Веома повољна акција "Заветина" - три књиге одабраних песама и четири романа Беле Тукадруза

...

Акција: Краљевске инсигније ПАКЕТ књига 7 + 1 +  поклон   (јул- август - септембар 2015)

..

Ова  летња акција „Заветина“  намењена је  српским читаоцима који већ годинама живе расути по свету, онима који су  преко лета почели да долазе у Србију, али и домаћим читаоцима, до којих још увек нису стигле вести о постојању  песника и романописца  Беле Тукадруза.

 *

На првом месту ове акције је  најобимнија и најопсежнија књига радова о  Белатукадрузу, веома лепо одштампана у брош. издању пластифиц. корица. 

ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу / Миодраг Мркић

CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41.09 Лукић М.
МРКИЋ, Миодраг, 1932–
Последња сфера мистике : сабрани радови о Белатукадрузу
(алиас Мирославу Лукићу) / Миодраг Мркић. – 1. штампано изд.
– Београд : Заветине, 2013 (Београд : Жиг). – 511 стр. : ауторова
слика ; 24 cm. – (#Библиотека #Заветине My opera. #Коло #1,
Канал Филтра ; #књ. #8)
Тираж 300. – Белешка о писцу: стр. 509–511. – Напомене: стр.
506–507.
ISBN 978-86-82255-12-3
a) Лукић, Мирослав (1950– )
COBISS.SR-ID 195917324

тврди пов.

Цена 1100,00 дин.  Са повлашћеним попустом од 10 %  за купце целог Пакета: 990,00 дин.

*

КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ : Одабране песме Мирослава Лукића (четврто српско издање). – Заветине: мобаров институт, Београд, 2003. - Колекција Винаверов Дуборез, књ. 1. – 206 стр. Формат  21 цм. - Латиница.  –

Цена 700,00 дин. (Тврде, пластифициране корице, ограничен број примерака). Књига је штампана у тврдом и меком повезу. Издање у меком повезу је исцрпљено.  - Са повлашћеним попустом од 10 %  за купце целог Пакета: 630,00.   Дигитално издање – сасвим идентично одштампаном – на ЦД, кошта 320,00 дин. Односно  288,00  дин.

 *

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз
библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац,  2012, стр.321, 21 цм -
броширано са пластификацијом, ћирилица. - цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 %  за купце целог Пакета: 630,00 дин.


               Одломак из образложења за Недодељену награду Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима.
Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „
Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело.
Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.
 

ВРИСАК. ПРИНЦУ АЛЕКСАНДРУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ III

Кад бих се лако одрекао оног шшоје вишак

у мени, у сећању, чини ми се, угасио би се

жар испод пепела - трепнуо би жижак

и утрнуо засвагда! Огласио би се

суштински мрак, који се кроз многе душе шири.

Мрак се преоблачи на црвеном хоризонту.

Одело века је пуно закрпа. Ноћни лептири

долећу са тавана, из пећина, из бунара.

Покладне поворке журе, као војске према фронту

ништавила. Ја хоћу да сачувам све: ко огрлицу

од ћилибара.

Хоћу заборављени мирис: руја, јоргована.

Враћам се Почетку као првој љубави.

Хоћу сасвим, хоћу све да обухватим:

да помирим време у срцу и оно у глави...

2 Зар се Бог може насамарити?

Толико се накупило греха: лаком

Дух је све расипао, па и веру.

Баук - нечисте силе кружи Србијом, селом

и храни се бисерима и мраком.

Кољући јунца за кило меса, за вечеру!

Бдим, бојим се. Ноћ дуго траје,

као смрад од намножених пухова!

Пре ће овај свеш, верујем, остарити

но што ће Бога насамарити лажидух Злих духова!...

Доиста, као дивље гуске ноћу,

гаче упропаштено (ишчезло је толико тога).

Гаче празнина у нови век,

ал одјек Гакања оживљује Бога!

3

Замишљам евентуалног читаоца,

ја, који никада не видех себе као писца.

Између нас је бескрајна провалија!

Понор! Понор! Пискарала, не црнорисца.

Новинари, проклете им душе, нису

између читалаца и писца обредно брвно!

Између Дантеа и мене, између писца,

Принца и Краља, постоји сродство духовно, крвно.

Случај Комедијант, не слепи, непознати,

по налогу Бога ће да сачува и открије -

моћи ће на свет да изнесе, и позлати -

оно што сурова епоха преко новинара,

бараба и ћифта гуши, гура у запећак, или блати.

Истина је скупља од шаке долара...

(1973-2001)      (27-28 стр. књиге)

*

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS  VILAJET

(АНОНИМНА ХРОНИКА)

Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.

Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин.  Са повлашћеним попустом од 10 %  за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић  )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…
видети више: Бела Тукадруз

*

Мирослав Лукић: УЈКИН ДОМ, роман
Апостроф, Београд, 1997.
190 стр. 20 цм.
Цена 850,00 дин. плус поштански трошкови За поручиоце из иностранства. – Са повлашћеним попустом од 10 %  за купце целог Пакета: 765,00 дин.
…Огромне количине стварности леже заробљене у многим напуштеним стварима, у родословима и гробовима, у подрумима и на таванима.Када би таван ове куће почео да прича, када би проговорио, била би то занимљива хроника!… одломак из романа, стр. 44

Лукићева књига Ујкин дом је својеврстан пут ка бљеску муње, ка грому. Пут мистика кроз животну праксу и кроз искуство других, умних, искуство о свету .... - Миодраг Мркић

Видети више о овом роману: Убиство царске породице у Русији / Бела Тукадруз : РУЈ.Рајско дрво Звижда
“Лет крупних ждралова” / Миодраг Мркић : ВИНАВЕРОВ СОКАК ~ Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)
Поново о “Ујкином дому” / Миодраг Мркић : РУЈ...

ИЗМЕЂУ СИМБОЛА И СТВАРНОСТИ / Мирољуб Милановић O роману „Ујкин дом“ Mирослава Лукића, Апостроф, Бгд., 1997.  Златни Расуденац

*

У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА / Мирослав Лукић

Мирослав Лукић
У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА Народна књига-Алфа, 2005.-326 стр.21 цм Библиотека Напукло огледало. ИСБН 86 -331-1989-7

Мирко Лукић је најнеобичнија појава српске книжевности с краја протеклог века – међу ретким посвећеницима који се на чудесан начин сналазе у лавиринтима митова, легенди, предања, у традицији уопште. Три кратка романа чине ову узбудљиву трилогију (препорука издавача и уредника београдске Народне књиге – Г. Тешића – полеђина корица)

Белешка уз пилот издање трилогије У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА

... – Овај одломак је истргнут са 143. странице најновијег Лукићевог рукописа. -  Велика и незаборавна уметност добила је свој сажет опис. Романи, Лукићеви, изван циклуса (Туга голема, Легура Фрмоса, Вампирџија… и овај најновији) налик су на црне лале из породичног врта најчудеснијих метаморфоза. Јунаци ове књиге – Тесла и Тирке комуницирају са марсовцима, а Лукић, ко Сведенборг, са анђелима. Писац није сишао само у подземне лавиринте пустињских лисица, већ и старобалканског наслеђа. Многе странице ове књиге, коју писац није писао лако и брзо, имају сјај зрачећих изданака.
На 88. стр. ове књиге постоје и ови редови:
Сетио се, покојног деда Секуле, и Господина Северца, и оног његовог аманета : да покуша да се такмичи са духом једног покојника (Николаја Гогоља). Хоће ли то покушати? Има ли у њему снаге да се такмичи са најврснијим духовима и да победи неумитну силу пропадања?
Са најврснијим духовима писац се може такмичити, духовима мртвих и живих, али још ником није дато да победи неумитну силу пропадања…
Ето, о чему је овај роман. О томе – такмичењу… О нечему скоро немогућем…
Ово је 42. књига Уметности махагонија
Цена 850, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 %  за купце целог Пакета: 765,00 дин.

 

 

*

Пасија по Амарилису / Мирослав Лукић. Едиција Браничево, Пожаревац, 2008, стр.327,13,5x21цм, броширано са пластификацијом, ћирилица.
ISBN 978-86-7315-047-5

(Препорука)  …Супротно тврдњи постмодерниста да су све вредности релативне, роман Мирослава Лукића Пасија по Амарилису доказује да се без вредности не може. Земаљско и божанско, приземно и идеално, морално и неморално боре се за превласт па је тако у овом делу уткан шири, антрополошки контекст да све што се главном јунаку догађа није од јуче него је старо колико и цивилизација, а пишчево позвање је да разлучи добро од лошег јер је то услов за наду и људско трајање. Док прелистава Сенковићеве рукописе, пуковник Амарилис несвесно и са дозом ироније назива га Мучеником добре наде. Сакривен у орману, понижен, принуђен да кроз кључаоницу посматра љубавне вратоломије своје жене, прелиставајући у слободном времену рукопис своје жртве, он у туђој муци налази олакшање. Он рукопис неће уништити. Уредник тамног вилајета, Орфелин каже: „Тајно одељење је скупљало верзије Историје јучерашњег дана… да би их затим уништило. То уништавање је стопирао баш пуковник Амарилис… листајући све то, пуковник је нашао себи лек.  (М. Милановић)
Тако се открива и разлог за писање ове књиге и потребе да се исприча прича. Тако је нађено и оправдање за постојање књижевности кроз векове.
Цена:790,00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 %  за купце целог Пакета: 711,00 дин.

*

СЕВЕРЦИ / Мирослав Лукић, роман. -  Књижевна општина Вршац. Година издања: 2011. ИСБН: 978-86-7497-194-9. Редни број издања: 1. Формат: 19 цм. Број страна: 243
Повез: Броширани повез. - Цена:890,00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 %  за купце целог Пакета: 801,00 дин.

  (Препоруке)  Најновији Бела Тукадрузов роман, започиње оним чиме се завршио претходни Пасија по Амарилису (2008). У том смислу, најновији Бела Тукадрузов роман, својеврсна је басма против мађија, може се читати и као наставак Пасије по Амарилису, који поред осталог расветљава и неразјашњене тајне претходног романа. А највећа загонетка је, поред осталог, и место у Панонији где је, према речима анонимног фотографа, наводно потонуо Филип Сенковић.
Александар Лукић

Немогућа нада
Читао сам поезију Мирослава Лукића и био задовољан што та поезија не лаже. И сам тај квалитет важан је у нашој песничкој, и уопште књижевној, пракси, јер се код нас, још увек, шарена лажа прихвата за уметност (као да се прећутно подразумева да велика, истиноносна, литература – није за нас; такве писце редно, политички, одстрељују).
Лукић је говорио истину – и то о презреним стварима, пределима, људима, пословима, придајући им важност књижевног документа …
Владимир Јагличић
Видети више: ФОНД "ЗАВЕТИНА" ~ Фонд узајамне помоћи ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ
Видети више: Библиотека "Амблем тајног писма света"

Вредност Пакета Краљевске инсигније : износи: укупно: 6012,00 дин. (књига 7 - уз посебан попуст од 10 %  на сваку од 7 књига пакета! само за ову акцију,   +  поклон)...
Поручиоци Пакета плаћају и поштанске трошкове.

 **

ПОКЛОН као део Акције или Пакета

Вредност  поклон-књига  износи  2710,00 дин.

Антологије српске поезије 20. века / Мирослав Лукић

Мирослав Лукић:НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. Антологија поезије 1938-2000. Друго прегледано и допуњено издање. – Заветине, Београд, 2000, 850 стр. Формат б4, корице пластифициране.

То је ства­ра­ла­штво о ко­јем, са ста­но­ви­шта ан­то­ло­гиј­ског при­ка­зи­ва­ња, до овог ча­са ни­­је ство­ре­на по­у­зда­на умет­нич­ко-ак­си­о­ло­шка сли­ка. „Кла­сич­не ан­то­ло­ги­је“ са­вре­ме­не срп­­ске по­е­зи­је – та­кве су, јед­ним сво­јим де­лом, на при­мер ан­то­ло­ги­је Зо­ра­на Ми­ши­ћа и Ми­о­дра­га Па­вло­ви­ћа – не са­мо што не до­се­жу до на­ших да­на, оне су, ако пра­вед­но про­су­ди­мо, за­сно­ва­не до из­ве­сног сте­пе­на и на кри­те­ри­ју­ми­ма ко­ји ни­су би­ли је­ди­но есте­тич­ки. Не­ка је то био дуг вре­ме­ну у ко­јем се, ре­ци­мо, дру­га­чи­је ни­је ни мо­гло по­сту­па­ти.
Лу­ки­ће­ва књи­га је у том по­гле­ду пот­пу­но рас­те­ре­ће­на. Ипак, ње­ну пред­ност не тре­ба тра­жи­ти у та­квом кљу­чу. Пра­ва вред­ност ове ан­то­ло­ги­је огле­да се у чи­ње­ни­ци да она пред­ста­вља сво­је­вр­сну то­тал­ну сли­ку, тач­ни­је – ана­то­ми­ју ли­те­рар­ног раз­до­бља на ко­је се од­но­си. Сем то­га, у пред­ста­ви ко­ју нам отва­ра Не­се­бич­ан му­зеј по­ја­вљу­ју се „ју­на­ци“ (не­ки од њих и као глав­на ли­ца) ко­је у ра­ни­јим ан­то­ло­ги­ја­ма ни­смо на­ла­зи­ли ни као „епи­зо­ди­сте“… Јован Пејчић
Цена 19 ЕУРА, тј. 2280 дин плус пошт. трошкови .

Мирослав Лукић СТУДИЈА О НАМЕТНОМ ВЕКУ Четири есеја о битном . - ЗАВЕТИНЕ:Ми, Београд, 2003. 108 стр.21 цм. Библиофилско издање. – ЦД.  Цена дигиталног издања, које је у свему адекватно штампаној, библиофилској верзији 220,00 дин.

Књижевни часопис  ЗАВЕТИНЕ +, Бр. 8-9, јануар – мај 2015, ЦД    210,00 дин

...

************  ____________ 

Могуће је поручити и појединачна издања из овог пакета, али  по неповлашћеној цени.   И у том случају важи НАПОМЕНА: Најновија издања, књиге и часописе, шаљемо после уплате на ПосТнеТ упутници  - моб. Тел.  + 381 65 3006950.  
Поручиоци изван Србије плаћају трошкове поштарине. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13
(молимо да нам пошиљаоци кад пошаљу новац напишу у електронској  поруци, miroslav7275@gmail.com, и број – Control number).

Курирска служба коју користим за слање робе је искључиво PostExpress, или уколико је предмет штампана ствар (књига, часопис, стрип и сл. ),  шаљем као тисковину због мањих трошкова слања. Могућ је договор око личног преузимања. У том случају књиге и часописи  се не пакују!

 

БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ / Бела Тукадруз

БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ

Бела Тукадруз, лето 2014. снимак Ивана Лукића, Заветине.
Сећајући се Шта су ми направили "чувени"  уредници и песници

Ове песме (1  (Бршљан око гимназије - напомена, М. Л.) написане су током лета 1970. године, и почетком 1971. године. Оне су такве какве јесу, ја према њима имам драгоцену временску дистанцу.

Лета 1970. године ја сам имао пуних 20 година. Био сам студент. Лето сам проводио у родном селу Мишљеновац.

Ми смо већ тада били запустили део нашег имања на  Паљевинама. Тамо је остао да живи деда Петар Лукић, са својом другом женом , коју смо зато што је била Влајна и никада није хтела да говори српски , звали "Дудула". Петар Лукић је живео и проживео читав свој живот на Паљевинама. Он је тамо имао најпространији посед , можда и читавих десетак хектара у комаду. Трампио је са својим блиским рођацима земљу коју је наследио у Мишљеновцу за

земљу на Паљевинама. На Паљевинама је он имао своје "планинско гнездо", кућу и бачију. И породично гробље. Оно је било на једној падини окренутој Авали , на чистини , неких стотинак метара јужно од куће П. Лукића. Било је 5 - 6 гробова , који су се видели кроз прозор Лукићеве куће. Сва насеља су била удаљена сувише, и сва сеоска гробља, да би се на њима укопавали (Каона, Кучево и Мишљеновац).

Све је било ту, на једном месту. Мене су као дете моји водили на Паљевине, на бачију, или када су ишли да купе сено , или по дрва.

У нашем забрану извире Манастиричка река , која ни у годинама највећих суша не пресушује. У нашем забрану је било , поред горуна и букава, и много липа. Одлазак тамо - најчешће на запрежним колима - трајао је најмање два и по сата - био је доживљај .

Тамо грми јаче и страшније него у Мишљеновцу. Волео сам да идем тамо.

Тог лета 1970. године , мој млађи брат је имао непуних тринаест година - повео сам га са собом на планину , на Паљевине. Око Ивањдана - тада је тамо, кад цветају липе - прелепо.

Тада је још увек била читава и велика бачија Черкеза.

Нисмо преноћили на бачији Черкеза, већ код наших рођака Лукића.

Тамо, и касније у Мишљеновцу, написао сам стихове и песме

које су у "Књижевности" завршиле, највероватније у кошу, а да их

нико није ни погледао!

И ја сам на те стихове временом заборавио.

И никада их, највероватније, не бих ни потражио, да није било

26. априла 1997. године.

Допутовао сам у родно место са синовима да будемо за Ускрс

са мојим родитељима остарелим.

И једног дана, јер је било ведро, предложио сам старијем сину

(први разред гимназије, Димитрију) да одемо пешке до Паљевина.

Тамо више није било никога живог.

Деда Петар Лукић и његова "Дудула" су умрли средином

седамдесетих.

Умро је и њихов син у Бечу, који се имања на Паљевинама и

куће одрекао у корист своје млађе сестре Варадинке, која такође живи

у Бечу (кућу је сазидала у равничарском селу Раброву).

Невероватно: никог живог нисмо срели до Паљевина!

Са куће покојног Петра Лукића лопови су однели цреп, греде,

летве и прозоре.

Ограда око куће још стоји. Чак и кључ од куће!

И цвеће - перунике. И ораси.

Од велике бачије Черкеза ни трага.

Салаш покојног деда Миленка Лукића - сравњен са земљом.

Чинило се да је нестало и породично гробље паљевинских Лукића .

"Тата, ти си се то шалио? Све си измислио, а?Где је гробље?"

Ушао сам у рушевине некадашње куће Петра Лукића,

Димитрије је шкљоцнуо Кодаком, док сам кроз прозор покушавао да

нађем гробље.

Гробље је 1970. године било на јужној падини, испред шумице.

Није га било!

Отишли смо да обиђемо наш забран и извор Манастиричке

реке, затим лежали на трави под бескрајним небом на висоравни са које

се виде величанствени ободи планина у даљини, и онда кренули натраг:

путем којим смо дошли.

Буквици су почели да листају. Док смо ишли кроз буквик којим се завршава имање покојног Петра Лукића, Димитрије је одједном узвикнуо:

"Тата, ено су! Гробови!"

Да, гробови су били у шуми, буквик се за последњих двадесет и седам година померио педесетак метара на југ

Бити писац данас у нас / Мирослав Тодоровић

ПИСАЦ ДАНАС, У НАС

                                                                                 Вујици Бојовићу

Давне 1994. у „Српској књижевној задрузи“, у едицији „Савременик“, после четири године чекања, штампана ми је књига песама „Црно у боји“. Велика част је била имати књигу у „Српској књижевној задрузи“.  Тада и увек. Горд, похвалим се у завичају како ми  је књигу штампала Српска књижевна задруга.

Хоћу да частим, поносим се.  Пињо, сељак  домаћин се чуди. Одмахује.  Каже, ниси мор'о због тога у Београд. Има и овде, у нашем селу,  задруга... 

Бити писац данас у нас, песник поготову, је за чуђење. Он је чудак у очима обичних људи.  Пише, а од тога не може да живи. Сумњив је,

Француска има два избора како би избегла дубоку дестабилизацију у скорој будућности

Многи аналитичари су означили атентат на сатирични лист „Шарли ебдо” као европски, или макар француски, 11. септембар. Наиме, оба атентата су била под јаким емоцијалним напоном, и један и други су постали светска вест, такође, знамо да после тих напада многе ствари више неће бити као пре. Међутим, разлике између рушења близнакиња и зверског убијања 12 људи у редакцији познатог француског листа су огромне. Огромне јер узроци напада нису исти, а последице ће бити потпуно супротне.

Док је Америка кажњена споља, због своје иностране политике, у добро припремљеном атентату којег су испланирали странци, Француску су напали изнутра француски држављани родом из Париза. Француска, за разлику од САД, има између пет и 15 одсто грађана муслиманске вероисповести (тачан број је непознат јер је свако бројање становника на верској или етничкој бази у Француској забрањено) из друге или треће генерације, махом из Магреба. Они живе у предграђима великих градова где полиција, ватрогасци и други представници „јавног и државног реда” улазе ретко и веома опрезно, због бојазни од напада. Ове четврти где су помешани незапосленост, криминалитет, насиље и религија су плодно тле за развој фундаментализма и тероризма. Атентат у Паризу је више последица оваквог стања ствари него реакција на спољну политику вођену у Ке д’Орсеју. Сећамо се да су први џихадисти у историји Француске били „клан из Рубеа”, француски конвертити који су живели у таквој четврти и који су једног дана 1994. одлучили да ратују у Босни против Срба. По повратку у Француску, организовали су више атентата у име верског рата, иако је Француска у то време снажно подржала муслимане из БиХ. Прошлонедељни напад у Паризу је реприза овог феномена и многи се боје да ће његов интензитет бити неупоредиво већи с обзиром на то да је 1994 године „само” неколико Француза отишло у џихад, а да је њихов број за 2014. већи од 1.000!

Последице напада на Њујорк су биле тренутне, снажне и огромне: рат у Авганистану, рат у Ираку итд. Америка је са још више интензитета наставила агресивну спољну политику којом је на неки начин проузроковала терористички чин на својој територији, преузимајући формулу „зло се злом лечи”. Да ли ће Француска ићи истим стопама? Што се тиче спољне политике сигурно неће, јер као што смо видели ради се о проблему унутрашње политике. Питање је да ли ће Француска наставити да брани свој републикански модел у коме је право на богохуљење једнако првом америчком амандману или ће, супротно томе, клизити према мултикултурном моделу друштва, где је слобода изражавања ограничена ради суживота у миру свих заједница?

Подсећам да Француска не признаје мањине ни заједнице него сматра да је сваки грађанин Француз са истим правима и дужностима без обзира на своје порекло, лична осећања или веровања. Лична карта се назива „карта идентитета” и крајње је политички некоректно рећи да неки француски држављанин, пореклом из неке друге државе, није Француз. Овај концепт држављанства је супротан српском моделу где би се мањине осећале угрожене уколико бисте рекли да су они „Срби”, а не Бошњаци, Мађари, Албанци итд.

Неки би ми одговорили да политички модел државе нема утицаја на тероризам јер терористи неће стати док шарија не буде усвојена. Да, то је тачно. Али, такође, је тачно да ниједна земља не може да буде дестабилизована тероризмом уколико терористи не уживају подршку унутар самог друштва. Ту се намеће питање политичког модела државе. Ако је једна заједница незадовољна, она ће бити више склона томе да подржи екстремисте који се наводно боре за њих. Чињеница је да је муслиманска заједница, за разлику од јеврејске, кинеске, протестантске итд., незадовољна и није интегрисана у Француској. Били смо сведоци у претходних неколико дана сцена радости у неким школама и зонама у предграђу Париза поводом ових стравичних убистава. Ове реакције су биле толико распрострањене да су постале стварно забрињавајуће. Да ли су сви ови људи потенцијални терористи? Вероватно нису. Али се они ипак солидаришу с терористима, а не са жртвама терора. Узимајући те чињенице у обзир, Француска има два избора како би избегла дубоку дестабилизацију у скорој будућности:

Први је да покушава да интегрише муслиманску заједницу с циљем да се они сматрају Французима муслиманске вере, једнаки Французима католичке или јеврејске вере, и да трпе карикирање Мухамеда као што они трпе карикирање Исуса или Мојсија.

Други је да Француска уважи чињеницу да је републикански универзализам мртав и да треба да смисли нови друштвени уговор који би одговарао мултикултуралном друштву данашње Француске, за које су се све власти левице и деснице залагале у претходних 40 година.

Уколико би се Француска одлучила за тај други избор, политичке последице би биле на нивоу Европе, у некој врсти нове (политичке) француске револуције. За разлику од 1789. Француска може да нађе инспирацију у другим земљама, пратећи пример Србије која има већ сличан модел мултикултурализма, са врлинама, али и манама које познајемо.

Директор француске хуманитарне организације „Солидарност за Косово”
Арно Гујон
објављено: u Политици 14.01.2015.

из последњих коментара уз овај чланак



Владо Доб | 14/01/2015 09:36

Ово што нам је Арно испричао лепо стоји на папиру али од тога ништа није заживело одн.ако је и било заживело сада је замрло.
У Француској има улица и квартова где полиција,ватрогасци и др. никада не залазе јер не смеју.На југу Србије има села где полиција не сме да уђе.Приближавамо се УЕ.



da li je bas tako? | 14/01/2015 13:55

Vise gresaka u analizi. Prvo, Francuska je napadnuta spolja jer je to uradjeno po naredbi jednog od sefova Al Kaide, iz Egipta, nebitno je ko je to izvrsio, domaci ili strani. Drugo, iako je povod objavljena karikatura, Francuska se kaznjava za razno-razne vojne izlete po Africi i BI. Trece, nije pitanje integracije arapske populacije ( ne bi trebalo zaboraviti ni crnacku popolaciju islamske veroispovesti) unutar francuskog drustva bitan (velika vecina jeste), nego su bitna pitanja arapskog sveta neresena (pitanje Palestine), te se ti problemi mnogo lakse "uvoze" u Francusku, sto nije slucaj sa drugim pomenutim populacijama. Cini mi da je ovo pomalo naivna interpretacija celokupne problematike, ali je izgleda po "nasem" ukusu!

Palestinsko pitanje | 14/01/2015 14:28

Zasto mnogi tako lako potezu za palestinskim pitanjem kao uzrokom svega oko BI i terorizma?
Je li palestinsko pitanje uzrok problema i na jugu Filipina, Kasmiru, Kavkazu, zapadnoj Kini ....?



Рат цивилизација Производе елите | 14/01/2015 14:38

Сматрам да је "криза" са муслиманима потпуно исфабрикована. Предграђа у која полиција не залази су предграђа незапослених и сиромашних, а они су истина, махом пореклом из бивших колонија или азиланти из 3.света. Ипак, (као емигрант у Фра.) не бих рекла да их ислам повезује (многе од тих етничких група су у антагонистичким односима међусобно), већ се таква слика ствара кроз медије. Уствари, представљање муслимана као уједињене "опасне" заједнице је ОСНОВНИ УСЛОВ да се неко у Француској уоппште појави у медијима или бави политиком, био тзв."леви" или "десни". Што се омаловажавања муслимана тиче, оно се у Фра. може поредити једино са омаловажавањем католика, који су сами имали традицију секуларности после Ватикана 2, и који могу подсмевање да прихвате у том маниру. Са друге стране, Јеврејска заједница, која је већином боље ситуирана, је заштићена од исте критике законом против говора мржње. (Нпр. случај Синеа који је отпуштен из "Шарлија" због карикатуре, или случај комичара Дједонеа).

anabela ana | 14/01/2015 14:48

Prikazivanje Muhamedove karikature je bio samo ocekivani povod, posto su teroristi brzoi organizovano reagovali. Izvesna osetljivost koja postoji kod Muslimana u pogledu prikazivanja slika je samo oslonac koji terorizam zloupotrebljava i kada bi Francuzi prestali d objavljuju ove karikature, nasao bi se drugi povod. Sto se NATO tice, on je za sada faktor zastite zapadnog sveta i odvraca napade mocnih armija, ali teroristi imaju prostor za delovanje. U svetu postoji potreba da se NATO redefinise, ali i potreba da to urade druge velike armije. Svetski mir i posebno bezbednost u Evropi bice u narednim godinama veliki izazov. To ce svakako dati nesto veci znacaj nasoj zemlji u evropskim dimenzijama. Evropa treba da ocuva otvorenost, demokratske tradicije i drustvo blagostanja, a da pri tome ne postane zajednica policijskih drzava koje prate sopstvene gradjane muslimanske veroispovesti. To nije lak zadatak. Neophodno je islamskom svetu ponuditi nesto sto ce unaprediti njihov zivot.



"ДУХОВНЕ ОЧИ" Мил де Бакрус | 14/01/2015 21:46

@ Rat civilizacija proizvode elite
И ја сам живео у Француској (у Паризу) из искуства могу рећи да је аутор потпуно у праву, чак је и ублажио, кад су упитању имигранти из арапских земаља. Разговарао сам са многима од њих и ни једнога нисам срео да у срцу нема апсолутну мржњу према французима. Французи су заиста коректни према свим дошљацима, без обзира одакле долазе и којој вери припадају, ретки су они који изражавају неку нетрпељивост. И могу да кажем да међусобну нетрпељивост, у највећој мери доприноси вера. Утисак је да је врло мали број имиграната из Магреба дошао да, кроз неки рад успе, већина радије ленчари и размишља о неким комбинацијама и лакој заради. Зато и сваки трећи, млађи човек, има неки проблем са законом. Такво понашање је све масовније и то ће изазвати не решиве проблеме. Заиста постоје четврти где полиција мора бити под пуном опремом и са дугим цевима ако, ноћу, жели да уђе.Мухамед (вера) им је само покриће.

Литература која застрашује Французе

Од француског Орвела до великодушног уметничког добротвора који ради за циљеве европске екстремне деснице. Ти опречни епитети лепе се у Француској за име једног од најпровокативнијег и најнаграђиванијег књижевника Мишела Уелбека.
Историја се понекад згусне у само један дан, наизглед случајно. Многи Парижани су се ујутру 7. јануара на православни Божић могли видети како уз јутарњу кафу прелиставају сатирични „Шарли ебдо” који излази средом. Са његове насловне странице цинично се смешкао лик Мишела Уелбека, чији се шести роман „Потчињавање” тог истог јутра појавио у књижарама, иако је и пре изласка из штампе изазвао велике полемике.

Мишел Уелбек

Главни уредник „Шарлија” Стефан Шарбоније ће само неки час потом заједно са још деветорицом својих колега лежати непомично у локви крви као жртва бесомучног масакра почињеног наводно у име одбране исламске вере. Око Мишела Уелбека се тог поднева ствара наоружани безбедносни кордон састављен од стотине француских специјалаца и питање је да ли ће овај писац икада више моћи да се креће слободно и да не брине за свој живот.
Насловна карикатура недељника исмејава исламофобију, а аутор је убијени Шарбоније који прави сатиру у вези са новом књигом Мишела Уелбека. Нико више нема времена да тумачи последње поруке „Шарли ебдоа” сада када је добар део његове редакције мртав, а Француска никад више, како тврде многи аналитичари, неће бити оно што је била.
Уелбеково „Потчињавање” освануло је истог дана у неуобичајено високом тиражу од сто педесет хиљада примерака, а Америка је прекјуче најавила да ће у преводу на енглески бити доступна у најскорије време.
У Француској сви знају да је ново дело добитника Гонкурове награде (2010), крајње провокативно. Један од главних јунака је нови председник Француске муслиман Мухамед Бен Абас, лидер фиктивне странке Муслиманске браће, који је на изборима 2022, у другом кругу победио лидерку крајње деснице Марин Лепен, уз подршку социјалиста и Саркозијеве партије десног центра. Мухамеда су за председника подржале све партије, сем крајње деснице, зато што је „проевропљанин”, док је стварни лик Лепенова евроскептик и страхује за очување француског националног идентитета. У „политичкој фантастици”, што је, по речима Уелбека, жанровско одређење његовог „Потчињавања”, председник је фиктивна личност, али сви остали ликови су актуелни стварни француски политичари: Франсоа Оланд, садашњи председник завршава 2022. свој други мандат, ћутећи, Марин Лепен се такмичи са Мухамедом у другом кругу, без подршке француских странака... Сорбона постаје исламски универзитет и из њега се избацују сви професори који не желе да се преобрате у муслимане. Наратор Франсоа на то драговољно пристаје и одмах му се додељују три жене: једна старија за кување, једна петнаестогодишњакиња и трећа средовечна...
Критичари су књигу читали већ у рукопису и мишљења су различита. Кроз уредничко перо Лорана Жофрена левичарски „Либерасион” тврди да је лидерка крајње деснице Марин Лепен од Уелбека добила велики божићни поклон, алудирајући притом на то да популарни аутор подгревањем исламофобије додатно подиже и овако нарасли рејтинг Лепеновој.
„Теорије екстремне деснице враћају се у француску литературу”, оцењује „Либерасион”, који констатује да је столица у париском кафеу „Флора”, где су се традиционално окупљали литерарни кружоци, сада коначно загрејана да у њу седне ко би други до Марин Лепен.
Али, док левица осуђује поруке ове књиге и сматра их опасним по друштво, конзервативни недељник „Поен” види у Уелбеку француског Џорџа Орвела или бар Олдоса Хакслија. Књига је, по„Фигару”, осуда тишине, пасивности и левичарске завере са интелектуалцима. Они се сви праве слепи и глуви пред продором политичког ислама у француску републику.
Уелбек је одбацио примедбе да би његова књига могла да подстакне побуне против исламског становништва не само у Француској, већ и у другим земљама Европе.
„Није ми познато да је иједан роман променио ток историје”, рекао је Уелбек за француску телевизију пре масакра.
Додаје да други жанрови, на пример, есеји, мењају историју и као пример за то наводи „Комунистички манифест”.
„Користим тактику застрашивања”, признао је у недавном интервјуу за „Парис ривју” Уелбек. Али аутор додаје да су муслимани и атеисти фундаментално супротни, а да између муслимана и католика постоји идејна блискост иако то делује парадоксално.
Уелбек је и раније оптуживан да подгрева исламофобију и понижава муслимане. Пре десетак година рекао је да је Куран најглупља књига коју је прочитао, а да су муслимани тромб у крвотоку Европе. Бранио се правом на уметничко изражавање, али је једно време пребегао на Исланд како га не би прогањали у Француској. Вратио се свеж и оран за нове литерарне провокације.
Пре него што је дошло до масакра чак је и актуелни председник Франсоа Оланд рекао како Уелбекову политичку фантастику треба прочитати. Она се свакако не сме цензурисати. Али где се завршава слобода, а почиње говор мржње, о томе ће европска јавност друкчије судити после масакра у Паризу, којим су окончани животи новинара. Многи се заклињу да ће перо и сатира бити убојитија и да је то једини начин да се победе екстремисти. Највише их погађа кад их исмејеш. Али Уелбек није исмејао крајњу десницу већ јој је дао за право, на уметничком нивоу.
----------------------------------
Литература која застрашује Французе
У савременој француској литератури све је више писаца који очекују катаклизму друштва. Један од њих је Ерик Семур који у свом бестселеру „Француско самоубиство” осуђује левицу што се не бори против американизације, глобализације имиграната и ислама. Честе су телевизијске дебате у којима Ерик Семур објашњава како националне вредности у Француској нестају пред налетом феминисткиња и хомосексуалаца. Посебно истиче да се потцењује утицај узастопних таласа муслиманских имиграната.
Они одбијају наше вредности, тврди аутор бестселера.
У свом роману „Догађаји” Жан Ролен описује Француску у фиктивном грађанском рату између муслимана и хришћана док су на линији раздвајања мировни плави шлемови.

Зорана Шуваковић

објављено: Политика,  09.01.2015.

_________________________

    = Из последњих коментара уз чланак   Како је француски Орвел помогао екстремној десници:

ercov dragacevski | 08/01/2015 23:39

Nije bio bas tolioko lud Zirinovski pre dvadeset godina kada je putujuci kroz Evropu navukao bes evropskih politicara zbog njegovog desnicarskog govora kada je opomeno Francusku i Nemacku zbog velikog broja muslimana u tim drzavama i predocio im velike probleme.Tada je Francuska imala 8 miliona arapa a Nemacka 5 miliona turaka, koliko ih danas imaju !?
Uticaj Amerike nad Evropom sa NATO intervencijama sirom sveta,globalizacijom koja u prevodu znaci modernom kolonizacijom,cistim kapitalizmom,anti-ruskom politikom, nekontolujucom emigracijom, feminizmom i homoseksualizmom je Evropu bacio na kolena i stvorio takav problem od kojeg ce se tesko u skorijoj buducnosti iskobeljati.
Desnica jaca u svakoj EU drzavi, svaka zemlja ima svog Zirinovskog,sve je vise nacionalizma,mrznje i rasizma a jos vise antieuropeizma. Potcinjavanje Misela Ulebeka cemo uskoro gledati na raznim pozorisnim scenama sirom Evrope.

quelle honte | 09/01/2015 03:06

Bila jednom jedna Francuska...zemlja intelektualne svetlosti koja se ugasila.
Nestala je jer njena inteligencija nije znala da resi glupu jednacinu koju je postavio Kuran.

Bob Petrovich | 09/01/2015 07:11

Nazalost, cinjenice su neverovatnije od literarne fikcije. Dovoljno je procitati knjigu Bet Jeor Eurabija da se shvati da koreni onoga sto vidimo danas sezu u vreme Ziskara D'Estena.

Tridesetak godina kasnije Evropa je umrla u Pristini, kao sto rece Zak Ogar a Francuska je bila voljni egzekutor.

u obrazovanju je spas | 09/01/2015 09:39

Knjiga novinara Erika Zemura (Eric Zemmour) je odlicna. Prava je steta sto verovatno nikada nece biti prevedena na srpski. Zemur pise o sunovratu Francuske, ali problemi sa kojima se, po njegovom vidjenju, suocava danasnja Francuska svojstveni su celoj zapadnoj civilizaciji.

Bertrand - najstarija knjižara na svetu

 LISABON - Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela
je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj
Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu.

Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi
se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda,
odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića "A Brazilijera",
ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika
Portugala, Fernanda Pesoe.
"Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici", rekla je Dojče veleu
Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca
Bertrand.
Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene  prodavnice knjiga. Novais stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi
proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka.
Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i
prostorija za održavanje raznih manifestacija. "U Šiadu se oduvek
žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje", kaže Novais.
"Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro."
Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta
grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i
jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve
dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom
izdavaču "Porta Editora".
Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da
opadaju, i to za 4,6 posto.
Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine,
najviše je nastradao srednji sloj.
"Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne", kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza
portugalskih izdavača i knjižara (APEL). To je i glavni problem domaćeg
tržišta. "Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno
tržište kod nas još ne igra veliku ulogu."
Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo.
Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju
preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji.
Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u
Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u
koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.
Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230
miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija
se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom
književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi,
Africi i Južnoj Americi.
Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo "adaptiraju" na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju
na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika.
Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: "Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom."
Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova
zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu
s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja - u
trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto.
Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju
knjige: "Mislim da smo pregurali ono najgore", kaže ona.
Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon
postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci
2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u
odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš
do najstarije knjižare na svetu.
Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je
prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na
internetu.
Sunil razgleda dela portugalskih autora - među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. "Izbor literature na engleskom bi mogao
biti malo bogatiji", kaže on, "ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao
suvenir."
Lisabonska knjižara Bertrand - najstarija knjižara na svetu | Kultura | Novosti.rs