Talenat i samopregorni rad M. Lukića (038)

..."Nema oveka koji bi bio bez ikakva talenta. Talenat je dosta početno i umereno bogatstvo; rad će mu doneti rang i odluku. A tako lako se zatrpa, ukvari, ubogalji talenat propustima, lakomislenostima, glupostima, jadnom uobraženošću da je talenat Sezame, otvori se, a da talentonosac ima samo da požanje što nije sejao. Naravno, nije sasvim lako hraniti kulturnu glad, ali je vredno hraniti je. Posle striktno telesne hrane, radi zdravlja i snage, kulturu treba najbolje hraniti i tela i duha radi. Niko i ništa ne može čoveku učiniti veće radosti od kulturnih snaga... Ako rad u mladom, svejedno i u starom čoveku, prestane biti velika ili manja strast, svemu je kraj, živ ovek snom mrtvijem spava". Podsetio sam Vas na ove reči, jer su mudre, istinite, lekovite, a tiču se i Miroslava Lukića, ne samo kao pisca romana Liturgija i Ujkin dom, već skoro svega onoga što je napisao tokom poslednje decenije. Prvu knjigu je objavio kao talentovani maturant gimnazije, pre skoro tridesetak godina, a tih tridesetak godina koji su za njim, posvetio je u najboljem smislu reči svom razvoju, obrazovanju i radu - često takvom da se granii sa monaškim samoodricanjem, fanatizmom. Krajem 1996. godine njegova obimna knjiga pesama "ARHIV U OSNIVANJU, 1 - 2" , bila je od najboljih, ali to u javnosti jedva da je registrovano. Miroslavu Lukiću to ne smeta, jer je on, baveći se "narodnim poslovima" s dozom netipičnosti, kao i Isidora Sekulić, od onih naših pisaca koji ima mnogo veće poverenje u mir radne sobe i samopregoran rad nego u fizičko javno prisustvo i institucionalni angažman. Čitavo delo ovog pisca (barem ono što je objavljeno do ovog časa) svojevrsno je "ruganje" "talentonoscima" naše književnosti. Pored talenta, potreban je ogroman, mukotrpan rad, ogromno obrazovanje, čudovišna samopregornost kakvu su u našoj književnosti u XX veku imali jedan Jovan Skerlić, Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski i Borislav Pekić.
Paralela se može povlačiti, sa Isidorom Sekulić, kako zbog toga što je i Lukić izrekao opore opaske o našoj sudbini, mentalitetu i karakteru (koje će iz dana u dan dobijati nove potvrde i novu aktuelnost, kako u književnosti tako i izvan nje), tako i zbog ubedljivog, raskošnog, sveobuhvatnog i nenametljivog načina sinteze kosmopolitskih pogleda s vrsnom ukorenjenošću u sopstvenoj kulturi i sopstvenom jeziku.
Lukić je profesor, kao što je u svoje vreme bila i Isidora Sekulić. Objavio brojne i tematski raznorodne eseje, znalački i podsticajno pišući o velikim delima svetske književnosti, filozofije, slikarstva, ali afirmišući ličnosti i dela našeg podneblja i našeg jezika. Pisao je o Rilkeu i Ničeu, L. Šestovu i Berđajevu, Platonu i Aristotelu, Bodleru i Tolstoju, Viktoru Šklovskom, Dostojevskom i Rozanovu, Emersonu i Polu Valeriju, Pasternaku i Sajfertu, Federiku Garsiji Lorki, Leonidu Šejki, Olgi Frejdenberg, Jakobzenu, Česlavu Milošu, Jonu Milošu, Arturu Lundkvistu, Andre Židu, Džojsu i Homeru, Alberu Kamiju i Sofoklu, Kjerkegoru i Unamunu, Šejmasu Hiniju, Josifu Brodskom... Sa istim žarom i analitičkom usredsređenošću bavio se našom narodnom poezijom i prozom, Vukom, Dositejem, delom najvećeg živog barda Srbije i Balkana Miodraga Pavlovića, napisavši o njemu možda najbolje sintetičke eseje. Lukić je takođe našao vremena da piše o knjigama i ličnostima sledećih pisaca : Rastka Petrovića, Momila Nastasijevića, Vinavera, Miloša Crnjanskog, Ive Andrića, Danila Kiša, Dobrice Ćosića, Milice Stojadinović Srpkinje, Novice Petkovića, Vaska Pope, Jovana Pejića, Srbe Mitića, Milisava Savića, Dušana Kovaevića, Adama Puslojića, Srbe Ignjatovića, Milana Komnenića, Ljiljane Šop, Slavice Garonje, D. Matića, S. Radovanovića, Zorana Milića, Lj. Ćorović, Mihajla Al. Popovića, Aleksandra Petrovića, Nikole Miloševića, Žarka Komanina, Milića od Mave, Petra Zeca, Dragana Velikića, Siniše Ristića, R. Glušca, Miroslava Josića Višnjića, Stevana Raičkovića, Dragoslava Srejovića, Predraga Palavestre, Gligorija Božovića, nedavno preminulog prof. univerziteta Živana Živkovića, Svetlani Velmar Janković, dr Vojislava M. Subotića, Radomira Andrića, Jovice Aćina, Branka Aleksića, Jovana Rajkovića, Milene Pavlović - Barili, Vase Pavkovića, Nebojše Vasovića i dr. - Obićan čitalac se može čuditi kada i kako je Lukić stigao - sa nepunih četrdeset i osam godina - da sve to postigne?
Odgovor je nedvosmislen : Lukić je pošao "tragom" Isidore Sekulić : nije se oslanjao samo na vlastiti talenat, već i na ogroman i samopregoran književni rad....

Sav. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 130 - 132