nastavak razgovora
....Okruženje jednog umetnika / stvaraoca je zbilja vremena u kojem stvara, živi; časopisi, štampa, izdavačka preduzeća; politička situacija, povoljna i nepovoljna. Ono što okružuje jedno umetničko delo, kada se pojavi, to su Jazovi. Suviše je podignuto jazova i barijera - onome što je doista umetnost. Poželeo sam da ih rušim, mada je taj pokušaj nalik na Don Kihotov boj sa vetrenjačama. Tako se dogodilo da sam, prvo, 1998. godine objavio ogroman zbornik : "ALMANAH ZA ŽIVU TRADICIJU, KNJIŽEVNOST I ALHEMIJU", a 2000. godine deset brojeva časopisa "Zavetine", o svom ruvu i kruvu. Bile su to, i nadam se da će takve i ostati, istinske tribine - srpskog neoficijalizma, čijim se smatram istinskim predstavnikom. Želeo sam da pružim priliku, onim umetnicima i onom umetničkom stvaralaštvu, kojem je glavni pokretač : književna istina...Krugove opštenja treba širiti, a ne suzavati; treba ih širiti maksimalno...Neću govoriti o neprijatnim stvarima; rećiću nešto o jednoj najprijatnijoj, najneverovatnijoj, najneočekivanijoj, koja mi se kao uredniku i kao čoveku dogodila. Mnogo je darovitih ljudi pisalo pesme, ili slikalo slike, ili ispoljavalo svoj nesumnjivi dar, i bilo je sprečeno. U mladosti sam ranoj voleo jednu devojku, koja je bila mnogo bolji pesnik od mene, i koja nikada nije objavila ni jednu knjigu pesama. Rastali smo se bolno, pred moju maturu; i nikada je više nisam video. Pričali su mi da se udala za drugog; da se razvela kasnije i da živi u jednoj od naših varošica u unutrašnjosti Srbije; međutim, više od trideset godina je nisam video...Nekoliko meseci posle izlaska "Almanaha za živu tradiciju, književnost i alhemiju" dobio sam ovo, njeno pismo:
"... Sad bih želela da se malo našalim : da nisam pisala pesme, nekada davno, ne bih se zaljubila ni zavolela.
Nikada nisam prestala da pišem pesme, pišem ih i sada. Možda sam objavila u nekim provincijskim časopisima par pesama. Knjigu niko nije hteo da mi objavi. Oni koji su mogli, urednici, i drugi, pripadali su svetu ždrikića, to jest bastionima oficijelne literature, koja je puna laži...Zanima li vas ko je Ždrikić? Književni dobošar br. 1. U jednom selu u Zviždu posle rata, uz šefa Mesne kancelarije, službovao je i poslužitelj, grbav starac, što je voleo da popije; onaj što je lupao u doboš, obaveštavao o obaveznom špricanju stoke, i drugim naredbama nove komunističke vlasti. Dobio je taj posao, jer je pomagao partizane; Nemci su ga ili četnici jednom ranili, ali su ga ukućani sačuvali od hapšenja. Tad se možda zvao Žikić - tu su mi priču ispričali seljaci koji ne lažu. Dobošar Žikić vam je bio onaj najvidljiviji, najsigurniji, najbliži znak nove vlasti. Pa je ušao i u priču i u predanje...E, kad je umro Žikić, nasledio ga je drugi seljak , nešto mlađi, onaj što je završio neki od kurseva na radnim akcijama. Voleo je da laže, da njuška i cinkari meštane; kod većine uopšte nije bio omiljen; pa ga prozvaše Ždrikić! Imao je on pravo ime i prezime, zapisano u matičnoj knjizi, ali meštani su mu lepili nadimke iza leđa, zavisno od okolnosti. Zvali su ga i "Deva", i "Janičar" i "Fljiketa"...E, taj vam je Ždrikić rodonačelnik svih naših čuvenih urednika, književnih kritičara, članova književnih žirija, univerzitetskih profesora književnosti... Od opštinskog dobošara rodila se četa mala ali odabrana književnih dobošara koji žare i pale književnim životom Srba : mnogi čeznu da im Ždrikići objave knjige, a još više i da im napišu pozitivne recenezije ili dodele neku od uglednih književnih nagrada...
Ja sam osetila na svojoj koži "grehove i dobročinstva naših Ždrikića", kao i neki drugi daroviti pisci, o kojima niko drugi osim najužeg okruženja pojma nema da postoje, i ja verujem da su sve to izgubljeni ljudi, čija se srca nikada neće promeniti, pa im se prema tome neće promeniti ni sudbina.
Ali ja dižem ovu čašu za pesnika koga volim više od trideset godina, volim bez nade, pesnika neobičnog praha, praha što još spava, kao i sve druge pesnike, i pre svega pozdravljam one koji su uredili i uređuju srce svoje, sve ostalo će urediti svemoćna vlast Božja!... (...)
Spasio me je od pakla i nihilizma Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju .
Osnivači ovog Almanaha su nezadovoljni mnogim stvarima u našoj kulturi i književnosti - tu tako malo ima buktanja samopregora! Pogledajte kulturne rubrike naših dnevnih listova sa tiražima koji nisu za podcenjivanje, bez obzira da li je reč o "Politici", "Demokratiji", "Dnevniku", ili "Blicu", ili "Borbi", ili već nekom drugom listu - koliko tu ima stvari bogatih i cvetonosnih, lepih i istinitih, koliko ima pokušaja da se one vrate u onaj krug kome izvorno pripadaju?
Koliko se tu razvijaju stvari u njihovoj potpunoj stvarnosti? Pogledajte književne časopise, sve odreda, priloge u njima i tz. književnu kritiku, način vrednovanja - i osetićete brzo koliko se istorijski čovek udaljio od drevnog doba, od izvornog stanja.
Ili pogledajte šta i koga objavljuju najmoćniji izdavači kod nas danas!
Pogledajte koliko ima savršeno napravljenih lutaka i punjenih fazana!
Gde su oni, čije rukopise niko ne objavljuje?
Gde su oni stvaraoci koji se ne pominju, čak nigde?
Gde su oni koje mimoilazi sve, književne nagrade, antologije? Ima li zemlje u kojoj ima više književnih nagrada i manje bitnih stvaralaca?
Gde su oni koji ne pripadaju klanovima i grupama, formiranim po generacijskim sebičnostima i ograničenostima, ideološkim afinitetima, savršenoj mimikriji,ili navodnim poetičkim srodnostima, gde su oni čije knjige prećutkuju?
Dokle će nam soliti pamet oni koji gomilaju mrtve i preživele okolnosti i odnose, kao što danonoćno menjaju svoje rublje? Dokle ovo trulo stanje koje se nataložilo i ne miče se, koje se odupire božanskoj ekspanzivnosti i ne sarađuje sa njom?
Dokle ćemo da se vrtimo u ruinama staroga čadora?
Mi znamo ono što je Emerson znao : "Svaka izgorela knjiga ili kuća, prosvećuje svet ; svaka ućutkana ili ugušena reč odjekuje svetom.Čim se istina uvidi, vraća se duševno zdravlje i razmišljanje, kako kod gomile, tako i kod pojedinca.
Varalice varaju sami sebe, mutivode mute protiv sebe. Onaj koji u društvenom životu isključuje druge, ne vidi da sam sebe isključuje iz uživanja, koje hoće da prisvoji.
Prisetimo se starih istina : U prirodi je duha da prisvaja sebi sve stvari. Isus i Šekspir su fragmenti duha i Emerson ih je već odavno ljubavlju pobedio, i uvrstio ih u svoju duševnu imovinu.
Ne zanima nas površna i slaba kritika, već Tvorilac, ili Pesnik koji "kazuje, određuje i reprezentuje lepotu. On je monarh i stoji u središtu. Jer svet nije niko ukrasio i okitio, nego je od početka lep. Bog nije stvorio samo neke lepe stvari, NEGO JE Lepota STVORILA VASIONU. Za to ni pesnik nije trpljeni i ograničeni vladarčić, nego car u svome sopstvenom pravu".
Važan nam je duh i progres čovečijeg života. Važniji su od smrti i prolaznosti.
Duh, jer u njemu postoji - kako veli Emerson - "dublji fakat, nego što
je poravnanje, a to je njegova priroda. Duh nije izravnanje nego život. Duh postoji. Pod celim ovim uzburkanim morem okolnosti, čije se vode prilivaju i odlevaju u potpunoj ravnoteži, nalazi se ambis prave suštine. Suština ili Bog nije samo jedna srazmera ili deo, nego celina. Suština je neizmerna afirmacija, koja isključuje svaku negaciju. Suština drži samu sebe u ravnoteži, i prima u se sve srazmere, delove i vreme. Otuda potiču : priroda, istina i vrlina. Porok je isto što i odsustvo ili nemanje ovih osobina. Ništavost i neistinitost, mogu doduše služiti kao velika noć ili kao senka, na kojoj se kao na pozadini ocrtava živa vasiona, ali ipak oni nisu u stanju ništa izvesti ili uraditi, jer su ništa. Ne mogu učiniti ni zla ni dobra. Štetni su toliko, u koliko je gore ne biti nego biti".
Ne razmišljajte dokle će trajati ovo što ste započeli, braćo Lukići, dragi Miroslave! I koliko će godišta izaći almanaha...." Pismo kao da je došlo s onu stranu groba; napisala ga je žena koju sam davno voleo i koja je bila darovitiji pesnik od mene. Ličnost, koja je vredela i vredi. Ona, koja je doista pročitala "Alamanah..." od korica do korica. U njenom pismu je mnogo preciznije, reljefnije i dublje bila ocrtana zbilja okruženja umetnika i njihovih nastojanja... To pismo je potvrdilo da smo bili u pravu kada smo pokrenuli "Almanah", bezmalo uz pomoć "štapa i kanapa", verujući da će nastupiti godine koje će sadržati duboku, lekovitu silu, koja se skriva ispod svakog fakta. Ono što izgleda i što je bilo nenadoknadivi gubitak, verovatno beše prilika koju je tajanstveni slučaj pripremio za poravnanje. Mi gonimo đavole, kao i anđele, samo zato da arhanđeli dođu...
- Kakva je to veština, ili "alhemija", koja iz informacionog polja Univerzuma, kroz umetnika, materijalizuje delo?
Tajanstvena. Ja sam čovek kulture; i veština i alhemija su stvari kulture, tj. velike borbe koja se u njoj vodi između večnosti i vremena. Kultura se velikim snagama opire rušilačkoj moći vremena. Ona se - visoka kultura - bori protiv smrti, iako je nemoćna da je stvarno pobedi; kulturi je dragocena večnost, neprekidnost i kontinuitet, postojanost kulturnih delanja i spomenika. Na žalost, srpska kultura je zbir mnogih diskontinuiteta, o kojima je javno i smisleno govorio, delimično, koliko mi je poznato, ne slučajno, pesnik Miodrag Pavlović. Tamo gde vlada samo kultura za narod, tamo gde se glorifikuje civilizacija "kao oruđe zemaljskog carstva", tamo gde se duboko užilio iskonski utilitarizam, kultura je ukras; civilizacija je precenjena... Kultura je plemenitijeg porekla od civilizacije, Berđajev je govorio s pravom da je kultura nikla iz kulta, B. Hamvaš isto. Kultura ima religijske osnove; civilizacija ih nema...Tajna "veštine" kojom iz Univerzuma, kroz umetnika, nastaje Delo, velika je tajna : tajna stvaranja je božanska...Tajne "zanata" se ne odaju ni jatacima...Imao sam ponudu da pokušam i napišem knjigu o nastanku prvog i drugog ciklusa mojih romana; možda ću to jednom, ako Bog bude dao, i pokušati, i uraditi, ali sada je, preda mnom, verujem nešto drugo, preče...U knjizi koju upravo pripremam, u 23. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA, Istočniku, otrpavam aristokratske izvore srpske kulture, tražim izvore kulture prošlosti. I priprema drugog, dopunjenog izdanja knj. eseja "Religija poezije", biće prilika da se detaljnije, još analitičnije uroni u tajne stvaralačkog razvoja, tajne ličnosti, pravoslavne kulture i bogočovečanskog realizma, u dubinu androginskog i bogolikog...
- Pored umetnika, stvaranja i stvaralačkog čina, postoji i suprotni razorni proces : rat, uništenje, razorenje stvorenog.
"... Sad bih želela da se malo našalim : da nisam pisala pesme, nekada davno, ne bih se zaljubila ni zavolela.
Nikada nisam prestala da pišem pesme, pišem ih i sada. Možda sam objavila u nekim provincijskim časopisima par pesama. Knjigu niko nije hteo da mi objavi. Oni koji su mogli, urednici, i drugi, pripadali su svetu ždrikića, to jest bastionima oficijelne literature, koja je puna laži...Zanima li vas ko je Ždrikić? Književni dobošar br. 1. U jednom selu u Zviždu posle rata, uz šefa Mesne kancelarije, službovao je i poslužitelj, grbav starac, što je voleo da popije; onaj što je lupao u doboš, obaveštavao o obaveznom špricanju stoke, i drugim naredbama nove komunističke vlasti. Dobio je taj posao, jer je pomagao partizane; Nemci su ga ili četnici jednom ranili, ali su ga ukućani sačuvali od hapšenja. Tad se možda zvao Žikić - tu su mi priču ispričali seljaci koji ne lažu. Dobošar Žikić vam je bio onaj najvidljiviji, najsigurniji, najbliži znak nove vlasti. Pa je ušao i u priču i u predanje...E, kad je umro Žikić, nasledio ga je drugi seljak , nešto mlađi, onaj što je završio neki od kurseva na radnim akcijama. Voleo je da laže, da njuška i cinkari meštane; kod većine uopšte nije bio omiljen; pa ga prozvaše Ždrikić! Imao je on pravo ime i prezime, zapisano u matičnoj knjizi, ali meštani su mu lepili nadimke iza leđa, zavisno od okolnosti. Zvali su ga i "Deva", i "Janičar" i "Fljiketa"...E, taj vam je Ždrikić rodonačelnik svih naših čuvenih urednika, književnih kritičara, članova književnih žirija, univerzitetskih profesora književnosti... Od opštinskog dobošara rodila se četa mala ali odabrana književnih dobošara koji žare i pale književnim životom Srba : mnogi čeznu da im Ždrikići objave knjige, a još više i da im napišu pozitivne recenezije ili dodele neku od uglednih književnih nagrada...
Ja sam osetila na svojoj koži "grehove i dobročinstva naših Ždrikića", kao i neki drugi daroviti pisci, o kojima niko drugi osim najužeg okruženja pojma nema da postoje, i ja verujem da su sve to izgubljeni ljudi, čija se srca nikada neće promeniti, pa im se prema tome neće promeniti ni sudbina.
Ali ja dižem ovu čašu za pesnika koga volim više od trideset godina, volim bez nade, pesnika neobičnog praha, praha što još spava, kao i sve druge pesnike, i pre svega pozdravljam one koji su uredili i uređuju srce svoje, sve ostalo će urediti svemoćna vlast Božja!... (...)
Spasio me je od pakla i nihilizma Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju .
Osnivači ovog Almanaha su nezadovoljni mnogim stvarima u našoj kulturi i književnosti - tu tako malo ima buktanja samopregora! Pogledajte kulturne rubrike naših dnevnih listova sa tiražima koji nisu za podcenjivanje, bez obzira da li je reč o "Politici", "Demokratiji", "Dnevniku", ili "Blicu", ili "Borbi", ili već nekom drugom listu - koliko tu ima stvari bogatih i cvetonosnih, lepih i istinitih, koliko ima pokušaja da se one vrate u onaj krug kome izvorno pripadaju?
Koliko se tu razvijaju stvari u njihovoj potpunoj stvarnosti? Pogledajte književne časopise, sve odreda, priloge u njima i tz. književnu kritiku, način vrednovanja - i osetićete brzo koliko se istorijski čovek udaljio od drevnog doba, od izvornog stanja.
Ili pogledajte šta i koga objavljuju najmoćniji izdavači kod nas danas!
Pogledajte koliko ima savršeno napravljenih lutaka i punjenih fazana!
Gde su oni, čije rukopise niko ne objavljuje?
Gde su oni stvaraoci koji se ne pominju, čak nigde?
Gde su oni koje mimoilazi sve, književne nagrade, antologije? Ima li zemlje u kojoj ima više književnih nagrada i manje bitnih stvaralaca?
Gde su oni koji ne pripadaju klanovima i grupama, formiranim po generacijskim sebičnostima i ograničenostima, ideološkim afinitetima, savršenoj mimikriji,ili navodnim poetičkim srodnostima, gde su oni čije knjige prećutkuju?
Dokle će nam soliti pamet oni koji gomilaju mrtve i preživele okolnosti i odnose, kao što danonoćno menjaju svoje rublje? Dokle ovo trulo stanje koje se nataložilo i ne miče se, koje se odupire božanskoj ekspanzivnosti i ne sarađuje sa njom?
Dokle ćemo da se vrtimo u ruinama staroga čadora?
Mi znamo ono što je Emerson znao : "Svaka izgorela knjiga ili kuća, prosvećuje svet ; svaka ućutkana ili ugušena reč odjekuje svetom.Čim se istina uvidi, vraća se duševno zdravlje i razmišljanje, kako kod gomile, tako i kod pojedinca.
Varalice varaju sami sebe, mutivode mute protiv sebe. Onaj koji u društvenom životu isključuje druge, ne vidi da sam sebe isključuje iz uživanja, koje hoće da prisvoji.
Prisetimo se starih istina : U prirodi je duha da prisvaja sebi sve stvari. Isus i Šekspir su fragmenti duha i Emerson ih je već odavno ljubavlju pobedio, i uvrstio ih u svoju duševnu imovinu.
Ne zanima nas površna i slaba kritika, već Tvorilac, ili Pesnik koji "kazuje, određuje i reprezentuje lepotu. On je monarh i stoji u središtu. Jer svet nije niko ukrasio i okitio, nego je od početka lep. Bog nije stvorio samo neke lepe stvari, NEGO JE Lepota STVORILA VASIONU. Za to ni pesnik nije trpljeni i ograničeni vladarčić, nego car u svome sopstvenom pravu".
Važan nam je duh i progres čovečijeg života. Važniji su od smrti i prolaznosti.
Duh, jer u njemu postoji - kako veli Emerson - "dublji fakat, nego što
je poravnanje, a to je njegova priroda. Duh nije izravnanje nego život. Duh postoji. Pod celim ovim uzburkanim morem okolnosti, čije se vode prilivaju i odlevaju u potpunoj ravnoteži, nalazi se ambis prave suštine. Suština ili Bog nije samo jedna srazmera ili deo, nego celina. Suština je neizmerna afirmacija, koja isključuje svaku negaciju. Suština drži samu sebe u ravnoteži, i prima u se sve srazmere, delove i vreme. Otuda potiču : priroda, istina i vrlina. Porok je isto što i odsustvo ili nemanje ovih osobina. Ništavost i neistinitost, mogu doduše služiti kao velika noć ili kao senka, na kojoj se kao na pozadini ocrtava živa vasiona, ali ipak oni nisu u stanju ništa izvesti ili uraditi, jer su ništa. Ne mogu učiniti ni zla ni dobra. Štetni su toliko, u koliko je gore ne biti nego biti".
Ne razmišljajte dokle će trajati ovo što ste započeli, braćo Lukići, dragi Miroslave! I koliko će godišta izaći almanaha...." Pismo kao da je došlo s onu stranu groba; napisala ga je žena koju sam davno voleo i koja je bila darovitiji pesnik od mene. Ličnost, koja je vredela i vredi. Ona, koja je doista pročitala "Alamanah..." od korica do korica. U njenom pismu je mnogo preciznije, reljefnije i dublje bila ocrtana zbilja okruženja umetnika i njihovih nastojanja... To pismo je potvrdilo da smo bili u pravu kada smo pokrenuli "Almanah", bezmalo uz pomoć "štapa i kanapa", verujući da će nastupiti godine koje će sadržati duboku, lekovitu silu, koja se skriva ispod svakog fakta. Ono što izgleda i što je bilo nenadoknadivi gubitak, verovatno beše prilika koju je tajanstveni slučaj pripremio za poravnanje. Mi gonimo đavole, kao i anđele, samo zato da arhanđeli dođu...
- Kakva je to veština, ili "alhemija", koja iz informacionog polja Univerzuma, kroz umetnika, materijalizuje delo?
Tajanstvena. Ja sam čovek kulture; i veština i alhemija su stvari kulture, tj. velike borbe koja se u njoj vodi između večnosti i vremena. Kultura se velikim snagama opire rušilačkoj moći vremena. Ona se - visoka kultura - bori protiv smrti, iako je nemoćna da je stvarno pobedi; kulturi je dragocena večnost, neprekidnost i kontinuitet, postojanost kulturnih delanja i spomenika. Na žalost, srpska kultura je zbir mnogih diskontinuiteta, o kojima je javno i smisleno govorio, delimično, koliko mi je poznato, ne slučajno, pesnik Miodrag Pavlović. Tamo gde vlada samo kultura za narod, tamo gde se glorifikuje civilizacija "kao oruđe zemaljskog carstva", tamo gde se duboko užilio iskonski utilitarizam, kultura je ukras; civilizacija je precenjena... Kultura je plemenitijeg porekla od civilizacije, Berđajev je govorio s pravom da je kultura nikla iz kulta, B. Hamvaš isto. Kultura ima religijske osnove; civilizacija ih nema...Tajna "veštine" kojom iz Univerzuma, kroz umetnika, nastaje Delo, velika je tajna : tajna stvaranja je božanska...Tajne "zanata" se ne odaju ni jatacima...Imao sam ponudu da pokušam i napišem knjigu o nastanku prvog i drugog ciklusa mojih romana; možda ću to jednom, ako Bog bude dao, i pokušati, i uraditi, ali sada je, preda mnom, verujem nešto drugo, preče...U knjizi koju upravo pripremam, u 23. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA, Istočniku, otrpavam aristokratske izvore srpske kulture, tražim izvore kulture prošlosti. I priprema drugog, dopunjenog izdanja knj. eseja "Religija poezije", biće prilika da se detaljnije, još analitičnije uroni u tajne stvaralačkog razvoja, tajne ličnosti, pravoslavne kulture i bogočovečanskog realizma, u dubinu androginskog i bogolikog...
- Pored umetnika, stvaranja i stvaralačkog čina, postoji i suprotni razorni proces : rat, uništenje, razorenje stvorenog.
To se pitao jedan veliki Srbin jasnovidac pre pola veka.Možda kada se većina vrati Bogu i sebi; možda kada većina ne bude van Boga i van sebe. Kada shvate da je pravda prva sila Carstva Nebesnog, koje drži Carstvo zemaljsko. Rat je razorna sila, satanska...Napravljen je, ili će biti napravljen detaljni inventar, svih posledica uništavanja i razorenja. Mnoge su nam nevolje došle od Jugoslavije, koja je stvorena na prkosu , koji nije izvirao iz narodne mudrosti, poštenja, narodnih svetinja i Boga. Srbija je vekovima živela po zbegovima, po šumama. Kad je stvarana, stvarana je usred Šumadije, i "veliki ljudi stanovali su u malim kućama. Kad je Srbija zamenila Jugoslavija, mali ljudi živeli su u velikim palatama. Sva vojska Karađorđeva, koja je digla Ustanak, mogla bi se smestiti u palatu jednoga jugoslovenskoga velmože u Beogradu. Narod je gunđao, ali postepeno i sam hodio po primeru svojih velmoža, zlatoljubaca i čovekomrzaca" (N. Velimirović). Ožiljci ratova i uništenja vremenom se u gradovima brišu, čile, ali po srpskim selima tako su vidljivi po ledinama i naročito po opustelim imanjima, ledinama i na grobljima...Ako želimo da zaista stvaramo ponovo Srbiju, stvarajmo mir i razorimo ledine. Omogućimo da Srbija postane prvenstveno zemlja seljaka, što je oduvek bila. I onda će se smanjivati broj onih koji su stigli da počine svih deset grehova. Ratovi su u Srbiji ostavili strašne posledice i crno pleme... Međutim, pored zloduha epohe Hokus - pokusa, razorniji su zlodusi koji jedna moja prijateljica nazva ŽDRIKIĆI.
Srpski Doktor Ždrikić je karikatura evropskog i nemačkog Doktora Fausta...
- Kakva je uloga rata u čovekovom životu, životu jednog naroda, trajanju civilizacije?
Satanska. Upropastiteljska. Dovoljno sam već rekao o tome, ali treba ponoviti još i još: U ratu se ubija i otima. Koga ubija i šta otima, grešni čovek? Boga i sebe prvenstveno. Otima ono što nije njegovo, za onog ko nije njegov. Nijedan pametan čovek i bogonosac nije se radovao ratu. Da srpski narod nije ratovao u XX veku, danas bi brojao pedesetak miliona...Pre svega, u ratu se ispoljava stihija neobuzdanog polnog nagona, koji je po svojoj prirodi " suprotan svakoj genijalnosti, svakom univerzalnom doživljavanju i univerzalnom stvaralaštvu, on je - provincijalan. Genijalnost je potpuno erotična, ali nije seksualna u specifičnom, diferenciranom smislu te reči..." Ratovi se ne vode zbog ljubavi; oni su u suštini najgore zlo, rušilaštvo; kako u ratu može biti stvaralačkog otkrovenja čoveka?...Ratovi su rđa koja napada sve, pa i kulturu jednog naroda...Napadaju je i onda kada se prividno završe...
- Činjenica je da u ratu dolazi do oslobađanja od laži, privida i iluzija, dolazi do preloma u životu pojedinaca, naroda, do pogroma i genocida, ali istovremeno i do otrežnjenja, otvaranja i stvaranja novih životnih puteva, kako za pojedince tako i za narode; kako kaže narodna mudrost: " Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zver pokaže trag"?
Varvari vode ratove; ratovi su varvarski. Čovek i narod mora da se brani od velikog zla, da brani svoj život i imovinu. Ustanci ili ratovi srpski vođeni za krst časni i slobodu zlatnu, bili su opravdani, i često su zaliveni srpskom krvlju. Ponekada srpski narod nije imao izbora; i rizikovao je u ratu gubljenje biološke mase naroda. Neka srpska sela nazivaju se Udovice; u mom rodnom mestu više od osamdeset njih nije se vratilo sa Solunskog fronta; toliki su ostali na Sremskom frontu, ili na poprištima u Bosni...Koliko je jedinaca izginulo iz Nevesinja u poslednjem unutrašnjem jugoslovenskom neobjavljenom ratu, u Bosni, u Srbiji? Kad jedinac umre, kuća se zatire. U mom rodnom mestu, u poslednjih pedesetak godina, zatrlo se više od stotinak kuća. Kako je tek u drugim selima i mestima? Često sam razgovarao sa mojim ocem, istinoljubivim čovekom, rasnim tipom naših srpskih seljaka i pisara (jer on je trebalo da bude opštinski delovođa, što je kao mladić i bio), o pustoši koja se sručila na mnoge srpske kuće u drugoj polovini XX veka. U selu vam je sve na oku, ne može se skriti kao u gradovima, velikim. Na selu se vidi ona prava Srbija, ona druga, nepoznata, pridavljena, ona žilava i večna. Nefotogenična Srbija. Ona čeka svoga pisca, ali i svoga obnovitelja. Neće je obnoviti kultura novog neznaboštva, novo idolopoklonstvo, svetska idolatrija, već pobožna i radina generacija koja će doći. Srbija je opustošena zemlja. Uspavana zemlja. Sredinom januara je "Politika", taj list koji je kao nijedan drugi igrao onako kako se svira, objavio iz rukopsne zaostavštine Vaska Pope par stihova koji podsećaju na zakasnelo proročanstvo : " Živećemo u doba noža // Veliki nož će preseći na dvoje / Sve čega se dotakne / Pa i nas same // Doživećemo da se nož / Nabode na svoj sopstveni vršak / I da bude posečen / Od svojih oštrica..." Eto najsažetije izrečene istine o Srbima u XX veku, o njihovoj sudbini, o onom što im se dogodilo. Koliko je bio u službi rečima, ovaj pesnik je bio i u službi, na žalost, metaforično rečeno, noža o kojem govori. Pesmu svoju Popa završava rečima : " Mi ćemo sastaviti svoje polovine / Ali se one među sobom / Neće prepoznati" - i to je istina o onom što se Srbima događa i pre i posle pada Berlinskog zida, skoro do današnjih dana. Čini se da je pesnik bio na dobrom tragu, na tragu bogočovečanskog realizma, ali se treba upitati : zar se zaista neće prepoznati među sobom one dve polovine kad se sastave? Nije verovao u Boga, nije ispunio do kraja ulogu kao pesnik uprkos svih pohvala; mnogo je vremena, čitave periode potrošio na ćutanje. Posle svih užasnih stranputica koji su srpska književnost i uopšte umetnost, i narod u celini gledano, okusili, iskusili, propatili, vođeni i predvođeni stihijskim i mračnim silama, prirodno je da se izađe na čistac i na svetlost. I ja u to ne sumnjam, bez obzira koliko ću poživeti; s nožem je svršeno, i treba se vratiti plugu, mistriji, peru, radosti, hramu i liturgiji. Otrežnjenje i stvaranje novog puta nam je ispred nosa, kao i svetlost, kao i Bog. On nas nikada nije ni napuštao, ni u najgorim stradanjima i zabludama...
- Zašto se rat tako dugo održava u ljudskoj istoriji i pored napora da se živi "civilizovano"?
Poslednji rat koji je vođen u Evropi, na Balkanu, i u Srbiji, vođen je pod geslom tzv. američkog Milosrdnog anđela. Doživeli ste tu jezivu ironiju na vlastitoj koži, nije potrebno da je zamislite : demokratija se "uterivala" u Srbiju bombama, na isti način kao što se iz nje isterivala na mnogo decenija 1944. godine. Najbolju knjigu o tome u nas napisao je, sticajem okolnosti ( da li samo sticajem okolnosti?) moj mlađi brat, Aleksandar Lukić, ali taj njegov nenadmašni roman "Maestro per Pjetro", još uvek čeka da bude objavljen! Rat je apsurdan, bezbožan; izraz satanske, đavolske "politike" koja se vodi "drugim sredstvima". Ratovi donose profite, korist, uticaj... Veliki ratovi proizvode haos, nerede, pobune, revolucije; zamislite kakva bi danas Evropa izgledala da se nije dogodila pošast tzv. Oktobarske revolucije...Ratovi se vode, zato što su za trpezu Domaćina Boga zaseli bezobrazni gosti, najbezobrazniji od početka sveta. Svi dižu granice, svi stvaraju granice nove, svi su opsednuti osvajanjima i granicama, zaboravljajući da je planeta Zemlja veliko imanje Gospodnje. Ratovi XX veka su potvrdili da je preko toga Božjeg imanja prošao pustošni karavan najbezobraznijih rušitelja...
Miroslav Lukić
Objavljeno u knj. Istočnik, 25. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA
Beograd, Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, 132 str.str. 48-75
Нема коментара:
Постави коментар