УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 23. мај 2008.

Дух "Заветана" и Мирослав Лукић (066)

........Међутим дух "Заветана" највише се легитимише кроз оне текстове у којима њихов уредник имагинира необичан водич за (непо)колебљиве и радознале духом из кога се на сугестабилан начин сазнаје све о његовој књижевној радионици о: Великој магази, уметности махагонија, Великој остави, Маузолеју иа Лорету, Карантинским епистолама, Архиву за живу традицију, књижевност и алхемију и Мобаровом институту пишчевих издања.
А, из тог водича читалац ће чути драматично интонирана питања: Каква је ситуација Срба у њиховој земљи? Где завршавају рукописи, нарочито они необјављени, српских писаца? Постоји ли на Филолошком факултету некакав заметак књижевног архива? Или, постоји ли нешто слично у Универзитетској библиотеци? У националној Народној библиотеци Србије? При новосадској Матици српској? Где се налазе рукописи из зао-етавштине најважнијих српских писаца XX века? Да ли се чува и где књижевна архива: Борислава Пекића, Данила Киша, Меше Селимовића, Станислава Винавера, Радета Драинца, Момчила Настасијевића, Васка Попе и многих других?
Из петокњижја "Заветине" зато се и сазнаје зашто је 1983. године њихов уредник М. Лукић основао Институт пишчевих издања, познатији као "Заветине", а који није књижевно предузеће или књижевна заједница, већ начин удруживања дара и мара уметника, највише налик на српски народни обичај познат као моба и чија институција се може једино поредити са две стотине година старом Инсгитуцијом бечких издања првих књига Вука Стефановића Караџића. Отуда и констатација М. Лукића да би прави и пуни, коначни назив за начин књижевног организовања, издавања рукописа и њиховог очувања, могао да гласи, не некакво друштво, већ: Мобаров Институт Пишчевих издања. То је вероватно, каже даље Лукић, најбољи могући, најчаснији и дуговечни начин обелодањивања рукописа књига и очувања рукописа. Писци могу помоћи једни другима, закључује М. Лукић, кад им већ држава или неко други не помаже; у томе нема ничег злог, напротив... кругови истинске културе шире се тако као кругови на води - Хвала Богу - бачени су и први каменчићи у воду.
"Заветине" упућују и на многа друга размишљања. И не само на размишљања већ и на тражења начина за једно ново и истинскије вредновање уметности и књижевности. Њихов уредник М. Лукић итекако нуди нови лик аутентичности за један такав Богом дат посао. Он смело, готово хазардерски, посеже за процесима креативне релативизације и инверзије фрагмснтарног духа запуштене и неархивиране српске књижевносги. Из читања Лукићевих "Заветина" просијавају свепрожимајући временски и просторни планови његовог погледа на кнњижевност, који бида је интегрализује институцијски, да на једном месту буду тело и дух и егзистенције болно расуте и упропаштене српске књижевности...

З(оран).М.М(андић)
ДНЕВНИК, Нови Сад, 6. септ. 2000., стр. 18

Нема коментара: