Грађа за поетику уметносати махагонија

(одломци из бележница)
___________
Привео сам крају чишћење дечијих соба. Нашао сам многе лешеве минулих година. Не једном ми је долазило да заплачем. Фиоке су биле затрпане сметовима, кроз које сам се пробијао лопатом и метлом.

Пут према гробљу Доње Мале у Поточићу;
Банкерска Мала

            Чистећи дечије собе, почео сам да чистим и себе изнутра. Долазило ми је да заплачем...Ниједан грех неће остати непознат  Оку Свевидећем.

            Знам то, а ипак... маме ме гузови мадона - анђела. Туширањем се човек не може спрати изнутра. У срцу увек чучи наследник најстаријег греха. Чучи као мајмун. Дрема. И чека прилику. Искушења су плодан терен за  грехове...

            *

            Син и Отац су повезани нераскидивим нитима. Не само истом крвном групом. Патњом. Телефонирао сам пријатељу у унутрашњост, покушавајући да га охрабрим. Јавио ми се брат из унутрашњости, обавестивши ме о новим књигама које је добио...

            Више ме (хвала Богу и аналгину!) не боли глава.

            Инвентар полувековне администрације почела је нападати влага. Писма. Стара. Црвеним воском запечаћена.  Могу да почнем да палим све своје белешке. Пролеће је на помолу. Само ће ме пламен кроз све то водити за уво; не Шекспир, ни Тургењев, ни Меша Селимовић. Ни Бодлер. Ни стихови које сам сам написао као двадесетједногодишњак (нити сам имао довољно онда искуства, ни знања!)  Не помажем влаги, пропадању, већ преображавању. Пламену. Бога у мојој младости нису свакодневно разапињали само у Гареву, Мишљеновцу, Хомољу, Звижду; разапињали су га свуда : амбициозни, дилетанти, скоројевићи, непозвани, неверујући. Разапињали су га сви које знам ( од својте до ...)  Највише су га разапињали силни овог света. Јуда је издао Христа; затим су кроз векове дошли милиони подражавалаца Јуде. (Најбољи пријатељи из младости издају; зар су онда најбољи?)  Штета што ме никада није обузео порив да пишем мемоаре или исповест.

            Да ли ћу икада видети древни Јемен? Питао сам се то често у  21 години. Исто се питам и  са педесет и неколико. Да ли ћу икад пловити Амазоном?  Средоземним морем? Индијским океаном? Тихим?

            Некад сам мислио да је Мајаковски значајан песник (јер нисам имао прилике да читам друге руске песнике).

            Радије сам ишао у Кинотеку да погледам  Буњуелове филмове него да читам Х. Хесеа. Кажу да има и занимљивих песама?

            Некад сам мислио да је ** велики прозни писац...

            Рушим мостове за собом.  Нисам написао песму  о Љермонтову.

            Бацио сам песме, које сам написао о Блоку. Размишљао сам о самоубиству врло млад и знао сам да сваки човек за то има барем два разлога. Али постоје и противразлози...

            Написао сам неке песме посвећене Васку Попи, кога сам  упознао као млад. Велик песник, мали човек. Мали човек, још мањи песник. Кербер  <Нолитов>.  Нисам написао песме посвећене Мандељштаму, а намеравао сам ... Вистан Одн је знао да поезија не може да утиче на ток догађаја. Нисам написао стихове посвећене Рилкеу, иако сам намеравао као 22 - годишњак. (Сећам се времена када је Н. А., глумица, постала пунолетна; сада седи у парламенту!)

            Египћани су открили Америку  2670 година пре Колумба, али је Колумбу припала слава.

            Чујем и сада лавеж наше младости < Одлучније супростављање умањивању улоге СК. То ће бити важан део јесење активности СКХ).

            Скадарско језеро има око 50 - ак острва. (Служећи војни рок у његовој близини, видео сам само неколико...)

            Нико од савремених писаца није спадао у претке будућности.

            Сећам се дана када је шведска амбасада одбијала да Солжењицину преда Нобелову награду (совјетски писац није желео да непозван посети шведску амбасаду).

            Написао сам и објавио песму посвећену  покојном Б. М.,  што је било и помодно и глупост. Никада је нисам после прештампавао. Прецењен песник. (Флертовао са крвницима.) Песника С. М. посетио сам као гимназијалац у његов стану... Више је на мене оставила  утисак његова супруга него он. (Био је друг са студија моје професорке књижевности. ) ...

            Ево, предајем пламену Блока, преписе његових стихова из циклуса ЈАМБОВИ. Јесењина. Читаву руску шуму бреза у пролеће, један црвени сутон, фебруарско плаветнило, и фотографије. Слике у боји. Прошје. Једну кућу које више нема...И посматрам  чист пламен...

           

            Снови. Свастика. Рођаке, тј. сестре од...Са свастиком разговарам о млађем сину, тј. о томе - да се није уписао у први разред средње школе. У збиљи, ја са том особом нисам проговорио реч, после сахране њене старије сестре. Постоје за то разлози. Једна од рођака, млађа, упорно ме пита : - Ј е ли  * на Косову? Је ли * отишао на Косово? - Не! Иначе у збиљи она никад није видела *, нити он њу. Њену старију сестру, срећем, мало касније и објашњавам јој док лежимо у постељи да * није  отишао на Косово. Ни она никад није видела *, нити он њу. У тренутку кад почињем да је грлим, нагло се будим... Одрастали смо заједно, били блиски; никада нисмо прешли црту, коју смо прешли у сну, сада. Особа коју овде означујем * је важна; и ја подвлачим своју блискост са њим. Причам приче...То може  да значи само једно : полтронску црту... (Он је неважан човек, иако се чини да много тога може...)  22. дан је Младог  месеца. Дан када се сањају неистинити снови... Још је било детаља у сну : неки празан ресторан; тегле, које су ми се учиниле пуне меда и саћа; када сам загледао једну, видео сам да унутра има само  буба које миле и по нека пчела...

            Три  фотографије, отете пламену. Љешничка заветина, пре тридесет и више година. Звижд. Љ. и ја. Почетак јуна. Празник Духова. Корито Реке. Позадина : воћњаци, брегови. На другој  је мој  портрет, анфас. Био сам леп са 20 година, иако ми се некада то није чинило тако. Те фотографије је начинио човек, пасионирани фотограф, који је преминуо пре десетак година. Мислио сам да ту фотографију дам  издавачима за моју књигу песама < > ... Трећа : стојим испред куће мога ујака. Иза мојих леђа је чабар са олеандром  (лијандером), девојчица - ћерка мога ујака К. Зид куће, неомалтерисан. Цигле. Бледоплава улазна врата; избледела временом. Кућа је баш онаква каква је била током читавог мог детињства, али је седамдесетих адаптирана, дограђена, уваљана у малтер и боје... (Ову фотографију је начинио Ујак. ) 

            Сахранио сам неколико товара непотребних ствари. Затим сам читао огласе;  (некретнине : куће) подвлачећи црвеном оловком  извесне понуде (периферија : Миријево, Звездара, Болеч; Кумодраж, Јајинци; Котеж, Крњача; Земун; Железник...Авала...) Шест месеци нуде исто : истом цена благо расте. Шума огласа! Цветају трговинске делатности. Плавуше и црнке нуде своје < услуге >... Ко воли, нек изволи. Филозофија света је : плати, па клати! Телефонирао сам ***, други пут у току дана. Промукао глас...

0001. Iz UMETNOSTI MAHAGONIJA

BISTRA VODA U KOJOJ SE VIDI SVAKA ŽABA

Ovaj trobroj časopisa, kasni, iz više razloga. Prvi je - stalna novčana oskudica; okolnost da Osnivača, izdavača i glavnog urednika niko - novčano - ne potpomaže. Zatim, krajem maja, glavnom uredniku je neočekivano i prerano preminula majka, NATALIJA LUKIĆ (1931 - 31. 5. 2002). Posao oko štampanja je odložen 40 dana, tj. do sredine jula 2002. Treći razlog kašnjenja je - obimni poslovi oko pripreme i štampanja DELA Miroslava Lukića UMETNOST MAHAGONIJA : 32 naslova u 35 knjiga!!! Oko 8000 strana - 500 tabaka!!
Novost, koja to zaista jeste: objavljene su sve, slovima : trideset i pet knjiga Umetnosti mahagonija, i mogu se direktno i jedino poručiti od izdavača. Sve te knjige - 32 naslova - posvećene su - srpskim majkama, autorovoj pokojnoj majci Nataliji, i majci njegovih sinova, Miljani. Bog da im dušu prosti! Nisu dočekale da te knjige vide, objavljene, jer im je sudbina bila takva. I zato ovaj trobroj i započinje stihovima Osnivača ovog časopisa, preuzetih s kraja drugog dopunjenog izdanja prvog Lukićevog romana Dnevnik za Senkovića (14 knjiga Dela). Slede Izabrane pesme Vjačeslava Ivanova, ruskog pesnika nedovoljno poznatog kod nas, u prevodu Jagličića. Kao i niz drugih zanimljivih priloga. Čast da pripreme ovaj trobroj pripala je mlađim saradnicima, jer na mlađima svet ostaje, Lukićevom starijem sinu Dimitriju, i meni. Zajedno imamo nekoliko godina manje od G. M. Lukića.
Reči iz prigodnog naslova, kojim započinje ovaj trobroj, pripisuju jednom pokojnom političaru, balkanskom, koji je dugo vladao ovim prostorima, čak i posle svoje smrti! Imao je dobre pisare, među kojima beše i dvorskih pesnika, koji su znali da nađu pravu reč kada je trebalo javno napasti ideološke neistomišljenike. Slika lepa, tačna. Kada je reč o srpskoj književnosti, poslednjih dvadesetak i nešto godina, unazad, recimo, slika je često ulepšana, netačna, mutna. Više razloga ima što je to tako. Kako onih društvenih, vanknjiževnih, tako i onih paraknjiževnih, pseudoknjiževnih. Objavljujemo, ne slučajno, odlomke iz ogleda nedovoljno poznatog najširoj javnosti, profesora književnosti u penziji Miodraga Mrkića, iz Beograda (Crnogorca, rodom sa Kosova), autora preko 20 - ak knjiga. Starenje je bolno ali i prirodno; stareći, ovaj autor se udubljivao u savremenu srpsku književnost i pojedine njene aktere; pozabavio se lirskim patosom, retorikom, prikrivenom citatnošću na primeru tri najistaknutija srpska pisca - Ćosića, Bulatovića, Bećkovića - i tako su nastale skice za tri nenapisana ogleda o ovim piscima. Starenje nekim ljudima donosi mudrost, pamet, bistrinu; drugima, pak, naročito, piscima ogrezlim u blizinama vlasti, ništa od svega toga.

Greh nije samo bogomoljačka tema. Jer, pogledajte na ljude oko sebe, i na one što su nedostupni - kako se zavlače u greh - najgrublje i najopštije rečeno - kao u jednu sferu, u jednu stihiju, i greh i iskušenja su im mnogo bliži od straha Božjeg. Srpski pisci druge polovine 20. veka upoznali su jedan naročiti strah, strah od Carstva ćesarevog. Prilagođavali su se tom strahu. Najpoznatiji pisci behu najuspešniji u tome. Vremenom su to vešto zabašurivali. Poneki su stekli slavu, postali novokomponovani hrišćani. Ali i u starosti, kao i u svojim najboljim godinama, grabe, sude se, i od njihove grabeži i slavoljubivosti potamne duša, praznici, pravo srpstvo. Mnogi naši pisci nose na duši tolike umne grehove, ali profesor Mrkić - nije ničiji dušebrižnik. Tokom čitave druge polovine 20. veka Bog je u srpskoj književnosti - mrtav, himera, nešto odbačeno. Koga su naši pisci tražili kad su Njega prezirali? Zemaljskog boga, vođu. Lačne idole? Bog bi ne jednom savremenom srpskom piscu mogao da kaže : Ako ja vas odbacim kao što ste vi mene odbacili, šta vam vredi život, i gde je mesto vašim dušama? Ni Bog ni čitaoci više ne mogu da trpe neiskrenost i laž pisaca.
Vek su mnogo proveli pokazujući da Boga nema. Ni pisac Mrkić Ga nije video, ali nadamo se i verujemo da mu je bliska pomisao da Bog dejstvuje preko dobrih ljudi. Gde je - Bog? Kažu bogoslovi - sa neznatnima, malima, sa ljudima nezlobiva srca. Sigurno nije nikada bio sa lopovima, bludnicima i zlikovcima. Stareći, čovek postaje prirodno bogobojažljiviji. Suštinska religioznost je stvar stvaralačkoga razvoja, stupanj; neodvojiva je od života. Sve ljude, pa i književnike i naročito književne kritičare treba podsetiti da lopov kad krade nema ko da čuva stražu, i najzad ga uhvate. Isto tako i sve lažove, mistifikatore raznih fela, bludnike, izdajnike...Zašto je to tako? Zato što oni misle da će večno živeti, da nikad neće umreti, i da ih niko nikad neće upitati za nepočinstva njihovog života, za sve ono što su zgazili praveći svoju uspešnu karijeru i slavu. Takvi svoj um zatvore u tamnicu, pa najzad i svoju dušu. Takve ljude i umetnike treba nemilosrdno raskrinkavati... Pojedine književnike druge polovine 20. veka, na žalost, ni starenje, ni smrt, neće moći da opameti. Da razdreši njihovu dušu od veza tela, da je razdreši brzo i tiho, zato što je ona mnogo opterećena težinom grehova...
Međutim, sve ovo zvuči nekako uopšteno, nekako načelno, ali je za uvod, verujem, dovoljno...

Beograd, krajem avgusta 2002. E. BELATUKADRUZ