...Postojala je "troglava moć" kritičara : "moć praktičnog (izdavačkog, uredničkog) uticaja na književni život, objavljivanje i pravo na delanje, pa i nasušni hleb, - najzad, praktično - ideološku moć kritičara kao tumača vodećih ideja i eventualnog delitelja tapije o "podobnosti" (društvenoj, idejnoj, nacionalnoj, itd)".
Na "slučaju" Dnevnika za Senkovića, na izvestan način, prelomila se "fenomenologija" srpske književne kritike i njenog konteksta. U srpskoj književnoj kritici dominirali su decenijama "literarni krijumčari", a omiljena - zašto ne reći? - sadistička - "igra krijumčara - fantoma" bila je - kako reče S. Ignjatović :" izgradnja bastiona zvanog "oficijelna literatura".U taj bastion "oficijelne literature" ( Lukić kao kritičar upotrebljava sličan termin - Konstruktivna književnost - književnost delimičnih istina), Lukiću je kao pesniku i piscu, na svu sreću bio zabranjen pristup, kao okuženom!
"Dnevnik za Senkovića" je trebalo da izađe u beogradskoj "Narodnoj knjizi", ali je njegovo objavljivanje sprečio kritičar i urednik, i prozni pisac, Marko Nedić, što danas izgleda neverovatno!(...)
U RUSALJU postoji malo duža uvodna pesma Uoči Praznika Duhova i u njoj sledeći redovi:
"Govorim o betonu... Rugam se ... tumačima katedarskim... Betonska ploča je ista kao pre pet, deset, pedeset leta... Betonski stubovi kulture još se drže, betonski lukovi ...
Mnogo fini i načitani. Analitični. Akribični. Probrani...To su oni ... Dresirani od malih nogu..." i td.
Nije teško u ovim ispovednim fragmentima pesnika Lukića prepoznati njegovo traumatsko iskustvo sa skribentima i moćima bastiona oficijelne literature i oficijelne tekuće književne kritike, naročito one novinske, novojaničarske i krijumčarske, ali i sa drugim zlodusima vremena...
Za Luki}a bi se moglo reći da je bio naivan i nedovoljno prilagođen tekućim književnim i društvenim prilikama svoje zemlje, izdavačkim i koterijskim; međutim, re je o piscu koji nije pristao na prilagođavanja i ustupke, plativši to visokom cenom kojom se inače plaćalo u zemljama tzv. bivših istočnih narodnih demokratija. Za Lukića, kao i za Rilkea, književnost nije bila strašilo nekog trećeg, jer "taj treći, on (...) to nešto što nije nikada ni postojalo" nema nekog značenja, da ga valja poricati. Lukić je znao da je taj treći čedo tzv, Konstruktivne književnosti, nešto što se "uvek trudi da odvrati pažnju čoveka od svojih najdubljih tajna. On je zastor iza kojega se odvija drama. On je varav žamor na ulazu u tišinu istinitog sukoba". Kao što se vidi da je ZAPISKE MALTEA LAURIDS BRIGEA pisao veliki pesnik, tako se i za Dnevnik za Senkovića može ponoviti da ga je stvorio istinski pesnik, koji je dugo sabirao iz duše i mirnoće, iz ustreptalosti, redove koji i danas podstiču i izazivaju.
Lukića treba preštampavati, Dnevnik za Senkovića, svakako, ali i njegove pesme iz RAJSKE SVEĆE.
Lukiću se dalo da kao vrlo mlad čovek napiše izuzetno uspele i duboke pesme, što su izvirale iz tragizma postojanja, kao vreli gejziri, ništa ne falsifikujući. Lukić nije uprkos kulturi, veri i idelogiji (vladajućoj) i poznavanju svemira, ostao na površini opštega života. Lukić je imao malo više sreće, kao pesnik od mladog Rileka, i mnogo više sreće od svojih vršnjaka, pa ako hoćete i najznačajnijih pesnika srpskih, druge polovine XX veka, što se nije tu na površini, koja nešto znači, presvukao nekim neverovatno dosadnim sadržajem. Jer da se to desilo, on bi se nepotkupljivom čitaocu činio kao pokućstvo salona za vreme letnjih praznika. Lukić je spadao u ponajbolje, u one koji su posedovali mnoge uznemirujuće misli, i on je započeo da radi već sa dvadeset i nekom godinom života, kako bi se mnogo šta razjasnilo; i on nije bio bilo ko, neko, ko baš nije bio najprikladniji, on je bio pesnik sa dvadeset i nekoliko godina, i sedeo je, u bibliotekama, i pisao je, dan i noć je pisao; on je morao da piše, i napisao je mnogo više nego bilo ko u njegovoj generaciji, mnogo više nego što je objavio, ali to nije bio svršetak : to je bio harizmatski put sinteze... U svome drevnome zavičaju, geografskom i mitološkom centru Balkana, Lukić je našao uporišta, podsticajna i za umetnike koji malo znaju o Balkanu : ponekada se čini kao da je slika ove planine i poluostrva pala u pesnika iz beskrajne nebeske visine i kao da se u njemu razbila, razdrobila. U njegovom su se pamćenju sasvim sačuvale, tako se ponekad čini, zlatne žice obreda i misterija, ne samo njegovog detinjstva, već detinjstva čovečanstva i Evrope...
Sav. Ig. Mitrović
Na "slučaju" Dnevnika za Senkovića, na izvestan način, prelomila se "fenomenologija" srpske književne kritike i njenog konteksta. U srpskoj književnoj kritici dominirali su decenijama "literarni krijumčari", a omiljena - zašto ne reći? - sadistička - "igra krijumčara - fantoma" bila je - kako reče S. Ignjatović :" izgradnja bastiona zvanog "oficijelna literatura".U taj bastion "oficijelne literature" ( Lukić kao kritičar upotrebljava sličan termin - Konstruktivna književnost - književnost delimičnih istina), Lukiću je kao pesniku i piscu, na svu sreću bio zabranjen pristup, kao okuženom!
"Dnevnik za Senkovića" je trebalo da izađe u beogradskoj "Narodnoj knjizi", ali je njegovo objavljivanje sprečio kritičar i urednik, i prozni pisac, Marko Nedić, što danas izgleda neverovatno!(...)
U RUSALJU postoji malo duža uvodna pesma Uoči Praznika Duhova i u njoj sledeći redovi:
"Govorim o betonu... Rugam se ... tumačima katedarskim... Betonska ploča je ista kao pre pet, deset, pedeset leta... Betonski stubovi kulture još se drže, betonski lukovi ...
Mnogo fini i načitani. Analitični. Akribični. Probrani...To su oni ... Dresirani od malih nogu..." i td.
Nije teško u ovim ispovednim fragmentima pesnika Lukića prepoznati njegovo traumatsko iskustvo sa skribentima i moćima bastiona oficijelne literature i oficijelne tekuće književne kritike, naročito one novinske, novojaničarske i krijumčarske, ali i sa drugim zlodusima vremena...
Za Luki}a bi se moglo reći da je bio naivan i nedovoljno prilagođen tekućim književnim i društvenim prilikama svoje zemlje, izdavačkim i koterijskim; međutim, re je o piscu koji nije pristao na prilagođavanja i ustupke, plativši to visokom cenom kojom se inače plaćalo u zemljama tzv. bivših istočnih narodnih demokratija. Za Lukića, kao i za Rilkea, književnost nije bila strašilo nekog trećeg, jer "taj treći, on (...) to nešto što nije nikada ni postojalo" nema nekog značenja, da ga valja poricati. Lukić je znao da je taj treći čedo tzv, Konstruktivne književnosti, nešto što se "uvek trudi da odvrati pažnju čoveka od svojih najdubljih tajna. On je zastor iza kojega se odvija drama. On je varav žamor na ulazu u tišinu istinitog sukoba". Kao što se vidi da je ZAPISKE MALTEA LAURIDS BRIGEA pisao veliki pesnik, tako se i za Dnevnik za Senkovića može ponoviti da ga je stvorio istinski pesnik, koji je dugo sabirao iz duše i mirnoće, iz ustreptalosti, redove koji i danas podstiču i izazivaju.
Lukića treba preštampavati, Dnevnik za Senkovića, svakako, ali i njegove pesme iz RAJSKE SVEĆE.
Lukiću se dalo da kao vrlo mlad čovek napiše izuzetno uspele i duboke pesme, što su izvirale iz tragizma postojanja, kao vreli gejziri, ništa ne falsifikujući. Lukić nije uprkos kulturi, veri i idelogiji (vladajućoj) i poznavanju svemira, ostao na površini opštega života. Lukić je imao malo više sreće, kao pesnik od mladog Rileka, i mnogo više sreće od svojih vršnjaka, pa ako hoćete i najznačajnijih pesnika srpskih, druge polovine XX veka, što se nije tu na površini, koja nešto znači, presvukao nekim neverovatno dosadnim sadržajem. Jer da se to desilo, on bi se nepotkupljivom čitaocu činio kao pokućstvo salona za vreme letnjih praznika. Lukić je spadao u ponajbolje, u one koji su posedovali mnoge uznemirujuće misli, i on je započeo da radi već sa dvadeset i nekom godinom života, kako bi se mnogo šta razjasnilo; i on nije bio bilo ko, neko, ko baš nije bio najprikladniji, on je bio pesnik sa dvadeset i nekoliko godina, i sedeo je, u bibliotekama, i pisao je, dan i noć je pisao; on je morao da piše, i napisao je mnogo više nego bilo ko u njegovoj generaciji, mnogo više nego što je objavio, ali to nije bio svršetak : to je bio harizmatski put sinteze... U svome drevnome zavičaju, geografskom i mitološkom centru Balkana, Lukić je našao uporišta, podsticajna i za umetnike koji malo znaju o Balkanu : ponekada se čini kao da je slika ove planine i poluostrva pala u pesnika iz beskrajne nebeske visine i kao da se u njemu razbila, razdrobila. U njegovom su se pamćenju sasvim sačuvale, tako se ponekad čini, zlatne žice obreda i misterija, ne samo njegovog detinjstva, već detinjstva čovečanstva i Evrope...
Sav. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.Mit i metafora.
Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 36,37
Нема коментара:
Постави коментар