КУЛТУРА
ИНТЕРВЈУ: ДАНИЦА МАСНИКОВИЋ, сликарка
Нови живот одбачених ствари
Обилазећи отпаде нашла сам истрошене, зарђале, распадајуће предмете који су у мени изазвали лавину емоција и асоцијација
Даница Масниковић у атељеу (Фото: лична архива)
Тренутно сам у некој новој „димензији”. Покушавам да оживим и дам значај одбаченим, неупотребљивим предметима као што су кородирани метал, жица, канап, дрво... како би добили неку нову вредност и смисао. Осећам сеиспуњено, уз подршку моје породице и синова Александра и Ђорђа који својом креативношћу учествују подједнако у реализацији будућих објеката. А плод укрштања ових наших енергија и креација љубитељи сликарства моћи ће да виде од вечерас у 19 часова у Галерији УЛУС, па до3. новембра, каже сликарка Даница Масниковић на почеткуразговора за „Политику”, уочи отварања изложбе објеката „Рециклирана прошлост”.
Даница Масниковић је на домаћој ликовној сцени присутна од 1966. када је приредила прву самосталну изложбу, а својим опусом издвојила се као аутентичан савременик. Изложениобјекти настали су у претходне четири године, као и први рад изведен у овом медију из 1989. године. Уметница је излагала на више од 200 самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству.
Изложбом „Рециклирана прошлост” представљате се у новом светлу. Да ли она говори о Вашим потребама да искусите трећу димензију у сликарству иможда назначите важност екологије?
Еколошке теме су увек биле присутне и уметност као флуидан наставак, природа ме инспирише да та дивнастворења, животињско царство, преточим у слику. Претходне самосталне изложбе су биле обележене звучним колоритом и импозантним форматима. Врлине – склад, хармонију, проналазила сам у природи. Распевани певци, ћутљиве игуане, коњи у галопу, морски коњици, птице певалице су се ушушкале на мојим сликама. Временом се показала потреба да додирнем материју, жеља за трећом димензијом се изродила када сам обишла отпаде налазећи одбачене, истрошене, зарђале, распадајуће предмете који су у мени изазвали лавину емоција и асоцијација. Прва моја помисао је била како да им удахнем нови живот. Стоваришта, ђубришта постала су део мог интересовања зато што је управо природа била креатор њиховог савршено–несавршеног облика.
Међу новим делима која излажете налазе се галије и бродови, какво значење имају ?
Рециклирањем прошлости дошла сам до невероватних открића. Лимени бродови, галије упловили су у моју машту. Носорози, камелеони, сове… такође су са патином корозије, зарђалости тражили подједнако своје место. Сва та дела – објекти великих димензија– одишу неком архаичношћу. Можда и носталгијом. Моја пловила се лагано крећу у непознатом правцу, ка некој сасвим новој димензији. Јер, сва моја дела одишу динамиком, покретом... Она представљају бег од ере компјутеризације, вештачке интелигенције и андроизације.
У младости, бирајући између музике и сликарства, одлучили сте се за сликарство: Какву музику данас слушате у атељеу?
Уверена сам да су сва моја дела обојена музиком. Свирајући клавир тврдоглаво сам одбијала вежбе етида и скала, волела сам сама да компонујем и импровизујем. И данас то радим само што сам клавир заменила сликарским платном, четкица у мојим прстима представља диригентску палицу, а палета чини мој мали оркестар. Као што тишина може да дочара музику, тако и бело платнопредставља имагинарну слику. Музика је постала неодвојив део мог стваралаштва. Волим да слушам кул џез, уживам уз виртуозно певање Махалије Џексон, Били Холидеј и, најзад, Еле Фицџералд, од које сам приликом њеног гостовања у Дому синдиката 1961. године, добила на дар посвету у каталогу, заједно са Оскаром Питерсоном. Мојој срећи није било краја.
Академију у Београду завршили сте у класи Бошка Карановића, а потом сте и освојили највећу награду за графику. Шта Вам данас значе награде, а шта графика и акварел?
Завршетком студија на Ликовној академији 1965. године и магистратуре, нашла сам се на новом почетку. Освајање Великог печата Графичког колектива, најугледније награде за графичку уметност, за мене је био ветар у леђа. На моју жалост, опростила сам се од графике јер је захтевала посебне услове у којима уметник ради, а ја тада нисам имала ни атеље. Временом се показало да је то био добар потез јер се можда никада не бих упустила у авантуру сликања. Следећих 15 година неговала сам цртеж као дефинитивну ликовну дисциплину, јер је цртеж основа сваке будуће слике. Награђивана сам из свих области ликовне уметности –за графику, цртеж, слику и акварел. У младости награде делују подстицајно и стимулативно. У мојим зрелим годинама више их не очекујем јер сматрам да оне треба да буду подстрек неким новим генерацијама.
Нема коментара:
Постави коментар