Њему
треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове
следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и
пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50 немачких
марака, комитетлије и партијске секретаре…
земљи, понешто и у свету, било његово! Његове улице, његови споменици,
његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови
партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници,
његови морнари, његови пионири, његови историчари, његове виле, његове
оперске певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови
песници, његови градови…
Све што плови, лети, гмиже, савија се,
улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони дивљач на цев његове пушке,
прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с
његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је
обећавало да ће и после њега бити он – све је то његово!
И
сада, ових дана, кад нова власт, која себе назива демократском, обећава
да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „чим прије“, да и
њему врати његово! Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и
комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте,
протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50
немачких марака, комитетлије и партијске секретаре… Лако их је
препознати: заражени су, безнадежно, комунистичким вирусом. Увукли су се
у све странке, удружења, владине и невладине организације, грађанске
парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у
извршне и управне одборе; ушуњали се, чак, у порте и храмове, има их и
за певницом, а неки, богме, прљавим и крвавим парама граде храмове и
себе гледају на – фрескама…
Народ се мало збунио и мало узјогунио, пита се у чуду: ко је овде
победио? Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам
пао, али још боље види да се комунисти, мада се више не зову тако,
сјајно држе – онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се
прерушавају и прилагођавају приликама. Народ у новим странкама
препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали,
насликали на телевизији и у новинама. Види да су се, поново, уфотељили,
пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали
црвене књижице с његовим ликом. Мало им што су наотимали, хоће још! Зато
их, нема другог решења, онако, мушки, треба приволети да те странке
напусте и да се врате ономе коме су се заклели на верност до смрти.
Треба им, без околишења, рећи: ви сте његови, он је ваш! Треба им, још,
рећи да су све што је у њима било најлепше – младост, интелект, снагу,
полет – потрошили служећи њему и његовој партији и да сада, као
ислужене, интелектуалне раге, никоме нису потребни!
И тако, док
се његови следбеници мувају по странкама, настојећи да своје тамне
трагове покрију демократском одором, он, њихов вођа и учитељ, самује на –
16 хектара! Самује и тугује, и пита се: Бога ти… шта би с мојом
хисторијском партијом од милијун и четири стотине тисућа мојих
сљедбеника? Нека ми се врате, чим прије!
И треба да се врате!
Најпре му, неизоставно, треба вратити ону „дворкињу“ и песникињу која
се тако ватрено заклињала да са његовог пута неће скренути, обавезујући и
друге његове следбенике да остану верни тој заклетви.
Треба му
вратити и ону примадону која му је на уво певала оног дана кад је
сахранила своју мајку – како, забога, да одбије његов позив!
И оног народног певача који је с поносом говорио да је 77 пута певао пред њим!
И
оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: Воли се тата и мама,
воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито! Кажу да се тај
песник пре четири месеца пресалдумио и своју песму овако преиначио: Воли
се мама и тата, воли се сека и бата, воли се свака птица, али се
највише воли – Коштуница! У резерви, за сваки случај, има још неколико
имена.
Молим: сваком своје, њему – његово!
Господару треба
вратити слуге, али уз напомену да су његове слуге другима били
господари. Није поштено: живом служити до слепила, мртвог оптужују до
лудила, а ордење и награде не враћају! Прећуткују питање: шта би он био
без њих? Без српских комуниста, он био био – нико и ништа! А шта би они
били без њега? У ком би кршу живели, чије би овце чували, чију би траву
косили, коме би воду носили, кад би се шепурили у туђим вилама и брчкали
у приватним базенима!
Новопечене „боготражитеље“, већ оседеле и
истрошене у припремању масовних слетова за његов рођендан, треба
замолити да више не загађују порте и храмове – много тамјана треба да се
потроши да би се протерали зли дуси. Причу о покајању могу да протуре
неком наивном калуђеру Овде се зна: ко је са те идеолошке трпезе кркао у
сласт – заувек је отрован комунизмом!
== извор: видети више: СЛОВОСЛОВЉЕ: Антоније Ђурић: Ви сте његови, он је ваш!: Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и проб...
Нема коментара:
Постави коментар