... Црњанскова религија без наде присутна је, премда прикривено, у наслову
прве песме Лирике Итаке. Реч пролог (πρόλογος), потекла из грчког, и
прикладно постављена као наслов песме и збирке која отвара познату тему
Одисејевог лутања, овде најпре означава нешто очекивано: предговор,
увод, говор који претходи главнини текста, али говор особен, онај у
којем се развијају теме, мотиви и атмосфера што обележавају
интелектуалне и језичке токове једине песникове збирке. Познато је
такође да у грчкој трагедији, која је имала веома чврсту структуру,
пролог претходи пародосу (πάροδος) – који означава хорску улазну песму
која може да обавештава публику о судбини личности, о месту и времену
радње. Рекло би се да Лирика Итаке на почетку следи овај образац, јер
друга песма у збирци ("Химна"), осим што је хорска песма, у којој је
наглашено прво лице множине, уистину има функцију улаза, уходавања,
цесте која води од конкретне ("Јадрану") и имагинарне географије
("Здравица", "Гротеска"), преко слика (не)моћи које се утискују у људска
тела и душе ("Наша елегија", "Ода вешалима"), конкретне ("Спомен
Принципу") и апстрактне историје ("Војничка песма"), ка истрошеним
концептима заједнице ("Вечни слуга", "Југославији"), судбине ("Замореној
омладини") и слободе ("Слобода"), како би довели урушеног субјекта до
земног и подземног света (циклус "Нове сенке"). Рекло би се да трагизам
који је у позадини Црњанскове поезије – утемељене на познатој грчкој
причи о Одисеју и њеном судару са модерним доживљајем и поретком света –
тако налази одговарајући израз како у структуралним везама са античком
трагедијом, тако и у несвакидашњим језичким ритмовима и песничким
решењима.
Али, када је реч о песми "Пролог" постоји још нешто, нешто што нас, поред незаобилазног грчког оквира, води како ка хришћанству, тако и ка још једној Црњансковој опсесивној теми у међуратном раздобљу – словенству. Међу Словенима је реч пролог у средњем веку задобила и посебно значење. Синаксар је грчка реч која је означавала зборник састављен од краћих житија светитеља сходно датумима и месецима у години – словенски назив за синаксар је, међутим, пролог, а јавио се према наслову предговора.3 Хришћанска светост и трагички оквир неспојиви су, али када им се обрати Црњански, из угла поезије као религије без наде, онда то постаје могуће, јер се и светост и трагедија одвијају унутар животне иманенције, о чему сведоче и ова два значења речи "Пролог", што је у складу са песниковом опсесијом удвајањем, толико очигледном у Дневнику о Чарнојевићу, Сеобама, "Стражилову", Ламенту над Београдом. Песника у Лирици Итаке, и не само ту, занимају иманенција и еманација светости у свету без наде ("а тужан је живот на свету, свуд – / изузев оптимисте"4). Како изгледају светитељи без наде? Да ли су то тек обични песимисти, творци неугодних комеморативних дискурса, злокобни кваритељи надолажене среће (или "среће") у заједници? Да ли је то врста уљеза, чешће прогоњених него прихватаних?...
= извор: одломак: Владимир Гвозден - Поезија, религија, нада : Милош Црњански и традиција
Али, када је реч о песми "Пролог" постоји још нешто, нешто што нас, поред незаобилазног грчког оквира, води како ка хришћанству, тако и ка још једној Црњансковој опсесивној теми у међуратном раздобљу – словенству. Међу Словенима је реч пролог у средњем веку задобила и посебно значење. Синаксар је грчка реч која је означавала зборник састављен од краћих житија светитеља сходно датумима и месецима у години – словенски назив за синаксар је, међутим, пролог, а јавио се према наслову предговора.3 Хришћанска светост и трагички оквир неспојиви су, али када им се обрати Црњански, из угла поезије као религије без наде, онда то постаје могуће, јер се и светост и трагедија одвијају унутар животне иманенције, о чему сведоче и ова два значења речи "Пролог", што је у складу са песниковом опсесијом удвајањем, толико очигледном у Дневнику о Чарнојевићу, Сеобама, "Стражилову", Ламенту над Београдом. Песника у Лирици Итаке, и не само ту, занимају иманенција и еманација светости у свету без наде ("а тужан је живот на свету, свуд – / изузев оптимисте"4). Како изгледају светитељи без наде? Да ли су то тек обични песимисти, творци неугодних комеморативних дискурса, злокобни кваритељи надолажене среће (или "среће") у заједници? Да ли је то врста уљеза, чешће прогоњених него прихватаних?...
= извор: одломак: Владимир Гвозден - Поезија, религија, нада : Милош Црњански и традиција