju i stapaju u jedan samostalni treći izraz. Taj
treći izraz je nesumnjiva vrednost mnogih Lukićevih esejističkih i književno - kritičkih tekstova objavljenih poslednjih godina, i on je dominantan u antologiji
NESEBIČAN MUZEJ.
Do toga, trećeg izraza, Lukić je išao čitavog svog dosadašnjeg života; Lukić je došao do onoga, što bi moglo biti dragoceno za srpsku književnost, do kritike koja je - kako B. Lazarević reče -
"ceo život; ceo život sa lepotom kao osnovom, i sa svim drugim pratilačkim elementima koji čine osnove drugim izrazima života. Prema tome, osnovni imperativ kritike je njena puna sloboda. Samo slobodna kritika je velika i prava kritika; sve druge - one koje su vezane za razne duhovne, socialne, političke i druge orientacije - sve druge izazivaju kritiku. Slobodni i pošteni kritičar mora da bude oslobođen svih raznovrsnih pogleda na sve raznovrsne ljudske pojave i, čist kao devica, "kao od majke rođen", sa potpuno otvorenim duhom i dušom, da prilazi svim tim pojavama; naravno, pretpostavlja se da je taj oslobođeni kritičar došao do "dna stvari" i do svih visina svih tih pojava, inače bi on bio vezan onim što je najteža greška, i neoprostiva : neznanjem i nemanjem intuicije za te pojave, nesmislom za njih i nereagiranjem na njih..." (B. Lazarević, isto, str. 24 - 25).
U drugoj polovini XX veka, u srpskoj književnosti nametnuli su se slabi kritičari i slabi književnici unoseći mnoge zabune, na njih je potrošeno mnogo vremena i papira, i još uvek se troši, ispravljaju se krive Drine;
u stvari, skoro pola veka nije bilo pravog oslobođenog kritičara. Lukić je, zašto ne reći, jedan od prvih osloboenih srpskih kritičara, i to se lepo vidi iz njegove antologije NESEBIČAN MUZEJ. Hvala Bogu da se pojavio i da postoji, jer je prava kritika lekovita i potrebna : ona izaziva i podstiče umetnika! "To ide dotle da, kad se i umetnik pojavi kao kritičar, i ako je iz istog esnafa, izaziva kod ostalih skoro mržnju. U ljudskoj je prirodi to mrko gledanje. Čovek je biće koje ne voli primedbe", kako kaže B. Lazarević. (...) Divno je i plemenito što pesnik Lukić nije podigao javnu optužnicu protiv spomenutih urednika i pesnika :
oni ga jesu "sprečili", čineći mu istovremeno i basloslovnu uslugu. Lukić je o jednom od ovih pesnika (Pavloviću) napisao nekoliko izvrsnih eseja : što mu svakako služi na čast, i kao čoveku, koji je oprostio, i kao kritičaru, koji ne uzvraća niskim udarcima i falsifikovanjima. Ovom pesniku nisu, niti će moći drugi, da skroje sudbinu.
Lukiću je nešto drugo predodredilo književnu sudbinu, nešto što je izraslo iz njegovog stvaralačkog razvoja, a što B. Lazarević naziva : KRITICIZMOM, pravim i stvaralačkim.
"...Taj kriticizam koji se rodio kao kvitesencija mudrosti i koji se kalio na vatri vekova, izlučivši iz sebe sve što je ljudski slabo i prelazno, kao i ono što je prolazno i kratkotrajno, modno, vremensko i mestno - taj kriticizam je sastavni deo one svetske riznice u kojoj je smešteno i ostalo drago kamenje i plemeniti metali ljudskog duha i duše. I on stoji pod istim zastavama pod kojima i druga stvaranja, pod zastavama slobode u stvaranju i života kao osnove. Taj kriticizam, najzad, stvaralački, široki, dalekosežni i vidoviti, onaj koji traži Gospoda u ljudima i stvarima, kriticizam neakademski i neprofesionalni, nosi u sebi svu vedrinu velikih dela, njihovo blaženstvo, mirnoću i savršenstvo. Kao i druga velika dela ljudskoga duha, i on oslobođava ljudsku glavu, nagoni čoveka na mirnu i konstruktivnu misao, na gospodsko, nezainteresovano i nevezano posmatranje svega ljudskog i vaseljenskog. I, kao takav, i on oplemenjuje i sprema za bolji, viči, dublji i istinitiji život" (isto, str. 42). (...)
Taj Lukićev KRITICIZAM, pravi i stvaralački, deluje iz duhovnog centra u pesniku.
U raskošnoj knjizi ovog pesnika, RAJSKOJ SVEĆI, koju inertna i kompromitovana srpska književna kritika može skrivati godinu, dve ili tri (i ne samo ona, nego i uticajna srpska dnevna štampa i masovni mediji!), plug duha je orao oba zemljišta, zemlju i nebesa, na oba bacajući svoju setvu, iz koje se može očekivati žetva blaženstva, pokoja i uravnoteženog mira. Vanredna i obimna knjiga poezije RAJSKA SVEĆA naprosto nema pandana u srpskoj poeziji u dva poslednja veka! U njoj je Lukić, kao Dostojevski u KARAMAZOVIMA, ljubio zemlju i obasipao je poljupcima, ali je isto to radio i sa nebesima - besmrtnost i večnost su samo tako mogle da se dosegnu!....
Savatije Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 28 - 32
