Dug pogled unazad, 8 (089)

( PRIČA BRŠLJANA) 21. april 2002.

ŽIVAKNJIGA Liturgije verovatno je najbitnije, najvažnije poglavlje. Konačnu redakturu ovog poglavlja (pripreme drugog izdanja) radio sam najduže. Malo sam stvari ispravljao, stilizovao, vrlo malo; ali sam pažljivo odmeravao svaku reč. ŽIVA KNJIGA počinje svedočenjima o streljanjima eventualnih političkih neistomišljenika, starih ljudi, domaćina i solunaca, a završava se testamentom svedoka, pisara Mišljenovića, najavom njegovog kraja. Ovaj razboriti i umni starac skoro sve da je predvideo, osim povratka svoga unuka B. Mišljenovića iz boksova pakla golootočkog. U tom poglavlju postoji, koliko mi je poznato, najradikalnija, najubedljivija, najdublja kritika "pobednika" ne samo u srpskoj književnosti 20. veka, nego i u istoriografiji, politici. Toga nisam bio svestan, kada sam objavio prvo izdanje LITURGIJE. I ta knjiga je držana u zaptu, poslednjih pet godina, kada je reč o našoj kulturnoj javnosti, zato što je ta javnost onakva kakvo je i srpsko društvo : postkomunistička, sumnjiva.
Prirodno je bilo da se ne probije o toj knjizi u tiražnoj štampi ni vest duža od kljuna češljugara, jer ta štampa je postkomunistička, kakva nam je dobrim delom i kultura, oficijelna književna kritika... i mnoga šta drugo.
Naknadno sam dopisao nekoliko stranica na početku ŽIVE KNJIGE, ne tako davno, ovo :

***
Ali bršljen ume da priča, činilo se Filipu Senkoviću, mnogo godina kasnije, dok se probijao kroz pravu kontinentalnu prašumu, i zastajao, na mestu gde nekada beše bosiljkovačko "stočno groblje" : posmatrajući kako su se, uz stabla bagremova i bukava, izniklih iz tela poubijanih i zatrpanih krajem 1944. godine, uzpuzali zimzelene puzavice. Zagledao se u zemlju kojom je hodao; zemlja je bila nema, kao i trava. Bršljan je na povetarcu šumorio, lepršao; i Senković bi, usred šumske tišine, u intervalima šapata bršljanovih listova, začuo glas iz dubine, glas koji pokojni mu pradeda Mišljenović nije mogao čuti : da će bezgrešni hodati među bolesnicima i neće se razboleti. Jer bezgrešnost je zdravlje i snaga, punoća zdravlja i snage.
Bezgrešni ne umire. I ako umre bezgrešnik zbog tuđih greha, oživeće...
Pavle Mišljenović je oživljavao u tim trenucima u šumi, između
dva intervala bršljanovih šumova, romora listova. Šumska zemlja i godine su upile krv, jauke i zapomaganje; iz te zemlje je ponegde iznikla mahovina, koja ima sluh, istančan sluh. Debeli sagovi mahovine znaju da grehovi ( pa i greh oceubistva) i bolest ne mogu razjesti život; samo ga mogu potisnuti i zauzeti mesto života. Senkoviću je bilo mnogo zanimljivije da posmatra tu kudravo zelenu mahovinu u senci bagremova, bukava i bršljena, nego da se zamlaćuje knjigama, romančinama pisaca delimičnih istina (Dobrice Ćosića, Isakovića, Lalića i mnogih, mnogih drugih)... Jer svi ti pisci, koje su nametnuli "pobednici", kao i sila koja ih je nametnula, potisnuli su pravi život i istinu i zauzeli njihovo mesto. Sva ta bulumenta, čije su knjige nametali deci, u osnovnoj i srednjoj školi, pa i na studijama književnosti, usprkos zauzimanju pojedinih profesora, pa i pokojnog profesora Raška Dimitrijevića ( čiji nijedan poziv nije prihvatio, pa i onda kada su pozivi bili molba znalca, profesora koji je u svom studentu prepoznao talenat, redak talenat), svi ti velikani koji se od suvišnog književnog naprezanja onesvešćuju u pozorištima, Senkoviću, koji ih je morao pročitati, da bi mogao položiti kolokvijume i ispite, činili su se kao ljudi koji nemaju mnogo života, koji ne daju; slutio je kao student a posle i uvideo da to dolazi otuda što su ti pisci bili grešni ljudi : grešni imaju malo života i otimaju. Ko ima mnogo života, tome se još daje, kao voda punome moru. Ko ima malo života, od toga se oduzima. I što više bude otimao, sve će manje imati.
Pisci druge polovine 20. veka, mnogi, mnogi (da im ne spominjemo imena), na žalost nisu bili dorasli prekumanovskim intelektualcima. Većina posleratnih pisaca ponikla je iz Škarta.
Škartirani nisu ni znali ni verovali da je život poklon, i samo se da pokloniti, i poklanjanjem umnožava se.
Sudbina književne umetnosti druge polovine 20. veka, elem, čeka kao i sve otmičare : sudbina otmičara : oni će se sve više vremenom smanjivati, dok ne iščeznu.

***

Mnoge je pisce počeo razjedati greh još od mladosti kao crv jabuku iznutra, i s vremenom su dobijali spoljašnju uvelost i bledilo. Mnogima je falio iskreni dodir s Bogom, zato što Bog čisti od greha; zato što dodir s Bogom leči od bolesti; zato što dodir s Bogom izbavlja od smrti i zaborava. Pripremajući se da piše ŽIVU KNJIGU pisar Mišljenović nije imao samo neprijatelje među "pobednicima", već i među svojtom. Pomisao na njegovog unuka Boru, na Senkovićevog ujaka, vezivala je P. Mišljenovića za ovaj svet, zatvarajući mu vrata neba. Ali, nije pisar Mišljenović, sasvim zatrpao srce svoje u imanje zemaljsko; poklanjao je deo svoga srca i Bogu, - dar darodavcu. Ispunjavajući AMANET, nastavljajući da piše, za razliku od pisaca koji su u to vreme pisali, objavljivali ulizičke stvari i druge bljuvotine, sticali karijere, velike knjižvne nagrade, titule i sinekure, Mišljenović je podavao srce svoje Duhu Svetom, i tako je nahranio srodnike i potomke svoje bogatom i ukusnom hranom. Tako je bilo moguće da potomci (Senković pre svega) budu srodni sa Mišljenovićem i kad su njegova krv i telo prestali da ih vežu s njima, i posle groba, jer Duh Sveti veže i iza groba. Jer Duh nema drugih veza do večnih.
Mišljenović je video odakle izlaze, iz kog pravca dolaze, nečisti duhovi. Nečist um prlja dušu, majku svoju, i iz nečiste duše izlaze duhovi nečisti, čija je glavna tvrđava srce. Iz glavne tvrđave, potom, zli duhovi napadaju nečistom strašću roditelje svoje, i množe se i u duši i u umu. Koliko je nečistih duhova? Mišljenović je poneke nabrojao, ali ih je više - mnogo je više nečistih duhova nego čistih. Oni su kao crvi, kao insekti : Najviše se množe u truleži, a najsilnije napadaju na devojku, - na sve ono što predstavlja devičanstvo u telu ili duši, u muškom ili ženskom, u umu ili u srcu...
Maćeha je svaka zemlja, svaki zavičaj, Zvižd i Mačva, Hercegovina, Srem, Banat i Bačka; Srbija i Crna Gora, Bosna, Makedonija i Kosovo...Jer kao maćeha postupa sa svojom decom, kao da su joj pastorčad. Na svoje sinove gleda kao na tuđince iz daljine; kao na posvojčad, dok ih ne učini robovima svojim. I Titoslavija će za mnoge bita maćeha, maćeha i tolike će učiniti robovima svojim. Mnogi će argatovati dan i noć da bi im nadnice bile isplaćene zlehudom imovinom : grehom, bolešću i smrću. Ko je osuđen da samo od hleba svoje zemlje živi, taj ne zna za sitost. I tako je bilo i biće : što više ko jede, veću glad oseća. Mnogi će biti nalik na zver koja je ljosnula u duboku jamu, kopaće zemlju sve dublje i dublje da bi se tobož spasli. Udaljujući se od spasenja, verovaće da je spasenje blizu...
P. Mišljenović je podvukao u ličnom primerku MOLITAVA NA JEZERU Velimirovića iz dvadesetih godina, nekoliko meseca pred smrt, mastiljavom olovkom, sledeće redove (verovatno razmišljajući o onima koji su nastupali, koji su mu po godinama sinovi ili unuci mogli biti, razmišljajući da je spasenje njihovo ostalo za leđima njihovim) :
"...Velite : još samo sutra i prekosutra da svršimo neke poslove, i carstvo dobra biće sagrađeno. A ja vam velim : sve vaše građevine od zemlje, srušiće vam se na glavu, i vaše sutra i prekosutra biće opet samo bolno dizanje glave ispod ruševina,
Oci vaši govoraše istu utehu sami sebi, i pomreše u ruševinama i nedovršenim opravkama.
Lestvice vam trebaju, i ništa drugo do lestvica. Da se penjete iz rupe u koju ste zapali. Da bežite iz hladnog zagrljaja maćehe.
Devojka je lestvica. Ona pali nebesnu sveću u vašoj tami, i pokazuje put. Ona je vidovita, i zna ono, što ste vi zaboravili. Zavađena sa zemljom, ona je sprijateljena s nebom. Obnažena od tame, ona je obučena u svetlost. Kroz nju Nebo gleda u vas. Kroz nju vi možete videti nebo.
Ona je oprezna prema vašim savetima; pravota je u njenom umu; nebesna mudrost u njenoj utrobi; svešteni plamen u srcu njenom.
Iz nje izlazi lekar i lek. Od njenih bedara ustaje putovođa i put..." Mišljenović je ne samo osećao nego i znao da su sva obećanja nastupajućih obmana; jer neće moći da ih ispune, a ako ponešto i ispune, uzalud, jer treba da ih neko bogatiji od njih ispuni. Nastupali su i kleli se u slobodu - deca i sinovi strave, deca gneva; u jednooke zakone svoje zemaljske što ne kažnjavaju gnev, nego ga podstiču još, i gnev je ubijao. Pijanstvo je ubijalo. Mišljenović je video da se neznalice svete; bilo mu je jasno da su nastupajući brzi na osvetu, da preuzimaju ulogu Boga, nekog strašnog novog Antiboga, brzi na osvetu a spori u čitanju i razumevanju njenih tajni...
Mišljenović je pisao, nastavio je da piše, jer ništa drugo nije mogao. A i da je mogao, zar bi učinio? Senkoviću je bilo jasnije, mnogo godina kasnije, dok je listao beleške P. Mišljenovića, ili dok je sedeo na mahovini izrasloj na nekadašnjem "stočnom groblju" i slušao šum bršljana, da nastupajućima ništa i nije trebalo učiniti : jer oni su učinili sve za prokletstvo svoga semena i plemena. Zaista, goru su sudbu pripremili sebi i svome narodu nego književnici i sadukeji iz Judeje...
Ova priča, ovaj odlomak napisan u vreme konačne redakcije drugog izdanja LITURGIJE je - i žestok i dug.
Izostavio sam ga. Možda i ne bi ugrozio kompoziciju spomenutoga poglavlja, ali je možda pre vremena najavljivao strahote sudbine i pogubnost istorijskog toka?
Na ovu vrstu računa pisac nije obavezan. Međutim, ja ga ispostavljam ovde. Ne toliko zbog savremenika, kritičara, istraživača današnjih , već zbog budućih. Od današnjih je i Bog digao ruke!
Znam šta sam napisao ! I zašto se to dalo baš meni, a ne tzv. hvaljenim srpskim piscima : Rastku Petroviću, Andriću, Crnjanskom, Ćosiću, Mihailu Laliću, Ćopiću, Daviču, Isakoviću, Selimoviću, Bulatoviću, Pekiću, Aleksandru Tišmi, Kovaču. V. Stevanoviću, Pavlu Ugrinovu, Josiću - Višnjiću... Nikome od pobrojanih, pa ni onima nespomenutim, ni živima ni mrtvima, ni na čemu ne zavidim! Nisu svi oni bili kukavice, ni nečasni ljudi, ali je neoboriv fakat da ih je omogućilo carstvo ćesarevo, da ih je NAMETNULO kao veličine prvoga reda, većinu uguravši i u SAN.

I danas, aprila 2002. godine mnoge o tih pisaca štampaju i preštampavaju o tuđem ruvu i kruvu, narodnim parama, dok ja drugo izdanje LITURGIJE, i ne samo te knjige, pripremam da objavim o svom trošku.
Srbija je i na početku 21. veka zemlja neviđenih vašarskih cirkuskih trikova i galimatijasa : to ne kažem zato što sam strani plaćenik, već kao čovek koji je skoro napunio 52 godine života i koji vidi da škart još uvek vlada i odlučuje o pitanjima i stvarima koje napadaju suštinsu istinske srpske kulture i književnosti. Danas su demokrate oni koji su se u kratkim pantalonama šetali po paklu zvanom Goli otok, dok su tamo svakodnevno masakrirali i ubijali ljude; danas su akademici i štampaju im Sabrani Škart u trideset i više knjiga oni koji su vernije od domaćih pasa služili jednog belosvetskog despota, tiranina, diktatora; danas su akademici i oni kritičari, koji su se u svoje vreme lepo utkali u sve šare jednog nenarodnog i tiranskog, jednoumnog sistema; danas, i danas! još uvek viđamo kako na državnoj televiziji predstavljaju pojedine fariseje i književnike, koji su se i kao ljudi i kao pisci toliko iskompromitovali, kao veličine, kao žrtve, kao otkrivače istine! Kakve istine? Pa su se poneki od tih veličina, podmetnuti kao kukavičja jaja, našli i u Krunskom veću i savetu, da budu - da li je moguće? - savetnici Budućeg srpskog Kralja?!!
U isto vreme, mi imamo i demokratsku vlast, zar ne? Onu koja je na izborima sklonila Slobodana Miloševića sa političke scene. U isto to vreme, ja, svojom skromnom profesorskom platom, i neznatnim prihodima od prodaje drugog izdanja antologije srpske poezije NESEBIČAN MUZEJ, izdajem svoja dela u 35 knjiga, stigavši do prosjačkog štapa. U isto to vreme, pogledajte, čija sabrana i izabrana (ne)dela objavljuju! Ja ne tražim od ove vlasti, niti od bilo koje druge, da mi pomogne i da finansira izdavanje mojih dela. Ne! Nikad nisam bio u blizinama vlasti. Za mene je mnogo časniji primer pokojnog Momčila Nastasijevića, koji je sam i uz pomoć svojih prijatelja, uspeo da pripremi desetak knjiga svojih Sabranih dela u simboličnom broju primeraka. Okasnelo, pred samu smrt. Prerano.
Bio je profesor, kao i ja, poligraf, kao i ja, i radio je na pola kilometra od škole beogradske u kojoj ja provedoh najbolje godine, kao lažni bibliotekar. Dugo je trebalo, nekoliko decenija posle smrti Nastasijevića, da se pojavi kritičko izdanje njegovih sabranih dela. Vinaver to nije doživeo ni do ovog časa! A Andrića, našeg ambasadora u Nemačkoj, koji je po nalogu ondašnje beogradske vlasti, centrale potpisao Pakt, komunisti su "kupili" štampajući ga na nekoliko jezika u zemlji, u enormnim tiražima! Ko umije, njemu dvije - to su dobro utuvili svi srpski književnici posle Drugog svetskog rata, i toga se drže, bogme, kao pijani plota, od - do. ( Da im ne nabrajam imena. Jer i oni koji se danas trse kao opozicionari, oni retki koji to možda i jesu posle svega, ipak nisu stvaraoci i ljudi kojima mogu verovati, zato što dugo pamtim. ) Rećiću konačno nešto što treba da se kaže : ĆIFTA, to je velika nesreća i česta pojava u srpskoj kulturi i književnosti 20. veka. I među najhvaljenijim piscima, novinarima, i akademicima, javnim ličnostima, mnogo je bilo ĆIFTA. Ćifte su najuspešniji...
Ćifta je glavni junak srpske palanke. O tome su pisani eseji i studije, koje većina niti je čitala, pa kako bi razumela. A poneki od tih, autora, koji su verovali da su razumeli, potvrdili su se kao jednoumni ljudi, udvorice bez premca. Ćiftinska je - književnost, književna kritika; ćiftinska je štampa i periodika; ćiftinski su izdavači; ćiftinske su književnoumetničke nagrade (nagrde). Nije mali broj ćifta kako među čuvenim laureatima, tako i među arbitrima i onima koji dodeljuju nagrde. (...)

(Pogled s Kule Motrilje). Beleške o ambicioznima, došljacima, uspehu i neuspehu...
Bojazan. Probudio sam se obuzet jednom bojazni. Setio sam se - dva konkretna došljaka. Neću napisati njihova imena i prezimena, ne zato što sam - kukavica. Već zato što nisu jedini. Oni zu bezmalo - tipovi. Stariji je moj vršnjak, profesor univerziteta; oficijelni kriričar ; drugi nešto mlađi, pisac. Laureat. Bio sam u prilici da vidim kada su i kako počinjali. Kako su gradili karijere i kakva su mesta zauzimali - u društvu. (Po godinama bi mogli biti sinovi Ćosiću, Isakoviću...Posleratna deca - deca strave.) Ne u istinskoj srpskoj kulturi. U kulturi, pravoj, ne može se ništa zauzimati. Može se dodavati. Politika bezbožnika izbacila je, kao i svi prevrati, kao i svi povodnji, mnogo blata, mutnih stvari, živopisnih ljudi. Politika bezbožnika je od Beograda, ali i od svih drugih važnijih mesta nekadašnje Kraljevine, načinila pustoš, o kojoj, uprkos svemu, nije nikada načinjen pravi izveštaj. Ta politika je detaljno i decenijama oplevila sve ono što je bilo lepo u porodičnim vrtovima. Beograd su osvojili došljaci, kao i u prošlom veku, kada su oterani Turci. Beograd su gradili i podizali došljaci, ali neki drugi i drukčiji od ovih potonjih. Beograd je još u prošlom veku postao grad došljaka. U stvari : Beograd je bio oduvek grad došljaka, od početka. Svežu krv ovom gradu i snagu donosili su mnogi znani i neznani sa periferije kraljevine ili carstva. Nemam predrasuda prema došljacima. Bog zna i vidi. U Beogradu se nikada nisam osećao kao došljak. Uprkos tome što su neke grupe došljaka napravile i još uvek prave svoje moćne klanove i tajne sekte. Nema oblasti života, gde nisu svili svoja gnezda. Dok oni objavljuju sabrana i izabrana dela srednjaka, u enormnim tiražima, omogućavajući im da žive vrlo buržujski, dotle ja ne mogu, trenutno - od 32 svoja naslova Dela, 35 knjiga - da uzmem ISBN ni za 5 - 6 knjiga; za ostalih 14 ne mogu! Na slučaju mojih DELA, tj. Prototipa, definisalo se mnogo toga, kako odnosi sa sa svetom, tako i sa pojedincima koje lično poznajem....
Nikome se, ja, razume se ne žalim. Ni svojim bivšim učenicima ( među njima ima ne samo nekoliko, već čitav niz aktulenih ministara, pomoćnika, visokih državnih službenika; oni su predstavnici i izdanci postkomunističke demokratije i vlasti; upamtio sam ih kao učenike, odlikaše, dakako; primerne omladinske rukovodioce koji sprovode direktive nadređenih im struktura). Nije me iznenadilo ni to kada sam jednog od svojih vršnjaka, pulena jednog od srpskih komunističkih moćnika, pre neki mesec video kao lokalnog funkcionera i domaćina NJ. K. V. Princa Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića Trećeg. Ako bi se na nekog mogao požaliti, to su oni najbliži ljudi oko mene, koji znaju šta radim i šta sam stvorio, a ni u čemu nisu ni pokušali da mi olakšaju. Pa ne stvaram ja sabrana Dela za sebe, već da ih poklonim riznici kulture i književnosti srpskog naroda. Ja vičem na zemlji, usred urvina, vičem; i čujem eho te vike ne zamo u ponorima zemlje, na zemlji, nego i na nebu...
Ja znam da ne može ovako trajati dugo; ja znam ono što junak ŽIVE KNJIGE nije mogao znati. Ja znam i verujem da će pobediti pravda pravednika, Živi Bog. Ja sam mogao napisati LITURGIJU, verujem, jer je Gospod neslućene tajne smestio u mene - Gospod nad bezbrojnim vojskama. Dešavalo mi se da me obuzme obeshrabrenost, malodušnost, neopisiv umor, dok pomišljam na sve ćifte i sve malograđansko u srpskoj kulturi i književnosti, da pokleknem, ali tada me je dizala vera, vera u pravdu, koja je ravna čudu.
Nije bilo nikoga da mi pomogne da se probije istina u svet, osim Boga. Bog mi je pomagao u teškim trenucima : ne nasilninici, trčilaže, krivoumni, krivoputi. Bog nema potrebe da se pojavljuje u ovom svetu, ponavljam; Bog dejstvuje preko dobrih ljudi, preko bogonosaca. Jedino su oni pravedni. Mnogo godina mi je trebalo da shvatim : ko među srpskim piscima u poslednja dva veka donosi Boga Živoga? Bacite dug pogled, dobro porazmislite, još jednom i po sto puta. Evo kako ćete ih prepoznati : ko donosi Boga u svet, donosi život u ljušturu života, donosi vodu u prazne bunare, i pesmu u zanemela grla.
Bog mi je pomogao i pomaže, niko drugi, ponavljam, da moja Dela dospeju iz tame na videlo naroda i kulture kome pripadam rođenjem...
Junak ŽIVE KNJIGE nacrtao je ono što će biti i što je bilo, jer je pomalo bio bogonosac, so zemlje i svetlost sveta. Uzdržao sam se da da to ne pokažem rečenicu po rečenicu, argument po argument, ne treba dokazivati i više navoditi konkretna imena. Bog je čudima stvorio od vampira ljude, a poneki naši velikani druge polovine 20. veka radili su obratno. Našom kulturom i našim prostorima još uvek povremeno vlada VAMPIR, a na javi ima previše njegove dece rođene - vampirovića! Jedan od mojih književnik junaka - Fili Senković ( sa kojim su me, vrlo često - ne znam zašto? ) poistovećivali, Filip Senković : unuk pokojnog pisara Mišljenovića, godinama i decenijama je vodio računa o grobu pravednika, tj. pisara Mišljenovića. Bio je u pravu, jer je uvek dobro s pravednikom. Grob pravednika uvek zrači. Grob pravednikov više sadrži snage nego živi nepravednici. Jer su nepravednici seni suhoga dima...
Krenuo sam u objavljivanje svojih DELA i drugog izdanja LITURGIJE, uvidevši kakav je svet, današnji, spreman na zavist i niske udarce.
Meni je teško, ali meni je i lako. Ovaj današnji književni svet me se boji, jer ja imam bogatstvo, a oni su siromašni. Nemaju ni jedan razlog da me mrze ( ni urednici izdavačkih srpskih preduzeća, ni urednici Politike, BORBE, državne televizije, SAN); jedino mogu da me mrze zato što imam blaženstvo, a oni su, usprkos svemu, nesrećni. Ni to, dakle, nije razlog za mržnju.
Iznenadili su me mnogi vršnjaci, i oni koje sam poznavao i poznajem, i oni koje nikad nisam upoznao; zlobom, intrigama. Zašto poneki od njih zlobe i meni i svetu, zašto dodaju ulja na oganj? Kad svet već sav gori ognjem zlobe?
Možda će generacija naših sinova, onih rođenih posle osamdesete godine minulog veka ( nikako ne oni rođenih šesdesetih, mada se i među njima može čuti poneki vapijući glas pravednika), postati kanali, kroz koje će se dolivati život svetu? Možda će se, među našom decom, povećati broj onih koji će se revnosno držati božanskog mladenca u sebi, čuvajući se da ga ne poplaše? Starim, ali više ne razmišljam sa strahom od smrti. Ja ću, verujem, biti živ i na groblju, i iza groba ću biti manje osamljen nego celo groblje mrtvih na kome budem ležao. Tako bezbožnici ne razmišljaju, ali oni meni nikada ne behu ni primer ni uzor. Njihovo je - u se, na se i poda se; da uzmu i zgrabe, uzele ih Uzme! Već dvesta godina se u ovoj kulturi samo uzima i uzima i ništa ne dodaje! Pa i oni koji misle da su novi i moderni, postmoderni, čak ni blage, tj. nikakve veze oni nemaju sa istinskim pretekom, ah, golubići dresirani u školama tajnih sekti i službi, koje nikada nisu smele da iziđu na videlo, oduvek, delujući u okriljima moći tame, beznadežni su slučajevi od prvog do poslednjeg, jer ih je, neka zapamte, čim su probili ljusku, Bog napustio, kao svoju poslednju zemunicu, i zato je sve ono što oni pišu i objavljuju samo ljuštura života, svlak što zmija ostavi u trnju...

*
Završio sam konačnu redakciju drugog izdanja LITURGIJE, hvala Bogu, uz pomoć Božju! Knjiga sada ima 423 stranice složenih pismom Ciril garamond, 12 pinta, sa malo fragmenata složenih nešto manjim slovima. Kad se prelome stranice, poglavlja, biće obim znatniji.
Mogu da budem miran; učinio sam nešto dobro, plemenito i lepo. Šta će biti u budućnosti, bliskoj i dalekoj, sa ovom knjigom? Bog Živi zna!
Bože, Oče moj, okadi žrtvu moju blagomirom svetiteljske molitve, i ne odbaci je, Trosunčani Vladiko svetova.
Rečitiju Ti žrtvu prinose angelski krugovi, no njihova reč struji k njima od Tebe, i vraća se k Tebi, ne pomešana s nemilom tame i ne zagrcnuta u grlu grehom.
Ubog sam, i ništa drugo nemam da iznesem na žrtvenik Tvoj osim reči ove...
Nisam imao lak život, ni sudbinu. Učinio sam ipak dobro delo. Kao harmoniku zgnječio me svet; jedva sam uzeo daha i jeknuo. Ali to nije dovoljno, nikad nije bilo dovoljno samo to. Neka liturgija i angeli Tvoji dadu blagozvučnosti mome jeku, i iznesu ga preda Te, ljubavi moja...
Ne prinosim Ti celoga sebe, jer nisam dostojan sagoreti na Tvom prečistom žrtveniku. Ono što je namenjeno smrti i truleži, ne mogu prineti Besmrtnome na žrtvu.
Primi žrtvu reči moje... tepanje deteta novorođenog primi...

Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Dug pogled unazad,
Beograd: mobarov institut: Zavetine, 2002.
str. 38-47

Dug pogled unazad, 7 (088)

....O Liturgiji str. 34 – 36

*
(Predah. ) Stigao sam u radu na drugom izdanju LITURGIJE - na konačnoj redakciji knjige - negde na polovini prvog izdanja : do stranica kada se P. Mišljenović vraća sa Solunskog fronta u svoje rodno mesto, kada počinje da radi na prikupljanju dokumentaxije o nedelima okupatora, dok je bio odsutan.... Kada praktično beleži svedočenja pouzdanih očevidaca...
Prenerazila me je veština umetnosti pripovedanja, umetnička verodostojnost svega dotle napisanog. Dokumentarne i publicističke građe je bilo o Prvom svetskom ratu; bilo je i napisanih romana - pre svega Rastka Petrovića, zatim VREME SMRTI D. Ćosića, kao i neke druge knjige; međutim, DAN ŠESTI me je odbijao, a od Ćosića nisam imao šta da naučim. Mnogo više stvari bih mogao da naučim od samoga sebe. Na drugoj strani, Ćosićev roman je doživeo toliko izdanja, tolika mu je važnost data, koju on uopšte ne zaslužuje, a ja sam, na trećoj strani, LITURGIJU izdao o svom trošku. Ta nepravda će biti ispravljena, verujem, čak u bliskoj budućnosti. Pa ipak, ipak, evo, ja i drugo izdanje LITURGIJE pripremam da objavim o svom trošku! Ne, ne želim da se moja knjiga poredi sa spomenutim piscima, jer se ne može porediti; nije im Bog dao da napišu takvu knjigu, i neće moći da je napišu ni na onom svetu; ali, oni su prosvećeni Srbi, pripadnici hristoboračkog pokreta, oni nikada nisu razmišljali na način na koji ja razmišljam, i tu nema pomoći.Uostalom, LITURGIJU nisu "sakrili" spomenuti pisci, već srpski čankolizi, plitkoumna i odnarođena bulumenta savremene oficijelne kritike. LITURGIJA nije samo roman, nije samo roman - liturgija, već je i svedočanstvo, što mi nije bio primarni cilj kada sam pisao tu knjigu. Svaki je podatak u njoj proveravan, godinama proveravan; godinama sam istraživao i podvrgavao proveri građu koja mi je stojala na raspoloženju. Nisam dopustio da me korumpira građa i priča i sudbine od kojih sam pošao : nadgrađivao sam ih i iz stranice u stranicu oplemenjivao... Vrlo je ubedljiva umetnost pripovedanja sa kojom je LITURGIJA ušla u svet : nisam imao uzore među srpskim piscima 20. veka, jer sam, vidim, sam sebi u stvari uzor. Nije mi neprijatno da to kažem, i to nije hvalisanje. Počeo sam da shvatam umetnost sa kojom je LITURGIJA napisana, radeći na ovom drugom konačnom izdanju. Ostavljam svedočanstvo o tome, za čitaoce i pisce koji će doći. Jer oni dolaze i potrebno im je vrelo. Srpski pisci često nisu bili u prilici da rade na svojim već objavljenim knjigama, često su u traljama ostavljali svoja dela; i tako je njihova laboratorija stvaralačka ostajala u tmini...
Ne, uopšte nije potrebna moja pomoć budućim tumačima LITURGIJE; ali ne može biti ni štete od ovih redova, podstaknutih poznim čitanjima autora. LITURGIJA će kroz vreme sama pridobijati nova i nova jata čitalaca o kojima ja sada i ne sanjam, o kojima nikada nisam ni sanjao, iskreno govoreći. Jer ja sam uvek hitao da stvaram nova dela; i taj trud i naprezanje su mi pomagali da zaboravim ona koja sam već stvorio i darivao svetu, sopstvenom narodu i njegovoj kulturi, i preko nje i drugim kulturama. Nije moj problem što LITURGIJU ne štampaju u SKZ, ili Zavodu za uxbenike i nastavna sredstva, ili u ediciji Velikih romana Prosvete, već tih urednika i žreca koji tamo umoljčani sede osedevši, kraj kantara koji Bog, ili Bogočovek, nije baždario. Baždarila ih je komesarska logika. TO treba da se kaže konačno, makar i odocnelo! To je problem urvinski, to je problem naopakog shvatanja kulture i književnosti, birokratskog poimanja, birokratskih parametara, bezmalo kroz čitav 20. vek. Tu više ne može niko pomoći, ni Bog. Jedino Smrt, koja će ih ukloniti...

*
(Iz rukopisa recenzije o novoj knjizi jednog mlađeg srpskog pesnika : VOJNICI ŽIVOTA) - (...) Kao čovek koji je sastavio jednu antologiju srpske poezije 20. ili Nametnog veka, kao književni istraživač i antologičar koji se suočio sa svim problemima srpske kulture i poezije Nametnog veka, pre svega sa najglavnijim razvojnim problemima pesnika, podsetiću na sledeću okolnost. Pre mene je to učinio Vinaver, u svom poznatom eseju koji se prećutkuje i danas "Odbrana pesništva" (1938), da srpski pesnici nisu ispunili zadatke koji su stojali pred njima. Da su mnogi izbegli duhovno i mistično iskustvo. Sokolović, u knjigama koje je objavio pre "Službe", pokušavao je da oživi naše hramove, da uzdigne oltare, da razorava naš zaborav, traumatsko istorijsko pamćenje, da traga po zapretanom pepelu srpske žive tradicije. Ne precenjujem ovog pesnika : on sve do "Službe..." nije mogao da se izbori sa starim i najvažnijim problemom pesnika, a to je pronalaženje okvira i odgovarajuće forme. Međutim, imao je izvanredno osećanje za narodni govor, za ono što je živo i neprolazno u našoj kulturnoj tradiciji u najširem smislu reči. Pojavio se kao pesnik u vreme interregnuma; nije više želeo da nastavi da živi u tami u kojoj je živela ili tavorila većina ljudi u zemlji njegovog rođenja; suočio se sa problemima srpske razistorije pokušavajući da spozna harmoniju koja se oslobađala iz regiona religije poezije, okrenuo se religiji poezije, i pronašao teme i formu - u "Službi" - koje su mu pomogle da se izdvoji iz književnih horova savremenih pesnika - mutanata. NJegova "Služba", naravno, razlikuje se od službi pisanih u vizantijskoj i staroj srpskoj književnosti. U najnovijoj knjizi, solidnog naslova i podnaslova, Sokolović se okrenuo molitvama, ne onim koje je Jovan Pejčić nedavno ukoričio, među kojima je dat primat elitističkom, kanonskom, u suštini neplodotvornom načelu - zvanične, najzvaničnije srpske književnosti, koja je - birokratska. Dakle, Sokolović nije predstavnik te srpske zvanične, najzvaničnije, birokratske književnosti. Za svoju najnoviju knjigu poezije, Sokolović je našao uporišta u sebi, i u apokrifnoj, nekanonskoj, nekada progonjenoj ali vrlo podsticajnoj srednjevekovnoj književnosti. Sokolović nije napisao jeretičku knjigu; on se koristio motivima apokrifnih molitava, kako bi sastavio molitve svoga vremena. Sokolović nije "teoviran" moćnim književnim ideologijama modernizma 20. ili Nametnog veka. Međutim, njegova najnovija knjiga je modernija od mnogih hvaljenih knjiga i njegovih vršnjaka i njegovih prethodnika (pre svega, odveć precenjenog Milutina Petrovića). Sokolović je solidno uklopio delove apokrifnih molitvi (istaknuti su u njegovoj knjizi kurzivom!) sa tekstovima koje je pisao posle "Službe". Paradoksalno, veštom montažom, Sokolović je dao uverljivo, magijsko ili skoro šamansko svedočanstvo o onom što ga je kao čoveka i pesnika opsedalo, što je dolazilo iz stvarnosti njegove zemlje i zavičaja, iz sudbine, iz istorijskog iskustva koje se počelo ponavljati. Dodirnuo je istinu o četničkoj akciji na početku 20. veka, na način zanimljiviji od književnih prethodnika (M. Savić, "Ćup komitskog vojvode", ili drugih), iako je to kod Sokolovića samo jedna bolna epizoda...Dodirnuo je mnoge traume i iščašenja svojih savremenika i Nametnog veka, i svojom je knjigom dao primer da je moguće ostati uspravan, usred izopačenih prilika, i svedočiti o vitalnosti nasleđa vrednosti. Sokolović je, kao pesnik, usred katastrofe, među ruševinama Nametnog veka, pokušao da otkrije vrline herojskog srpskoh etnosa....Nisam književna sibila; ne mogu tvrditi šta će dalje biti sa ovim pesnikom i kako će se razvijati; možda se može desiti da on više ne napiše ni jednu knjigu pesama; ali je sasvim sigurno, da je Sokolović, sa knjigama "Služba svetim ratnicima" i još više sa ovom najnovijom VOJNICI ŽIVOTA izborio lepo mesto u nelažnoj i nezvaničnoj srpskoj književnosti na početku 21. veka. Potvrdio je moju kritičarsko - antologičarsku podršku...

U Beogradu, 26. novembra 2001." Miroslav Lukić

Objavljeno u knjizi Dug pogled unazad...

Dug pogled unazad, 6 (087) . KRATKA BELEŠKA UZ DRUGO IZDANJE ROMANA TUGA GOLEMA

KRATKA BELEŠKA UZ DRUGO IZDANJE

ROMANA TUGA GOLEMA

Prvo izdanje ovog romana objavljeno je u Almanahu za živu tradiciju, književnost i alhemiju, 1 / 1998, i prošlo je skoro nezapaženo. O njemu su pisali samo moji ređi prijatelji, ali uzgred.
To je jedini moj roman izvan ciklusa, i napisan je poodavno. Mnogo godina pre objavljivanja. Zasnovan je na jednoj istinitoj priči, ali - šta to znači?
Drugo, prerađeno izdanje ove knjige objavljeno je pod naslovom TUGA GOLEMA, u okviru Opusa UMETNOST MAHAGONIJA. Recenziju je napisao moj izdavač, tj. moji mlađi brat A. Lukić. Celovita recenzija je objavljena u knjizi A. Lukića, S. Ig. Mitrovića i B. Cerovića : NA VETRU,NA VISINI, NA ČISTINI. Nešto skraćenija verzija objavljena je kao pogovor spomenutoj knjizi. Moj brat je shvatio kakvu sam knjigu napisao.

Međutim, i drugo izdanje je prošlo - nezapaženo. Moj brat je, elem, spasio obraz tzv. aktuelne savremene srpske književne kritike, ali nije u tome stvar.
Roman sam temeljno prekomponovao, preorao, preradio. Nadgradio. Smatram ga vrlo dobrim, na momente odličnim. Prijemčiviji je od "Petrijinog venca" i Crnjanskovog "Romana o Londonu". Junaci su mu, kao uostalom i u drugim ciklusima mojih romana, tragični ljudi...Senkovići, Loćike... Šta je odbijalo kritičare u tom romanu? Istina? Ili nisu stigli da ga pročitaju?
O mom romanu UJKIN DOM, G. M. Mrkić napisao je ogled, studiju, na čemu sam mu zahvalan; ali iznenadilo me je, što je, pišući taj ogled, propustio da pogleda kroz svoju kritičarsku prizmu, recimo, i Senkovića i druge, u romanu LITURGIJA, MESEČEVA SVADBA ili TUGA GOLEMA. Ne bi bilo štete, kad bi kritičar koji je namerio da piše o nekom mom romanu, uložio dodatni trud i pročitao sve romane koje sam objavio. Pa i poneku knjigu mojih pesama, ili eseja. Ja shvatam lenost i predrasude pojedinih književnih kritičara koje su oblikovale kao glinu neprirodne okolnosti u kojima se razvijalo srpsko društvo i kultura kroz čitav 20. vek, ali ih ne opravdavam. To što pojedini među njima, hotimično ili nehotice, ignorišu ono što je prva i najveća, i najosnovnija, i vrhovna vrednost u svetu čovečanskom za mene - Bogočovek, to nije dobro ni za njih, ni za srpsku književnost i kulturu. Šta da mislim o tzv. oficijelnoj kritici srpskoj koja se ponaša kao da ja nisam napisao i objavio nekoliko knjiga kritika i eseja, nekoliko antologija srpske poezije?
Ta strategija "skrivanja", ta perfidnost je shvatljiva, ne pogađa me više, jer znam šta joj je uzrok! Treba održati makar s dušom u nosu i na samrtnoj postelji red i Poredak, Kanonizacije koje su uspostavili tzv. kritičari, akademici i profesori, ljudi minulih vremena i u danima današnjim i predstojećim!
Akteri epohe Čovekoboga, vrsni službenici i sluge carstva Ćesarevog, dušebrižnici, raznorazni titualrni carinici, graditelji jazova, koji verovahu da oličavahu u sebi najidelanije savršenstvo svega istinski ljudskog, lepog, istinski čovečanskog, zakleli su se u mladosti Čovekobogu, ne Bogočoveku, i niko od njih, da im ne navodim imena, nije se ni primakao, čak ni sada kada su presvukli po ko zna koji put kožu, najsavršenijoj sintezi Božjeg i čovečjeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, fizičkog i metafizičkog, realnog i idealnog. Jer u Čovekobogu se ne može, kao u bogočoveku, ostvariti i sačuvati ravnoteža između Božjeg i čovečjeg; a ujedno sa tim očuvati kako autonomija čovečjeg, ljudskog, tako i autonomija Božjeg, božanskog.
Najpoznatiji srpski pisci 20. veka, među kojima je bilo i vrlo obrazovanih i vrlo plodotvornih autora, tragali su za osnovnom, glavnom istinom; poneki u tome behu i neumorni. U traženju istine, rešavali su problem istine na ovaj ili onaj način, najčešće na mitološki, filosofski, ateistički i materijalistički način.
Uzmite na primer - moram to, iako nerado spomenuti - slučaj Radomira Konstantinovića. Ili njegovih vršnjaka, ili istaknutih književnih aktera približnih godina. Zar su rešili problem istine, rešavajući ga u kategoriji čistog, obezboženog humanizma?
Srpska književnost 20. veka ( video sam to pripremajući antologiju srpske poezije 20. veka NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra i studije koje prate treće izdanje) je neprohodna šuma puna priviđenja i zabluda, laži i falsifikata! To je Alabegova slama, alajbegova slama, dragi moji! Nisam protiv hijerarhija prirodnih i istinskih. Jer gde ih nema, nema ni istine. A gde nema istine, vrvi od poluistina i laži. Vrvi od grehova, vrvi od smrti, jer greh je mnoge poveo u smrt... Dobro je što sam o tome progovorio javno, što sam se potrudio i sastavio spomenutu antologiju, što sam napisao studije koje je prate, što sam pokušao da povedem iz sveta Alajbegove slame prema Bogočoveku... Taj višegodišnji trud je poboljšao moj stvaralački razvoj; omogućio mi je da, kao od šale, uradim druga i konačna izdanja nekoliko mojih knjiga.
TUGA GOLEMA, govorim o drugom i konačnom izdanju ovog romana, više je od romana i svedočanstva. U skorije vreme, ja ću od nekih drugih ljudi dobiti barem moralnu satisfakciju, za veštinu sa kojom je ta knjiga napisana. Ta knjiga je pisana uz pomoć Bogočoveka. Preplet je u njoj došao od - viška. Taj roman je tragedija, srpska tragedija, jedna od srpskih tragedija, koja se može razumeti ako se meri kategorijama Bogočoveka. To nije još jedna pomodna knjiga na temu nesrećne srpske emigracije na Zapadu. To je knjiga o prošlosti uvek savremenoj, kao u crkvi, nelažna knjiga. Postojati i živeti na Balkanu od 1935. do recimo sedamdesetih ili osamdesetih godina, pa zatim emigrirati na Zapad (Engleska, SAD, Australija, ili neka druga daleka prekomorska zemlja), NIJE BILA PRIVILEGIJA! Ponekima se dalo po nekoj neshvatljivoj neohodnosti da izmile iz nebića u biće (kao heroini i junakinji TUGE GOLEME, ali ne samo i jedino njoj!), da bi se brzo obreli upregnuti u gorkom jarmu vremena i prostora. Junake te knjige je sačekivalo, neobično gostoljublje, zar ne?
Ta knjiga je mnogo tužna, jedna od najtužnijih, ali njen autor ne može ništa protiv toga, protiv toga što su njeni junaci poslani u svet sa osetljivim osećajnim aparatom, što su morali ubrzo osetiti kako ih neka ogromna tuga pritiskuje, ne samo njih nego i druga ljudska bića. Pisac ne može biti krivac za njihov plač i suze. Ja sam video, pišući o njima, kojih više nema, kako svaka tvar ima po oko koje neprekidno suzi od neke gorke tuge.. I sve suze tih mojih junaka, i svih drugih rasplakanih stvari o kojima sam pisao, slivali su se u moje srce i razlivali po celom biću mom.
Oficijelni uglavnom bivši ljudi i bivši kritičari imaju problem sa dioptrijama; tu ne može pomoći ni kura KRITIKA KRITIKE, već je potrebno drugo lekarstvo. Čovek je beskrajan i beskonačan - tugom; verovatnu u tome grmu leži i njegova besmrtnost? Ta besmrtnost je prokleta i nametnuta. Dok kritičari ovde ne počnu da ozbiljnije čitaju novoobjavljene knjige, dok ne počnu da shvataju zašto je život težak čoveku, ja znam da će TUGU GOLEMU čitati obični ljudi i plakati nad njom. Jer prost svet sluti da je život težak zato što je čovek pronašao smrt, i uselio je u sebe i u sva bića oko sebe. Moja heroina se vraća iz Amerike, gde je pronašla Oca i utočište od srpskih bezbožnika, pred sam napad NATO - a na ES ER Jugoslaviju. Vraća se u rodno mesto da u njemu pogine, kao i mnogi drugi, od bombi najveće svetske vojne alijanse. TUGA GOLEMA je, mimo moje volje, ispunjena nervima smrti koji polaze iz čoveka, smrću! Smrt je, dakle, jedina gorčina bića, jedina gorčina života. Od nje je i sva tragika života. Tragika romana. U isto vreme, u Srbiji - neka! - dodeljuju silne visoke književne nagrade za književnu bozu! Da su barem nagradili nekog pisca istinoslovca, nelažnog svedoka, koji zna da je zemljaski život čoveka neprestano njegovo rvanje sa smrću, sa njenim izvidnicama i pretečama, sa njenim pratiocima i armadama i pukovima...
TUGA GOLEMA je pokazala kako smrt stalno napada čoveka i spolja i iznutra; spolja kroz razna iskušenja, iznutra kroz vidljive i nevidljive bolesti...
Biće shvaćeno vremenom da je TUGA GOLEMA pisana duhom Sveljubavi.

Početkom aprila 2002. Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus Umetnost mahagonija
Beograd: Mobarov institut:Zavetine, 2002
str. 25 -28

Dug pogled unazad, 5 (086). BELEŠKA UZ DRUGO, PRERAĐENO IZDANJE MESEČEVE SVADBE

BELEŠKA UZ DRUGO, PRERAĐENO IZDANJE MESEČEVE SVADBE

Oduševljen rukopisom ovog romana, moj mlađi brat Aleksandar ga je objavio, čim ga je pročitao; iste godine, dakle, kada je i napisan. Sam je opremio knjigu, rešio izgled naslovne stranice. Međutim, u brzini, u štampariji se potkrala nepopravljiva greška : odštamano je na prednjoj strani korica prvo prezime, pa ime autora. O tom prvom izdanju, odmah kada se pojavio, pisalo je nekoliko autora, sasvim afirmativno. Mog brata je ta knjiga podstakla da napiše jednu od svojih najboljih knjiga :MAESTRA PER PJETRA.
Međutim, roman je objavljen u vrlo malom tiražu. Posle nekoliko godina, kada se pojavila mogućnost da taj roman bude objavljen u okviru Opusa UMETNOST MAHAGONIJA, počeo sam razmišljati o konačnoj verziji MESEČEVE SVADBE. Knjiga pripada trećem ciklusu mojih romana, druga je karika u tom ciklusu. Prva je Dnevnik za Senkovića. Kada sam uradio drugu, dopunjenu i konačnu verziju Dnevnika za Senkovića, prionuo sam na konačnu redakciju Mesečeve svadbe. U međuvremenu, već je bio objavljen (prošle godine) moj najobimniji roman VLAŠKA GOZBA ( u okviru Opusa UMETNOST MAHAGONIJA).
Ne želim da pričam mnogo o preradi. Eventualni čitaoci će moći da sravne prvu i drugu verziju, videće šta sam poboljšao, na čemu sam insistirao, šta sam podvlačio. Sam sam odabrao pismo kojim će knjiga biti objavljena, tip slova; sam sam uradio prelom...
Ova knjiga nije - dnevnik, nije hibrid. Ona je neka vrsta antiteze tzv. humanističkom progresu; ona stremi bogočovečanskom progresu, bliskoj našoj narodnoj duši i dragom našem narodnom srcu. ( "Bogočovečanski progres od čoveka do Bogočoveka, od smrti do besmrtnosti ostvaruje se prerađivanjem sebe pomoću evanđelskih podviga, jer se pomoću njih savlađuje smrt i obesmrćuje duša. U ličnosti svetoga save imamo ostvaren program bogočovečanskog progresa", Justin Popović :Progres u vodenici smrti; v. u knj. FILOSOFSKE URVINE, Dosije, Beograd, 1998, str. 53) MESEČEVA SVADBA je potresan uvod u roman VLAŠKU GOZBU.. Ta knjiga stremi od početka do kraja Bogočoveku, najvećoj vrednosti, najboljem kriterijumu - kako je znao J. Popović - "svega Božjeg i čovečijeg i u ovom i u onom svetu. Istorija ove planete ne zna ni za boljeg Boga od Hrista, ni za boljeg čoveka od Hrista. Bogočovek je u isto vreme savršeno otkrio Boga i savršeno otkrio čoveka. Stoga nema Boga mimo Bogočoveka; niti ima čoveka mimo Bogočoveka..." Greh je strašan, jer stvara smrt. Mesečeva svadba to na izvestan uverljiv način pokazuje i dokazuje. Nisam mnogo odstupio od preliminarne prve verzije napisane u jednom dahu, iako me je na nekim mestima mamila potreba da proširujem roman u ovoj drugoj i konačnoj verziji. Savetovao sam se sa mrtvima i kućnim duhovima. U tim trenucima, roman je mogao da se otme. Shvatio sam da je zemaljsko zlo priprema za sva druga zla, pa i ono večno. Pakao počinje na zemlji... Rat, urvine, krateri; dve duše u grudima mnogih ljudi...Nisam ipak proširivao roman preterano... Dotakao sam suštinu greha, rugobu greha, njegovu provaliju...Opisao sam likove koji žive u toj provaliji, verni samozvanom mizernom bogu na svome đubrištu. Mogao sam to da učinim jer sam imao bogato životno iskustvo, jer sam susretao tako mnogo ljudi sa kratkim mislima, sa kratkim osećanjima koja nisu mogla da iziđu iz sebe i pređu na drugog. Upoznao sam faustovski tip čoveka, pustošni raskol u duši. Upoznao sam ljude čije su egoistične misli i osećanja, osakaćeni i opatuljeni samoljubljem, poricali Boga, poricali i ono duševno i dobro u čoveku, jer nisu dosezale do večnog i bogovečnog...
Epoha Hokus - pokusa je stvorila čudovišta, namećući Antiboga umesto Bogočoveka. Gledao sam svojim očima neverovatne stvari; kako internacionalisti i žestoki politički sektaši preko noći postaju nacionalisti i patriote, naravno - lažni. Nagledao sam se cirkuzanstskih političkih i dijaboličnih trikova na balkanskim vašarima, koji su se završavali samo na jedan jedini način.. Epoha Hokus pokusa je preko svojih moćnih protagonista decenijama razbijala u ljudskom
saznanju i osećanju JEDINSTVO IZMEĐU ČOVEKA I BOGA, IZMEĐU VREMENA I VEČNOSTI, IZMEĐU OVOG I ONOG SVETA. Greh je, dakle, razbio jedinstvo čovekovog samoosećanja, samosaznanja, misli, života, postojanja, bića. A time i jedinstvo čovekovog osećanja sveta...
Najveći pisci u Srba (nisam stavio pod navodnike ono najveći, ali to se podrazumeva, dakako!), nisu mogli napisati ovakvu knjigu, kao što je Mesečeva svadba, da ne govorim o VLAŠKOJ GOZBI! Pre svega zato što su i najdarovitiji među njima izgubili istinsko osećanje makrokosmičkog svejednistva. Mnogi su među njima samci u apsolutnom smislu, od Selimovića do Mihaila Lalića, od "naduvanih" Ćosića, Antonija Isakovića, do Vidosava Stevanovića, Albaharija, Basare : i to nije teško pokazati i dokazati. Kanonizovani su i nametnuti kao veličine pisci ljudskog egoizma, hrljenja u satanizam. Niko od spomenutih nije imao svest i želju da se spase od satanizma, solipsizma, od egoizma; vrlo često ćemo u njihovim knjigama, toliko hvaljenim ( u suštini - nametanih na svaki način i po svaku cenu!) naći ružno nacereno lice Satane, tj. duboke samosvesti i samoosećanja potpune otkinutosti od Boga i od svih drugih bića i tvari.
Dakle, meni je oduvek bilo teško, ali i lako. Ja nisam ni pomišljao, niti očekivao, da će mi za ovaj roman dodeliti satanski žiriji neku "uglednu" književnu nagradu. Satanisti i sektaši su dodeljivali velike i značajne nagrade sebi sličnima.Pri kraju 20. veka srpska književnost je pretvorena u prokletstvo, u gorčinu, u užas, gde se na majušno zrno čovekove samosvesti survavaju beskrajne tame i beskrajne pomrčine. Oni koji su dobijali književne nagrade, koje su nametali, na ovaj ili onaj način, nisu stvaraoci kojima poričem svaki dar. Ne tvrdim da među njima nije bilo ponekog koji je shvatao suštinu greha, narušavanje imanentnog jedinstva vremena i večnosti u čovekovom biću; bilo ih je koji su videli da je pukla strašna provalija između vremenskog i večnog, u kojoj se neprestano davi ljudska misao i ljudsko osećanje. Međutim, oni su pisali ono što prolazi i dobijali visoke književne nagrade za koještarije, za gomile i gomile odštampanih gluposti.
Jer su bili suviše zahvaćeni silom greha što obezbožuje, delogosira, obesmišljuje čoveka. Niko od njih nije i neće napisati DON KIHOTA! Iako su možda bili obuzeti sličnim ludilom decenijama. Stran im je bio Bogočovek, Taj koji je prvi premostio, izrivenu grehom, provaliju između vremena i večnosti, između čoveka i Boga, između čoveka i ostalih bića, uklonivši greh.
Prestao sam da čitam dnevnike, nedeljnike, mesečnike, aktuelne književne časopise, koji odavno nisu aktuelni, već strašno bajato smeće. Izbegavam da gledam državnu televiziju, tzv. emisije iz kulture, gde dovode i predstavljaju kao nacionalne veličine neke senilne tipove koji i ne znaju da su mrtvi...
NEVIDLJIVI su umetnici, pisci, slikari, kompozitari, ljudi koji će doći i koji dolaze.
Ali, ja odavno znam da je to predivno i utešno : jer temelj svega vidljivoga jeste nevidljivo :Nevidljivo je ipostatis svega, podloga svega, supstancija svega, to jest ono na čemu stoji svet i sve što je u svetu... Tu misao nije izrekao neki od onih srpskih pisaca 20. veka, za koje mnogi misle da su bardi, veličine (ha, ha, kakve veličine, ko im je to potvrdio? ko ih je u to ubeđivao?), već jedan umni i pobožni starac, koga su komunisti naterali da vas vek provede u manastirskoj ćeliji. Nije smeo izvan porte!...
Neka se Srbija 21. veka ne boji ISTINE, NEVIDLJIVOG. Neka se konačno okrene od pretećih urvina i jezivih ponora van Bogočoveka!
I Srbija i čitav ovaj svet je Božja laboratorija u kojoj se nevidljivo prerađuje u vidljivo, ali samo do izvesne mere. A to je stoga što je nevidljivo uvek šire, beskrajnije i bezdanije od vidljivog. Kao što je duša nesravnjeno šira i veća i dublja od tela u kome je, tako je i nevidljiva srž svake tvari šira, veća i dublja od tvari u kojoj je. Ustvari, vidljivo je oveštastvljenje nevidljivog, i to u izvesnoj meri. A oko vidljivog, i iza vidljivog, prostire se bezobalno more nevidljivog.
Pod ovim zakonom je i ovaploćenje Boga. samo je tu savršeni primer Nevidljivoga u vidljivom. U majušnom, ali vidljivom, telu ljudskom skriva se nevidljivi Bog. Tu je smeštena sva tajna i malog sveta : mikrokosmosa, i vascelog sveta : makrokosmosa. Ali sve po istom zakonu : nevidljivo u vidljivom.
U pojavi ovaploćenog Boga nema ničeg neprirodnog i "nezakonitog", ničeg nelogičnog i nenormalnog, pa čak i ničeg čudnog. Jer je u ovom svetu sve vidljivo skrivnica nevidljivog...
Sujetnim ćuranima naše kulture i književnosti, doktorima žabcima i magistrima pseudonauka, ponavljam : Kroz kroktkost i smernost Gospod je ušao u svet.
Na isti način je i izišao iz sveta, krotko se moleći za svoje mučitelje. Svaki vaš greh, kolege, braćo, komšije, veća je muka za njega nego za tebe i mene i nas. Pisao sam konačno izdanje Mesečeva svadbe kao Hristov čovek, smatrajući sebe za smetlište sveta, po kome su svi mogli da gaze, i grešnici, i bigamisti, kurve i izdajnici, gonitelji i carinici, zli i mrtvi, nečisti duhovi, vampiri i vampirovići, kao po Hristu što su gazili. Kad su me pojedini kritičari isključivali - blagosiljao sam; kada su me vređali - praštao sam; na njihovu mržnju - uzvraćam ljubavlju. Da, prelomilo se u meni. Trpljenjem ću pobeđivati mučitelje, kao Gospod. Vraćaću zlo - dobrim. Sa gordošću i sujetom ću se boriti smernošću. Sa grubošću - krotošću. Sa svim uvredama, praštanjem. Sa svim klevetama, molitvom. Jer to je jedini put - pobede....
Nisam slučajno završio Mesečevu svadbu (ovo drugo konačno izdanje ) uoči Božića 2000. godine! Nije to praznik mrtvih : ne! Tad mi praznujemo i proslavljamo jedini pravi smisao ljudskog bića, ljudskog duha, ljudske misli, ljudskog osećanja, ljudskog života. Tad nam se otkriva osmišljena tajna čoveka, i tajna zemlje, i tajna neba nad zemljom.

12. aprila 2002. Beograd Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus Umetnost mahagonija

Beograd:mobarov institut: Zavetine, 2002
str. 16 -24

NAPOMENE UZ KNJIGU VAŠARI HIPERBOREJE: dug pogled unazad, 4 (085)

NAPOMENE UZ KNJIGU VAŠARI HIPERBOREJE

Iz tri moje knjige, koje su mi otvorile čudesne puteve u svet, u beskonačno i svevreme, pa i u budućnost; prema tome, i - put prema Drvetu života, preostalo je trešje, strugotina. Tačnije : preostalo je iz verzija, zahvaljujući oštrim makazama moga mlađeg prijatelja, ponešto; fragmenti koje je bilo šteta spaliti.
Šta čovek sa tim da čini, probudivši se na obalama Crnog mora?
PALA magla na Crno more, maglo moja!
Razvijaj mi se , razvijaj... Da nije bilo te dve rečenice, početne, prve; zar bi uopšte bilo KUĆE SVETIH RATOVA?
Razvija se magla, razvija, kao nekad sproleća, u Hiperboreji, kada sam sedeo na balkonu mojih rođaka (sada, kada ovo pišem - pokojnih , koji su umrli bez poroda, naslednika), i udubljivao se u bliske bregove na južnom horizontu varoši na Peku. Prestao sam da odlazim u zavičajnu varoš, onog trenutka, kada je umro čovek koji mi je bio više od rođaka, skoro otac, veoma blag i duševan čovek, ne naročito pričljiv; milovao me je svojim smirenim i blagim, setnim pogledom, u kome nikad nije ugasla tuga za njegovim sinom i ćerkom, blizancima, koje Bog uze nekoliko godina uoči moga rođenja, skoro u jednom danu. Svoju očinsku ljubav prema izgubljenim blizancima preneo je na mene, kao i njegova žena, ili tašta, duševna starica, koja ode Bogu na ispovest godinu dana nakon moje mature, nakon što sam napustio zavičaj i otišao na studije. Nadživeo je i taštu i svoju ženu; preminuo je u dubokoj starosti. Oči su mu postajale nekako suzne ; primetio sam to putujući s vremena na vreme u zavičaj, obilazeći ga sve do poslednjih godina njegovog života. U tim suznim očima blistala je neopisiva i strašna nadmoć sudbine...
Nikada mu nisam odneo cveće na grob, ni pripalio sveće; ostao sam mu dužnik za sva vremena. I svim članovima njegovog iščezlog plemena, zauvek usidrenog na varoškom groblju : njegovim blizanacima, njegovoj tašti i pokojnoj ženi, ali i varoši u kojoj sam odrastao i završio gimnaziju i zavičaju koji se u mene utisnuo za sva vremena svojom reljefnošću, svojim čudesnim rezbarijama, arabeskama i melodijama, kao žig utisnut usijanim gvožđem...
VAŠARI HIPERBOREJE, kao i trilogija MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI, imaju svoju dugu, neiskazivu predistoriju; pričati o njoj, pokušati to , znači ući u oblast koja je najviše nalik na zonu sumraka.
Sačinio sam jednu antologiju poezije potvrđujući (kao i drugi, Borhes, Karl Šapiro), da ne postoji granična linija između poezije i proze. "Postoji samo manje ili veće usijanje. Roman je, naprosto, narativna poema u ekstenziji. Roman se bavi poezijom karaktera, poezijom situacija, poezijom istorije.." Živimo u doba kada je istorija, po rečima Šapiroa, "koja je nekada bila prava književnost, kao poezija, (...) srozana na nivo pseudonauke. Kritika teži da sroza nauku i podrije poeziju..." Vreme u kojima su nastajale knjige, o kojima govorim (usuđujem se da i to napomenem) nije vreme i njihovog objavljivanja; to vreme podseća (barem mene) na ono vreme kada je nastajala velika poezija, kad nema kritike, i kada je jasno "da poezija nije naprosto jezik". Nema potrebe da više o kritici pričam; ni o modernoj kritici; znam sve njene mane i njenu tragediju. Moderna kritika je hibridna i pogubna kao i pseudo nauka, sociologija : biće uklonjene, ali taj proces neće biti lak ni kratak... Knjigu, kakvu sam želeo da napišem (započinjući prve stranice VAŠARA HIPERBOREJE), pošteno je priznati sada, kada sam pri njenom kraju : nisam uspeo da napišem. Sve je ovo jedan veliki, bolni, divni neuspeh. Nisam uhvatio za perčin istoriju vašara Hiperboreje, nisam je ispričao na način istorije koja je nekada bila prava književnost; naprosto, izmigoljila mi je kao riba između prstiju povest Hiperboreje o kakvoj sam sanjao. Pomirio sam se sa neuspehom, i nisam ušao, hvala Bogu, u poeziju XX veka, u sociologiju! Ostao sam dosledan sebi, ako to nije patetično reći : starinski pesnik. Ova knjiga neće promeniti ništa. Mogao bih da kažem da je njena vrednost u tome što me je na izvestan način približila shvatanju istine o književnosti, i pravom poznanju poezije modernog sveta i problema prave književne kritike XX veka.
Da li je - da krenem s kraja - književna kritika XX veka odelila svu racionalističku poeziju (poeziju društvene kritike, kulturne propagande, svu poeziju koja je sektaška ili se bazira na sistemima ideja) od istinske poezije? Od one poezije koja postoji u drugačijoj dimenziji u odnosu na politiku ili filosofiju? Religiju? Takva poezija prihvata sve te pojave, sisteme i fenomene, ali oni njome ne upravljaju. Položaj današnje književnosti i poezije slikovito je opisao Šapiro:
" Književnost ne otkriva ništa. Poezija je danas bukvalno živa zakopana; tamo gde postoji, praktično je nepoznata. Greška je (...) ad nauseam, nikog drugog do samih pesnika i njihove umetničke samosvesti, što smo razvili Aleksandrijsku, Vizantijsku, Neoklasičnu umetnost, a ne poeziju. Ali svet zahteva poeziju po svaku cenu. Prava poezija modernog sveta je reklamno oglašavanje, verovatno najbezvrednija poezija u istoriji, ali jedina autentična poezija koju imamo. Reklama je čisto poetska aktivnost - obezvređena do n - tog stepena, nečasna u nameri, vulgarna preko svih granica, ali poezija, istinska poezija moderne trgovine. Reklama je poezija američkih masa; sociologija je poezija obrazovane srednje klase; a akademska poezija je poezija kulturne birokratije. Cilj reklame nije da proda proizvod (niko ne veruje tvrdnjama oglašivača) , već da ubedi bespomoćnu žrtvu da je srećna..." Na vašarima Hiperboreje se još uvek prodaju rukotvorene stvari; one koje rukotvorci ne prave u serijama, kao u manufakturama ili u fabrikama, osim, doduše, majstorija grnčara...Kada je reč o publici na vašarima, nisu svi tu došli samo da nešto prodaju i kupe. Došli su i zbog mnogo drugih razloga da vide i čuju čuda, koja se na drugim mestima ne mogu čuti ni videti, doživeti. Ne postoji jedna publika, već bezbrojne publike vašara. Publika mjuzikla i publika opera retko dolazi na vašare. Međutim, publiku vašara samo mogu podceniti uobraženi kritičari; oni prave čuvene gafove u književnom ukusu, ne i najbrojnija publika. Na vašarima Hiperboreje - osetio sam davno, kao vrlo mlad čovek, neizlečivu bolest moderne poezije (bolest izolacije od ma kakve žive publike). Kada sam započinjao da pišem ovu knjigu, to mi je postalo jasnije, jer sam u međuvremenu došao na ono što sam čini mi se oduvek osećao : da zdrava književnost niče iz naivne, narodne i "primitivne" umetnosti...Najmoćnija umetnost XX veka, film, uspostavio je izuzetan kontakt sa savremenom umetnošću na popularnom ili čak komercijalnom nivou. Poezija XX veka lišila je sebe prirodnog kontakta sa savremenom umetnošću, pre svega, sa onom naivnom, narodnom i "primitivnom"...Žao mi je što nisam postao filmski reditelj, i što, kad to već nisam postao, nisam postao prijatelj, ili, makar, saradnik sa nekim zaista velikim filmskim rediteljima XX veka: Možda smo mogli da napravimo nešto nezaboravno? Pesnik oseća talasanje govora, jezika, i on vidi (kako piše Šapiro) "da je jezik u stanju formiranja i da se ne može zaustaviti; poezija je ritmična zato što pesnik zahvata jezik iz bujice i kreće se za njom". Film , saradnja na filmu, jednom istinskom pesniku, može biti od koristi; jer film može da dočara i izrazi sporazumevanje bez jezika, bez govora ili pisanja.
Bliska mi je ova misao, jer je duboko istinita: "Jezik se koristi kao potpora direktnijim oblicima komunikacije. Kao što svako zna, jezikom pogleda može se preneti više no što poezija može da kaže; Prust govori o jeziku odeće, i tome slično..."
Početkom oktobra 2001. Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus Umetnost mahagonija

Beograd:mobarov institut:Zavetine, 2002

Dug pogled unazad, 3 (084)

TEŠKOĆE

(oko štampanja pojedinih naslova Opusa Umetnost mahagonija)

..... Cena štampanja za svaku od 32 knjiga se razlikuje. Bez 4000 DM teško bi se moglo nešto uraditi na objavljivanju mojih Dela. Gde da nađem toliko novca?
Posedujem stotinak primeraka drugog izdanja ant. Nesebičan muzej, koja se u knjižarama prodaje, sporo i slabo, po 2850 din. Kada bih 90 primeraka prodao školama po sniženoj ceni, možda bih tako sakupio novac za objavljivanje mojih Dela?
Ako bih dao 80 primeraka sa 50% rabata, cena po primerku bi iznosila 1425 h 80 pr = 114.000 din.
Eto - novca, kojim bi moglo da se obelodani moj Opus...Makar u samo stotinak akademskih primeraka...

*
Telefonirao mi je otac, oko sedam popodne. Zanimalo ga je da li dolazim kroz nekoliko dana, i : kako su deca, jer je, navodno, nešto loše video u šolji kafe. On je naš porodični prorok. (Danas smo primili platu; platio sam odmah komunalije, struju, telefon; četvrtina plate. ) (Novine ne čitam danima. )
Uradio sam neke dobre stvari, danas.
Povredio malo ruku. Prelomio sam dve nove knjige, i sutra ću to nastaviti. I prekosutra. Sve knjige, koje sam već uradio (Umetnost mahagonija...) spremiti za štampu. Zatim, romane (preostale). Treba da imam za par meseci, ako Bog da, ukoričena 32 naslova, makar u po jednom primerku. I treba zatim da poradim na tome da nađem novac, neophodan za umnožavanje, barem u stotinak primeraka.
Niko mi se od saradnika časopisa ne javlja; ne znam u čemu je stvar?
Po povratku sa sela. Otputovao i doputovao vozom. Beograd nije Srbija; a ni Srbija nije više... Čim voz uhvati brzinu od Rakovice prema Jajincima, Belom potoku, zabele se u sumraku, vrzine, kao svileni porubi. Cvet krušaka, cvet trešanja, izgleda kao mesečina spram tamne prirode ostale koja se budi. Rano je sve procvetalo. Sinoć je pala slana...Sišao sam po noći u Mustapiću; popeo se u voz u Zviždu u rano jutro. Dočekala me je noć; šoder; senke srušenih kuća i mnoštvo dalekih usppomena;
dalekih kao svetla u noći, svetiljke po selima ispod brda na severoistoku. Ispratio me je moj stari otac. Voz je bio poluprazan. Ušao sam u kupe u kome je bio samo jedan mladić, što je putovao od Zaječara da Požarevca. Bio sam izmučen mnogim stvarima. Ova godina će biti jedna od najtežih za moju porodicu; ne vredi objašnjavati zašto.
Majka je bolje, ali nije dobro ( potrebno je da bude ovde; potrebna joj je nega; drukčiji život). Neka mi je Bog u pomoći do jeseni!

***
Probudile su me ptice; čavke; pre pola sedam; nešto se dogovaraju iznad moje glave. Sanjao sam san, nekih detalja sam se mogao setiti.

***
... Bolesti otkrivaju sve skriveno.
NOVAC. Gde naći novac za štampanje 32 naslova Opusa UMETNOST MAHAGONIJA?
Priliv novca od knjižarske prodaje drugog dopunjenog izdanja antologije NM, i drugih knjiga i časopisa je, više nego simboličan. A oni koji imaju novca i ne znaju šta će sa njim, ne dreše lako kesu... Pomislio sam na ***, i na još neke tzv. prijatelje i poznanike... Suviše su kao drugi, suviše kratkovidi, licemerni i sebični... ali, ja se molim Bogu za pomoć, i ja verujem da će pomoć doći, kao i obično, iz pravca iz koga deluje Bog : preko dobrih ljudi, jer Bog se u ovom svetu ne pojavljuje i deluje preko njih...

Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus umetnost mahagonija,

Beograd;mobarov institut: Zavetine, 2002
str. 14-15