Branko Kukić: Svet je pušten sa lanca

 NAJLAKŠE je bilo baviti se ovim poslom kvalitetno i
profesionalno. Najteže je bilo izboriti se za novac, odupreti se
provincijalnom mišljenju, ideološki i nacionalistički zatvorenom
društvu, neobrazovanim i zlonamernim kritizerima. Danas je najteže
baviti se ozbiljnim poslom u neozbiljnom, nezainteresovanom i duhovno
posunovraćenom društvu, kaže za "Novosti" pisac i izdavač Branko Kukić,
povodom 40. rođendana časopisa za književnost, umetnost i kulturu
"Gradac".

Kao osnivač i glavni urednik ovog časopisa i
izdavačke kuće "Gradac" iz Čačka, već decenijama u kulturnoj i
prosvetiteljskoj misiji, Kukić pokazuje, kako je nedavno ocenjeno u
javnosti, da se bez podilaženja modi i neukusu može stvarati vrhunska
kultura, i da je moguće raditi izvan glavnih centara i dominantne
matrice.

* Kada se osvrnete unazad, na šta ste posebno ponosni?

-
Mislim da je važno da je "Gradac" povratio ugled i čitanost časopisa,
njihov značaj, zanimljivost i intrigantnost u savremenoj srpskoj
kulturi. Takođe je važno da je "Gradac" prvi i jedini časopis koji
objavljuje tematske sveske, što je pokazalo da takva koncepcija drži
pažnju čitalaca. I ono što je posebno važno jeste činjenica da je ovaj
časopis svojim tematskim brojevima otkrio mnoge zaboravljene i
zapostavljene teme i stvaraoce.

* Šta se očekivalo i dobijalo od književnosti, umetnosti i kulture, u vreme kada je izašao prvi broj časopisa?

OBALE U MAGLI -To
su dve "obale u magli": jedna drugu ne vidi. U provinciji je kultura na
nuli, Beograd je jedina nada. Zbog toga su mnogi ljudi iz provincije
pobegli u Beograd, jer im u provinciji više niko ne pruža ni priliku, ni
uslove, ni nadu da pokažu svoje sposobnosti. Kada je o umetnicima i
stvaraocima reč, Srbija je tipičan prostor tumaranja.

-
U to vreme društvo je bilo pod kakvom-takvom kontrolom: kontrolisala ga
je ili rigidna i jednoumna komunistička ideologija, ili Udba, ili do
besmisla razvijena samocenzura. Kultura je za jedan sloj društva bila
jedini ventil da se da mašti na volju ili da se spozna mnogoznačnost
sveta u sebi i oko sebe. Ona je bila prolaz u pećinu senki i ideja,
privida i drugačije stvarnosti. Kultura je značila oslobađanje i
inicijaciju.

* Kakav je današnji svet, šta se u tom pogledu promenilo?

-
Današnji svet je pušten sa lanca. Nastala je opšta konfuzija, kontuzija
i pometnja. Nestalo je onog reda, koji je često bio prisilno nametnut,
ali mnogi su shvatili da se taj red voljno može korisno izgraditi i u
sebi, odnosno da se može "raditi na sebi". Danas su u kulturi izgubljeni
svi kriterijumi i sva pravila. Nedaroviti i neobrazovani su uzeli stvar
u svoje ruke, tako da smo na sigurnom putu da stvorimo divlje društvo u
kom će sve vrednosti biti razgrađene, društvo bez cilja i bez ikakve
potrebe da sebe uzdigne na pristojan nivo civilizovanog sveta i čoveka.
Ovo se ne odnosi samo na poštovanje i podršku pametnih ljudi, kako bi se
od njih zatražili savet i pomoć. Ovo se odnosi i na kulturu odevanja,
ishrane, dijaloga, ponašanja, zdravlja...

* Šta doprinosi iluziji da je nekad bilo bolje?

-
Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, onda u suštini nema nikakve
podele na bolje i gore. Nekada je bilo loše zbog ideologije koja je bila
osnova da se posle njenog raspada dogodi ovo što se događa danas, a što
je još gore. Posledice su uvek užasnije od uzroka. Iz presije i straha
ušlo se u anarhiju, laž, obmanu, razvrat i primitivizam. To je u takvim
okolnostima neizbežan put. Problem je sada u tome što taj put sve više
liči na stranputicu bez kraja i konca, na put bez svesti o putu. Ovde je
mnogo pojedeno bunike i popijeno saliguza.

* Dokle je dogurala srpska kultura, čija je ona žrtva?

-
Srpska kultura je, pre svega, žrtva raspada jedne države, zatim
ekonomske katastrofe koja je posledica događaja koji su posle toga
usledili: otimačine, lopovluka i prevarantskog sistema svih vlasti.
Takođe je i žrtva pogrešnih ljudi na pravim mestima, koji su svojom
nesposobnošću, glupošću i neotesanošću stvorili "sistem vrednosti"
zasnovan na kiču i šundu, na partijskoj "odanosti" (pogledajte kako
funkcioniše sistem "preletača") i na najvulgarnijem amaterizmu. Ti
laktaroši i "paceri" su posebno zatrovali prosvetu i kulturu. U
situacijama kao što je ova u Srbiji prvi korak za izlaz iz krize i za
promenu smera jeste maksimalno ulaganje u ove dve oblasti. Iz njih se
rađa stručnost, uspostavljanje ukusa i smisao za osnovne vrednosti.

* Pomenuli ste jednom da nam nedostaju zanos i ideje?

-
Bez zanosa i ideja nema napretka jednog društva. Kao što ga nema i bez
odricanja. Bez njih vam ne pomažu pare, jer će ih neko spiskati na
budalaštine, šarene drangulije i cirkusante. Zanos i ideje su pokretači
želje i potrebe za vrednostima i smislom. Po vrednostima u svim
oblastima se prepoznaju napredna i stabilna društva.

* Kako afirmisati vrednost? Gde vidite izlaz?

-
Kada jedno društvo dođe u situaciju da ga usmeravaju oni kojima je
najvažniji lični interes, kada je na prvom mestu princip da oštetiš
drugog da bi ti stekao korist, kada zamre osećaj da se odričeš i
žrtvuješ, kada izgubiš potrebu da nešto naučiš, kada ti vreme krade
zabava i primitivni provod - tada je društvo u kom živiš bespomoćno, a
ti nisi svestan da sebe zavaravaš i da ti je život promašen. I nije neka
šteta što je tvoj život promašen - to si sam izabrao - nego je
tragedija što će biti promašen i život onih koji bi mogli da doprinesu
stvaranju normalnog društva. U Srbiji sada stvari tako stoje.

* Uspevaju li savremeni srpski pisci da predoče čitaocima duh vremena?

-
Čitava naša savremena umetnost se izgubila u metežu o kom govorim. S
jedne strane, ona pokušava da uhvati korak sa svetom, pa najčešće
postaje epigonska i pomodna, a s druge, ovde je sve prezasićeno
banalnošću, pa umetnost neretko traži teme u prošlosti koja je toliko
iscrpljena i prežvakana da je postala banalnija od savremenosti. Prava
umetnost ovde gotovo da nema svoju publiku, jer publika bez kriterijuma
traži ono što je pomodno, ono što voli i kuso i repato. A i ono što je u
Srbiji "nobl" i "kok" (kako bi rekao Sterija) u svetu je već demode. A
da bi "duh vremena" bio interesantan za umetnost, on mora da bude
obeležen protivrečnostima, previranjima, stalnim promenama, treba da
bude pod temperaturom. To su izazovi za umetnost. Ovde je život
jednoličan jer su se ljudi pomirili sa svojom sudbinom. Jedino su još
političari neumorni, strasno i žilavo se boreći za svoj plen. Oni su
neman koja - kako bi rekao Ljubomir Simović - "jede do pobjede".

* Da li je čitanje knjiga postala zaboravljena disciplina?

-Čitanje
knjiga, kao i interes za umetnost, svelo se na sporadičnost. Čitanje je
stvar duha a ne egzistencijalne nemoći, kako je to ovde uvek bio lažni
alibi za mentalnu opuštenost. Ovo drugo se odnosi na pisanje i
objavljivanje knjiga. Ali činjenica je da se knjige kako-tako objavljuju
- takoreći bez pomoći države, reklo bi se krijući. Najvrednije i
najznačajnije knjige se objavljuju u malim tiražima, od kojih ne može da
se vrati uloženo. Šta se danas čita? Uglavnom hitovi, treš, bezvredne
knjige koje imaju neverovatnu moć, brzinu i efikasnost zaglupljivanja.

Branko Kukuć: Svet je pušten sa lanca | Kultura | Novosti.rs