...(...) Kad ostrašćeno piše ili peva o Kuli pesnika, o podizanju Hrama Vaznesenja, ili Muzeja Nemogućeg Ratara, to je jedno iskustvo koje je prošao i Andrić u svoje vreme, moleći Boga da mu srce ne ostane prazno. To je metafiziko iskustvo.
"Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja. I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mestu, svakim delićem bića želimo ", zapisaće Andrić u svojim beležnicama. Tu Molitvu Tvorcu Lukić upućuje i u svojem najboljem romanu LITURGIJA, i u svojim knjigama pesama.
Ako tako, andrićevski pogledamo na stvar, fatamorgana pesnika Miroslava Lukića zvana MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA ili Kompleks Spasovo, jeste ono andrićevsko "treće mesto.
Skrovito a uzvišeno mesto, gde se ne urla i ne peva, gde se stiu konci i uzlovi života i smrti, gde se ne želi i ne eka, nego se sedi nad nađenim i doekanim, nad nepreglednom i neprolaznom rekom života, celog života, u razmišljanju, bez želje i pomisli da se obuhvati, zaustavi ili zagrabi" (Andrić, ZNAKOVI PORED PUTA, Svetlost - Mladost, Sarajevo, 1977 , str. 21) Pisac mnogostrukih sposobnosti, Lukić ima šansu da živeći što duže ostvari Delo, sa najvećim efektima. Ogroman je rad njegove mašte. Da nije napisao ništa drugo,nego samo novo, drugo i dopunjeno izdanje MUZEJA NEMOGUĆEG RATARA ( u kojem pored eseja, ima i toliko stihova, neuvrštenih u Lukićeve druge knjige), opet bi se videlo ogromno delovanje Mašte.
Naravno, kad smo već kod drugog izdanja MUZEJA NEMOGUĆEG RATARA, spomenimo i to, da se u toj knjizi nazire, i ono što čitaocima često ostaje nepoznato.
Lukić je učinio jedan poetički pomak, što je u drugom izdanju MUZEJA NEMOGUĆEG RATARA (č u okviru Koša, bez dna) objavio i ono što je "otpalo" iz njegovih pesnikih knjiga ARHIVA U OSNIVANJU, i romana TRGOVCI SVETLOŠĆU. Učinio je dostupnim ono što se njemu učinilo neuspelo i što je odbacio prilikom rada, čime bi se neki drugi pesnici savremenici trsili. Ovaj pesnik u svojim rukama ima oruđe koje eksplodira, ali ono njega ne ubija već stvara po njegovoj volji : on je tim oruđem i opasnostima zaštićen, delujući iz samog njihovog središta. (....) Miroslav Lukić je, među retkima, od osamdesetih naovamo, uspeo stvarno da ostvari ono o čemu tzv. srpski postmodernisti pričaju, pišu i sanjare. Međutim, ambicije ovog pesnika i pisca su iznad svrstavanja ma koje vrste :
Delo koje je stvorio i stvara nalik je na srebrni titravi sprud tišine, na most koji vitim, belim lukovima vezuje Lukićeve književne mnogostrukosti.
To Delo se uzdiže iznad nereda malih sredina, iznad ekstrema, iznad ruševina precvetalih i potonulih kultura, književnih pravaca i pokušaja, uobraženosti, zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak.
To, po svemu sudeći, nije očigledno samo onima koji nisu nikada ni otvorili "Dnevnik za Senkovića", "Liturgiju", "Ujkin dom" i prvo izdanje "ARHIVA U OSNIVANJU, 1 - 2" !
Spominjem sve te knjige, jer je u njima mnogo toga povezano nevidljivim nitima : postoji, dakle, zajedniko središte koncentrinih krugova, onih ocrtanih i vidljivih, i svih onih drugih koji će tek biti. . .
"Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja. I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mestu, svakim delićem bića želimo ", zapisaće Andrić u svojim beležnicama. Tu Molitvu Tvorcu Lukić upućuje i u svojem najboljem romanu LITURGIJA, i u svojim knjigama pesama.
Ako tako, andrićevski pogledamo na stvar, fatamorgana pesnika Miroslava Lukića zvana MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA ili Kompleks Spasovo, jeste ono andrićevsko "treće mesto.
Skrovito a uzvišeno mesto, gde se ne urla i ne peva, gde se stiu konci i uzlovi života i smrti, gde se ne želi i ne eka, nego se sedi nad nađenim i doekanim, nad nepreglednom i neprolaznom rekom života, celog života, u razmišljanju, bez želje i pomisli da se obuhvati, zaustavi ili zagrabi" (Andrić, ZNAKOVI PORED PUTA, Svetlost - Mladost, Sarajevo, 1977 , str. 21) Pisac mnogostrukih sposobnosti, Lukić ima šansu da živeći što duže ostvari Delo, sa najvećim efektima. Ogroman je rad njegove mašte. Da nije napisao ništa drugo,nego samo novo, drugo i dopunjeno izdanje MUZEJA NEMOGUĆEG RATARA ( u kojem pored eseja, ima i toliko stihova, neuvrštenih u Lukićeve druge knjige), opet bi se videlo ogromno delovanje Mašte.
Naravno, kad smo već kod drugog izdanja MUZEJA NEMOGUĆEG RATARA, spomenimo i to, da se u toj knjizi nazire, i ono što čitaocima često ostaje nepoznato.
Lukić je učinio jedan poetički pomak, što je u drugom izdanju MUZEJA NEMOGUĆEG RATARA (č u okviru Koša, bez dna) objavio i ono što je "otpalo" iz njegovih pesnikih knjiga ARHIVA U OSNIVANJU, i romana TRGOVCI SVETLOŠĆU. Učinio je dostupnim ono što se njemu učinilo neuspelo i što je odbacio prilikom rada, čime bi se neki drugi pesnici savremenici trsili. Ovaj pesnik u svojim rukama ima oruđe koje eksplodira, ali ono njega ne ubija već stvara po njegovoj volji : on je tim oruđem i opasnostima zaštićen, delujući iz samog njihovog središta. (....) Miroslav Lukić je, među retkima, od osamdesetih naovamo, uspeo stvarno da ostvari ono o čemu tzv. srpski postmodernisti pričaju, pišu i sanjare. Međutim, ambicije ovog pesnika i pisca su iznad svrstavanja ma koje vrste :
Delo koje je stvorio i stvara nalik je na srebrni titravi sprud tišine, na most koji vitim, belim lukovima vezuje Lukićeve književne mnogostrukosti.
To Delo se uzdiže iznad nereda malih sredina, iznad ekstrema, iznad ruševina precvetalih i potonulih kultura, književnih pravaca i pokušaja, uobraženosti, zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak.
To, po svemu sudeći, nije očigledno samo onima koji nisu nikada ni otvorili "Dnevnik za Senkovića", "Liturgiju", "Ujkin dom" i prvo izdanje "ARHIVA U OSNIVANJU, 1 - 2" !
Spominjem sve te knjige, jer je u njima mnogo toga povezano nevidljivim nitima : postoji, dakle, zajedniko središte koncentrinih krugova, onih ocrtanih i vidljivih, i svih onih drugih koji će tek biti. . .
S. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 90 -91
str. 90 -91
Нема коментара:
Постави коментар