ЗАШТО КОГИТО КЛУБ?

      из најновије књиге  Беле Тукадруза

О ЧЕМУ РАЗМИШЉА ЧЛАН КОГИТО КЛУБА?

Размишља о старењу, о боловима у раменима,

о замарању тела, док чека да машина испере шарени веш,

док се поврће не скува.
Његов чукун – деда је умро прерано, још док су му била мала
деца, под околностима никада протумаченим.
Његов прадеда је настрадао трагично у најбољим годинама.
Његов деда је умро од болести срца у шесдесет и трећој.
Његов отац је последњи срчани удар преживео у седамдесет и
четвртој…
Једино је његов прадеда по мајци доживео стотинак година…
Био је нерођен, или врло мали да бих понеке од њих боље
упознао…

Чини му се да треба да уради и заврши толико тога и да
је тек на половини пута у четрдесет и деветој…
Они су живели у свету који је имао патину,
чак и кад се чини да је био храпав, нерезбарен.

СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ БЕЛАТУКАДРУЗА
Педесет и три године је тражио псеудоним који би га читавог обухватио, њега, Белатукадруза, све оно што хоће и све оно што може. Чак и немогуће.
Досадило му је име које су дали кумови, или укућани, као надимак који су му прилепили вршњаци…
…Његове су мисли и помисли тужне. Не усуђује се да забележи све. Тамо, у кухињи нешто капље; тако и у њему из неке покварене славине непрестано цури. Старост је… Когито клуб.
- Где је његов живот? Јуче му се чинило да тек треба да дође; малопре да је прошао, или да га живим сада, сутра, прекосутра, ишчекујући некакав концерт, не птичији, не славуја, не. Концерт препариране чешљугарке? …
Омашке имају свој невидљиви извор.
Много тога је у њему залеђено и у сенци. И сам је у сенци.
Ни додирнуо није помисли које су му се ројиле у глави чим је устао…

МАГИЈА БЕЛА ТУКАДРУЗОВИХ ПОСЕДА
Од како зна за себе био је нервозан због лутрије, због добитака, и због немогућег покушаја укрупњавања поседа. Сада се променило нешто: прошета спрудом, кроз прашуму, нађе белутак и стави га на сто. Увуче се у белутак.
То је врло једноставно. Па ипак, требало му је четрдесет година покушавања да се увуче у белутак као у малу пећину. Све док није открио заобилазни начин.
Пек, река коју је  затекао испод првог моста…
….Права река?Златна?Митска? Она с којом је сједињен давно, можда и пре рођења? Река која му није дозвољавала да погледа неку девојку, жену, јабуку, јасмин…

     === извор: најновији број нишког часописа УНУС МУНДУС, (један свет) бр. 47, 2014, пролеће, стр.:388-389

Похвала лицемерју (о књижевној сцени, наградним конкурсима, еснафској братији)

Награда је услуга или боље рећи зајам. Ерго, зајмодавац (читај:
критичар) се обавезује да другом лицу, зајмопримцу (писцу) преда у
својину одређену количину новца или других заменљивих ствари (читај:
симболичку моћ статуса у књижевној хијерархији), а зајмопримац (песник)
се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца или
односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета у одређеном
року, са накнадом или без накнаде (Закон о облигационим односима).


У потрази за позајмљеном наградом.


Први етички императив савремене књижевности категорички гласи: Нико
није гадљив на награде! Таман посла да неко из лауреатизоване братије
макар и помисли да, рецимо у кишовском маниру, врати додељену му
награду. Такав гест би сигурно наишао на праведничку осуду
еснафско-удворичког аудиторијума. Било би то налик смртном сагрешењу,
равно издаји отаџбине. Таквог смелог литерату би плебисцитарно сва
књижевна удружења ад хоц прогласила будалом, а јавност с пуним
згражавањем осудила.


Јер награда у данашњем књижевном систему никад није индивидуално признање писцу.


Награда је услуга или боље рећи зајам. Ерго, зајмодавац (читај:
критичар) се обавезује да другом лицу, зајмопримцу (писцу) преда у
својину одређену количину новца или других заменљивих ствари (читај:
симболичку моћ статуса у књижевној хијерархији), а зајмопримац (песник)
се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца или
односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета у одређеном
року, са накнадом или без накнаде (Закон о облигационим односима). Е
сад, код враћања зајма, да се послужимо и даље овим економском
параболом, награђени песник касније у својству члана неког будућег
жирија награђује колегу бившег критичара, који је сада у улози песника
–конкурсног претендента за неку следећу награду. То није чак ни
клановски однос. Клан је израубована медијска инсинуација. У питању је
врло перфидан меркантилни однос. Критичар добија хонорар за свој
ангажман, песник награду, паре и симболичку моћ, касније песник постаје
критичар «по заслузи и признању», онда он добија хонорар а свог колегу, с
којим је иначе у пријатељским односима, награђује истом или сличном
наградом «у разумном временском року». Не мора то да буде одмах идуће
године, може да се деси и за пет година, (мада сумњам да су наши писци
баш толико монашки стрпљиви), али облигациони механизам је суштински
исти:


Схематски приказ: Ја =>Теби, Ти => Мени




деоба плена – kритичар и песници деле уловљеног читаоца

Мала бара, тек понеки говнобаљ.


Ерго, није проблем у наградама. То јест, не би био никакав проблем у
томе ко се награђује ако би макар за нијансу награђене књиге (романи,
песничке збирке итд) помериле вредносне границе у доживљају и поимању
савремене литературе. Нека ми неко климоглаво потврди да су Гоцићев
«Таи» или Гаталичин «Велики рат», да узмемо само најбоље романе по НИН-у
у задње две године, означили некакву прекретницу у нашој савременој
романескној продукцији, те да су со-цаллед «Камена чтенија» Ивана
Негришорца, полутански овенчана наградом «Меша Селимовић» нешто заиста
променила у данашњој поезији или…? Биће да су у случају последњег
лауреата своје мистичне интерпретативне моћи удружили сви пресвети
критичари региона да би у јавност благопроизвели један парапоетски
(идеолошки) – мућак. И није проблем ни у ауторима који пишу такве књиге.
Нека су нам живи и здрави. Проблем је у систему који их мајеутички
љуљушка, бабички бди над њиховом библиографском колевком и с времена на
време матерински брижно – подоји. Пошто и иначе живимо у некрофилном
друштву, уз то и прилично канибалистички настројеном према млађој
популацији (према слаткоречивом етиолошком миту о златном добу – млади
имају у најбољем случају онтолошки статус бижутерије). Другим речима,
млађи аутори су сувишни ако се не уклапају у представу о сопственој
ништавности.


И није то тек конвенционални топос, како се то бенигно приказује у
јавности уобичајеном фразом о тобож генерацијском сукобу који је
педагошки увек на страни старијих, док су млади пуни неразумног
витализма. Не. Нема сукоба, Заправо, нема никаквог сукоба јербо млади у
једном некрофилно-аутоканибалистичком систему вредности не постоје. Млад
аутор (писац, песник) између 20 и 30 године не постоји у књижевном
систему. Ретки су часни изузеци који само потврђују то правило. Млађи
аутори постоје као млади тек у својим касним тридесетим, тада се
књижевној геријатрији отприлике завршава друга младост и почиње пост
мортем – вечна младост. Млађи писци и песници не постоје зато што никоме
нису потребни. Ни издавачима, ни еснафима, ни старијим колегама. Не
могу постојати млади ако имамо обесмрћену младост иконички агилних
књижевних отаца.


Млади су у таквом логичком низу – непотребна таутологија, те се
симболички жртвују прошлости. А прошлост је по дефиницији увек на страни
мртвих.


Похвала лицемерју.


Никада не верујте писцу када прича о својој аполитичности.
Аполитичност је измислила господа да би лакше манипулисала својом
савешћу. Мит о аполитичности појединца је могућ једино онда када је
друштво институционално деполитизовано а сам појединац утопијски
измештен у простор грађанског благостања. Како таква медолико окапана
грађанска пасторала у стварности не постоји, сви писци који су тобож
само заокупљени својим поетичким питањима и те како су стварносно
уроњени у горепоменути систем. Штавише, својом лажном аполитичношћу, те
тобожњом естетском неутралношћу, таквом систему само дају посвету и
легитимитет. Колико је само проливено овидијевских суза над текућим
променама власти од стране разних писаца, колико гневних солилоквија
катапултираних из виртуелних катакомби Интернета, а колико скрушеничког
покајања те суза радосница тек предстоји када вам исти тај систем
благонаклоно намигне и шеретски потапша наградама. Напослетку, најбоље
је аполитичност када сте (не)формално у некој политичкој странци. Тада
можете да будете аполитични до миле воље. Чак и да пишете против власти.
Јер први етички императив савремене књижевности категорички гласи: Нико
није гадљив на награде.


Дај шта даш.

написао: Томица Ћирић

Томица Ћирић (1980), рођен у Пироту. Дипломирао на Катедри за општу
књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета у Београду.
Објављује у периодици претежно поезију. Збирка песама Нова утопија
уврштена је 2013. у најужи избор и објављена у едицији Првенац,
Студентског културног центра из Крагујевца. Објављује периодично у
електронској форми на ауторском блогу за сатиричну поезију Мртви
албатроси (мртвиалбатроси.блогспот.цом)

Похвала лицемерју (о књижевној сцени, наградним конкурсима, еснафској братији)