УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 23. мај 2008.

"Влашка гозба" Мирослава Лукића (073) / Владимир Јагличић

Хроника трагедије



Ако би ме ко питао да ли је Лукићева трилогија "Влашка гозба" роман, књига сећања, дневник или оглед - не бих умео да одговорим. Све то, и више. Почиње исповешћу, наставља се прозним крхотинама, огледима, критиком савремене културе - посебно књижевношћу (при чему има и оцена са којима се нећемо сложити, али које су самосвојне, па и потребне ради подземног поткопавања онога што се зашнирало у учмалу самодовољност успеха). Лукићев књижевни рукопис је израз једног медијума кроз којег се олакшава некакво профетско оптерећење, од сувишка онога што са собом носе каравлашко очајање, барбарска генијалност и јуродива прозорљивост - сплетени уједно.
"Влашка гозба" је архив једне епохе, покушај објашњења пишчева досадашњег живота, расутог на разне белешке из разног времена, као и културно-политичке матрице у којој се одвијао живот Срба, посебно књижевни као његов записни део, у две деценије прошлог века. Мирослав Лукић је показао амбицију да буде дубљи тумач те епохе у којој је протекла и његова нелака судбина. Отиснуо се на пучину, палио мостове за собом ("Пловим океаном без икаквог копна на види-ку").
Дневнички приступ романескном поступку објашњава сарадњом са нерођенима, тиме да днев-ници "откривају уметникову најнеприступачнију страну, и уколико је више откривају, они стварају свет који ће моћи понајвише да разумеју они чијем ће духовном рођењу и сазревању допринети."
Средишња прича нове Лукићеве књиге је лична трагедија његовог јунака Филипа Сенковића -самоубиство Сенковићеве суируге Августине којој претходи низ неспоразума, типичних за зверињак великога града, за људе испуњене лажном гордошћу, за сиромашке прилике прве генерације досељеника у Београд који су са својим победничким чимзама унели и личну потлаченост коју нису имали снаге спознати, а заједно са њом неконтролисано зло и лаж, излажући им на милост и немилост потомство, без храбрости да живе и умру тамо где су рођени. Они су пожелели да убрзају ток судбине, засејавши зло семе расеоба и породичних размирица, неприпремљени за ритам и живот великог града који је једна смрдљива рупа без Бога, увек гладна утроба Молоха.
Беспоштедно искрена, до очаја, књига у финалу свог првог дела, на местима која претходе са-моубиству Сенковићеве супруге, и непосредно после њега, има ону тежину ретких достигну ћа у којима је живот надишао литературу. Све се реши и остаје само запис, као "опет нађено изгубљ-но време, окаснело кајање или психолошка терапија.
То су и најузбудљивије странице "Влашке гозбе". Остало припада занимљивим огледима на разне теме - који нису и не могу бити проза, бар не у класичном смислу. Они прошивају целу књигу, са безброј напомена, реминисценција и дигресија које теже да буду мисаон оквир једне трагичне приче. Такви делови "Влашке гозбе" су расплинути, можда је у њу уврштено низ огледа који су могли стећи место у засебној есејистичкој књизи, можда је писац, на другим местима, већ рекао оно што и овде понавља о појединим песницима, било да их куди или хвали. С друге стране, они објашњавају атмосферу једног ригидног времена у којем није било места за осетљиве душе. Мирослав Лукнћ је, ето, такав писац. Писао песме, огледе или прозу - он поступа на исти начин, тражи ону бодлеровску свакодневну грозницу и -препушта се стихији ("Писац мора да ствара без обзира на потоњу судбину својих дела"). Ма ка-ква била судбина његових дела, Мирослав Лукић ју је до краја испунио.

Владимир Јагличић
БОРБА, Свет књиге III , четвртак 28. март 2002

Нема коментара: