УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 23. мај 2008.

Мирослав Лукић МЕСЕЧЕВА СВАДБА, 1999. (072) / Зоран М. Мандић

Роман као слика ужасаМирослав Лукић; МЕСЕЧЕВА СВАДБА; „Заветине", Београд, 1999.


Сваки истински књижевни критичар пишући о књигама које је селективно прочитао, или пак неке читао више пута, без обзира на технику и суму сопственог начина читања, дакле праволинијског, а не дијагоналног читалачког искуства, мора да се у пољу тумачења креће линијом оне претпоставке по којој су читалачки доживљаји одређене кљиге различити, при чему та различитост иде до екстрема. Та претпоставка упозорава на објективност могућности по којој је свако тумачење доживљаја времена, света у њему и његових спољних и унутрашњих сензација књижевно бесмислено ако се темељи на језику који не открива своју одређеност и адекватност његових симбола.
Роман као најутицајнија жанровска институција у књижевности не трпи едсуство такве одређености ни њену конверзију у апстрактно ткиво текста. Слика је оно, каже Е. Паунд, чиме се у одређеном одсечку времена представља један интелектуални, емоционални и жанровски комплекс, без обзира на количину, интезитет и идеологију иницираности историјом и њеним интонацијама конкретног доживљаја, односно селектоване одређености.
Роман "Месечева свадба" Миросла ва Лукића (1950), аутора више запажених књига- поезије, приповедака, есеја, ромама, драма и студија, као и антологија објављених под насловима "Несебичан музеј" и "Феникс" управо би се могао дефинисати сликом стања једног одсечка времена који је на самом крају овог века и историје његове савремено-сти избио у први план у кошмарним ликовима једног нечувеног колективног крика. Та слика је необична, јер она је, осим што је слика као довршено стање уловљеног призора, и сама слика времена бесомучног судара једне мале високоцивилизоване православне државе Европе са готово целим Западом и његовом моћном телевојном машинеријом. Добри познаваоци Лукићевог књижевног дела наслутиђе да је моћ те слике у натпросечно сугестибилном емитовању свих фаза и анаморфоза "импресија једног бесмисла планетарних размера", алн зналачки ковертованих у страсни говор екепресије.
Речју, Лукићева "Месечева свадба", као и његов важан романескни исечак из обимног циклуса под насловом "Пуштање воде мртвима за душу» тематски дистонира у драматачном ковитлацу једног невидљивог рата у коме непријатељ није смео да се на српском небу упусти у равноправну борбу, нити је излазио из својих авиона, већ је кукавички гађао насумице све живо, младо и старо, заштиђено и незаштићено, зли све то са сателитских висина. Лукић је идеју свог романа гурнуо у само срце оне апокалиптичне земље у којој је један мали, херојски народ оверавао своје вредности за све време њиховог бесомучног уништавања. На тој луциферској бини мали јунак је надјачао звер за коју још једино остаје да се направи кавез према нацртима из Борхесовог "Приручника фантастичне зоологије". Лукић је написао свој роман са полудистанце, тек неколико корака одмакнут од врсмена стравичног завијања фабричких и ватрогасних сирена. То је писање стварности пред њеним очима. Записивање нагости без иједног јединог алибија или могућности прекрштавања,
или преуређивања одређених фрагмената на храбро конститунсаној одређености поменуте слике романа. Прича је драматична, узбудљива и убедљива. На готово свим њеним токовима Лукић је распоредио своје јунаке, односно актере свог нараторског извештавања. Враћање из града у село, а затим аутобиографско ишчитавање судбине, носе Лукићев роман у неколико праваца жанровске окупације романа другим жанровским темпераментом, другом техинком аутобиографског причања, другог повезивања заједнице аутентичих ликова на чијој укупној позорници дефилују готово три генерације нараторових изабраника. Сцена је крцата необичном симболиком бље-сковитих рефлексија међу којима је бљеснула и насловна метафора, или синтагма из наслова која читаоца упућује на визију небеског пакла који је седамдесет и осам дана господарио страхом неколико милона Срба и њихових најближих комшија.
Лукић невероватно лако успоставља један сасвим нови курс модулирања и конституисања поетичких чворова оне метафорско-симболичке дискурзивности која се показује у сасвим новом семантичком светлу. То светло у улози сведока заједно са језиком Лукићеве прозе готово да имагинира неку врсту резерве свадбе наспрам тезе о пословима Креманског пророчанства које његовим сватовима позајмљује неку врсту фантастичког бревијара из којег чнтаоци изумају своја обредна одела да би у њима саслушали беседе иетине. И све то усред хомољског пејзажа у коме сваки цитат, свака изрека гради необичан језик опсервирања непосредне савремености. Неколико померених углова ове прозе, на моменте рискантно деинтелектуализоване, носе високо образовану атмосфсру једног амбијента и једне историје. Она је изаткана на израђиачком искуству најбољих мајстора фабулативних мапа и мрежа романа. Разнолика и несебична у понудама са језичке трпезе. Имагинарна у ликовима речника парадокса и апсурда нове светске политике која не преза од осветничког ужаса.

Зоран М. Мандић
ДНЕВНИК, Нови Сад, 31. мај 2000, стр. 18

Нема коментара: