УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 23. јун 2008.

Razgovor s povodom (095)



....Urednik Umetnosti mahagonija: Na zvaničnom Veb sajtu Zavetina o Vama piše doslovno da ste «nepročitan pisac»? Vaša pesma «Kako se pravi novi korak u umetnosti?» započinje stihovima:»Evo temelja u blatu, u istinskom glibu / godina, decenija. U dijalogu sa sudbinom...» Gde je Vaš pravi temelj? U odlaganju, u oklevanju, u pokušaju da se sledi neki prirodni stvaralački razvoj?Zašto više cenite neuspeh od uspeha?Da li je Vaša pesma «Eva» autobiografska? U kakvoj su vezi Vaši pojedini ljubavni stihovi sa Pasijom po Amarilisu?Da li je roman Pasija po Amarilisu predmet uživanja ili saznanja? Da li je taj Vaš pozni roman delo griže savesti ili knjiga radosti, oslobođenja?Da li je Pasija po Amarilisu, ova knjiga upravo objavljena, nešto što je definitivno, čemu se nećete vraćatri i što nećete više doterivati? To su samo neka od mnogobrojnih pitanja koje su postavili posetioci bloga «Umetnost mahagonija»...

Miroslav Lukić: Pa tu ima najmanje nekih desetak pitanja, koja sadrže isto toliko ako ne i još toliko potpitanja, i zato predlažem – nadam se da ćete se složiti – da ovaj razgovor na neki način ograničimo, limitiramo. Pokušaću da odgovorim na sva pitanja, iako mi pojedina nisu najjasnija. Pođimo od poslednjeg. Da li je knjiga Pasija po Amarilisu, nešto što je definitivno?Naravno da nije. Roman se završava pozivom urednika Orfelina nepoznatom pošiljaocu fotografije, objavljene na samom kraju knjige ( na kojoj se vidi neka široka panonska reka, na kojoj je obeleženo mesto gde je potonuo Filip Senković), da se javi kako bi se zaista identifikovalo mesto gde je umoren jedan od glavnih protagonista ovog romana. To ostavlja mogućnost da roman jednog dana bude i nastavljen. U suštini – G. Pikon je to dobro znao – nijedan roman, slika, poema ma kako bio veliki, nije definitivan jer nije inkarnacija apsolutnog.Što se tiče ostalih pitanja, treba li da idemo redom?Od početka? Da li sam zaista «nepročitan pisac», kako je napisao jedan od naklonjenih mi književnih kritičara? Pogledajte ono što je do ovog trenutka napisano o onom što sam napisao. Pogledajte moju bibliografiju radova i broj radova o meni, pa sami izvucite zaključak. Ponekada mi se čini da sam ja pisao više o drugim piscima, živim ili upokojenim, nego što se pisalo o mojim knjigama. Dobar deo mog pesništva je nepoznat široj čitalačkoj publici u Srbiji, ili u susednim zemljama, zato što su moje pesničke knjige štampane okasnelo i u simboličnim tiražima. Ni o svim mojim romanima, onim objavljenim se ne zna dovoljno, jer su objavljivani u relativno malim tiražima, osim romana «Trgovci svetlošću». O nekim mojim romanima se pisalo više, o nekim drugima manje. Isto tako kada je reč i o mojim kritikama, esejima, antologijama. Dakle, izgleda da je tačno to da sam «nepročitan pisac»; ali to ne može ostati tako večito, zar ne, ja se barem nadam.Gde su moji pravi temelji? U toj mojoj pesmi koju ste spomenuli dat je odgovor na to pitanje. Međutim, potpuniji odgovor na to pitanje bi bio duži, mogla bi se o tome napisati brošura od nekoliko tabaka. Ako mislite da pokušavam da izvrdam odgovor na ovo pitanje, varate se. Moji pravi temelji su – u mom Delu, kome na žalost mnoge okolnosti nisu išle na ruku, mnogo šta je sputavalo njegov prodor. Moj neuspeh je temeljan, ogroman i ja sam se odavno suočio sa njim. Rećiću vam nešto paradoksalno: neuspeh je uspešniji od uspeha, barem od toga kako se kod nas shvata književni uspeh.Vaše pitanje da li je moja pesma «Eva» autobiografska možda je trebalo da glasi – koliko je autobiografska? Znate li ijedno delo na svetu, pa i najveća remek dela, koja nisu autobiografska? Roman ne piše mašina, sliku ne slika robot, sonatu ne smišlja vetar ili kompjuter, već – umetnik. Čitava je umetnost autobiografska, ali to treba shvatiti u tom smislu da biografija umetnika ponekada podzemnim svojim izvorima napaja ono što on uobličava, stvara; ne treba po jednom delu zato čeprkati i tražiti biografske detalje...Možda će roman Pasija po Amarilisu za neke čitaoce biti uživanje, za druge muka, za treće saznanje, podsticaj; za tvorca toga romana građa od koje se pošlo i koja je oblikovana i uobličena bejaše jedan lavirint u koji se ušlo kroz jedan slučaj, od koga se mogao napraviti i drukčiji roman, politički, kriminalni.Relativno rano sam napisao «Pesmu o smrti». Dozvolite mi da citiram jedan deo te pesme, koji je u stvari, skriveni sonet:



... Nagnut nad vlastitom sudbinom
i Jazovima duše,
da li se opet dvojim?

Zaustavljaju reku,
i junošu, kao dabrovi.
Šta će biti sutra sa životom mojim?

Razbojnici, književnici i fariseji
–okrečeni grobovi – seju ko pšenicu: smrt.
Ovaj vek je krt. Gluv. Govoriću starim
maslinama... Svet je kao Getsimanski vrt.

Šapućem, zagledan u beskraj,
u daljine plavičaste:ko me čuje kad svi spavaju?
Vek, kao sadista, guli kraste koje zarastaju.
Rane opet svrbe.Peku. Nemili anđeli ih zagnojavaju... itd.
Tu pesmu napisah davno, još kao student; rukopis knjige Sudbina raba Miroslava nudio sam ondašnjoj «Prosveti», ali odbili su. Taj odbijeni rukopis objavih decenijama kasnije pod istim naslovom. «Nemili anđeli» raznih fela behu oruđa sveta, oruđa uspavljivanja. Prozivao sam «nemile anđele» i u svojoj poeziji i u romanima. A u mom romanu Pasija po Amarilisu ti «nemili anđeli» su otkriveni pod svojim konkretnim imenima. 20. vek se istakao mistifikacijama večitih kontrolora pisanja i pesnika i sasvim je bilo prirodno da se preko utvrđenih monopola nameću raznorazni umetnici koji su prodali dušu nepomeniku. Pasija po Amarilisu dotiče dno toga veka i njegovu suštinu, stravu, ali na jedan bitno drukčiji, smireniji i argumentovaniji način, recimo od romana Momčila Selića, ili Milisava Savića, i drugih. Ponekada mi se čini da Filip Senković nije imao šanse, u tom i takvom svetu, kao pisac i pobunjenik koji je hteo da reši zagonetku sfinge. Sve više mi izgleda da je onaj sonet koji sam malopre citirao napisao Filip Senković, a ne ja. Filip Senković nije bio, dakle, u milosti gospodara sveta. Filip Senković je kao pisac nestao, a prilika je pružena novim «nemilim anđelima», koji su u stvari direktni potomci, sinovi onih prethodnih...
Fotografije M. Lukića na Palićkom jezeru (prva polovina juna 2008). Snimci koleginica:Dijane i Ljiiljane.

Нема коментара: