(...)Ivo Andrić je, za života, često šetajući Donjim gradom, u blizini slavoluka princa Evgenija, pratio sa uzbuđenjem iskopavanje arheologa. Andrić je sa uđenjem posmatrao "do polovine otkopanu kapiju iz keltskog vremena, koja je nekada vodila ljude nekud, zatvarala im ili otvarala prolaz", i koja se nalazila "pod zemljom, dva i po metra ispod površine puteva kojima se mi danas krećemo". Andrićeva misao se nije mogla zaustaviti, i on je, ne jednom, "video ljude i naraštaje koji će se, posle hiljadu godina, isto ovako ili ili klonuli, tužni ili radosni, kretati novom površinom koja će biti dva ili tri metra iznad ove naše sadašnje".
Lukić ima jednu zanimljivu pesmu Prvi put uspeh da šepam divno priviđenje (v. u knj. ZMIJA ČUVARKUĆA), u kojoj pesnik silazi u, nepoznato čitaocu, "podzemlje / rezidencijalne palate nekog velikodostojnika / prethrišćanske ere. Kakvih / još mora imati, zatrpanih / zemljom u Podunavlju..." Pred taj ulaz nije ga doveo, kako sam kaže, "Birokrata / ovog vremena, ni pesnik Kavafi", već - pretpostavljamo - njegov nemir, Svemisao. Lukićeva misao ne može se zaustaviti. Lukića nije opio optimizam, kojega je svuda bila oko njega u njegovoj mladosti. Na vreme se ovaj pesnik okrenuo ezoteriji i alhemiji, alhemiji - prevashodno : zato što je alhemijski proces fenomen duhovnog pročišćenja. Čovek postaje slobodniji i posebniji što više zna...
Za ovog pesnika je, u stvari, važna jedino "vrsta obuzetosti / koja je urezala brazdu u duhu".
Lukić je našao sreću prema duhu i on, kao i Pol Valeri, ne traži od sreće "ništa do fizike i hemijske uslove slobode duha - blagost, svežinu, mir, prostor, vreme, pokret - prema potrebi".
Slavinu koju je otvorio ili koju je upravo zatvorio, i iz koje teče samoća ili snoviđenje, bregovi ili potok, reka ili lepotica.
Ovog pesnika raskoš ne privlači. Jer on kao i Valeri, ne voli "lepe stvari". Privlači ga da ih pravi, zamišlja, ostvaruje. Čim je stvorio, napravljeno postaje otpadak. Iverje. To je pesnik koji pretvara nered u red. Ali čim se stvori red njegova je uloga završena...
Lukić ima jednu zanimljivu pesmu Prvi put uspeh da šepam divno priviđenje (v. u knj. ZMIJA ČUVARKUĆA), u kojoj pesnik silazi u, nepoznato čitaocu, "podzemlje / rezidencijalne palate nekog velikodostojnika / prethrišćanske ere. Kakvih / još mora imati, zatrpanih / zemljom u Podunavlju..." Pred taj ulaz nije ga doveo, kako sam kaže, "Birokrata / ovog vremena, ni pesnik Kavafi", već - pretpostavljamo - njegov nemir, Svemisao. Lukićeva misao ne može se zaustaviti. Lukića nije opio optimizam, kojega je svuda bila oko njega u njegovoj mladosti. Na vreme se ovaj pesnik okrenuo ezoteriji i alhemiji, alhemiji - prevashodno : zato što je alhemijski proces fenomen duhovnog pročišćenja. Čovek postaje slobodniji i posebniji što više zna...
Za ovog pesnika je, u stvari, važna jedino "vrsta obuzetosti / koja je urezala brazdu u duhu".
Lukić je našao sreću prema duhu i on, kao i Pol Valeri, ne traži od sreće "ništa do fizike i hemijske uslove slobode duha - blagost, svežinu, mir, prostor, vreme, pokret - prema potrebi".
Slavinu koju je otvorio ili koju je upravo zatvorio, i iz koje teče samoća ili snoviđenje, bregovi ili potok, reka ili lepotica.
Ovog pesnika raskoš ne privlači. Jer on kao i Valeri, ne voli "lepe stvari". Privlači ga da ih pravi, zamišlja, ostvaruje. Čim je stvorio, napravljeno postaje otpadak. Iverje. To je pesnik koji pretvara nered u red. Ali čim se stvori red njegova je uloga završena...
S. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 67 -68
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 67 -68
Нема коментара:
Постави коментар