Поезија, религија, нада / Гвозден Ерор

... Црњанскова религија без наде присутна је, премда прикривено, у наслову прве песме Лирике Итаке. Реч пролог (πρόλογος), потекла из грчког, и прикладно постављена као наслов песме и збирке која отвара познату тему Одисејевог лутања, овде најпре означава нешто очекивано: предговор, увод, говор који претходи главнини текста, али говор особен, онај у којем се развијају теме, мотиви и атмосфера што обележавају интелектуалне и језичке токове једине песникове збирке. Познато је такође да у грчкој трагедији, која је имала веома чврсту структуру, пролог претходи пародосу (πάροδος) – који означава хорску улазну песму која може да обавештава публику о судбини личности, о месту и времену радње. Рекло би се да Лирика Итаке на почетку следи овај образац, јер друга песма у збирци ("Химна"), осим што је хорска песма, у којој је наглашено прво лице множине, уистину има функцију улаза, уходавања, цесте која води од конкретне ("Јадрану") и имагинарне географије ("Здравица", "Гротеска"), преко слика (не)моћи које се утискују у људска тела и душе ("Наша елегија", "Ода вешалима"), конкретне ("Спомен Принципу") и апстрактне историје ("Војничка песма"), ка истрошеним концептима заједнице ("Вечни слуга", "Југославији"), судбине ("Замореној омладини") и слободе ("Слобода"), како би довели урушеног субјекта до земног и подземног света (циклус "Нове сенке"). Рекло би се да трагизам који је у позадини Црњанскове поезије – утемељене на познатој грчкој причи о Одисеју и њеном судару са модерним доживљајем и поретком света – тако налази одговарајући израз како у структуралним везама са античком трагедијом, тако и у несвакидашњим језичким ритмовима и песничким решењима.
Али, када је реч о песми "Пролог" постоји још нешто, нешто што нас, поред незаобилазног грчког оквира, води како ка хришћанству, тако и ка још једној Црњансковој опсесивној теми у међуратном раздобљу – словенству. Међу Словенима је реч пролог у средњем веку задобила и посебно значење. Синаксар је грчка реч која је означавала зборник састављен од краћих житија светитеља сходно датумима и месецима у години – словенски назив за синаксар је, међутим, пролог, а јавио се према наслову предговора.3 Хришћанска светост и трагички оквир неспојиви су, али када им се обрати Црњански, из угла поезије као религије без наде, онда то постаје могуће, јер се и светост и трагедија одвијају унутар животне иманенције, о чему сведоче и ова два значења речи "Пролог", што је у складу са песниковом опсесијом удвајањем, толико очигледном у Дневнику о Чарнојевићу, Сеобама, "Стражилову", Ламенту над Београдом. Песника у Лирици Итаке, и не само ту, занимају иманенција и еманација светости у свету без наде ("а тужан је живот на свету, свуд – / изузев оптимисте"4). Како изгледају светитељи без наде? Да ли су то тек обични песимисти, творци неугодних комеморативних дискурса, злокобни кваритељи надолажене среће (или "среће") у заједници? Да ли је то врста уљеза, чешће прогоњених него прихватаних?...
      = извор: одломак: Владимир Гвозден - Поезија, религија, нада : Милош Црњански и традиција