Рани архив
Мирослав Лукић: «Бршљан око младости». Сабране ране песме, Заветине, Београд, 2000.
Мирослав Лукић: «Бршљан око младости». Сабране ране песме, Заветине, Београд, 2000.
Писац Мирослав Лукић (1950) наставља са збирањем свог књижевног "архива". Још пре не
колико година та његова идеја чинила се не самои мегаломанском, него, поготово у нашим суловима, помало манијакалном. Али, нису ли и Балзакове идеј биле сличне? Без таквих наума и нема особитих личности.
Мирослава Лукића још увек не могу назвати мајстором форме, али га увек могу назвати мајстором нарочитог осећања света каквог препознајемо у истинским књижевним даровима. Тај дар он је, рано, покушао «довести до познанија права» у тешкој форми везанога стиха који код њега не уме увек певати, али увек јест говор о песнички важном.
Архив раних Лукићевих стихова садржи неколико свезака, оне су међусобно различите. Не толико по вредности, више по тематици (завичајне фолклорне слике, несрећне љубави, године младости, песничка осуђеност и сл). Оно што Лукић одмах жели истаћи јссте однос према јединоме божанском човековом својству: према љубави. Његови стихови су љубав, али љубав компликована и обавезујућа, чак "спремна да сатре и сагори читаве шумске потесе и се-ла". Наводим овај малеи пример да бих на њему показао и оно велико и оно сувишно у Лукићевом дару. Израз "шумски нотеси" тешко да може бити песнички оправдан. То јс проза-изам. Таквим прозазмима у Лукића врви.. С друге стране, они "тежају" песму. Не дају читаоцу олако преко стихова претрчати. Нема сигурног моста: све се љуља, на опасном брзаку. Ако негодујемо, каткад, због таквих Лукићевих "отежица", тешко се можемо отети утиску да и његових песничких победа, а њих није мало, нема управо зато што у израз увучено нешто из прозе, зато што је уобичајену лирску слику света допунио нечим за шта она није увек хтела да зна. Можда због овога у Лукића има, каткад, стихова каквих се не би застидео ниједан песвик на свету. А ако су они остали неразвијени и скоро разбацани, то зато што овај песник жели да буде само простор кроз који хуји ветар, зато што уопште не тежи ограничењу, зато што је апсолутан песник, који више мари за сопствену пуноту, но за утисак пуноте у другима. "Из густе шуме долази света луда". Само о овом стиху може да се начини оглед. А колико је таквих стихова? "У тами векова је златни кључ открића"; "Распет сам, и распети смо, у себи, тајно"; "Ја сам као муња: блеснем, па ме нема»; «Пуста је ледина будућности"; "Никада нећете добити колико сте дали», итд.
Међутим, оно што нас код Лукића понајвише занима јесу песме у којима он овакве стихове повезује в од њих чини трајно вредна остварења. Овде ћу се усредсредити на једну међу њима, по имену "Ноћ на Паљевинама". Паљевине су посед Лукићевих предака, њему веома знан. Али, преноћити у природи, значи сусрести се са њом у њеној непознатој моћи, када тама пртотка ствари, и када више не постоји дневна сигурност. . Ноћ је, за нас, предео страха, увод у смрт, у нестајање, увек неугодна, често страшна. И зато песник почиње песму са једним тиновским "не бој се". Врхунац песме је у једној реторичкој изјави, преко које се у њу уводи Марија Дјева. Али одбрана овог излива је у сјајној одредници: Она је "преко брда, будна". Да, велика је тама, али ту негде, преко брда, можда заиста има нешто што би хтело, и поред свега, да нас сачува. Природа је, можда, проткана једним наумом који у њеној тишини нисмо прелознали, који може да буде ноћни заштитник... То не значи да ћемо одиста бити сачувани. То значи да се имамо приклонити свом људском одређењу. И зато је тама, на крају, "провидна, свилена, чипкаста, росна": Доћи ће дан и она да нас брани.
Лукић међу овакве увршћује и мање успеле. Али, какав би то био архив без свих каталошких је-диница? Претпостављам да песник размишља овако: нека други, потом, одаберу оно што је у матичној култури потребно. Ми ћемо јој понудити све што смо узмогли и покушали.
Владимир Јагличић
БОРБА, Свет књиге, 13. септембар 2001
Нема коментара:
Постави коментар