REČNIK PROTOTIPA se prvi put objavljuje
u okviru Opusa UMETNOST MAHAGONIJA,
tek ove 2002. godine, dakle, mnogo godina nakon što je knjiga napisana...
Uvod u ovoj roman, objavio je novopokrenuti časopis NAŠ TRAG (Velika Plana, maj, 2002), a kraj - kragujevački LIPAR.
Ova obimna knjiga je prošla kroz mnogo verzija i naslova; najavljivana je pod drugim naslovima. Tekst ove knjige pripremljen je za štampanje pre nekoliko godina, ali ja , iz ovih i onih razloga, nisam žurio sa tom knjigom. Jedini koji je čitao rukopis ove knjige u celini, bio je neko ko mi je veoma blizak. Drugi koji su čitali samo fragmente njene, govorili su mi da sam knjiga sveta, sveta jednog podneblja, starobalkanskoga, srbovlaškoga, da sam sav ispisan rukom toga sveta i podneblja, i da su svi darovi u meni darovi toga sveta i podneblja...
Ne mogu da zabranim da me tako čitaju nepismeni i neupućeni; ja znam i osećam da oni ne znaju ko sam ja, da mi čak ni ime ne znaju! Ne poričem, dakako, da je svet mnogo pisao nezgrapnom rukom po srcu mome, da mi je mnoge i netražene darove utrpao u srce. Jer - evo prave odgonetke, zašto nisam žurio sa objavljivanjem ove knjige - oklevao sam da je zaokružim želeći da izbrišem sve pisanje svetsko iz srca moga, da izbacim sve darove svetske iz srca moga, ali da ne izbacim svoje iz sebe, da ne ostavim svoje srce praznim.
Sve četiri knjige FATAMORGANE JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, verujem i znam, nicale su na osnovu razne i raznovrsne, pisane i usmene ogromne građe, predanja. Na osnovu pisanja sveta po umu mome. Trebalo je priznati Boga Živog za Oca, i da on mene prizna za sina, da bi mi otvorio Knjigu i čitao tajne. Dosta je bilo knjiga, i premnogo, napisanih debelim slovima sveta. A gde su knjige o kojima se stara nevidljiva ruka, koja piše svuda po svetu?
Neka svet čini što mu drago, neka se otima i muči da piše svojom mrtvom rukom - mrtva slova.
Gospode Svemilosni, pogledaj u one, koji gledaju u Tebe, i upravi ruku njihovu, da kad pišu po sebi pišu Tvoje ime i spolja i iznutra.
Svemudri Bože moj, upravi oči izabranih Tvojih u pečate knjige Tvoje, da s molitvom čekaju i s razumevanjem čitaju, kad Ti budeš nečujno i lagano lomio pečate tajni?...
I znam, da je po telu mome pisao duh moj, i po duhu mome telo moje. Gle, kad izbrišem sve pisanje duha mog po telu mome, i tela mog po duhu mome, ipak ne ostajem knjiga neispisana.
Kad izbacim sav svet iz sebe, opet vidim u sebi knjigu zapečaćenu sa sedam pečata. To je Tvoja knjiga, Gospode. To je pisanje Gospoda moga. Ko može otpečatiti knjigu božju osim Boga jedinog?...
Hoću da kažem - čekao sam strpljivo da dođe vreme, da dođe pravi čas i Bog. Čekao sam, Tvoju posetu, Snago moja, koja donosi snage svakoj tvari.
Kao u prazne lampe nalevaš ulje u svaku od njih, i počinju goreti.
Blago onom, ko tebe primi u svoju prazninu; napuniće se i goreće.
Kad ulja nema, onda fitilj gori sa dimom i rđavim mirisom.
Goreli su ljudi i pre Tvoje posete, no to nisi goreo Ti no fitilj sa dimom i rđavim mirisom.
Kad si Ti došao u posetu zemlji, nalio si sve lampe uljem, i ulje je počelo goreti, bez dima i rđavog mirisa...
*
Razmišljanja o suncokretovoj krunici i "zlatnom broju". (Uoči konačne redakcije ove knjige.) - Nisam pisao REČNIK PROTOTIPA da bih stekao slavu (para) leksikografa : kao Peter Kornel :RAJSKI PUTEVI. Zapisi iz izgubljenih rukopisa, Pismo, 31 / 1992; sa švedskog preveo Milan Petrović Tica), ili Milorad Pavić : HAZARSKI REČNIK, Prosveta, Beograd, 1984, drugo dopunjeno izdanje). Pisci pripadnici klana moćnog monopolskog komunističkog izdavača, kakav je P. bila od početka do devedesetih, Pavićevu knjigu hvale kao "apsolutnu književnost...knjigu budućnosti..." "Delo čudesne pripovedne strukture...Teško dostižan vrhunac..." ( Svakako, to je istina, kada je reč o D. A. ) "Hazarski rečnik razlikuje se od svega u savremenim jugoslovenskim književnostima" (Velimir Visković). Sve te pohvale više govore o hvaliteljima, nego o spomenutom delu. Pogotovu ona čuvena novosadska, oficijelna, preterana: "Rečnik koji bi zacelo voleli Gotje ili Bodler". Pavić se može porediti, kao i svaki drugi pisac, sa nekim trećim stranim, ili nekim četvrtim srpskim piscem, pokojnim. Uporedi li se njegov (para)leksigografski napor sa - što je sasvim neizbežno, da ne kažem prirodno - prvim izdanjem, ili onim državnim Vukovog RJEČNIKA iz devedesetih godina 19. veka - tom nepročitanom, bitnom, vanrednom knjigom, videće se, ako se bolje, duže i sveobuhvatnije prazmisli, da Gospodin Pomodni Leksikograf, ovenčan tolikim pohvalama, nije Karaxiću ni do kolena, one druge, bolesne noge!
Porediti ga, pak, sa Gotjeom ili Bodlerom, vrlo je zabavno, dakako; zar nije bilo bolje trezvenije porazmisliti o tome : da li mu je pošlo za rukom ono što je sanjao jedan Francuz, otac modernog romana? Uporediti ga sa neostvarenom idejom jednog od modernih evropskih i svetskih pisaca (kakav je Flober, zar ne?), mislim na pisanje Enciklopedije uvreženih predrasuda? (Baš zato što je imao neskrivene ambicije modernog romanopisca.)
I pošto sam to znao, da nije Karadžiću ni do kolena, nisam gubio mnogo vremena nad tom i takvom knjigom, koju njen autor doživljava kao "vinograd zalivan vinom". Nemam potrebe da grdim, a ni da se rugam našem Paraleksikografu. Tužno je ako je poverovao "pticama iz svoga jata", hvaliteljima iz istog kružoka, da je apsolutni pisac... Za mene je bilo mnogo uzbudljivije čitanje niza drugih rečnika... Ja sam pisao i napisao svoj REČNIK, prvo kao Rečnik Tamnog vilajeta, jer sam ga morao, izgleda, napisati. Ne zato što sam želeo da sakupim sve moguće i nemoguće Bosiljkovca i okoline na jednom mestu... Ako sam doista nešto želeo, dovršavajući prvi ciklus svojih romana FATAMORGANA JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, to je možda ovidljavanje Građe od koje sam pošao, koja mi je stojala na raspolaganju...
Dakle, meni je poslednja briga bila, dok sam radio na ovoj knjizi, nekakva slava, nekakvo pompezno priznanje koje bih dobio od svojih savremenika.
To dokazuje i činjenica da ja ovu knjigu nisam objavljivao, čim sam je zaokružio. Za to postoje živi svedoci još uvek, hvala Bogu! Poslednje korekture rukopisa ove knjige ( radio ih je moj mlađi brat, pesnik A. Lukić) već dve godine leže u mojim fiokama. I ko zna koliko bi još dugo ležale, da se nije pojvaila izgledna mogućnost za objavljivanje mojih Dela u celini do Sajma 2002. godine. Sa rečnicima i leksikonima ne vredi žuriti!
REČNIK PROTOTIPA ponajbliži je Malarmeovoj ideji o totalnoj knjizi, koja nema ni početak ni kraj, niti preciznu fabulu, već konstantno cirkuliše i uvija se poput kretanja zmije; međutim, REČNIK PROTOTIPA, nije totalna knjiga, a nije ni pravi rečnik (iako vizuelno podseća na rečnik), a ni roman. Radeći na konačnoj redakciji rukopisa knjige, napredujući brzinom vinogradarskog puža, činilo mi se da nikada neću izaći iz Beskrajnog lavirinta : na kraju dugog mračnog tunela svetlucalo je nešto; nisam više bio siguran da li je to fatamorgana jedne nemoguće knjige ili lampa anđela?...
Ova obimna knjiga je prošla kroz mnogo verzija i naslova; najavljivana je pod drugim naslovima. Tekst ove knjige pripremljen je za štampanje pre nekoliko godina, ali ja , iz ovih i onih razloga, nisam žurio sa tom knjigom. Jedini koji je čitao rukopis ove knjige u celini, bio je neko ko mi je veoma blizak. Drugi koji su čitali samo fragmente njene, govorili su mi da sam knjiga sveta, sveta jednog podneblja, starobalkanskoga, srbovlaškoga, da sam sav ispisan rukom toga sveta i podneblja, i da su svi darovi u meni darovi toga sveta i podneblja...
Ne mogu da zabranim da me tako čitaju nepismeni i neupućeni; ja znam i osećam da oni ne znaju ko sam ja, da mi čak ni ime ne znaju! Ne poričem, dakako, da je svet mnogo pisao nezgrapnom rukom po srcu mome, da mi je mnoge i netražene darove utrpao u srce. Jer - evo prave odgonetke, zašto nisam žurio sa objavljivanjem ove knjige - oklevao sam da je zaokružim želeći da izbrišem sve pisanje svetsko iz srca moga, da izbacim sve darove svetske iz srca moga, ali da ne izbacim svoje iz sebe, da ne ostavim svoje srce praznim.
Sve četiri knjige FATAMORGANE JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, verujem i znam, nicale su na osnovu razne i raznovrsne, pisane i usmene ogromne građe, predanja. Na osnovu pisanja sveta po umu mome. Trebalo je priznati Boga Živog za Oca, i da on mene prizna za sina, da bi mi otvorio Knjigu i čitao tajne. Dosta je bilo knjiga, i premnogo, napisanih debelim slovima sveta. A gde su knjige o kojima se stara nevidljiva ruka, koja piše svuda po svetu?
Neka svet čini što mu drago, neka se otima i muči da piše svojom mrtvom rukom - mrtva slova.
Gospode Svemilosni, pogledaj u one, koji gledaju u Tebe, i upravi ruku njihovu, da kad pišu po sebi pišu Tvoje ime i spolja i iznutra.
Svemudri Bože moj, upravi oči izabranih Tvojih u pečate knjige Tvoje, da s molitvom čekaju i s razumevanjem čitaju, kad Ti budeš nečujno i lagano lomio pečate tajni?...
I znam, da je po telu mome pisao duh moj, i po duhu mome telo moje. Gle, kad izbrišem sve pisanje duha mog po telu mome, i tela mog po duhu mome, ipak ne ostajem knjiga neispisana.
Kad izbacim sav svet iz sebe, opet vidim u sebi knjigu zapečaćenu sa sedam pečata. To je Tvoja knjiga, Gospode. To je pisanje Gospoda moga. Ko može otpečatiti knjigu božju osim Boga jedinog?...
Hoću da kažem - čekao sam strpljivo da dođe vreme, da dođe pravi čas i Bog. Čekao sam, Tvoju posetu, Snago moja, koja donosi snage svakoj tvari.
Kao u prazne lampe nalevaš ulje u svaku od njih, i počinju goreti.
Blago onom, ko tebe primi u svoju prazninu; napuniće se i goreće.
Kad ulja nema, onda fitilj gori sa dimom i rđavim mirisom.
Goreli su ljudi i pre Tvoje posete, no to nisi goreo Ti no fitilj sa dimom i rđavim mirisom.
Kad si Ti došao u posetu zemlji, nalio si sve lampe uljem, i ulje je počelo goreti, bez dima i rđavog mirisa...
*
Razmišljanja o suncokretovoj krunici i "zlatnom broju". (Uoči konačne redakcije ove knjige.) - Nisam pisao REČNIK PROTOTIPA da bih stekao slavu (para) leksikografa : kao Peter Kornel :RAJSKI PUTEVI. Zapisi iz izgubljenih rukopisa, Pismo, 31 / 1992; sa švedskog preveo Milan Petrović Tica), ili Milorad Pavić : HAZARSKI REČNIK, Prosveta, Beograd, 1984, drugo dopunjeno izdanje). Pisci pripadnici klana moćnog monopolskog komunističkog izdavača, kakav je P. bila od početka do devedesetih, Pavićevu knjigu hvale kao "apsolutnu književnost...knjigu budućnosti..." "Delo čudesne pripovedne strukture...Teško dostižan vrhunac..." ( Svakako, to je istina, kada je reč o D. A. ) "Hazarski rečnik razlikuje se od svega u savremenim jugoslovenskim književnostima" (Velimir Visković). Sve te pohvale više govore o hvaliteljima, nego o spomenutom delu. Pogotovu ona čuvena novosadska, oficijelna, preterana: "Rečnik koji bi zacelo voleli Gotje ili Bodler". Pavić se može porediti, kao i svaki drugi pisac, sa nekim trećim stranim, ili nekim četvrtim srpskim piscem, pokojnim. Uporedi li se njegov (para)leksigografski napor sa - što je sasvim neizbežno, da ne kažem prirodno - prvim izdanjem, ili onim državnim Vukovog RJEČNIKA iz devedesetih godina 19. veka - tom nepročitanom, bitnom, vanrednom knjigom, videće se, ako se bolje, duže i sveobuhvatnije prazmisli, da Gospodin Pomodni Leksikograf, ovenčan tolikim pohvalama, nije Karaxiću ni do kolena, one druge, bolesne noge!
Porediti ga, pak, sa Gotjeom ili Bodlerom, vrlo je zabavno, dakako; zar nije bilo bolje trezvenije porazmisliti o tome : da li mu je pošlo za rukom ono što je sanjao jedan Francuz, otac modernog romana? Uporediti ga sa neostvarenom idejom jednog od modernih evropskih i svetskih pisaca (kakav je Flober, zar ne?), mislim na pisanje Enciklopedije uvreženih predrasuda? (Baš zato što je imao neskrivene ambicije modernog romanopisca.)
I pošto sam to znao, da nije Karadžiću ni do kolena, nisam gubio mnogo vremena nad tom i takvom knjigom, koju njen autor doživljava kao "vinograd zalivan vinom". Nemam potrebe da grdim, a ni da se rugam našem Paraleksikografu. Tužno je ako je poverovao "pticama iz svoga jata", hvaliteljima iz istog kružoka, da je apsolutni pisac... Za mene je bilo mnogo uzbudljivije čitanje niza drugih rečnika... Ja sam pisao i napisao svoj REČNIK, prvo kao Rečnik Tamnog vilajeta, jer sam ga morao, izgleda, napisati. Ne zato što sam želeo da sakupim sve moguće i nemoguće Bosiljkovca i okoline na jednom mestu... Ako sam doista nešto želeo, dovršavajući prvi ciklus svojih romana FATAMORGANA JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, to je možda ovidljavanje Građe od koje sam pošao, koja mi je stojala na raspolaganju...
Dakle, meni je poslednja briga bila, dok sam radio na ovoj knjizi, nekakva slava, nekakvo pompezno priznanje koje bih dobio od svojih savremenika.
To dokazuje i činjenica da ja ovu knjigu nisam objavljivao, čim sam je zaokružio. Za to postoje živi svedoci još uvek, hvala Bogu! Poslednje korekture rukopisa ove knjige ( radio ih je moj mlađi brat, pesnik A. Lukić) već dve godine leže u mojim fiokama. I ko zna koliko bi još dugo ležale, da se nije pojvaila izgledna mogućnost za objavljivanje mojih Dela u celini do Sajma 2002. godine. Sa rečnicima i leksikonima ne vredi žuriti!
REČNIK PROTOTIPA ponajbliži je Malarmeovoj ideji o totalnoj knjizi, koja nema ni početak ni kraj, niti preciznu fabulu, već konstantno cirkuliše i uvija se poput kretanja zmije; međutim, REČNIK PROTOTIPA, nije totalna knjiga, a nije ni pravi rečnik (iako vizuelno podseća na rečnik), a ni roman. Radeći na konačnoj redakciji rukopisa knjige, napredujući brzinom vinogradarskog puža, činilo mi se da nikada neću izaći iz Beskrajnog lavirinta : na kraju dugog mračnog tunela svetlucalo je nešto; nisam više bio siguran da li je to fatamorgana jedne nemoguće knjige ili lampa anđela?...
*
U poređenju sa knjigama, pre svega sa romanima, koje su srpski komunistički izdavači druge polovine 20. veka rado izdavali, favorizovali, pogotovu u poređenju sa knjigama Pavićevih vršnjaka ( pa i sa knjigama pisaca tzv. "stvarnosne proze", "jekserašima") , Hazarski rečnik je pisan sigurnijom rukom, zahvaljujući daru i zanatskom umeću koji je potpomogla univerzitetska karijera pisca, istraživački rad; ali, u poređenju sa jednim rascvetanim suncokretom, ako se udubimo u njegovu zlatnu, savršenu krunicu, Pavićeva knjiga, zaista, deluje prilično... rogobatno...Čitalac, koji je odrastao, ne samo među Van Gogovim suncokretima, nego među rascvetanim suncokretima mnogih leta, čitalac koji nije "pelivanski konj", ne može videti u Pavićevom romanu božansku proporciju, proporciju harmonije (izrazi renesansnog matematičara Luke Pačolija).
Hazarski rečnik je donekle otvorena knjiga (njen autor ima o njoj dublju svest od svih njegovih dosadašnjih tumača i oficijelnih hvalitelja) ; to je jedna od njenih novina u okvirima više nego skromne srpske književne parohije pri kraju 20. veka. Kad njen sastavljač sugeriše eventualnom čitaocu, kako da je koristi, najčešće otkriva opšta mesta, svoje mnoge slabe strane.
Sastavljač, kao i toliki drugi srpski pisci koji su "mnogo obećavali", boluje od pogubne lokalne mane : sujete. Uobraženosti. G - din (para)Leksikograf ovim "napomenama" zaključuje svoje (para)leksikografsko "veledelo" :"čitalac je pelivanski konj, kojeg moraš navići da ga posle svakog uspešno ostvarenog zadatka čeka kao nagrada komad šećera. Ako taj šećer izostane, od zadatka nema ništa. Što se pak ocenjivača i kritičara tiče, oni su kao prevareni muževi : uvek poslednji doznaju novost..." ( str. 21) Da li na taj odurno rezonerski, način razmišljaju, i najobičniji književni magarci, a nekmoli ljudi sa izvesnim biografijama i dugim repovima bibliografija, koji usto sanjaju o Nobelovim lovorikama i kraljevskim blizinama?
U stvari, poslednja rečenica navedenog pasusa je tačna; dokazuje i potvrđuje prirodu i karakter ocenjivača knjiga, kritičara. Autor Hazarskog rečnika ima odličan smisao za dve stvari : za mistifikaciju i za lični "marketing"; ne bi me iznenadilo ako se vremenom otkrije i potvrdi da je mera njegovog dara i majstorstva u obrnutoj srazmeri sa njegovim izvrsnim smislom za mistifikaciju i lični "marketing". U mistifikovanom ( izmišljenom) "prevodu s latinskog", tj. u sačuvanim odlomcima iz predgovora uništenom izdanju (Hazarskog rečnika) iz 1691. pisac savetuje čitaoca (eventualnog, razume se) "da se ne laća ove knjige bez velike nevolje. A i ako je se dotakne, neka to bude onih dana kada oseti da mu pamet i oprez dublje dosežu no obično i neka je čita kao što hvata "ognjica" ili vatra "skokuša", bolest koja preskače svaki drugi dan i trese samo ženskim danima sedmice.." (str. 20). Vreme će biti pravednije, tj. strožije, od njegovih savremenika i ocenjivača, jer vreme ima svoje fina i nemilosrdna sita, nepotkupljive filtre, kao i čitaoci koji su se rodili one godine kada je Pavić objavio svoj rečnik, ali onda kada budu ušli u dublju zrelost i naknadna čitanja. Ne vredi sastavljaču spomenutog mistifikatorskog rečnika da podcenjuje svoje čitaoce, naročito one okasnele, one koji će čitati njegovu knjigu mnogo godina posle njenog prvog izdanja, ili koju godinu posle njegove smrti : jer pametniji i zahtevniji čitaoci dolaze, uvek dolaze i piscu najčešće ostaju zauvek nepoznati. Takvi čitaoci su najdraži, najbolji. Oni ne čekaju nikakvu nagradu, nikakvu kocku šećera ( to je obična floskula, zabluda, budalaština), jer nisu pelivanski konji. Kako i s kojim pravom da govori pisac, svaki pisac, o njima, kada ih ne poznaje, jer su u naručju budućnosti?
Da li tom koliko hipotetičkom toliko i već stvarnom čitaocu bliske budućnosti, mogu biti od koristi ovi saveti hvaljenoga (para)Leksikografa?
"Čuvaj se, sabrate, da se ne ulaguješ suviše i ne dodvoravaš napadno ljudima koji imaju vlast u prstenu i moć nad fijukom sablje. Oko njih je uvek najveća gomila takvih što se ne ulaguju drage volje i iz uverenja, nego što moraju. A moraju jer čuvaju pčelu na kapi ili maslo pod pazuhom, uhvaćeni su u nekom nedelu, pa sada to ispaštaju i njihova je sloboda na uzici, a oni spremni na sve. A to ovi odozgo, koji vladaju nad svima, dobro znaju i koriste. Pazi, dakle, da te ni kriva ni dužna ne ubroje među takve. A to će ti se desiti ako samo prioneš suviše hvaliti ih i ulagivati im se u toj udvoričkoj gomili : svrstaće te među one bezakonike i zločince i držaće da si jedan od njih s mrljom na oku i da sve što radiš ne činiš drage volje i što veruješ nego što tako moraš, da bi okajao svoje nedelo. A takvi se ljudi s pravom ne cene i šoraju se nogom ko psi, ili teraju na poslove koji nalikuju onim već počinjenim..." ( str. 21) Kakav je odraz ove (para)reminescencije, ovog (para)saveta u sporom ogledalu? Da li je sam pisac poslušao ovaj savet, dat sabraći čitaocima i piscima? Neka sam sebi odgovori...
Pavić je napisao jedno neobično mistifikatorsko delo, koje je bilo novost samo za srpsku književnu parohiju; nekoliko godina posle toga i Peter Kornel je na švedskom objavio svoju već spominjanu mnogo kraću i zanimljiviju mistifikatorsku knjižicu, na kraju koje piše : da je autor RAJSKIH PUTEVA... "poznati službenik u Kraljevskoj biblioteci (Kungliga Biblioteket) u Humelgardenu, u Stokholmu. Predano istržujući tokom tri godine rada, utonuo je u studije i snove. Radio je na zagonetnom projektu koji je (što je jednom prilikom otkrio u strogom poverenju piscu ovih redova) trebalo da otkrije povezanost u delu pominjanih predviđanja i predskazanja. / Uprkos mnogim kasnijim istraživanjima ove materije nikome nije pošlo za rukom da po autorovoj smrti pronađe ceo rad. Iza njega je ostala samo hrpa rukopisa naslovljena sa RAJSKI PUTEVI - FUSNOTE. Od čitavog ogromnog rada ostale su znači, samo napomene. / Rukopis je otkucan na belom papiru formata A4 i broji 122 stranice. Brojeve fusnota stavio sam rukovodeći se numeracijom pronađenom u rukopisu. Nikada sa sigurnošću nećemo moći utvrdimo kako bi knjiga konačno izgledala - dakle, u obzir dolaze sve moguće kombinacije. Takođe nikada nećemo moći da utvrdimo da li ovaj materijal predstavlja potpuni zbir fusnota za RAJSKEPUTEVE, ili samo njihov manji deo. (...) / Kao poslednjem autorovom učeniku i prijatelju, preostalo mi je samo da objavim sačuvane fusnote, u nadi da će se rešenje za izgubljenu autorovu konstrukciju možda jednom pronaći..." , itd. ( v. č. Pismo, 31 / 1992, str. 195) U okvirima svetske književne baštine, dakle, Pavić nije ni prvi, ni poslednji. Kornel je objavio skromni i podsticajni "katalog" "otvorenih dela", od Malarmea do Marsela Dišana, i mnogih drugih. Pavićev (para)Leksikon je u nečemu uspeo, u mnogo čemu nije.
Nije u glavnom ( pri tom, naravno, nećemo ustvrditi kako pisac nije kosmička sanjalica, kako nije uspeo u pokušaju da smesti unutrašnji poredak sveta Hazara u ljušturu otvorenog dela). (Para)Leksikon nema spiralni oblik, "takozvanu ljušturu bisernog broda. Ovakav oblik školjke nastaje kao odnos proporcije harmonije..." ("Školjka bisernog broda raste u logaritamskim serijama 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, itd. , gde svaki broj odgovara zbiru prethodna dva. Tako odnos između višeg i nižeg gradi "zlatni broj" 1618... ( ili, inverzijom 0, 618"...) Nikada nisam upoznao (para)Leksikografa. Niti sam poznavao lično neke druge mistifikatore i priređivače izgubljenih rukopisa. Ideja zlatnog preseka nije bila bliska srpskim piscima dva minula veka, pa niko (koliko se zna) nije ni dosegao do nje.
Uzgred : " Kod čoveka postoji zlatan deo tela koji predstavlja centar, i koji nas povezuje sa našim poreklom. To je pupak. Tako je bar kod idealnih ljudi ( po Giki), kakva je Miloska Venera. (Na ovaj način čitalac može lako da utvrdi da li je on / ona jedna od takvih osoba. Zlatni presek se dobija kad je visina čoveka deljiva sa 1. 618 ili množiva sa 0, 618)..." - po Kornelu. Pupak, taj zlatni deo tela, nije kriv ni onim tzv. najboljim, najređim piscima, što nisu postali idealni. Mnogima je brzo slava udarila u glavu, ili pod stare dane (što je još smešnije!), ili - dejstvo onog dela ispod pupka. Time se mogu oplođavati ženke sposobne da zanesu, time se može napraviti i poneko dete, ali ne i zlatni presek. Što bezmalo, evo, sto godina posle genija Nikole Tesle, Srbi nisu dobili barem jednog svog nobelovca među književnicima, nisu krive ujdurme Nobelovog komiteta, ni pupak bilo kojeg srpskog pisca, već - nešto drugo. U srpskoj književnosti postoji jedan veliki manjak, koji se prenosi dvesta i više godina s kolena na koleno, a to je - nedostatak realne, konstruktivne književne kritike.
Postoje brda stvarnih prikaza knjiga, pohvala i pokuda, ali je to slika jednog besciljnog sveta, slika ogromne pustinje. Tu se od češljugara, štiglica, ili vrapca, prave - nojevi. Zečevi se gađaju teškim haubicama, a slonovi dečijim praćkama. Srpska književnost još uvek baulja mračnim lavirintom; kada će iz njega izaći?
*
Pišući REČNIK PROTOTIPA, u potaji ( a kako bih drugačije?), i ja sam lutao kroz lavirint, nazovimo ga uslovno FATAMORGANA JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, bauljajući u tami mračnih hodnika što se račvaju, ponekad igrajući Devičin ples (kao devojke skandinavske; ili kao Apolon na Delosu, kružni ples) ; da bih mogao da izađem, na videlo, nije bilo dovoljno samo da opipam i sagledam zlatni deo svoga tela (pupak), bilo je potrebno više, mnogo više nego što sam mogao i sanjati na početku priprema za pisanje moga prvog ciklusa romana ( pre mnogo, mnogo godina!).
Bilo je potrebno da se probijem do pravog - mitološkog i geografskog središta Balkana (tamnog, najtamnijeg vilajeta). Ulaz u taj lavirint za mene je bio u VELIKOJ MAGAZI, a izlaz?
Radije sam čitao Junga, nego Frojda; i trebalo je da prođe mnogo vremena da shvatim - zašto? Spominjani pisac Kornel je spomenuo očiglednost analogije između arheologije i psihoanalize. "Frojd se sigurno prepoznao u Hajnrihu Šlimanu, koji se, malo - pomalo, ukopavao ispod stare Troje..." Jung je tu očiglednost živeo. Ono što je kod Frojda bila pasija, kod Junga je postalo alhemija. Namerno ne kažem nauka... Studije. Istraživanje...
Ušao sam u VELIKU MAGAZU, čim sam se rodio, u lavirint bez kraja, i lutanje kroz bezbrojne mračne hodnike što se račvaju je potrajalo više od hiljadu godina! Da li sam izišao, dovršivši, konačnu redakciju REČNIKA PROTOTIPA?
Možda i jesam, ali o tome će konačnu reč reći drugi. Čitaoci, koji nikada nisu bili niti će biti "pelivanski konji"...
Pisac novog milenijuma ne može biti samo pisac već pomalo i arheolog, detektiv, mitolog, istraživač neumorni, poznavalac dubinske psihologije, astrologije, mag, šaman, arhitekta, kompozitor, leksikograf, hodočasnik, znalac ne samo svoje nacionalne nego i opšte svetske kulture, poznavalac nekoliko stranih jezika, pronalazač, urednik, nezavistan čovek, pobožan, profesor, univerzitetski ili putujući (svejedno), prevodilac, recenzent, pozvan, majstor i rukotvorac, odgovoran Bogu, Zlatnom preseku, ljudima i duhovima...
*
Može li pisac pisati jednu knjigu više od četvrt stoleća, više od 27 godina? Može.
Potrebno je ne samo veliko životno i stvaralačko iskustvo, već i - upornost i strpljivost koja se graniči naizgled sa manijom. Takvi pisci su retki. Ne znam da li je, među najvećim srpskim piscima, bio takav i Andrić. Ne bih se mogao zakleti. Znam da Šolov - nije.
Umetnuo sam u REČNIK PROTOTIPA, između tolikih drugih stvari, i dosije o Šolohovu i TIHOM DONU. Naveo sam i druge slučajeve književne krađe i podmetačine. Citirao sam jednog istoričara, čija su istraživanja, nema sumnje, bila od velikog podsticaja Andriću (danak u krvi, nabijanje na kolac - ono što se smatralo Andrićevom originalnošću).
Nisam se poplašio svoje knjige REČNIKA PROTIOTIPA : shvatio sam njen značaj došavši u konačnoj redakciji rukopisa do slova X i Š.
Gde sam našao snagu i hrabrost da skočim u POVODANJ SRPSKOG JEZIKA, u tu neshvatljivu u duboku i mutnu energiju reči?
Skočio sam, kao jelen sa vrha stenovite litice, koga su lovački psi i lovci na to naterali u ogromnu provaliju, i nisam poginuo, nisam se utopio. Plivao sam i borio se sa vrtlozima, virovima, najdubljim srpskim virom (onim turskim), i hvatao se kao davljenik za slamku za reči : xan, duša, šimšir, Bog...
REČNIK PROTOTIPA je zamišljen i pisan kao rečnik VELIKE MAGAZE, tamnog vilajeta, obimne rukopisne zaostavštine; dugogodišnji i argatski rad na njemu, strpljiv, mukotrpan, usložio je prvobitnu zamisao, tako da je REČNIK, vidim sada, prerastao prvobitnu zamisao, toliko prerastao da ponekoga to može i poplašiti! Uzmimo najbanalniju stvar : imena i nadimke, na stotine imena i nadimaka, koji se spominju u njemu, i uz koje stoji "preminuo" - i tu je rečnik prerastao prvobitno leksikografsko iskušenje! To više nije samo knjiga, rečnik, već SPOMENIK ( u onom smislu kako je tu reč shvatio i opisao neumorni i plodotvorni, i nepravedno zaboravljeni znalac G. Elezović!).
Iako je pisan da razjasni, pojasni, ponajviše ono što je bilo nedovoljno jasno i nepoznato, nedorečeno u rukopisnoj zaostavštini Mišljenovića, ali i na drugim mestima, REČNIK je zahvatio mnogo dublje i šire. Pri tom, izvori nisu mistifikovani; uvek ili često su označeni. Ovakav, ovaj rečnik može biti ( i nije isključeno da neće biti!) dragoceni podsticaj za one koji će u budućnosti pokušavati nešto slično. Nisam imao učitelja, ni ovde ni na strani, pišući ovu knjigu; u stvari, postojalo je nekoliko obožavanih prethodnika leksikografa, ali njihove su i namere i sudbine bile drukčije od moje...
Iako je pisan, kao poslednja, četvrta knjiga FATAMORGANE JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE, REČNIK se može čitati i kao - posebna, samostalna knjiga.
Da kojim slučajem nestanu sa ovog sveta sve do jednog primerci ZEMLJE NEDOĐIJE, LITURGIJE, UJKINOG DOMA - ne dao Bog! - te knjige, VELIKA MAGAZA, Bosiljkovac i okolina, bi se mogli rekonstruisati na osnovu ovog REČNIKA!
To je knjiga koja je udružila, sabrala - vremeno i večno, istoriju i legendu, hiljadu godina samoće i tren Radosti, u kome se pojavljuje Bog. REČNIK se bavi koliko nepoznanicama tamnog vilajeta i porodičnih mitologija, toliko i beskonačno malim promenljivim veličinama koje zrače od Istočnika naše Svetlosti...
Dakle, ovo je knjiga preteka, eto i razloga zbog čega mi nikada nisu mogli biti uzori precenjeni M. Pavić, P. Kornel... i mnogi, mnogi drugi... Ovakvu knjigu nisu uspeli da napišu i mnogo značajniji svetski pici, koje sam možda nekada smatrao svojim uzorima. Jer među njima je bilo - ne mali broj - onih koji nikako nisu, kao ni starac Zosima, iz romana Dostojevskog, uspeli da pobede stari svet.
Pobedili su ga drugi - Rozanov je to shvatio skoro pre sto godina. Ne, ne oni koji su se radovali svetu. Pobedili su oni koji su plakali u ovom svetu. Koji su isplakali svoje oči. Oni su pobedili...
REČNIK PROTOTIPA je nastajao u mrestilištu, u njemu je kao u večnom mrestilištu; pa je i njegova sudbina da to bude - od sada do večnosti...
Miroslav Lukić
Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus Umetnost mahagonija
Beograd: Mobarov institut: Zavetine, 2002, 72 str.
str. 48 -58
Napomena: To je tih 10-etak tekstova iz knj. dug pogled unazad,
str. 48 -58
Napomena: To je tih 10-etak tekstova iz knj. dug pogled unazad,
koji mogu biti od koristi i istraživačima i tumačima pojedinih dela
miroslava Lukića, koji su se, čini se, nekako izgubili usput. Uz ovde
publikovane odlomke iz objavljenih i neobjavljenih razgovora
sa M. Lukićem, nova generacija tumača će imati od čega da pođe,
nadamo se i verujemo. Tekstovi ovde publikovani pokazuju, barem
donekle šta srpska kultura i književnost, pa i javnost, nije mogla da
svari u trenutku kada su ti tekstovi pisani. (R. Belatukadruz)
Нема коментара:
Постави коментар