УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 17. новембар 2015.

ЛОВ ЛОВИЛИ...

ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ
Цитат  уместо увода: Ватра и подметнути други папири у којима цветају руже и певају славуји

(….) стално сте говорили све је у најбољем реду, народ је срећан, а није био ни задовољан а камоли срећан а један од задатака власти је да народ учини  срећним, то је оно што мене мучи, па сам секао и ломио, кажњавао и мучио, наравно вашим рукама, завео сам такву дисциплину да нико није смео ни да мрдне, поред мене ти си Мојсило неговао и свој култ, спремао си се за овај дан и ето, он је дошао али зло по тебе, ниси знао да сам ја миљама испред тебе и да си ти и сви твоји пајташи играчке у мојим рукама, Председник заћута и осмотри небо, Дугоухи је стојао иза њега, нека ледена тишина освоји Висораван, ловци су односили одстрељену дивљач у камион, чуло се бректање мотора, појавише се и хеликоптери, неко од генерала рапортира да је све у реду, Поред свих нас који смо радили на одржању твоје власти ипак ми није јасно како си се свих ових година одржао, рече генералмајор Мојсило замишљено, Како, понови Председник, Био сам један једини, само се о мени причало и то оно најбоље, критичаре је гутала ноћ, друго, прешао сам народу у навику и треће, има нешто што не могу да разумем, које је у мени али и у том народу, увек тражи предводника, тако сам ја стао на чело без икаквог дара и заслуга, све што је било добро, сваки закон, други су измислили за мене, ето, тако се одржава власт, тако се постаје вечан, али ипак остаје нешто необјашњиво, како тај народ тако лако баца своју слободу пред моје ноге, кад ми дођу делегације, у појединцима видим љубав према мени али истовремено и жељу да ме убију, да, добро си чуо, та два осећања су помешана, као да кажу: зашто нам седиш на грбачи, и истовремено: шта ћемо без тебе, како да живимо, дакле, њихов проблем је што не живе у себи него изван себе па налазе уточиште у мени, ех, шта ја морам све да издржим, Председник заћута и прутом поче да разгрће жар, али га више није било а печеницу су однели кувари, Добро, зашто ће ти апсолутна власт ако си само човек, упита генерал Мојсило, Зашто си ти хтео да ме уклониш, одговори Председник питањем, Зато да би људима вратио достојанство и слободу, одговори Мојсило, Није ваљда, подсмехну му се Председник, Хтео си да ме уклониш јер ниси могао да поднесеш да целог века будеш други, јер ако има већег проклетства на земљи, онда је то да вечно будеш други, али бићеш, то је моја освета за твоју издају, он се окрете али Дугоухи је био ту, Ако ти имаш сву власт, други су робови, цео народ је у ропству, рече генерал Мојсило, Ту, видиш ниси у праву, ако сам ја на врху не значи да су други потчињени, јер ако су сви потчињени испада да нико није потчињен, Али нису једнаки, сети се, ми смо дошли на власт да их учинимо слободнима и једнакима и у крајњој линији срећнима, очито, твојом халапљивошћу за власт, нисмо учинили ни једно ни друго, а о трећем, слободи, да и не говоримо, рече генерал Мојсило с муком отварајући уста јер је бол од ране сигурно била велика, Ма пусти га, видиш да ужива у нашим мукама, као што је уживао у власти док смо ми за њега радили најпрљавије послове, рече Гвозден Месаревић, То ви не знате, одврати Председник, И пошто не знате шта осећам, немате право ни да судите, Сигурно, рече Гвозден заједљиво, Немој да кажеш да патиш, само то немој, али треба да знаш, има нешто неуништиво: сведоци и брдо записника, онај ко буде хтео, донеће сигуран суд о теби, Ма немој, рече Председник, У то се ти уздаш, али и тамо бићеш оно што си био: зликовац и убица без обзира ко ти наређивао, видно љут, Председник заћута, хартије су учиниле утисак јер су неумољиве, начелник Тајне службе, иако у боловима, био је задовољан што је Председнику задао бар један ударац, Има и за то лека, проговори мајор Дугоухи, Ватра и подметнути други папири у којима цветају руже и певају славуји, О, за то си ти мајстор, одврати Гвозден, Али папири су свуда а добар тумач неће да промаши, Председник је слушао разговор и очито уживао у свађи два љута противника, Сад ми је јасно зашто Капиталац, проговори  генералмајор  Мојсило,  Капитал  је  ту суштина и ти га тајно гомилаш, у свакој општини Капиталац, е, то је стварно много, а оно ац то је наставак, чиста камуфлажа, спремао си се ти Председниче и за те црне дане, јетко рече генерал Мојсило, Па шта, обрецну се Председник, Ми смо материјалисти и атеисти, морамо логички   све   да   предвидимо   па   и   такву могућност коју ти претпостављаш, побуну и пропаст, а капитал то може да заустави.... (....)
         -  Мирољуб Милановић ЛОВ НА ВИСОРАВНИ :роман . – Мало Црниће : Удружење књижевника Србије, Браничевско-стишка књижевна заједница: Библиотека „Србољуб Митић“, 2015. – 166 стр.; 21 цм.. (Едиција Стишки књижевни клуб; књ. 27). 


1.
Овом раду није потребан други увод, можда, до овај гломазни цитат, јер би сваки други био околишење и непотребно
паметовање. Цитат је преузет из поглавља „ЛОВ“, стр. 141 – 144. О каквом је лову реч – о оном најгрозоморнијем кроз векове, о лову већ уловљених. Овај кратки роман је написао писац Мирољуб Милановић рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави. Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски  језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави. - Објављене књиге: Одлагање смрти, приповетке, 1976. Браничево, Пожаревац; Ветрењак, приповетке, 2001. Апостроф, Београд;  Маслачак, 2004. Апостроф, Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића (Никола Милошевић, Стојан Ђорђић, Василије Радикић, Душан Стојковић, Миливој Анђелковић, Мирослав Радовановић, Милосав Ђалић, Срба Игњатовић, Радован Бели Марковић); Пола века ћутања, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века, Огледи, едиција Браничево; Писци отпора, Браничево, Пожаревац, 2012. - Награде: Прва награда Политике за кратку причу Воз 1970. Награда Дрво живота за књигу приповедака Ветрењак, Мобаров институт и Заветине, Београд 2002. Награда Госпођин вир  за Пола века ћутања, Пожаревац, 2009. Прозу и књижевне критике објављивао у: Политици и Борби, затим часописима: Браничево, Багдала, Поља, Траг, Градина, Унус Мундус, Стиг, као и електронским медијима издавачке куће Заветине из Београда. Реч је, ако судимо на основу шкртих библиографских података, о писцу који није многописац и који није баш објављивао - редовно. Овај писац није излазио из простора своје општине, осим времена проведеног у војсци и на студијама. Највећи део Милановићевог живота протекао је у провинцији, тј. на релацији Крвије – Петровац. Иако је живео далеко од престонице и вирова тзв. српског књижевног живота у Србији, Милановић је на свом књижевном почетку (1970) успео да освоји прву награду Политике за кратку причу, а тридесет и девет година после тога и значајну награду Госпођин вир  за „Пола века ћутања“, за књигу есеја, која је означила нов и критички поглед на савремену књижевност са наших простора после победе револуције у Југославији. Та књига је објавила новог даровитог и непоткупљивог књижевног критичара, а то је потврдила и следећа штампана књига есеја Милановића, Писци отпора. Читајући обе споменуте Милановићеве књиге са одушевљењем, можда и чезнући за појавом нових стваралачких личности критичара-писаца, можда сам, подценио приповедача Милановића на рачун писца-критичара? Али зар је то велики грех, зар је уопште грех? То је, да кажемо право, пре могла бити сметња у читању нове књиге овог писца, то јест романа Лов на висоровни...
Нисам одмах прочитао роман, чим се појавио, из више оправданих разлога. Нећу о томе. Разговарао сам, са читаоцима, који су већ стигли да прочитају најновији Милановићев роман. Неки су сматрали да се  појавио - прекасно. Други – да код Руса на ту тему има много бољих књига. „Живот и прикљученија војника Чонкина“. Па и код нас, да има неколико писаца који су ризиковали – рецимо аутор „Црвеног краља“,  или песник Данојлић, аутор песме „Пуна празнина“, те према томе... -  Вршњаци  Милановићеви, Срба Игњатовић, Милисав  Савић, Вук Драшковић, Момчило Селић, сматрају ти читаоци, проговорили су пре толико година о тој  теми – детитоизације,па чак и покојни Исаковић и Ћосић... Слушајући све то помислио сам на разне ствари – сетио сам се једне усмене рецензије  Исаковићевог романа једног сатиричног српског песника пре приличног броја година; песник је тихо говорио своју рецензију романа Титовог комесара а ми смо се хватали за стомак од смеха. Било би добро када би тај песник, још је жив, записао све своје усмене рецензије...
Шалу на страну: У српској књижевности је било пуно „побачаја“ на тему Вође и доживотног преседника СФРЈ, и на врхунцу тих побачаја стоје и последњи романи писаца, који су били комесари и писали хвалоспеве Великом вођи- када је то доносило „профит“, а демократа када је то опет било пробитачно...  Зашто српски књижевници, који су знали Истину, пре свега истину о погубности нихилизма и анархизма, као логичном завршетку европске културе, нису проговорили о томе – о страви? – Да, Селић је објавио чланак, "Страва", који је био трежњење од пијанства титоизмом, од опијености идеологијом, злом и грехом; Селић је постепено оспособљавао себе за разликовање добра и зла и стицао је извесну способност расуђивања, која још увек није благодатна и еванђеоска. Па ипак, личило је то на подвиг - подвиг трежњења себе, трежњењем ума, трежњењем душе од пијанства највећег греха епохе Хокус - покуса. Селић је романом "Изгон" дирнуо у табу - тему послератне југословенске књижевности, историографије; дао је неколико изврсних портрета Титових полицијских функционера; зар није и Селићев отац био један од њих?
Да ли је Селић као писац у стању да довољно зна, и стварно зна шта су добро и зло, нарочито зло, у својим последњим дубинама и суптилним финесама? – питао сам се у своје време, пишући о првом Селићевом роману. Да ли је Селић свестрано облагодаћена,
охристовљена личност која зна до танчина и тајну добра и тајну зла?
Сећам се тих година, када се дигла велика «фрка» кад је објављен Селићев роман, сећам се полемика и Савићевог одрицања од НИН-ове награде.  Сва та «фрка», полемике и остало, промашили су, чинило ми се. Удбаши су ћутали, или говорили  преко својих људи – «великих» и «малих» спавача. Никада се неће појавити мемоари удбаша; већина ће понети у гроб тајне које зна. Таква је служба, кажу. За Удбу су радили многи, па и писци, књижевни критичари дакако. Чак и они за које никада не бисмо ни у сну помислили!
Савић у роману "Хлеб и страх" пише: "Главни судија на процесу Г. Ђ.-у није се - ако је уопште и могао очекивати нешто друго - много прославио. Остаће упамћена изрека, коју су судија и оптужени, као тениску лопту, вратили један другом : да ће их се потомци стидети. Како с а д а (истицање - Б. Т.) стоје ствари, песникови потомци немају разлога да се стиде. Судијини потомци не морају да се стиде једне друге ствари: образложења пресуде. Ако се изузме повод, тај подужи текст (већим делом објављен у "Књижевним новинама", бр. 635, 5. новембра 1981. године - Савић се добро тога сећа, јер је главни и одговорни уредник листа - напомена - Б.Т.) представља врло надахнуто писан есеј о поезији Г. Ђ.- а, нарочито о њеним значењским слојевима. У њему се на индиректан начин демонстрирају песниково умеће и дар да се пева о великом вођи а да га ниједном конкретно не именује" (стр. 155).
Савић још пише: "Невоља настаје са сумњама у ауторство текста. Сасвим је очигледно да га је писао неки књижевни критичар с дугогодишњом и провереном критичарском праксом... За сада он ћути и не тражи књижевну славу која му припада..." (стр. 155 - 156).
Савић се, у свом роману "Хлеб и страх" диви прекрасном образложењу пресуде којом је осуђен песник Г. Ђ., али при том заборавља шта је крајњи домет судијиног прекрасног образложења!
Очигледно је, зар не, да М. Савић ЗНА име тог књижевног критичара, који је стварни аутор образложења пресуде...Да ли неће да га "ода" из страха од Удбе, што је схватљиво, или из неког другог разлога, што тога критичара лично познаје, што му је можда вршњак, што је можда похвално писао о Савићевим пређашњим књигама?...
Слушајући  оцене читаоца најновијег књижевног првенца М. Милановића, вртео сам сумњичаво главом,  јер су сви ти утисци и аргументи (мирно сам обе речи могао ставити под наводнике)  вукли на нешто ванкњижевно, а на ту страну су се нагињали  код нас и официјелна књижевна критика и чланови жирија  најутицајнијих књижевних награда. У суштини, мислио сам у себи, овде нема књижевне критике; овде и официјелна критика и
награде нечему другом служе. Али, треба рећи за потомке: најизвиканија књижевна награда у Србији толико је срозана и не вреди ни лулу дувана, јер се у ствари намешта телефонским каналима, и неким другим. Сем тога, сви писци који су је добили, од првог до последњег, и нису тако велики, како брује наше парохијске новине. Ниједну од тих награђених књига, ево, само после шест година, не чувам на полици изнад свога радног
стола. Затим, и она  награда са именом познатог писца, у суштини, има један једини циљ: да мистификује, да надувава књижевне балоне. То треба да се каже, због оних који су још живи и верују да су нешто посебно: и лауреати и њихове награђене књиге припадају оном што ја зовем шљака историје.
Дакле, највише књижевне награде овде  су, као и многе друге, српски парохијални тзв. књижевни оскари.Бацање прашине у очи. То чине људе, које у овој књижевној
парохији сматрају критичарима, који су написали и по неки успели есеј, али који су у основи пристали на нешто тривијално. Књижевним наградама, официјелна књижевна
критика, која је само полуга владајућег режима, у ствари, покушава да држи на узди - праве и истинске, независне и неприлагођене писце.
Када сам  споменутим читаоцима књижевног првенца Милановићевог  добронамерно скренуо пажњу на то да не разумем њихову аргументацију, они су се можда и наљутили – како могу да «браним» књигу коју нисам прочитао; и нисам ли ја мало болећив према Милановићу као писцу, као што сам у своје време био болећив према С. Игњатовићу?*
Зар су то аргументи? Шта значи то да се један роман, књига, или поема касно појавио? Да ли се „Дон Кихот“ Сервантеса, или „Мртве душе“ Гогоља, или „Записи из мртвог дома“ Достојевског, или „Један дан Ивана Денисовича“, касно појавио? Роман је као дете, као плод, писац се порађа као жена, боље у право време, боље и који  дан касније, него превремени порођај. То понекад уређује и судбина.
_______________

*Алузија на једно место у  роману Белатукадруза «Доктор смрт» (Едиција Браничево, Пожаревац, 2003) :
 (Ево тих питања. - ... Пишете и говорите о стварима о којима се ћути, не бојите се замерања; понекад, ваша критика делује као смела авантура Због нечега сте болећиви, ипак, према неким савременим писцима. Да будем директан : врло афирмативно пишете о једној осредњој књизи С. Игњатовића, у којој има и проблематичних места.
И врло похвално пишете о другој комерцијалној Игњатовићевој књизи, о времену кад су сви били Тито. Зашто Игњатовићу, као писцу и критичару, гледате кроз прсте? Критичару који је омогућио толике књижевне мутанте? Да ли Вас је Игњатовић купио тиме као уредник:
чиме, како? Не морате одговорити, ако не желите...
Ако бих одговорио само на ово последње питање, одговор би био подугачак. Да одговорим на најнепријатнија питања. Није ме Игњатовић ни на који начин купио. Не. Из те његове генерације, ја сам све друге упознао пре Игњатовића (Савића, Јосића, Стевановића); Игњатовића сам упознао, не док сам студирао на Филолошком, не као уредника КЊИЖЕВНЕ РЕЧИ, него много година касније, почетком деведесетих, у једној београдској кафани...Знао сам ја да Игњатовић  постоји, као писац, и пре тога. ... Тако је почело наше познанство деведесетих. Повукао се као критичар... Верујем да спада у важне књижевне сведоке нашег послератног књижевног живота; а његов роман - оглед треба читати и као неку врсту исповести, која није изведена до краја. Не знам када сам престао да му шаљем моје нове ствари? Као слободан стрелац, када је то заиста био, Игњатовић је занимљив писац, и припада зони преливања, коју има неке шансе. Две његове студије треба критички прочитати, пре свега о тзв. прози промене, и студију о поезији песника Флоре (уз изабране песме Флорине)... Мени није потребна подршка као писцу, подршка ма које врсте, ни Игњатовића, нити било кога другога. Довољна би ми била подршка читалаца.Игњатовић је објавио своју магистарску тезу, ПРОЗА ПРОМЕНЕ, о другим писцима, о другим актерима, са којима ја немам додирних тачака. Ја многе од тих актера, својим ангажманом, доводим у питање... Надам се да сам одговорио на оно што те је занимало; али ако мислиш да је одговор непотпун и дипломатски, можемо наставити, кад се видимо, разговор на ову тему. Надам се да си се уверио и ослободио једне своје предрасуде да ја идеализујем Игњатовића. Не; али, он је некако најлошије прошао из читаве те његове генерације, и не само његове, коју је афирмисао, наметао; људски је имати разумевања за то... Ја сам оштро писао и о ЈЕКСЕРАШИМА и о ДЕЦИ СТРАВЕ, слажем се са тобом да данас није згодно подсећати ко су све они у нашем јавном, културном и књижевном животу; понеке сам именовао. Многи су се пресвукли. Питајте Игњатовића: ко је више могао да попије, он или Попа, и зашто није написао књигу о Попи...Питајте га да вам прича, реално, о покојном Зорану Мишићу. Можда ће хтети да вам исприча? ... Колико је стваралачки развој, Игњатовића, као писца текао повољно? - То би, опет, била веома дугачка прича. Која је разлика између, рецимо, Љубише Јеремића, Ђорђија Вуковића, Александра Илића, Радивоја Микића, Александра Јеркова, Јована Пејчића и С. Игњатовића, као критичара? За мене је био занимљив када се од споменутих одвајао. Међутим, Игњатовић већ дуже време не пише књижевну критику... Живи од старе славе критичара...Написали сте много бољу, књижевно уверљивију књигу од ваших претходника, па и С. Игњатовића. Ухватили сте се у коштац са свеобухватном критиком југословенског и европско – светског монолитизма. Вођени, пре свега, духом Свеистине,написали сте незаборавне и истините странице о вечним контролорима писања и о избегавању наших писаца да дају целовиту истину.Што се каже, дошли сте мечки на рупу. То ни један од писаца, које сте макар из сенке потенцијалног критичара подржали (Ковачевић, Селић, Игњатовић) није учинио.- Нисам баш сасвим сигуран да ми је јасно твоје питање до краја. Моја оцена Игњатовићеве књиге КАД СМО СВИ БИЛИ ТИТО је условна. То је књига артистичније и срачунатије и позније писана од књига М. Селића и М. Савића. То је књига, која није коштала много Игњатовића, напротив. Она је донекле занимљивије писана од споменутих претходних. Међутим, не може се поредити, ни са ДЕЦОМ АРБАТА, а некмоли са ДОКТОРОМ ЖИВАГОМ. Томе Игњатовић још није дорастао.
Књиге, писане на комерцијалну тему детитоизације, кад се без последица могло стати мртвом вуку на реп, такве књиге ће бити заборављене и већ су заборављене. Међутим,неће бити заборављена тема разарања Трећег рима у поезији. Два песника који су се том темом бавили директно и индиректно, у своје време, сносили су последице: Ђого, и Александар Лукић. Остали, ФЛОБЕРОВИ ПАПАГАЈИ, па, њима је био важан шићар. Ушићарили су, свако на свој начин... Да завршим овим: тзв. књижевним позориштем сенки доминирају – ФЛОБЕРОВИ ПАПАГАЈИ. Немам међу њима пријатеља, а ни достојних непријатеља. - То је било све...) (128 - 130)

   2  
О разлици између аутора романа Лов на висоровни 
и других српских писаца, који су се окушавали на овој књижевној поледици.

Нико неће ни да зуцне у савременој књижевности српској, тј. у критици, о разлозима споменутих књижевних „побачаја“, и – онда – каква је то критика? И чему служи, осим да замајава и да кружи око главног и горућег, као – како народ сликовито вели – киша око Крагујевца. А такав је највећи део српске књижевности 20 века. Професор гимназије из Петровца на Млави, данас пензионер, оставио је списак свих тих имена у својој незаобилазној и не посебно обимној, али јасно написаној књизи „Пола века ћутања“.Та књига је на директан начин утрла пут неизбежном процесу у српској књижевности – превредновању. Ту књигу је игнорисала тзв. – академска књижевна критика, она што се усидрила на нашим универзитетима, као црви у сиру! Погодите и зашто.
     Крајем пролећа ове године, у време када је завршено публиковање мог есејистичког рукописа Бе­ла ТУ­КА­ДРУЗ УМЕТ­НОСТ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТ ЛЕ­ЧЕ­ЊА у часопису „Људи говоре“ (online верзија), припремљена је и коначна верзија за штампу, али – пара за штамање те књиге није било. За све друге књиге штампане у тој едицији, нашла се нека цркавица, али за ту књигу није било ни цвоњка. И како ствари стоје, ко зна када ће пара за штампање и бити! У тој невеликог обима књизи има и једна епизода, коју вреди навести овде, јер генерално на конретном примеру, пружа илустрацију и прилику, за схватање разлике из горњег поднаслова (оног под бројем 1).
   Поновићу Ви­на­вер зна да је исто­ри­ја срп­ске ли­те­ра­ту­ре не­вер­но пред­ста­вље­на од стра­не струч­ња­ка са уни­вер­зи­те­та (1936) и твр­ди: „Це­ло­куп­на исто­ри­ја књи­жев­но­сти на­ше има да се на­пи­ше по­но­во…“.  То се види свуда и у много чему, скоро на сваком кораку, на први, други, трећи, четврти, пети и енти поглед.
   Пример (истргнут из УМЕТ­НОСТИ  ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТИ  ЛЕ­ЧЕ­ЊА ) : 2) Жи­ри за до­де­лу На­гра­де „Ђор­ђе Јо­ва­но­вић“, у са­ста­ву др Пе­тар Пи­ја­но­вић, пред­сед­ник, Ми­ро Вук­са­но­вић, до­пи­сни члан СА­НУ и др Ран­ко По­по­вић, чла­но­ви, на за­вр­шној сед­ни­ци одр­жа­ној 14. ок­то­бра 2010. од­лу­чио је да На­гра­ду „Ђор­ђе Јо­ва­но­вић“ за 2010. го­ди­ну до­де­ли Алек­сан­дру Јер­ко­ву за књи­гу Сми­сао (срп­ског) сти­ха – са­мо/оспо­ра­ва­ње (Цен­тар за кул­ту­ру, По­жа­ре­вац – Ин­сти­тут за књи­жев­ност и умет­ност, Бе­о­град 2010). Књи­га Алек­сан­дра Јер­ко­ва ис­ка­зу­је нај­бо­ље осо­би­не ње­го­вог кри­тич­ког и есе­ји­стич­ког пи­са­ња у ис­тра­жи­вач­ком од­но­су пре­ма по­е­зи­ји Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа, Ми­о­дра­га Па­вло­ви­ћа, Ива­на В. Ла­ли­ћа, Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа, Ма­ти­је Бећ­ко­ви­ћа, Бра­ни­сла­ва Пе­тро­ви­ћа и Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа. Зна­ње по­е­зи­је, кри­тич­ка ауто­ро­ва свест и мо­дер­ни ме­то­до­ло­шки при­сту­пи, сен­зи­би­ли­тет и уме­ће ине­тер­пре­та­ци­је омо­гу­ћи­ли су Јер­ко­ву да на­пи­ше књи­гу ко­ја по­у­зда­но све­до­чи не са­мо шта је­сте са­вре­ме­на срп­ска по­е­зи­ја, не­го и ка­ко по­е­зи­ја да­нас, ва­ља­но и са по­ве­ре­њем, мо­же да се чи­та и раз­у­ме­ва, ту­ма­чи и вред­ну­је. На­гра­да је до­де­ље­на 25. ок­то­бра 2010. у га­ле­ри­ји – чи­та­о­ни­ци за ти­хи рад пред ви­ше од 80 углед­них го­сти­ју ака­де­ми­ка, уни­вер­зи­тет­ских про­фе­со­ра, књи­жев­ни­ка, би­бли­о­те­ка­ра и чла­но­ва би­бли­о­те­ка…
(...)  Обра­зла­жу­ћи од­лу­ку жи­ри­ја Пи­ја­но­вић је под­се­тио на то да Јер­ков, по соп­стве­ној од­лу­ци, ско­ро две де­це­ни­је ни­је об­ја­вио књи­гу, ти­ме ис­ка­зу­ју­ћи ти­хи про­тест про­тив све­га, про­тив све­та у ко­ме је све из­гу­би­ло сми­сао, па и об­ја­вљи­ва­ње књи­ге. „Да па­ра­докс бу­де пот­пун, Јер­ков је и без ијед­не књи­ге био ви­ше при­су­тан и ви­ше ути­цао на то­ко­ве са­вре­ме­не срп­ске књи­жев­но­стио не­го би­ло ко­ји дру­ги кри­ти­чар (под­ву­као Б. Т.), а са­мо део ње­го­вих из­го­во­ре­них, а не­на­пи­са­них есе­ја мо­гао је да бу­де пре­то­чен у бар јед­ну од­лич­ну књи­гу“, ре­као је Пи­ја­но­вић. Он је ука­зао да је с об­ја­вљи­ва­њем на­гра­ђе­не књи­ге из­не­на­ђе­ње још ве­ће јер Јер­ков, ка­ко би би­ло оче­ки­ва­но, не да­је син­те­зу о срп­ској про­зи, не­го о по­е­зи­ји и пе­снич­кој по­е­ти­ци. – Жи­ри ни­је био у ве­ли­ком ис­ку­ше­њу, у сре­ди­шту Јер­ко­вље­вог ис­тра­жи­ва­ња ни­су би­ли са­мо стих и пе­снич­ки чин не­го по­гле­ди ства­ра­ла­ца о чи­јем де­лу је пи­сао на по­е­зи­ју уоп­ште и де­ла дру­гих пе­сни­ка, об­ја­снио је Пи­ја­но­вић. За­хва­љу­ју­ћи на на­гра­ди Јер­ков је ре­као да је га­нут, али и да га је по ма­ло стид јер је про­шло мно­го вре­ме­на од ка­ко је на­пи­сао прет­ход­ну књи­гу и да је од то­га на­ста­ла и ма­ла ле­ген­да. До­дао је да очи­глед­но ни­је био до­вољ­но чврст у том до­бро­вољ­ном са­мо­изг­нан­ству. „А мо­жда је тре­ба­ло да стег­нем зу­бе и од­ћу­тим век ко­ји је остао за на­ма као и овај што је пред на­ма“, про­ко­мен­та­ри­сао је Јер­ков. „Тих 18 го­ди­на ни­сам на­пи­сао књи­гу о про­зи и ти­ме сам и о се­би и о про­зи хтео не­што да ка­жем. О по­е­зи­ји сам пи­сао мно­го ма­ње и ми­слио сам да је у овим го­ди­на­ма сум­ње и не­за­до­вољ­ства до­бар тре­ну­так да се вра­тим не­че­му што је ипак нај­и­звор­ни­ја књи­жев­ност. Стих, пе­сни­штво је пра­во ср­це ли­те­ра­ту­ре“, об­ја­снио је ла­у­ре­ат.
Јерков је напоменуо да је Ђорђе Јовановић, по коме награда носи име, упркос тешким идеолошким предрасудама имао осећај за литературу. Додао је да би био срећан када би неко у неком његовом тексту пронашао да је колико толико успео да превлада сопствене заблуде и критичко-идеолошке предрасуде. Приметио је да су се времена увек мењала, па тако „није тешко замислити сурово време у коме ће књижевност бити ствар само најмањег броја изабраних који ће се трудити да се што боље склоне од овог и оваквог посттранзиционог назови неолибералног или каквог год друштва“. „Живимо у времену неописиве количине лажи, предмет смо страховите манипулације и страховито смо обманути. Понуђено нам је да доживимо доба слободе у коме ћемо себе осетити као субјекте у друштву, људе који сами пред собом имају могућност да се изразе. Уместо тога подметнут нам је најнижи облик међуљудске злоупотребе, манипулације, и медјске и квазикапиталистичке у којој не видим ни једну једину врлину“, рекао је Јерков констатујући да су нам због тога потребне лепе обмане.
Лепа обмана би била алтернатива, алтернативна историја човечантсва. Од када је света и века људи лажу сами себе да није тако страшно живети и да постоји нешто што је лепо и што је нека врста заноса са којим вреди опстати на овоме свету. Тренуци највећих обмана човечанства који се зову уметност, једини су тренуци са којима се мирно може стати пре суд времена и пред историју“, рекао је Јерков. Јеркова и наше познате писце, како прозаисте, тако и песнике, који су испунили салу библиотеке „Ђорђе Јовановић“, која је у саставу библиотеке града Београда поздравила је и директорка те институције Јасмина Нинков.
Да не би би­ло за­бу­не – тре­сла се го­ра, ро­дио се миш!
Ко­те­ри­ја би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти до­де­ли­ла је из­ви­ка­ну и на­ме­тач­ку ко­те­риј­ску на­гра­ду чла­ну сво­је ко­те­ри­је. Обра­зло­же­ња, де­кор, сим­бо­ли­ка – све је у сти­лу тзв. нај­зва­нич­ни­је, то јест офи­ци­јел­не би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти, са­мо што Ње­га (чи­таj: Мар­ша­ла) или Ње (М. Мар­ко­вић) ви­ше не­ма.
На­гра­да је до­де­ље­на уна­пред, мо­жда и пре не­го што се осу­ши­ла на књи­зи штам­пар­ска бо­ја, јер, за­бо­га, пи­сац ју је за­слу­жио ви­ше из не­ких дру­гих не­по­зна­тих и ванк­њи­жев­них раз­ло­га (од ко­јих је, сва­ка­ко, пр­ви онај, да књи­ге ни­је об­ја­вљи­вао ско­ро два­де­сет го­ди­на! А дру­ги, што је ето, пре­шао на ту­ма­че­ње не­чег дру­гог, жан­ра по­е­зи­је). У По­ли­ти­ци смо мо­гли да про­чи­та­мо је­дан вул­га­ран и оду­ран текст у хва­лид­бе­ном кли­шеу чла­на жи­ри­ја, Пи­ја­но­ви­ћа, глав­ног и од­го­вор­ног уред­ни­ка већ го­ди­на­ма нај­у­ти­цај­ни­јег др­жав­ног и мо­но­пол­ског из­да­ва­ча у Ср­би­ји (по­ред Слу­жбе­ног гла­сни­ка),  ка­ко пред­о­дре­ђе­ног ла­у­ре­а­та хва­ли као вр­сног ауто­ра и кри­ти­ча­ра ко­ји де­це­ни­ја­ма не об­ја­вљу­је књи­ге, али је исто­вре­ме­но у истом пе­ри­о­ду из­у­зет­но ути­ца­јан ак­тер у књи­жев­ном жи­во­ту Ср­би­је!
То је чудо, могуће дакако само у Србији, у којој су могућа и она друга чуда, као онај та­мо не­где на ис­то­ку Ср­би­је ја­рац Ср­ле ко­ји да­је мле­ко!
Да­кле, на­гра­ђе­ни има не­ку на­ма не­по­зна­ту чуд­ну моћ да чи­но­деј­ству­је не ка­ко је то уоби­ча­је­но у књи­жев­ном жи­во­ту, већ не­што што дру­ги кри­ти­ча­ри или пи­сци у Ср­би­ји не­ма­ју!! То је про­сто не­ве­ро­ват­но, при­ча за ма­лу де­цу.
Хва­ли­те не­ко­га због не­плод­но­сти, јер у истом тек­сту Пи­ја­но­вић на­во­ди до­слов­це да већ де­це­ни­ја­ма че­ка ру­ко­пис Чуд­ног Чи­но­деј­ца.
А да до­би­ја са­мо усме­не улич­не есе­је Јер­ко­ва, у ко­ји­ма ужи­ва.
При том, тај уред­ник и гло­ри­фи­ка­тор, не ка­же, да ли су и не­ки дру­ги срп­ски пи­сци би­ли у по­зи­ци­ји, у ко­јој је А. Ј.
На­рав­но да ни­су. На­рав­но да су За­вод, или СКЗ, да не на­бра­ја­мо дру­ге, од­у­век би­ли – на­кло­ње­ни би­ро­крат­ским пи­сци­ма, они­ма што су увек би­ли уз власт све­јед­но ко­је бо­је. Јер­ков, обра­ћа­ју­ћи се на до­де­ли спо­ме­ну­те на­гра­де, твр­ди „Жи­ви­мо у вре­ме­ну нео­пи­си­ве ко­ли­чи­не ла­жи, пред­мет смо стра­хо­ви­те ма­ни­пу­ла­ци­је и стра­хо­ви­то смо об­ма­ну­ти“, па би би­ло са­свим оче­ки­ва­но да се про­тив ла­жи бо­ри, про­тив сва­ке ла­жи, па и књи­жев­не ла­жи. А већ у истом обра­ћа­њу, не треп­нув­ши, он ће пре­по­ру­чи­ти – али ко­ме! – „Ле­па об­ма­на би би­ла ал­тер­на­ти­ва, ал­тер­на­тив­на исто­ри­ја чо­ве­чан­тсва…“ То ле­ги­ти­ми­ше овог „сло­бо­да­ра“…
Ту Јер­ко­вље­ву књи­гу штам­пао је је­дан од оних срп­ских из­да­ва­ча, чи­ји је глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник сте­као леп углед као пе­сник. Пре све­га, по то­ме, што сво­јим нај­бо­љим књи­га­ма, пред­ста­вља ствар­ни и не­у­си­ље­ни по­вра­так срп­ској књи­жев­ној ре­не­сан­си.
Ка­ко је би­ло мо­гу­ће да овај уред­ник ова­кву јед­ну књи­гу, до­сад­ну и не­у­вер­љи­ву, од­бој­ну по мно­го че­му, уоп­ште об­ја­ви?
Ако је то учи­нио да би Би­бли­о­те­ку Ab ovo ком­пле­ти­рао пред­став­ни­ци­ма свих стру­ја да­на­шње срп­ске кри­ти­ке, он­да у ре­ду.
Ка­кве Јер­ков, оди­ста, има ве­зе са по­е­зи­јом? Као по­кој­ни Скер­лић са Абра­ше­ви­ћем и Про­ком Јов­ки­ћем?
Са гну­ша­њем сам про­чи­тао не­у­вер­љи­ви члан­чић „Пу­на пра­зни­на. По­е­тич­ко од­у­ста­ја­ње Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа“. Те­шко је Да­ној­ли­ћа, или би­ло ког дру­гог аутен­тич­ног пе­сни­ка, укло­пи­ти у не­ка­кав уна­пред сми­шљен ша­блон ту­ма­че­ња. Ни­је згод­но, уз­гред бу­ди ре­че­но, ни пи­са­ти о пе­сни­ку друк­чи­је суд­би­не и по­ли­тич­ког уве­ре­ња, од оног ко­ји ви­ше тај­но не­го јав­но за­сту­па ту­мач.
Не­у­ку­сно је, нео­д­го­вор­но, јер се оби­ја ту­ма­чу о гла­ву, ка­да ту­мач со­ли па­мет не­ком ко се као пе­сник, као пе­сник-кри­ти­чар, и као чо­век, по­ка­зао, ко је ре­ски­рао, усу­дио се.
Јер­ков сма­тра да је „нај­бо­ља илу­стра­ци­ја про­па­дљи­во­сти ак­ту­ел­не по­ли­тич­ке сна­ге јед­ног пе­снич­ког де­ла… по­зна­та Да­ној­ли­ће­ва пе­сма „Пу­на пра­зни­на“, ко­ја је, ка­да се по­сле смр­ти Јо­си­па Бро­за по­ја­ви­ла, иза­зва­ла ин­те­ре­со­ва­ње по­ли­тич­ких фо­ру­ма, при­ти­сак на књи­жев­ни лист у ко­јем је об­ја­вље­на и сал­ву ко­мен­та­ра“ (245) – тј. Јер­ков ми­сли да је та­ко ка­ко он пи­ше.
Ту­мач кру­жи око спо­ме­ну­те пе­сме као ки­ша око Кра­гу­јев­ца, као на­рав­но не­ко ко ни­ка­да пе­сму на­пи­сао ни­је; тј. си­гур­но та­кву на­пи­сао ни­је. Па, ка­ко би је и раз­у­мео?
Јер­ко­вље­во кри­тич­ко са­мо­по­у­зда­ње је сим­то­ма­тич­но. Ту­ма­че­ње ове Да­ној­ли­ће­ве пе­сме има ве­зе са по­е­зи­јом и ту­ма­че­њем по­е­зи­је, ко­ли­ко и, по­но­ви­мо, Скер­лић са Абра­ше­ви­ћем и Про­ком Јов­ки­ћем! 
Или ко­ли­ко и тврд­ња да је Ђор­ђе Јо­ва­но­вић упр­кос те­шким иде­о­ло­шким пред­ра­су­да­ма имао осе­ћај за ли­те­ра­ту­ру! То у су­шти­ни сва­шта зна­чи и ни­шта не зна­чи, тј. зна­чи при­год­ну ма­глу. Та­ква дво­сми­сле­ност, или за­ма­гљи­ва­ње, не при­ли­чи јед­ном про­фе­со­ру бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та.
Са гну­ша­њем сам чи­тао не­у­вер­љи­ве ре­до­ве А. Ј., ко­ји су се упи­ња­ли да бу­ду „ана­ли­за“, „раз­у­ме­ва­ње“, иако је од по­чет­ка до кра­ја тај члан­чић је­дан пер­фи­дан по­ку­шај ома­ло­ва­жа­ва­ња и дис­кре­ди­та­ци­је и јед­не со­лид­не пе­сме и јед­ног пе­сни­ка ко­ји се у јед­ном тре­нут­ку сво­га жи­во­та „отео“ са лан­ца.
За раз­ли­ку од пре­хва­ље­ног Да­ној­ли­ће­вог вр­шња­ка не­срећ­ног Миљ­ко­ви­ћа ко­ји је пе­вао оде, зна­те већ ко­ме, Да­ној­лић је у два­на­е­стак сти­хо­ва дао не са­мо ак­ту­ел­ну по­ли­тич­ку пе­сму, стра­ви­чан ко­мен­тар и је­зи­во ис­ку­ство, не са­мо сво­је већ и мно­гих дру­гих ју­го­сла­вља­на (ка­ко би ре­као дру­ги је­дан од­ли­чан и не­ла­жни пе­сник – већ по­кој­ни и ду­бо­ко тра­гич­ни Ми­о­драг Ста­ни­са­вље­вић; за­што о Ста­ни­са­вље­ви­ћу, у сво­јој књи­зи, не­што не за­пи­са? За­што је ишао, уз­гред бу­ди ре­че­но, до­бро ута­ба­ним пу­те­ви­ма? Зар су они нај­си­гур­ни­ји?) : да ли је та сли­ка пу­не пра­зни­не про­из­вољ­на, не­у­вер­љи­ва, на­пи­са­на због не­ког про­фи­та (као то­ли­ке пе­сме у сла­ву дик­та­то­ра), или ју је на­пи­сао чо­век, ко­ји се по­твр­дио као од­ли­чан есе­ји­ста, пре­во­ди­лац, по­зна­ва­лац на­ше и свет­ске по­е­зи­је?
Чи­ме је и ка­ко пе­сник до­при­нео да ње­гов стих скра­ти ти­ра­ни­нов жи­вот?“ (Јер­ков, 247).
А шта је тзв. це­ње­ни ту­мач чи­нио и ура­дио у исто вре­ме ко­је спо­чи­та­ва пе­сни­ку? По­сле то­га, за­што бих чи­тао да­ље, пи­тао сам се; али сам ипак до­чи­тао до кра­ја, по­ма­ло згро­жен др­ско­шћу овог ту­ма­ча, ко­ји се, ето, усу­дио да со­ли па­мет јед­ном књи­жев­ни­ку – ко­ме (она­ко од ока, ка­ко он ина­че про­це­њу­је на бр­зи­ну) ни до чла­на­ка ни­је!
Чо­век ко­ји је по­ста­вио то пи­та­ње уоп­ште ни­је раз­у­мео пе­сму ко­ја му је по­слу­жи­ла као по­вод за ту­ма­че­ње; шта­ви­ше „члан­чић“ је на­пи­сан не да би се ар­гу­мен­то­ва­ло Да­ној­ли­ће­во пе­снич­ко од­у­ста­ја­ње, не да би се по­ја­сни­ла и при­бли­жи­ла „јед­на стра­шна, ра­зор­на ди­ле­ма ко­ја по­га­ђа де­ло Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа ви­ше не­го пи­та­ње успе­ло­сти не­ког ње­го­вог пе­снич­ког или про­зног са­ста­ва“ (Јер­ков, 242), већ из не­ких дру­гих по­бу­да… Ко­је баш и не­ма­ју ни­ка­кве ве­зе са по­е­зи­јом..

*
ПУНА ПРАЗНИНА

            Нема га, истопио се као ледник,
            Прешао у маглу и безвремље,
            Председник, врховни заповедник
            Оружаних снага неба и земље,
            Оде, с ветрином која фијуче,
            Не кану, за њим, ни капља воска,
            Нестаде то чудо што ми је јуче,
            Гледало кроз мозак, и иза мозга,
            Тај лажни цар, теорема
            Криво постављена, та Голгота
            Смисла и истине – и кад га нема
            Опет је део мог живота!
                 Милован Данојлић
*
За разлику од споменутих или неспоменутих српских писаца (изузимам песнике  Гојка Ђога, и Александра Лукића),  бавећи се парадигмом и Стравом тираније ЈБТ, Мирољуб Милановић, није пошао трагом, рецимо Душка Ковачевића, који је узгред описивао  «преседнички лов», ни трагом публицистике и фељтониста, већ широким друмом апсурда, и већ заборављеним стазама песника  «пуне празнине» : усудио се и дошао «мечки на рупу», како обични људи кажу. У цитату којим овај рад почиње, преузетом из једног од најбољих поглавља  Милановићевог романа, уверљивио је дата демонска, сатрапска  и манипулаторска природа Преседника. Ко је главни јунак у овом Милановићевом роману -  јелен Капиталац, или Председник и његови потчињени? Капиталац или капитал? Лепота или корист?  «Па зар лепота није важнија од пуних чинија меса справљених за неке белосветске касапе», често је питао Гута Чорбић, управник ловишта, а председник општине «Глоговац му је давао знак да се уздржи од таквих питања, задирала су у његове интересе», читамо на 25 стр. романа. Председник општине Глоговац, при крају романа, и после лова на Висоравни, постаје премијер владе. Ето, такви ликови постају «премијери.»
«Шта лепота, готово се окомио на управника, Добро, рекао је управник, васпитај вука и он ће бити јелен, одговорио је управник на Глоговчеву тираду, Али ти си рекао лепота, Јесам, и остајем при томе, Чему она служи, Па зар мора да служи, Мора, драги мој, рекао је Глоговац, све нечему мора да служи,  Онда лепота свему служи и ако се поштује и уме да види, јача је од свега што постоји, рекао је управник, Добро, нека ти буде, само знај, корист је најважнија, те твоје идеје задржи за себе, а и сећања обуздај, видим да је и теби и ловочуварима тај Капиталац важан, али увек знај, он припада Председнику ове државе...»
Милановићев роман не чита се брзо и лако (барем је тако било у мом случају), књига није написана за забаву, већ да ефектно дочара стравичну  природу апсолутне власти. У том смислу, Милановић је одабрао одличан наслов за свој првенац-роман, објављен у његовој  68. години. Већ и та околност није за подцењивање. Многи су покушавали да напишу Титоник, књигу која би раскринкала заповедника фаталнога брода, од Данила Киша  и Предрага Чудића, до писца ових редака, али се већини није дало, бојим се зато што нису имали довољно храбрости, да задру у оно што је суштина тога лова, који тако иронично и стваралачки надмоћно описује Милановић, следећи једног песника у прози какав је био Гогољ.


3. 

Трагом руске пословице која гласи: »Није ти огледало криво што ти је њушка гадна«. 
 Или -   о Гогољу, прикази власти, пошлости  (преузето из књиге  Набокова   „НИКОЛАЈ ГОГОЉ. Животопис“)


Хисторијат извођења Гогољева комада Ревизор на руској сцени и велике граје која се око њега подигла нема, наравно, много везе с Гогољем, предметом ових записа, али неће бити наодмет да се каже која и о тим споредним стварима. Будући да је било неминовно да ће припросте душе видјети у том комаду социјалну сатиру уперену против идиличног система службене корупције у Русији, човјек се мора упитати какве је наде имао писац или тко други да ће тај комад икад бити изведен. Цензорска комисија била је, очито, скуп пузавих тиквана или надутих будалчина као што су сва таква тијела, а сама чињеница што се један писац одважио да не прикаже државне службенике као аптрактне фигуре и симболе надљудских врлина, бијаше злочин од којих су цензоре морали подићи срси по дебелим леђима. Да је Ревизор случајно највећа драма која је икад написана на руском језику (и никад послије ненадмашена), није, дакако, тој комисији уопште могло пасти на памет.Али, догодило се чудо; врста чуда која се изванредно слаже с физиком Гогољева свијета постављеног наглавце. Врховни Цензор, Онај изнад свију, Чија је божанска разина била толико висока да су му погани људски језици једва смјели изустити име, блистави, тота-литаристички Цар главом, у наступу сасвим неочекиване раздраганости, заповједио је да се комад одобри и изведе.Тешко је погодити што се Николају I свидјело у Ревизору. Човјек који је неколико година раније исписао црвеном оловком по рукопису Пушкинова Бориса Годунова плитке напомене и савјетовао аутору да ту трагедију претвори у роман по узору на Waltera Scotta, и опћенито био имун на аутентичку литературу као и сви владари (не искључујући ту ни Фридрика Великог ни Наполеона), тешко да је могао видјети у Го-гољеву комаду нешто више од јефтине комедије. С друге стране, чини се исто тако невјеројатним да је једна сатирична фарса (ако начас предочимо себи да је нетко имао такву илузију о Ревизору) могла привући уображеног цара без смисла за хумор. Претпостављајући да је тај човјек имао соли у глави — барем колико један политичар — па закључити да је толико уживао у помисли како ће та комедија својски уздрмати његове вазале да је био слијеп пред опасношћу да ће се и човјек с улице придружити царском весељу, значило би потцјењивати количину те соли. Заправо је забиљежено да је након премијере цар изјавио: »Сваки је добио своје, а ја највише«, а ако је то истина (по свој прилици није), рекло би се да је цару ипак пукла пред очима еволуциона веза између критике корупције под становитом влашћу и критике саме те власти. Не остаје нам ништа друго него да претпоставимо да је одобрење да се тај комад изведе била посљедица царевог изненадног хира, баш као што је и појава таквог писца као што је Гогољ био резултат сасвим неочекиваног порива доброг духа.... Мото је драме руска пословица која гласи: »Није ти огледало криво што ти је њушка гадна«. Дакако да Гогољ никад није правио портрете — служио се огледалом и као писац живио у свом свијету огледала. Је ли читаочево лице било наказно или лијепо није било ни најмање важно, јер не само што је то огледало израдио сам Гогољ и што су се у њему посебно преламале зраке, него је и читалац, кому је та пословица била упућена, припадао том истом гогољевском свијету с главама као у гуске, свиње, свраке, или с главама које нису ни на шта налик. Чак и у својим најслабијим дјелима Гогољ је био мајстор у стварању властитог читаоца, што је привилегиј великих писаца. Тако имамо круг, затворени обитељски круг, могли бисмо рећи. Тај круг није отворен свијету. Третирати ту драму као друштвену сатиру (опће мишљење) или као моралну сатиру (Гогољев закашњели исправак) значи ништа не схватити од ње. Лица Ревизора, без обзира на то могу ли се имитирати крвљу и  месом или не могу, била су истинита једино  у том смислу што су била истинска створења Гогољеве маште. Русија, та земља горљивих ученика, почела је одмах врло савјесно живјети у складу с тим утварама — али то је био њезин проблем, а не Гогољев. У Русији Гогољева доба подмићивање је цвало исто онако лијепо као што је цвало, и цвате, посвуда у Европи — а  с друге стране,  нема сумње да је у сваком руском граду у Гогољево доба  било кудикамо одвратнијих хуља него што су били они доброћудни лупежи у Ревизору. Ја никако  не подносим људе који воле да литература буде одгојна или поучна, или национална, или здрава као сируп  од јаворова сока или маслиново уље, па само зато непрестано дрндам о тој прилично испразној страни  Ревизора..... »... А Допчински је већ прстом дозвао гостионичара, знате, оног Власа: жена му прије три тједна родила, живахан синчић, и тај ће, као и отац, држати једног дана гостионицу ...«Пазите само како је новорођенче Анонимус Власович успио одрасти и проживјети цијели један живот у року од једне секунде! Рекло би се да засоптано казивање Бопчинскога изазива интензивно врење у овом свијету иза кулиса гдје се узгајају ти хомун-кулуси.Има још тога. Установљено је да су се у соби у којој је одсјео Хлестаков — тобожњи ревизор — неки официри који су такођер били пропутовали прије неког времена кроз град били потукли око карата (......) Када Хлестаков дође у градоначелникову кућу и почне се, у најславнијој сцени руског театра, разметати пред дамама, споредна лица која испадају из његова говора (потпомогнута напокон његовом прирођеном брбљавошћу и градоначелниковим вином) нису, да тако кажем, истог соја као она која смо већ упознали. Ова су нова лица лакшег, готово прозрачног састава, у складу са Хлестаковљевим темпераментом који се прелијева — фантоми прерушени у државне службенике, раздрагани вражичци што прискачу у помоћ свестраном ђавлу који говори као из Хлестаковљева трбуха. Дјеца Допчинскога, Вања, Лисанка, или гостионичарев синчић, доиста негдје постоје, али ови уопће не постоје. Алузије су претворене у илузије. Међутим, услијед крешенда Хлестаковљевих лажи, покретачка снага тих метафизичких бића више дјелује својим реакцијама на ток комада него што је дјеловало идилично поцупкивање оних човјечуљака у позадини првога чина.»Ех, Петроград!« узвикује Хлестаков. »То је оно што ја зовем живот! Ви можда мислите да сам ја обичан преписивач? [као што и јест]. Ни говора, да знате само како сам добар са шефом одјела! Дође тако до мене па ме потапше по рамену и вели: 'Дођи, брате, к мени на ручак!' Ја вам у одјел завирим само на тренутак, тек толико да кажем: ,Ово овако, оно онако'. А онда оно шкрабало, преписивач, само овако иде пером — тррр, тррр, дрља ли дрља [дугим отегнутим гласом]. Хтјели су ме чак промакнути у чин колешког асесора [опет живахним гласом]. Али сам си ја мислио: што ће ми то? Потркало [потркала су у Русији били брадати људи] трчи за мном са четком у руци уза степенице и вели ми: ,Допустите, господине, да вам само малчице очистим ципеле'.« Послије ћемо тек дознати да се то »потркало« зове Михеј и да пије као спужва.Надаље, кад су једном, према Хлестаковљеву казивању, војници изјурили из стражарнице да га свечано поздраве: »Послије ми је рекао њихов официр, с којим сам иначе добар: ,Боме, брајко, збиља смо мислили да си врховни командант!'«Кад распреде о својим боемским и књижевним познанствима, појављује се чак и вилењак који представља Пушкина: »Добар сам и с Пушкином. Колико сам му само пута рекао: ,Па како је, брате Пушкине?' А он ће мени: ,Па тако, брате, иде некако .. . Врло је оригиналан!«
...Ето вам пошлости у идеалном облику. Сад је јасно да ријечи тривијалан, јефтин, намјештен и тако даље не обухваћају аспект који је тај израз попримио у овом епу о плавокосом пливачу и два лабуда које милује. Али није ни потребно путовати толико далеко у простору и времену да би се нашли добри примјери. Отворите прву ревију која вам је при руци и сигурно ћете наћи нешто слично овоме: радио-апарат (или аутомобил, или хладњак, или сребрни прибор за јело — било што) први пут пред сретном обитељи: мајка је склопила руке од силног одушевљења, дјеца се начетила око ње, горе од нестрпљења, најмлађи члан и пас истегнули вратове до руба стола на којем је устоличен идол; чак и бака, озарених бора, извирује однекуд из позадине (заборавивши, ваљда, јутрошњу грозну свађу са снахом); а мало по страни, весело заривши палчеве у пазуха свога прслука, прекрижених ногу и ужагрених очију, славодобитно стоји тата, поносни дародавац.Обилата пошлост што избија из таквих реклама не потјече од преувеличавања (или измишљања) дивоте овог или оног потрошачког артикла, него од наговјештаја да се врхунац људске среће може купити и да таква куповина на неки начин оплемењује купца. Дакако да је свијет који такве рекламе стварају прилично безазлен сам по себи, јер сватко зна да их измишља про-извођач подразумијевајући да ће се купац придружити тој тлапњи. Најзабавније у свему томе није то што је то свијет у којем нема више ничег духовног доли занесених осмијеха људи који послужују или једу божанствене кукурузне пахуљице, нити свијет у којем се игра осјетила игра по буржоаским правилима (»буржоаским« у флоберовском, а не у марксистичком смислу), него то што је то врста сателитског свијета сјена, у чије стварно постојање не вјерују у дубини душе ни продавачи ни купци — поготово у овој мудрој и тихој земљи.1Ако пропагандист жели приказати згодна дјечака, он ће га обдарити сунчаним пјегама (које, успут буди речено, у скромнијим стриповима попримају грозне облике налик на осип). Тада је пошлост изравно везана за једну заборављену конвенцију малчице расног типа. Добри људи шаљу нашим осамљеним војницима умјетне ноге пресвучене свилом и обликоване према ногама особе како припрема такву ногу у једном часопису који је свјетски познат добављач пошлости. Пропаганда (која не би могла опстати без обилате потражње' и испоруке пошлости) испуњава књиге љупким колхозницама и облацима ношенима вјетром. Бирам ове примјере на брзину и насумце —Encyclapedie des Idees Recues, о којој је Флауберт сањао да ће је   написати једног дана, било би много амбициозније дјело.Литература је једно од њезиних најбољих узгајалишта, а под пошлом литературом не мислим само на ону врсту која је позната под именом »шунд« или »жута штампа«. Очити бофл садржи понекад, за дивно чудо, гдјекоји здрави састојак који свесрдно цијене дјеца и припросте душе. »Супермен« је недвојбено пошлост, али је то пошлост у тако благој, непре-тенциозној форми да није вриједна спомена; старе бајке садрже, што се тога тиче, исто толико тривијалне сентименталности и наивне вулгарности колико и те приче о модерним супер-убојицама. Пошлост је, да поновимо, посебно снажна и опака када лажност није очигледна и када се сматра да вриједности које она опонаша припадају, с правом или не, највишој разини  умјетности, мисли или осјећаја. То су оне књиге које се тако пошло приказују у књижевним додацима дневних новина — бестселери, »узбудљиви, дубоки и лијепи« романи, управо те »узвишене и снажне« књиге садрже и дају саму есенцију пошлости. Случајно су ми на столу новине у којима се преко читаве стране рекламира један роман, који је лажан од почетка да краја, а својим стилом, својим незграпним поцупкивањем око узвишених идеја и апсолутним непознавањем онога што је аутентична литература била, што јест и што ће довијека бити, необично ме подсјећа на оног Гогољевог пливача који милује лабудове. (.......)
Роман о којем је овдје ријеч можда је заиста потпуно поштен и искрен (као што се то већ каже) покушај аутора да напише нешто до чега му је много стало — и сасвим је могуће да у том несретном послу није имао никакве комерцијалне тежње. Невоља је у томе што искреност, поштење, па и права. доброта не могу спријечити злодуха пошлости да присвоји ауторов писаћи строј, ако човјеку недостаје генијалности и ако је »читалачка публика« оно што накладници мисле да јест. Најгоре је код те пошлости то што је врло тешко објаснити људима зашто је једна одређена књига која је, рекло би се, набијена племенитим чувством и суосјећањем, и која успијева задржати читаочеву позорност  »на теми врло  далекој   и од несклапних текућих догађаја«, много, много гора од оне врсте литературе за коју ће свак признати  да је јефтина.Из ових примјера које сам овдје навео ваљда је јасно да пошлост није само оно што је очито безвриједно, него и оно што је тобоже важно, тобоже лијепо, тобоже паметно, тобоже привлачно. Попис књижевних ликова који оличавају пошлост (и који се на руском могу назвати пошљаки ако су мушки, а пошљачки ако су женске) обухватио би Полонија и краљевски пар из Хамлета, Flaubertova Rodolpha и Homaisa, Лајевског из Чеховљева Двобоја, Joyceovu Mariоn Bloom, младога Blocha из A la Recherche du Temps Perdu, Maupassantova Bel Amija, мужа Ане Карањине, Берга из Рата и мира и многе друге ликове из свјетске књижевности. Социјално усмјерени руски критичари видјели су у Мртвим душама и у Ревизору осуду социјалне пошлости што је избијала из кметовске, бирократске, провинцијске Русије, те тако нису схватили оно најважније. Гогољеви су јунаци само случајно руски властелини и државни службеници; њихова замишљена околина и друштвене прилике посве су неважни фактори ....... Штовише, њихова околина и прилике, какви год били у »правом животу«, бијаху подвргнуте темељитој пермутацији и реконструкцији у лаборато-рију Гогољева осебујног генија, тако да је (као што сам већ напоменуо у вези с Ревизором) исто тако узалудно тражити у Мртвим душама аутентичну руску средину као што би био покушај да се стекне предоџба о Данској на темељу оне мале афере у облачном Елсинору......
....Мртве душе нуде позорном читаоцу збирку подбухлих мртвих душа које су припадале пошљакима и пошљачкима, описаних с оним гогољевским гуштом и обиљем чудноватих појединости, што све скупа уздижу до разине колосалне епске поеме, а »поема« и јест заправо суптилни поднаслов што га је Гогољ дао Мртвим душама. Има у пошлости нечега зализаног и заобљеног, и тај сјај, те глатке облине привлачиле су умјетника у Гогољу. Големи сферични пошљак Павел Чичиков који једе смокву са дна шалице млијека што га пије да разблажи грло, или који у кућном капуту плеше насред собе поскочницу тако да предмети на полицама поскакују у ритму његова незграпног ђипања (што завршава тако да се заносно лупи у де-бељушкасту стражњицу — своје право лице — руменом петом голе ноге, лансирајући самог себе у прави рај мртвих душа), то су све слике које надилазе безначајније варијанте пошлости што се могу разабрати у досадној провинцијској средини или у ситним гријесима ситних службеника. Али чак и пошљак Чичиковљевих колосалних димензија неминовно има негдје на себи какву рупу, пукотину кроз коју видите црва, малу смежурану будалу што лежи сва скврчена у дубини вакуума премазаног пошлошћу.
... Разлика између људског вида и слике коју прима плоснато око инсекта може се успоредити с разликом између клишеа у полутону израђеног од најфиније колор-плоче и одговарајуће слике направљене врло грубим пројицирањем какво је уобичајено у репродуцирању слика у обичним новинама. Иста та успоредба вриједи и за начин на који је Гогољ видио ствари и за начин на који виде ствари просјечни читатељи, и просјечни писци. Прије њега и Пушкина, руска је књижевност била полуслијепа. Од форми је запажала само обрисе које контролира  разум: није видјела боју саму за се, него је употребљавала тек отрцане комбинације слијепе именице и придјева који је прати као пас, што је Европа наслиједила од антике. Небо је било плаво, зора рујна, лишће зелено, очи љепотице црне, облаци сури и лако даље. Први је Гогољ (а за њим Љермонтов и Толстој) уопће запазио жуту и љубичасту боју. Тврдња да небо може бити блиједозеленкасто кад сунце излази, или снијег јаркоплав кад је ведро, доимала би се као херетичка бесмислица такозваном »класичном«  писцу, навикнутом на круте конвенционалне схеме боја француске књижевне школе XVIII стољећа.
       (Цитати су преузети из споменуте књиге Набокова   - у преводу Златка Црнковића- , штамшане у библиотеци итд , у Загребу, 1983 -  у време кад су покренуте  београдске „Заветине“, стр. : 40 – 41, 46-47, 52, 53 – 54, 70 – 72,  73-74, 88-89 )


Нису ли ови изводи и  предуги и претерани? И није ли помало и ово поређење  писца једног романа-првенца са Жиром  из кога су изникли горуни, тј. највећи  руски романописци мало натегнуто?  Нека врста  локалне, српске, лукићевске пошлости, мистификације?
Неверним Томама предлажем да прочитају  Пола века ћутања, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века – прву књигу есеја професора  гимназије у Петровцу н/м. Неверних Тома је увек било, биће их и данас и сутра. 
Те, 2009. године, негде крајем године, у време заседања годишње скупштине УКС , тј. у паузи те скупштини, колега који је  студирао заједно са мном, упитао ме је дирекнто: „Је ли, тај Милановић не постоји? Ту књигу – тј. Пола века ћутања – су написала Браћа Лукић?“ 
Зинуо сам од чуда! А онда ми је прорадио мозак; извадио сам мобилни из џепа и изабрао Миленовићев број и позвао га, и док сам чекао да се јави, рекао сам колеги: Милановић је наш колега, земљак, чак је и члан УКС,... Утом се Милановић огласио. Дао сам  поглед очима колеги који је сумњао у Милановићево постојање да преузме мобилни и поразговара са Милановићем; али колега се измицао.  – Ево о теби причамо, Милановићу, то јест о твојој књизи...

Лукићи пишу своје књиге и објављују своје и рукописе других писаца за које бог одреди. Милановић је писац којему нису потребни помоћници, подупирачи и не дај боже неки други вешти мештри који ће његове рукописе кратити, дотеривати, лицкати и дописивати! Може се упоредити са Гогољем, ако ни по чему другом, а оно  по следећем. Набоков  пише да, ако баш желимо „чињенице“, „да видимо што је Гогољ познавао од провинцијске Русије. Осам сати у гостионици у Подолску и тједан дана у Курску, остало је видио кроз прозор путничке кочије, тому је још додао успомене из своје апсолутно украјинске младости проведене у Миргороду, Нежину и Полтави – сви ти градићи, пак, леже далеко изван пута који је превалио Чичиков...“  И Милановић је многе године свога живота провео  дубоко у провинцији – између родног села и варошице, у којој је живео као професор књижевности. Из тих тзв. „петровачких оквира“ излазио је кратко као студент, као сезонски радник – грађевинац док су се зидале викендице и виле југословенске пошлости у Гроцкој; јер од најранијих својих дана, Милановић није био „татин син“, није му била наклоњена судбина; ништа му није ишло на руку;  па ипак,  нисам чуо међу свима које познајем неког да са таквом љубављу говори о свом оцу или о маћехи, као Милановић. Гогољ је много тога, „остало“ (као пише Набоков)  видео „кроз прозор путничке кочије“ , а Милановић  је гледао кроз неки свој скривени, необични дурбин,  и српска пошлост  коју је видео, и тугу и апсурд који су избијали из титовске, бирократске, самоуправно једноумно усмерене провинцијске Југославије, и слободу сапету и нагарављену... Не може се сасвим тачно рећи да ли је Милановић убедљивији као приповедач (како је и почео) или као критичар-писац; и мислим, верујем да би било питање месеца или године када би овај вредни професор могао да нас изненади неком новом књигом  попут Енциклопедије уврежених идеја (читај заблуда), какву је сањао да напише, сестите се, Флобер – да се у живот писца није умешала болест. У свом првом и кратком роману Милановић описује један лов на висоравни, какав је био веома популаран и какав је практикован све док је био жив и ходао земљом главни протагонист Милановићевог романа, - лов уловљених – далеко од очију јавности. Тај лов је на неким местима раван  догодовштинама и путешествијима једног Чичикова, својеврсног хохштаплера (какав је донекле и Милановићев Председник) и, заврзламама и понорима српске и балканске пошлости. Једини лов у који би се Милановић могао упустити не више као дете већ као прави ловац могао би бити лов на остварење снова, који су измакли многим другим писцима који су живели у временима пре њега.

**
Милановић је написао  роман не тежећи да његова књига буде  «реална, политичка»; Милановићев роман је друкчији, пустолован, кафкијански, без публицистичких плићака. Међу савременим српским писцима, мало је оних са којима би се најновији Милановићев роман по замисли или према ставу  према лажи и манипулацији могао поредити; можда поиздаље  са романом  „Доктор Арон“ В. Драшковића*, или (делимично)  са  романом- огледом „Како ми је жаба улетела у уста или о самосазнавању“  Србе Игњатовића? Али ту би била и једна неизбежна невоља овог поређења,имајући у виду околност да је Милановић довео у питање на један индиректан и лежеран начин  Игњатовићеву магистарску тезу о прози промене у целини (у својој књизи „Пола века ћутања“).
__
*
Истичући да је Драшковић писац великог животног, политичког, и списатељског искуства, оснивачи награде навели су и да се његов нови роман можда неће допасти потомцима, пријатељима и продуженим рукама оних које доктор Арон жигоше псовком (“комунистичка олош”), као и да ће га “чланови жирија официјелних илити наметачких књижевних награда у овој земљи игнорисати, како већ и приличи једном свету који је писац критиковао на најделотворнији начин”.
“Испричан дискретно, роман започиње бегом од самоће доктора Арона, лудницом, а завршава се симболично, сном, и тешким питањима, које савремена српска проза изврдава. Прелистајте поново почетак Мановог Доктора Фаустуса. Ман започиње свој роман као привремену биографију генијалног музичара, и Драшковић је изнашао сличан, добар почетак. Али пре тога је скупио и пронашао грађу, и добар подстицај у пакленим круговима те грађе. Грађе - која - у стварности није ни изблиза расветљена у нашој уметничкој прози на адекватан начин. Више је било покушаја да се расветли агонија и драма тзв. Титоника, али су резултати изостали”, наведено је у образложењу одлуке о награди Драшковићу.
Како је наведено, Драшковићев Доктор Арон, као лик, разликује се од Гетеовог или Мановог Фауста по томе што је са богатим психијатријским и другим мистичким искуством стремио оностраном, што је раскидао савез са ђаволом.
“Људски је признати да је Вук Драшковић написао уверљив и реалан роман, изузетно убедљив, а то је оно што се тражи од писца и зашта му се мора скинути капа, роман који се неће допасти ‘дремљивим и острашћеним совама’ у земљи у којој живи, а који су навикли на угодност лажи (без обзира ма ко да су они: новинари, критичари, политички неистомишљеници, државни песници, иницијалима потписани аутори и уредници редакцијских коментара, промашени и једноумни људи, разочарани следбеници В. Драшковића, и многи други)... Драшковић је писао свој најновији роман, не да би ликовао, колико да би олакшао своју патњу. Он није улепшавао истину, коју је дуговао себи, и својим читаоцима. Некоме се то можда неће допасти? Па шта? Зар се књиге пишу да би се неком допадале?”, наведено је у образложењу. (преузето са интернет локације: http://knjige.kombib.rs/doktor-aron  )
        У мом роману «Доктор смрт» постоји и ова мало дужа реченица: «Међутим, ни један од српских писаца, ни Селић ни Савић, па ни Срба Игњатовић – ова последња тројица су скоро вршњаци, и Деца страве,  нису написали, на жалост, књигу која би раскринкала «Мајстора историје» и његову Хокус –покус Мајсторију – југословенску верзију!»  ( стр. 104). Она је верујем тачна и у то у оном смислу, који ми је данас јаснији, што су те књиге патетичне, писане на о-рук, и заглибљене у блату и мраку посттиоизма до гуше. Да би такве књиге постигле жељенији ефекат и да би им се веровало више, потребно је било да се опсесије њихових аутора још «слегну», да прође још времена, чини ми се. Потребно је било много више ироније и хумора, дакако. То је изгледа схватио Мирољуб Милановић   у свом првенцу-роману, врло добро. Читајући Милановићев роман, ти његови први читаоци, читали су више себе него сам роман!


УМЕСТО  ЗАКЉУЧКА

Критичар-писац  Милановић  помогао је песнику и писцу Милановићу.
Као критичар, Милановић је дошао у српску књижевност из најнеочекиванијег правца, и неутабаном стазом кренуо, против књижевних фушера и свих измећара власти, не опраштајући никоме -  ни онима који су се узвисили веома високо - године и дела у служби пошлости. Видите, ја упорно инсистирам  на том Набоковљевом изразу, оболео сам од дугогодишње симпатије према пошлости  а не од овог сезонског грипа. Утврђујући суштину пошлости, Набоков наводи и енглеске речи које „изражавају неке, иако и нипошто не све аспекте пошлости“, ево приближних значења тих наведених речи: јефтин, патворен, обичан, прост, дречав, преважан, неукусан, инфериоран, јадан, тричав, недостојан, накинђурен, траљав.... Против две штамане књиге Милановићевих критика, књига невеликог обима, устало је ћутање комплетне српске официјелне књижевне  критике; колико знам (и дневне штампе). Колико је уопште објављено новинских приказа, ових књига?
Зашто је то тако код нас Срба – зашто је потребно да неки писац умре, да буде комеморација, па  да се  тек онда каже: Да, био си бољи, убедљивији и вреднији, духовитји и  већи инаџија од многих других од нас осталих, што те испраћамо?
Не идем на помане (срећом: и  не зову ме више, ни тзв. „пријатељи“, ни  окорели и задрти непријатељи) – сигурно бих се од свих најцрњих пошлости исповраћао!
Милановићев роман је штампан у само  300 примерака. 
Као каква песничка збирчица, на жалост.
Одувек је у Србији било више песника него стаклорезаца. И много више има врана и гаврана, него коња. Волова и оваца има мање од домаћих паса.
А правих ратара и сељака има колико и рушевина камених градова из средњег века. Што се тиче полутана, атеиста и шпекуланата, та сорта се намножила. Има их као плеве. И та сорта се почела укрштати са змијама, косоокима, Кинезима, Циганима и потоцима српске пошлости.
А онај јелен, намењен фамозном Председнику, главном јунаку Милановићевог романа, ваљда је на Висоравни, хипотетичкој Висоравни, оставио довољно потомака, пре него што је устрељен,  које криволовци нису стигли да упуцају, ваљда,  надајмо се? И које ће кренути да траже писци који надолазе, из најнеочекиванијих праваца Србије, као и сам Милановић, како написах...
         Почетком новембра 2015.                                           Б. Тук.

Нема коментара: