УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 18. април 2008.

Književni podvig - roman Liturgija M. Lukića (e) (44)

(Da li je roman Liturgija književni podvig i po čemu to jeste?)


...Krenuti, tim putem, putem književnog podviga, kojim je Miroslav Lukić prošao, pišući roman LITURGIJU, znači, u suštini , suočiti se sa više složenih problema : pre svega, rasvetliti odnos romana, kao žanra, i istorije, prošlosti u celini i sadašnjosti, tragedije kao žanra i tragedije kao celine u antičkim vremenima, redukovanja tragedije u srednjem i novom veku, mita i književnosti, života i Vremena, prolaznosti i neprolaznosti, Hrama i Liturgije, Liturgije i života. Rasvetliti sve ove odnose, u romanu LITURGIJA, značilo bi, bogme, napisati čitavu jednu studiju...

(...)
Liturgija je najdublje pamćenje sveta i čoveka. Liturgija svojom snagom sjedinjava prošlosti i sadašnjosti i dve hiljade godina istorije hrišćanstva pretvara u jedan dan. U tome jednom danu nije samo sabran i oprisutnjen božanski domostroj prošlih vekova ispunjen u Hristu i Njegovoj tajnoj Večeri, on sadrži i predukus večnog i neprolaznog dana Carstva nebeskog. Liturgija nam otkriva ljubav kao osnovu sveta, kao njegovo disanje i njegovu Punoću, Punoću svih njegovih vidljivih i nevidljivih, znanih i neznanih ljudima stremljenja. Liturgija je divna škola jednodušnosti, praštanja i jednomislija. Liturgija je naša promena uma i prosvećenje opitnom verom, bogoljubljem i čovekoljubljem. Liturgija je zajedništvo živih i mrtvih, silom Svetoga Duha, u Tajni tela i Krvi Gospoda Isusa. Liturgija je učiteljica zdravog svakidašnjeg života, ponašanja i uzajamnih odnosa. Liturgija je očišćenje i prosvetljenje duše i tela, ona je istovremeno i stalni poziv na očišćenje i preobraženje. Ko zaboravi ili ne otkrije Liturgiju, zaboravlja i ostaje mu skriven smisao života. Povratak Liturgiji znači povratak pravom i zdravom funkcionisanju sebe i društva, to znači - povratak pravilnoj upotrebi hleba, zemlje, stvari, svih prirodnih darova Božjih čoveku. Liturgija je nelažna nada u svim zbivanjima, stradanjima i bezizlazima. Tamo gde su prestali da se na Liturgiji okupljaju oko Sv. Pričešća, izgubili su saborni um, prestali su da praštaju jedni drugima i počeli su da se ubijaju. Bratsku ljubav je moguće samo povratiti i osloboditi se bratoubilčakih poriva - vraćanjem Liturgiji, po svim mestima, od malih do velikih, od sela do gradskih naselja...
Te najopštije stvari o Liturgiji zna svaki obrazovani teolog, a oseća ih i običan pobožan čovek. Lukić je odabrao najbolji mogući naslov za svoj roman, prethodno prošavši kroz mnoge preobražaje, i onaj najvažniji : otkrovenje Liturgije. Lukić je veoma obavešten pisac. Već na 18. str. njegovog romana čitamo odlomak iz "Tumačenja Božanstvene Liturgije" velikog ruskog pisca Gogolja :
"Božanstvena liturgija je večno ponavljanje velikog podviga ljubavi koji je za nas izvršen. Bolujući od s v o j e nepostojanosti, čoveanstvo je odasvud , sa svih krajeva sveta - prebivajući u tami mnogoboštva i lišeno Bogospoznanja - dozivalo svog Tvorca, osećajući da poredak i sklad može u svet da vrati jedino On, Koji je stvorio svetove zapovedivši im da se skladno kreću. Odasvud, tvar koja je tugovala zvala je svog Tvorca. Sva tvar je vapajima dozivala Uzročnika svog postojanja i ti vapaji su kroz usta proroka i izabranika postali čujni. Predosećali su i znali da će se tvorac, pritajen u stvorenjima, lično objaviti čoveku, pojaviti ne drugačije nego u liku stvorenja koje je i stvorio po svom liku i podobiju. Očovečenje Boga na zemlji predosećali su svi u meri u kojoj su njihove predstave bile jasne..." Pošto u Lukićevom romanu ništa nije slučajno, od prve do poslednje stranice ove obimne i nenadmašne knjige, ovo pozivanje na Gogolja, ali i na druge mislioce i teologe, a pre svega na sam tekst Liturgije, ili Biblije, tu je da istakne veliki i neizmeran uticaj Liturgije, povezanost liturgijskog života crkve sa ciklusom u prirodi i moć Liturgije da razume tragičnost istorijske sudbine i konačnosti čovekovog života na zemlji. "VREME LJUDSKOG POSTOJNJA UGLAVNOM OSTAJE BESMISLENO, OSIM AKO SE NE POJAVI NEŠTO ŠTO NADVLADAVA TU BESMISLENOST. Čoveka ništa ne može spasiti, osim - primanje Duha Hristovog u sebe. Ne može nam pomoći ništa magijsko, ni institucija, birokratija, vrelo nacionalizma. Jer Sveti Duh sudi ne samo pukom pripadanju Crkvi, pojedincima, nego i skupinama, parohijama i eparhijama. Ne samo u Bosiljkovcu, već i u mnogim drugim Bosiljkovcima, varošima i gradovima - kako je ponekad govorio Senković - parohija kao ljudska ustanova vrlo lako je Hrista zamenila nečim drugim : svetovnim duhom uspeha, ljudske taštine i ljudskih dostignuća. Došavši na vlast, komunisti su silom i na drugi način, širom otvorili vrata, najpogubnijim iskušenjima. Gde je Bog? Ko ga je video? ! Tako su članovi Partije (u Bosiljkovcu i drugde) govorili ljudima. Tako govore oni koji nikada nisu kročili u hram. I oni koje je zavelo idolopoklonstvo. "Bog je ovde, slavite ga!" To su ključne reči Liturgije. Taj usklik otkriva samu suštinu bogosluženja - uvodeći nas u prisustvo Božije... (Lukić, LITURGIJA, str. 20).
Liturgija je temelj i osnov i putokaz hrišćanske filosofije života, mišljenja i delanja, ali i temelj povesti koju je Lukić romanom LITURGIJA želeo da ovekoveči. To je ona vezivna, i sveprožimajuća zlatna nit Lukićeve povesti o, možda i izmišljenom , srpskom selu Bosiljkovcu negde na obalama Peka u severoistočnoj Srbiji, u okrugu požarevačkom. Kada bi se mehanički odstranilo ono što je "zlatni okov" ovog romana - ono bitno liturgijsko - krila kojima se leti prema nebesima i vidovite oči kojima se ponire u tajne neba i zemlje i otkrivaju pravi putevi života i načini hođenja njima - večni smisao i naznačenje - dobili biste jednu hroniku ili roman, kakve naša vrla savremena kritika nekritički glorifikuje (čak i kad je reč o zanimljivim romaneksnim pokušajima). U našoj literaturi postoje knjige "Živeo život Tola Manojlović" , ili "Šumski građanin" od M. Dimića, ili "Knjiga o Milutinu" od D. Popovića, ili "Nišči" i "Testament" V. Stevanovića, ili "Ćup komitskog vojvode" i "Hleb i strah" M. Savića, "Vreme smrti" D. Ćosića, ili mnoge druge - da dalje ne nabrajamo - koje su doživele lep uspeh u svoje vreme i kod kritike i kod publike - ali s proticanjem vremena, krug njihovih čitalaca se sužava . To je krug knjiga, koje bi se, na prvi pogled, ali samo na prvi pogled, mogle porediti sa Lukićevom LITURGIJOM. Međutim svima njima (a i mnogim drugima) , nedostaje ono, što čini najvažniju vrednost Lukićevog romana, a to je izraz čovekovog liturgijskog bića. To drugim rečima znači sledeće : Lukić je i pred običnog čitaoca i pred našu slavnu kritiku postavio dosta "prepreka". Književna kritika u celini neće se odmah snaći, pored ostalog i zato što ima čudna merila. Čudnih (da ne kažem lažnih i mrskih Gospodu ) merila je bilo i biće. Naš književni život je u priličnoj meri okamenjen i učmao zahvaljujući uspostavljenim "hijerarhijama". On je bez Liturgije, pa je i prirodno što u njemu nema istinskih merila. Tražiti od naše savremene kritike, u celini, da se priprema za Liturgiju, znači drugim reima : tražiti da stiče vrline i da se podvizava, što baš i nije lako i privlačno. Jeftinije je zažmuriti na jedno oko, pa i probitanije, ak i za one koji su važili kao naši najbolji književni kritičari. Kao čovek rođen pre rata (1939), kao onaj koji je još kao student na beogradskom Univerzitetu rado čitao naše književne časopise i novoizašle knjige, nagledao sam se, naslušao i načitao i zapamtio mnogo čega. Toliko je bilo hvaljenih i "genijalnih pisaca", koje je godinu - dve kasnije popala zaslužena pravedna prašina. U istoriji kulture i literature, jednog naroda, ili u svetskoj baštini, postoji ona viša pravda, pravda vremena, koje je najbolje sito i kritičar. Na njemu se sve proseje. I sve ono što nije izraz uzajamne žrtve savršene ljubavi, Božjeg dara Sinu, sve ono što nije izraz Duha Božjeg - Duh, Života Ljubavi, Savršenstva, Lepote, svekolike neiscrpne dubine Božanske Suštine, sve to otpada kao trešje, kao iverje...
To su možda i prekrupne i na prvi pogled teške i patetinče reči, ali treba da budu kazane, zbog jednog izvanrednog pisca koji se pojavio pod imenom Miroslav Lukić...
B. Cerović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 133- 136

Нема коментара: