Prostor svetih ratova,3 (80)

nastavak razgovora

Portret Miroslava Lukića

(ulje na dasci, rad slikara Mikana Aničića)

- U tome pulsiranju i kretanju naroda, od života i stvaranja na jednom životnom prostoru, do seoba pod pretnjom rušilačkih ratnih hordi, srpski narod je kroz vreme prošao mnoge prostore širom planete zemlje. Ali jedan prostor, Kosmet, od velikog je značaja za srpski narod. Kosovska bitka je bila nebesko - zemaljski događaj za sebe. Kakve su posledice tog događaja na Srbe danas, i kako će se odražavati na buduće događaje?
Ja sam napisao u "Liturgiji" ono što sam napisao : tragičnoj srpskoj povesti od Kosovske bitke do druge poolovine XX veka postavio sam kao ogledalo - duh liturgije. Kosovo srpsko nije rusko Kulikovo polje. Zašto Kosovo? Kosmet? Metohija? Kakav je pravi, iskonski drevni naziv toga prostora? IZMORNIK. Ko je Srbima podmetnuo i za čiji račun, i kada, nazive Kosovo, Metohija, Kosmet? Od autora knjiga, koje su objavljivane poslednjih petnaestak godina, dobićete drukčije odgovore, od akademika i naučnika. Pitajte ih ponovo. Ako su posle svega što se dogodilo, raspoloženi da odgovaraju. Samo, molim Vas, ne tražite odgovore od birokrata - patriota..."Liturgija", moj roman je objavljen u simboličnom broju primeraka, dok su knjige manje darovitijih, uglavnom starijih pisaca od mene, objavljivane u velikim, profitabilnim tiražima.
Izmornik ili Kosovo je nešto što je ponovo vrlo aktuelno. Da li će nova vlast, ona koja je smenila režim Miloševića, pomoći da se objavi drugo i konačno izdanje moje knjige "Liturgija"? Videćemo. U stvari, ja tu nemam iluzija.
Dubinu književne teme zemaljskog poraza koja se pretvara u nebesku pobedu, doticali su pesnici srpski (Rakić, Popa...), ali ne dotakavši njeno dno; to je jedna stvar. Druga je : sudbina ove pokrajine, kao nerazdvojnog korpusa srpske države. Postoji više načina za rešenje ovog velikog problema; i verujem da će ga naći najbolji srpski političari kroz vreme, oni koji su zaista demokrate a ne bivši presvučeni komunisti, kroz dogovor sa najboljim šiptarskim političarima, i narodnim prvacima. Ako ubrzano na tome ne rade, ako ne rade mudro, uvažavajući mnogo toga, ova pokrajina će postati, i za Srbe i za Šiptare, ono što je vekovima bila : IZMORNIK...

IVAN - KULA. IZMORNIK. I MAGLA.
GAVRANOVI PAMTIVEKA KRUŽE...

1.
Evo me ovde, na visini, gologlav,
stojim na vetrometini - na vrhu srpske istorije.
Zinuo je rub ponora, kao aždaja, sav!

Đavolja varoš je negde u daljini, u magli.
Moj pogled se, prema jugu, u daljini gubi.
Koga u daljini moje srce ljubi?

Moj nesuđeni tast je podupro rukama
- krnji beleg srpske slave (Ivan - kulu).
Moj nesuđeni šura, svoj hod po mukama
podnosi prkosno. U maju, junu ili julu

obećah da ću ponovo doći, zubatom suncu, januaru...
Tu je naš pravi zavičaj, prvi. Štit. Karaula.
Trpeza Ivanova. Gde je duh Kosančića? U duvaru?
Čuva li ga miš? Kosanica? Planine? Ivan - kula?...

2.
Srbija se brani planinama čudesnim,
lepotom neopisivom, nepoznatom, rajskom paprati.
Duhom grobalja. Čašću. Krstom Časnim.
Od vampira i od svih naprati.

Srbija se brani pečurkama - trudom,
nalik na turbane sultana Sulejmana.
Srbija se brani istinom i čudima,
pameću i žrtvom Kosančić Ivana.

Mogao sam umreti ne videvši sve to -
- Gajtan, Ravnu planinu, izgubljeni raj.
Neznanje i zaborav su, iznenadni sneže,

Bakšiš koji deli đavo - delijama : fraj.
Kosovo nije Kulikovo polje samo, već
srpski Izmornik...nešto najteže...

Nedelja, 7. jnauar 2001. godine, u Beogradu
Ova dva naopaka soneta napisao sam odmah po povratku u Beograd sa Radana (u blizini Justinijanovog Caričinog grada, Lebane), gde sam proveo nekoliko prvih dana januara ove godine u gostima kod prijatelja. Među njima je bio i pravnik i pesnik Ranko Sokolović (1960), autor nekoliko knjiga, za koje sam napisao pogovor pretprošle godine, i u kojima dominira slika Ivan - kule. Povezao me je preko Radana i Ravne planine do sela Ivan- kule, u topličkom kraju, jedne od najisturenijih južnih tačaka Srbije. Ostaci donžon kule još uvek postoje na jednom visokom i čudesnom brežuljku, sa koga se vidi selo po kojem je dobilo naziv, ali i Svinjište, i još neka sela, iz kojih potiču prof. D. Mićunović (Merdare) i jedan poznati novinar. Mesto je veličastveno; o kuli osim gavranova koji se u njenim pukotinama verovatno i gnezde, niko ne brine; dobro su je zagrizli zubi minulih vekova. Toponim jednog pesničkog opusa i podsticaja stojao je preda mnom i on je bio simbol vaskolike srpske istorije. Ivanova kula je vrhu velelepnog brežuljka, strateškog, veličanstvenijeg od kule svetionika, a u njenom podnožju živi domaćin Stevan, sa šajkačom na glavi, poreklom Crnogorac, čiji su se preci doselili ovde oko 1900. godine. Ima oko četiri hektara u komadu; ponekad ispeče 160 kazana rakije; ali nema - naslednika. Jedinica ćerka živi u Prokuplju sa porodicom, a on je već nudio da proda posed. Šiptari su ponekada upadali ovamo i krali stoku, ali je mirno sada. Zona kopnene bezbednosti je blizu. Ponekad se začuje zvuk američkih aviona nevidljivih u oblacima. A kad smo ulazili u Stevanovo dvorište, jer nas je pozvao da predahnemo, nekoliko gavranova su počeli da kruže nada nama sve niže i niže, tako zlokobno, da ih je R. Sokolović počeo plašiti mahanjem ruku. Bio je spreman i da puca na njih, ali ga mi zaustavismo : neka, to su stari gavranovi, možda imaju nekoliko stotina godina; mi smo uznemirili njihovu visinu i mir... Ne bih sasvim mogao opisati kako sam se osećao posle, u povratku, i dok smo pijuckali rakiju u domaćinovoj kući. Možda su ti gavranovi jedini čuvari kule i legende o slobodi zlatnoj?
Šta mi stvarno znamo o Ivanu Kosančiću? Šta znamo o Vermeru van Delftu? Umetnik nam je u svom ateljeu okrenut leđima- gledaocima. Našli smo neke ogromne pečurke na visokim bukvama na Ravnoj planini, koju bi trebalo opisati. Jer naši najbolji pisci su bili i vrsni putopisci (Sekulićeva, Crnjanski...) . Koliko poznajemo sve naše pokrajine, sebe, svoju istoriju i predanje? Koliko doista znamo o našim ljudima, onim najednostavnijim, domaćinima, i živoj tradiciji? Verovatno oni stari gavranovi, što se ustremiše na nas, više znaju o Ivanu Kosančiću, o njegovoj duši, žrtvi i viteštvu? Po povratku, kasno noću, u dom našeg domaćina ispunilo me je nešto ogromno, ravno ogromnosti planina koje smo pohodili, jedva izrecivo...Video sam i Justinijanov Caričin grad; i on je u ruševinama; kada će istraživanja biti završena i čitav kompleks biti uređen onako kako to čine u Evropi?...Kultura nam mora biti podjednako važna kao i sloboda...Moramo se suočiti sa svim krnjim i nerazjašnjenim i tamnim mestima naše nacionalne istorije i kulture, sa svim razvalinama i ruševinama; moramo izaći iz ćorsokaka...Kultura ima u društvenom životu primat, istinska kultura; a ne ekonomija i privreda. Državni, društveni ciljevi se ostvaruju u kulturi. Kulturom možemo pobediti sve, ali prvo sebe, kratku pamet u sebi...

- Od Kosovske bitke srpski narod ide od jedne migracije do druge, i ne zaustavlja se ni danas. A prisutna je još jedna opasna pojava, da je tokom niza decenija napušten život na selu, seoba u gradove. Selo je nekada bilo glavna energetska žila kucavica, snabdevalo je čovečanstvo hranom, a i dotokom novih ljudi osvežavalo, podmlađivalo gradove, u kojima se brzo gubila vitalnost, baš zato što se prekidala veza sa živom prirodom. Sada kada su sela opustela, razređena, nema više tog zdravog rezervoara koji će čistom životnom hranom i energijom snabdevati gradove. Gradovi rastu u megalopolise, sve dok se ne uruše, kao Vavilon. Da li je moguće pokrenuti i obnoviti život na selu, vratiti se čistoj prirodi, obnoviti seoska zanimanja, izvorni seoski život? Vi ste jedini, u okviru svoje generacije, napisali knjigu MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA koja, pored ostalag, otkriva neugaslu živu tradiciju srpskog seljaka, tradicionalne kulture. Zašto?

O seobama su napisane mnoge knjige; najbolje stvari su napisali o tome u nas Crnjanski (obe knjige "Seoba", i "Roman o Londonu"), delimično D. Mihailović i drugi, i pre svih Isidora Sekulić, u eseju : GOVOR I JEZIK I KULTURNA SMOTRA NARODA.
Odlomak iz toga vanrednog eseja uzeo sam kao moto drugom, prerađenom izdanju moga romana "Tuga golema", koji je iz, naizgled, savim nerazumljivih razloga - prećutan. Iako su tekstove o tome romanu kritičari nudili beogradskoj "Politici", "Borbi", to nije prošlo. Jer tamo odlučuju šta će biti objavljeno uglavnom bivši ljudi, oni koji ne vole istinu, dobro obučene birokrate jedne prošlosti, koja ne prelazi u prošlost. Tzv. veliki listovi, tj. oni koji sede u njima, kriju istinu čak i o postojanju mojih knjiga od naroda, kriju me kao kakvu književnu Pepeljugu ispod korita. Nije meni više žao zbog takvog maćehinskog odnosa beogradske štampe; izaćiće svih 25 knjiga UMETNOSTI MAHAGONIJA, desetak su već izašle; doćiće te knjige do čitalaca, istina mnogo sporije nego inače, ali će doći. Jer istinu i pisca rukovođenog istinom niko ne može zaustaviti. U stvari, umetnička dela književno ubedljiva i verodostojna imaju , verujem, dejstvo koje se može porediti sa velikom energijom koja se oslobađa prilikom raspadanja radijuma : moje knjige će vremenom "ozračiti", nadam se, i neverna birokratska piskarala... LJudi su prinuđeni da se sele "tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna, do poslednjeg i spoljnjeg unutrašnjeg trepeta jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli. Zauzme li našu njivu i selo narod drugog jezika, zavičaju je našem kraj", kaže Isidora. IZMORNIK je jedan od najstarijih srpskih zavičaja. Recimo, u selu u kojem sam rođen, Mišljenovac na obalama Peka (tzv. Vlaški srez), i koje je obnovljeno početkom 18. veka, najjaču struju doseljenika činili su, na prvom mestu - Srbi sa Kosova, zatim Vlasi...Mi smo kroz vekove imali seobe u Austriju, Mađarsku, u Rusiju; zatim u Ameriku, Nemačku. Više od milion naših ljudi je iz Titove države otišlo u Evropu, i svet, trbuhom za hlebom. Međutim, najgora, najpogubnija migracija koja se dogodila jeste iz sela u grad, koju je podstakla komunistička vlast posle 1945. godine i koju je podsticala do svog roptaja. Ta migracija je opustošila srpska sela...Ona nije bila prirodna; smislio ju je Đavo...Oluja srpskih mozgova, kako reče O. Ivanjicki, poslednjih desetak godina zapljusnila je čitav svet; i to je poslednja i gotovo fatalna migracija. Kada će se i da li će se ikada više ti mladi ljudi, koji više i nisu mladi, vratiti?
Selo, poznato mi je, odavno nije ono što je bilo. U selima je sve više staraca, sve manje dece i omladine. Napisao sam knjigu "Muzej Nemogućeg Ratara" da bih skrenuo pažnju javnosti na pustoš, po kojoj Srbija više liči na Pustu zemlju, nego na podneblje komparativnih prednosti - vrt izobilja. Objavio sam nekoliko izdanja ove knjige; sanjao da u svom zavičaju Zviždu podignem Muzej žive tradicije, Muzej Nemogućeg Ratara, neku vrstu instituta, institucije, čiji bi zaštitni znak bio Drvo života; i koja bi podsticala povratak suvišnog i nesrećnog stanovništva po gradovima u sela. Međutim, i država sa svoje strane nešto, mnogo toga, treba da uradi. Sanjam o Srbiji radenika i izobilja, vrednih domaćina. Video sam jezive prizore po gradovima, i Beogradu, počev od 1993. godine, prosjake i one koji umiru od gladi. I sam sam često bio u sličnoj poziciji, iako sam profesor književnosti. Zahvalan sam mojim roditeljima, penzionerima, starcima, kojima nije teško ni u starosti da obrađuju nekoliko njiva, voćnjaka i vinograda, i pomažu nas hranom. Kada oni kao vrlo stari to ljudi mogu i čine, šta bi tek mogli i činili mlađi u punoj snazi. Biti dobar domaćin, vredan seljak, znači biti danas kao knez. Upoznao sam takve ljude, bio im gost; žive u jednom vlaškom selu, prostranom, zvanom Ranovac... Koliko divljeg voća propada; koliko drva u šumama; koliko pečuraka; koliko je praznih utrina i livada! Koliko je srušenih bačija! Kad god bih otputovao u rodni kraj, nisam sedeo, lenstvovao, nego sam sa mojim mlađim bratom, ili mojim sinovima, obilazio sve te opustele bačije, salaše, "države", kladence, trla, fotografisao ih; imam čitav album tih strašnih slika i bilo bi dobro da mogu da ih objavim jednog dana... Putujući kroz Vojvodinu, video sam mnoge opustele salaše. Putujući kroz južnu Srbiju, video sam slične tužne stvari. A kako je tek na onim nedostupnim planinama, koje nisam stigao da obiđem; ili u Budžaku, ili u drugim krajevima?...Kao student , pre tridesetak godina, rado sam provodio deo letnjeg ferija na lepom salašu moga prijatelja slikara M. Aničića, na Kolebi u Brestinama (Badovinac mačvanski, kraj Drine). Sve je vrvelo od života...Ne mogu da zaboravim to... Putujući koritom Morave, video sam, takođe, stvari koje ne ohrabruju...U Vašim pitanjima ima konstatacija sa kojima se slažem; verujem u obnovu; srpsku državu je stvorio seljak. Srpski čovek je u veku koji dolazi pred velikim zadacima. Pogled u budućnost obrazložio je pred drugi Svetski rat otac Svetlane Velmar Janković u izuzetnoj knjizi : POGLED S KALEMEGDANA. Pogled beogradskog čoveka danas s Kalemegdana treba usmeriti prema svim našim selima i zavičajima...

- Šta možete da kažete o ulozi i značaju seoske umetnosti (narodne radinosti, usmene književnosti), običaja i folklora u najširem smislu reči?

Odgovore na ova pitanja dao sam u sva tri izdanja moje knjige "Muzej Nemogućeg Ratara", i u drugim radovima. Davaću ga, zajedno sa drugim srpskim piscima i umnim ljudima u časopisu "Zavetine" i "Almanahu za živu tradiciju, književnost i alhemiju", pa i u časopisu "Drvo života", koji nameravam da pokrenem. Znate, ja nisam zarobljenik nekakve sanjarije o seoskoj idili; život na selu je težak; ne treba ga idealizovati.
"Selo hvali a u gradu živi" - tom poslovicom već sto godina jedan deo Srba sahranjuje sebe.
Časopis "Raskovnik", dok ga je iskreno vodio i uređivao pokojni D. Vitošević - otkrivao je zaboravljenu ulogu i značaj seoske umetnosti, narodne radinosti, usmene književnosti, običaja i folklora u najširem smislu. Ti izvori su nepresahli i neiscrpni...Rodonačelnik velike smotre narodnog stvaralaštva, HOMOLJSKI MOTIVI, koja se tradicionalno održava u Kučevu, više od tridesetak godina, jedan je od mojih bliskih rođaka - Dragoslav Lukić, nekadašnji potpresednik Opštine. On je objavio i moju prvu knjigu stihova, početničkih stihova, nadahnutih narodnim stvaralaštvom, Homoljski motivi (Kučevo, 1969), još dok sam praktično bio učenik gimnazije u Kučevu. Kučevo je već imalo dva velika vašara, letnji i jesenji; za žaljenje je, što se, vremenom, velika smotra narodnog stvaralaštva, pretvorila u treći, veliki proletnji vašar; što nije nadgrađena; što se samo radilo na otkrivanju i pokazivanju narodnog stvaralaštva, ne i na njegovom očuvanju, tumačenju. Možda sam ALMANAH ZA ŽIVU TRADICIJU, KNJIŽEVNOST I ALHEMIJU, pokrenuo sa potajnom željom da se očuva i otme od zaborava mnogo toga što nepovratno nestaje sa smrću njegovih čuvara i prenosioca; međutim, u mom zavičaju mi nisu pružili nikakvu potporu i pomoć oko štampanja Alamanaha. Došla su neka druga vremena; nastavilo se tapkanjem u mestu, amaterskim tapkanjem : kakve ja veze treba da imam sa tim? Želeo sam da u Kučevu, baš u Kučevu, podignem i osnujem Muzej Nemogućeg ratara, i nisam se stideo da to napišem u prvom izdanju knjige "Muzej Nemogućeg Ratara", ali Kučevljani su ponudili plac onoj španskoj glumici sapunskih serija, iako ga ona nije ni tražila. I onda sam zaboravio na to... U zavičaju niko nije prorok; ako se u zavičaj ne vratite kao slavan i bogat čovek, ne vredi da se vraćate...Moj otac i moja majka sačuvali su posed koji su nasledili ili stekli tokom dugog života, veliku kuću i dvorište. U Mišljenovcu, naravno. Tamo je sada redakcija časopisa "Zavetine"... U jednoj od soba tzv. Velike magaze, u kojoj sam se rodio, 30. juna 1950. godine, ni dva časa posle ponoći...Mogli bismo moj mlađi brat i ja, baš u toj zgradi osnovati POSEBNU PORODIČNU BIBLIOTEKU BRAĆE LUKIĆ, što ćemo verovatno jednoga dana i učiniti. Jer to možemo, ako već ne možemo osnovati i podići Muzej žive tradicije...U selu već godinama ne postoji javna biblioteka...

- Da li ima nečeg dobrog što nam "moderna" kultura donosi, pored svega onog što odnosi, i što je odnela?

Verovatno očekujete isključiv odgovor? Kod nas mnogi misli da znaju šta je doista kultura, a šta civilizacija. Onima koji nisu u to sigurni, preporučujem da pročitaju, ako to već nisu do ovog trenutka učinili, knjigu Berđajeva : "FILOZOFIJA NEJEDNAKOSTI".
Tamo su o kulturi rečene vrlo duboke i istinite stvari. Kultura je plemenitog porekla, plemenitijeg porekla od civilizacije. "Moderna kultura" ne postoji; šta to znači? Krajnji ishod demokratizacije kulture je poguban, i on je odneo ili odnosi ono što je vredno spomena u kulturi. Odgovorivši do kraja na ovo Vaše pitanje, mogao bih jednu manju studiju, knjigu da napišem. Neka to ostane za neku drugu priliku? Da li biste imali volje da to učinimo? Kultura se mora apsorbovati, Srbi moraju proći kroz to; neka malo više vremena provode nad dobrim knjigama, ima ih; a manje po zadimljenim kafanama gutajući alkohol i obline pevaljki, ili u svom domu buljeći u ekrane televizije i šaroliko carstvo tzv. "muzičke poljoprivrede"...Nekultura se raširila kao i ateizam... Muzički, književni i politički kič odeven u providne haljine zabave i razonode...

- Šta se sve krije iza onoga što rado nazivamo "progres"?

Ništa. Glupost. Samoobmana. Zabluda. Potemkinova sela. Ako postoji istinski "progres", u šta pokušavaju da nas uvere raznorazni umišljeni i lažni mudraci, upitajte ih : da li se neko spasio od smrti? Može li "progres" spasiti od smrti?
Da li Vam je poznato da je nekoga na svetu "progres" spasio da ne umre?
Progres je, dakle - laž, onako kako ga većina shvata i tumači.
Svi propovednici progresa su pomrli kao besni ili domaći psi.
Smrt je pobedio jedino Bogočovek, Isus Hrist, svojim vaskrsenjem.
Elem, istinski progres je počeo onog trenutka kada je Isus raspet, umro i vaskrsao. Vaskrsenjem. Do pojave Isusa Hrista, smrt je bila neophodnost ljudske istorije. Posle toga - besmrtnost postade neophodnost...Istinski progres je - besmrtnost, Bogočovek. Lična besmrtnost - to je pravi progres, doživeo ga je : Dostojevski...Pravi progres je moguć u verujućima, a ne u lažnim ljudima i lažnim prorocima...

- Kakva je uloga vere i religije u životu savremenog čoveka, koji živi u doba ogromnog pritiska savremene visokosofisticirane tehnike, novih tehnologija?

Velika, nezamenljiva. Sveisceljujuća... Odgovor na ovo pitanje, indirektno, sadržan je između redova, mojih odgovora na Vaša prethodna pitanja... O tome bi se mogla napisati knjiga; voleo bih da je napiše neko od verujućih ljudi...

- Šta vera može da učini kada nauka nezadrživo krene i do vrhovne tajne stvaranja, genetske strukture čoveka? Već se radi na tome i želi da se genetskim inžinjeringom izmeni i popravi, i stvori novi čovek...
Ne Bogočovek, ne Dostojevski, neko je drugi smislio i patentirao atomsku i neutronsku bombu. Velike sile zemaljske, pre svega SAD i Rusija, poseduju takve arsenale nuklernog naoružanja koje bi u nekoliko sekundi mogli planetu Zemlju pretvoriti u prah i pepeo. Zamislite nekog bezbožnog i razočaranog čoveka, nekog ludaka, šizofreničara, ili kriminalca, koji bi se dočepao crnih kutija američkog ili ruskog presednika i pritisnuo dugmad - ne dao nikada, Bog! Drugo, čovek je velika tajna, božanska, stvorena po liku Božjem; on je ikona Božja. Civilizacija XX veka, zar treba taksativno da dokazujem tu bolnu činjenicu, ne bori se protiv smrti. Da li ona želi večnost? Ne, i ne! Ona se temelji i miri na smrtonosnoj snazi vremena, i na smrtonosnom proticanju vremena temelji svoje uspehe i dostignuća. Isto se može reći i za nauku ove civilizacije. Više od savremene civilizacije i savremene nauke, čoveku ovog vremena pritisnutim mnogim strahovima sasvim realnim, opravdanim, nudi Kultura, u kojoj se duhovni život ljudi ne izražava realistički već simbolično. U kulturi, podsetimo se, kao i u Crkvi, kontinuitet je važan, nema grubijanstva, nema zanemrivanja grobova otaca, predaka. Jer kultura je pored poštovanja grobova i spomenika, veza očeva i sinova, veza između prošlosti i sadašnjosti, života i smrti. Kultura nije ono poslednje, već pretposlednje, kako je poučavao Berđajev. Kultura je poprište svetih ratova, veoma velikih ratova koji se vode i u lažnom miru; to je prostor borbe između večnosti i vremena, to je prostor u kojem se odvija veliko opiranje rušilačkoj moći vremena..."Kultura, koja ima religioznu dubinu, uvek stremi vaskrsenju i u tom smislu najveličanstveniji i najlepši obrazac kulture je kultura staroga Egipta. Ona je u celini bila utemeljena na žudnji za večnošću, za vaskrsenjem, sva je bila u znaku borbe sa smrću..." (Berđajev).
Srbi, Rusi, čovečanstvo, dakle, treba da porade na otrpavanju aristokratskih izvora kulture; i čitav svet će morati da prestane da duhovno živi od mrtvog kapitala prošlosti. Verujem, da sam, romanima iz svoga poslednjeg ciklusa, tj. MLADOŠĆU BEZ STAROŠĆU I ŽIVOTU BEZ SMRTI , podsetio, prvo : da se sve više gube i sami izvori kulture prošlosti, i da je odvajanje od njih sve dublje.
Drugo : Verujem da sam ovim svojim knjigama, napisanoj u punoj životnoj i stvaralačkoj zrelosti, pokazao šta je cilj stvaralačkog čina. To je stvaranje novog bića, novog života, najdublje istine, najdublje pravde i najdublje lepote. Uputio sam se nezaobilaznim putem za čoveka, putem
kulture ; to se nije moglo izbeći. Potrebno je bilo da iživim puteve kulture, pre svega kulture starobalkanskoga nasleđa, pišući spomenute romane, kao i knjigu eseja "Religija poezije", da bih zakoračio preko granica kulture, ka višem stvaralačkom načinu života. Da li ću u životu koji je preda mnom krenuti i putem svetosti, jer postoji i taj put kojim vrlo malo ljudi na svetu ide, da li ću u godinama koje neumitno dolaze krenuti putem uzvišene kulture duha, videćemo. Ja znam da taj put vodi kroz najdublje temelje hrišćanske kulture, pre svega kroz temelje pravoslavne kulture. Teško je iskoračiti izvan kanonizovanih normi kulture - to se još nije dogodilo u našoj književnosti. Ni Popi, ni Laliću, ni M. Pavloviću. Svetost i genijalnost su najveća dostignuća duhovne kulture, njeni istinski pokretači; to je ono što je za mene ideal. Ne idealizujem kulturu niti podcenjujem najviša dostignuća savremene nauke; ciljevi kulture i nauke ne mogu biti konačni. Kad je Berđajev govorio da je kultura ono pretposlednje, mislio je da dalje i dublje leži traženje Carstva Božjega. Mi srpsku kulturu treba da vratimo njenim iskonskim izvorima, da preživimo što je najdublje moguće njenu krizu, da bismo se približili onom poslednjem - velikom cilju pretvaranja kulture u novo biće. Ono što mi imamo ovde i sada, to su, zavijeni u oblande, recidivi nihilističke i anarhističke pobune protiv kulture : a kad su oni, molim Vas, doveli do iskoračenja izvan granica kulture? Mi imamo tendencije koje se nazivaju "kulturom", koje su daleko odbacile srpsku kulturu nazad i time zahtevaju obnovu, nov napor kulture. Mi imamo tzv. "modernu", tj. srednju kulturu, koja je daleko od suštinskog i hijerarhijskog ustrojstva kulture. Koliko je ovde duhova koji su spremni da progovore istinski o srednjoj kulturi i o tajanstvenoj duši istorije, naše nacionalne istorije, i njene svetinje nad svetinjama? Skitska ideologija ovde ima mnoge maske Dionisa...Razmišljajući o ovome, vraćam se na ono zbog čega sam možda i oklevao da prihvatim razgovor sa Vama, pribojavajući se : Ko će me čuti? Obuzima me, ponovo ono zlokobno osećanje usamljeništva u savremenoj srpskoj kulturi. Jer mnogima je koji deluju javno i tajno u okviru nje kultura samo sredstvo politike, ekonomike, progresa, prosperiteta, samo tzv. kultura za narod. Koliko će vremena proteći da srpska kultura stekne religioznu dubinu, da uvek stremi vaskrsenju, da joj bude dragocena večnost, neprekidnost, kontinuitet, postojanost kulturnih delanja i spomenika?...
Znam za Vašu želju, tj. da nameravate, želite da ovaj razgovor sa mnom, naslovite "PROSTOR SVETIH RATOVA". Zar Vam se ne čini da je, možda bolje "Poprište svetih ratova"? To "poprište" je u kulturi. Veliki "sveti ratovi" se vode u kulturi, na poprištu kulture ili duše umetnika, čoveka, koji je već počeo da otkriva svoj pravi lik - lik i podobije Božje.
U takvom umetniku i čoveku, čoveku visoke kulture koja ima svoje pravo, aristokratsko i kultno poreklo, otkriće se tajna o čoveku, a put prema tome, ponavljam, ne vodi preko ratova koji su Balkan i Srbiju rovašili, preko mržnje i krvi uz asistenciju vođa i đavola, put prema tome sjedinjujućem otkriću vodi preko visoke kulture i preko ljubavi...Tu istinu treba ponavljati, ponavljati, dok ne postane priujemčiva, dok se naprosto ne prilepi za duše savremenika kao čičak o nogavice; i zbog toga bi trebalo da možda napustim svoju dosadašnju poziciju čoveka koji stvara u potaji, jer tako pomažem onim mračnim silama u svetu i kulturi da mute i zavode, da stvaraju jedno veliko šejkinsko đubrište i otpad. Svojom skromnošću u stvari pomažem širenje prostora, prvo u našoj kulturi, onih ratova pogubnih i pustošnih, dimnih zavesa čovekoboga. Pomažem , indirektno, iako to u stvari ne želim : razmahivanje sujeta i uzdizanja onih koji su potonuli u mračnu i ličnu grehovnost, potištenost, nemoć, rascepljenost duha, pomažem one koji porađaju misaonu pometnju i zamenjivanje boga đavolom, Hrista antihristom. Stvarno i istinski, onog trenutka kada sam objavio knjigu eseja "Religija poezije" i kada sam stavio tačku na sva tri romana trilogije MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI, ja sam objavio u srpskoj kulturi i književnosti tihi sveti rat, pre svega umetnicima umišljenima, sujetnima, mistifikatorima, svima onima koji koketiraju sa Luciferom ili Demonom...To je velika i aktuelna tema kulture novog milenijuma koja dolazi, o kojoj bismo tek mogli da razgovaramo, i o kojoj ćemo, verujem razgovarati u bliskoj budućnosti. Jer metafizički smisao postojanja Zemlje, kako sam već napisao u jednom od svojih eseja, metafizički smisao postojanja i sudbine, ne otkriva se ratovima, politikom, rasipanjem svoga vremena i vrednosti kulture, astronomijom, geologijom, etnografijom, pozitivističkom filosofijom, pesničkom ideologijom (ma koje fele), već antropološkim saznanjem - filosofijom mističnom (ne naučnom!). Ja sam pisao o mnogim srpskim pesnicima, umetnicima; ne žaleći se što oni nisu uzvratili : što i oni nisu napisali ponešto vredno spomena o mom Delu. Daruje onaj koji to može i ume, i ima šta da daruje! Ima pesnika i umetnika u savremenoj umetnosti u čijoj se umetnosti reflektuje kriza njihovog vremena; takvi umetnici i kad sam pisao o njima, nisu me osobito privlačili; tako je malo onih kod kojih je drama zemaljskog čovečanstva i drama nebeskog čovečanstva...Pokušavam da zamislim one koji će čitati ovo što sam rekao i već vidim mnoge čitaoce, koji se pitaju :
Da li takav pesnik i čovek zaista postoji? Da ga Gospodin Skendžić nije izmislio?
Pozivam sve te Neverne Tome na - kako napisah povodom jednog značajnog rumunskog pesnika, Dineskua - na kafu u pepelu carstva (zemaljskoga). Ili u biblioteku u kojoj sam, evo, već četvrt veka proveo i posedeo...
( 7. februar 2001. )

Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Istočnik, 25. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA

Beograd, Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, 132 str.str. 48-75