Šumorenje Usamljenog drveta
( Književna sudbina : mit i metafora.
Nekoliko neophodnih napomena)
( Književna sudbina : mit i metafora.
Nekoliko neophodnih napomena)
Niko više nije zaslužio posvetu ove knjige od devetnaestogodišnjeg Dimitrija i četrnaestogodišnjeg Ivana Lukića.
Da bi ova knjiga stigla do eventualnog čitaoca, pisac je morao da odvaja od usta svojih sinova!
Ostali su rano bez majke, a eto, sada kada odrastaju i kada su u godinama razvoja, suočavaju se sa onim što je istinska glad i beda .
Imali su skoro dvanaestak godina svoj kutak i mir na Labudovom brdu, dok najbliže komšije, nisu odlučili uz podršku lokalnih vlasti, drukčije.
Da li je i to deo sudbine? Mita?
Ova knjiga se uhvatila - da tako kažem - u koštac sa n e r e d o m i m i t o m .
Napisao sam mnogo više - generalno gledano - nego što sam uspeo da objavim; što ne smatram nekom prednošću. Ova knjiga to pokazuje / dokazuje.
Veličina nije u nagoveštaju napisanog i neobelodanjenog, nego u njihovoj stvarnoj snazi.
Jesen je; oktobar; i ja ni u snu ne zaboravljam da je cilj umetnosti lepota a ne istina; naravno, znam da je bolje kada je ta lepota i istinita.
Ova knjiga bi trebalo da navede na razmišljanje o odnosu mita i metafore, a to u širem kontekstu znači o odnosu umetnosti i prirode. Treba li da dokazujem da je metafora umetnički kvalitet; da je umetnik taj koji kao svilena buba iz dudovog lišća daje svilu, pčela što iz cveća pravi med?
Ne; odavno je esteta Branko Lazarević napisao da je priroda u odnosu na umetnost grub materijal, sirovina, neuobličena građa, neduševna masa, gomila zlatonosnog peska "koji čeka pred fabrikama. Umetnik je taj prerađivač koji, kroz radionice svoje unutrašnje organizacije, na nakovnju i čekiću svoga genija, sav taj grubi materijal oplemenjava, sirovine prerađuje, iz prvih materija pravi druge i više, uobličava građu, oživotvorava mrtve mase i iz peska vadi zlato."
Metafora mu je, pri tom, jedno od najsavršenijih oruđa.
(....) Ne može se objaviti sve što je napisano, naravno.
Imam utisak da pišem neku vrstu Testamenta, pri tom, metafora me oslobađa tog nelagodnog osećanja.
Metafore me jedino mogu izvući iz nereda, stihije i mita.
Verovatno ovu knjigu neće razumeti kako treba kada se bude pojavila. Ne bi me iznenadilo.
Ponekada mi se čini da je ona sinteza najživotvornijih, najkarakterističnijih elemenata života i sudbine, izražavajući ono što je najživotnije, ono što život najviše čini onim što je...
Zašto bih pisao nešto drugo, zašto bih stvarao umetnost u kojoj život nije popet na svoj najviši oblik?
Ova knjiga, hoću da verujem, na kraju krajeva, predstavlja neobičnu i celovitu vibraciju moje nervne i transcendentalne organizacije na jedan svestan ili nesvestan utisak koji je došao i "s ove" i "s one strane".
U ovoj knjizi sadržane su mnoge moje buduće knjige, ako Bog bude dao da ih obelodanim.
Mnogo toga je rečeno, ponekada se čini da je rečeno sve, i da smo došli kasno, ali to je filozofija žalopojki i slabosti u umetnosti..
Umetnost, i metafora kao njen britki mač, izuzetno je viteška i vitalna i večna kao život; ona se neprestano obnavlja kod velikih umetnika, neprestano je nova.
Sva iskušenja na koja nas je stavila kobna Sudbina, ili možda Bog, svi porazi i svi neuspesi, verovatno su sredstvo jačanja, delotvornije od svih dosad poznatih afrodizijaka...Na to upućuju promene u umetnosti, one promene koje se dešavaju na celoj liniji.
Na to upućuje ona umetnost što se stvara kao što srce kuca i
tice pevaju...
Usamljeno drvo, I je (zamišljena kao ) poslednja knjiga u Opusu UMETNOST MAHAGONIJA.
Verujem da je dobro da se poslednja knjiga Opusa pojavi kao prva, iz više razloga.
Prvo, zato što je ona, pored svega ostalog, i prozorčić u laboratoriju tvorca opusa.
Drugo, što ona na nedvosmislen način upućuje na okolnost da je pisac napisao mnogo više nego što je bilo moguće da se objavi, ili da uđe u Opus.
Treće : ona je vrsta "ključa" za spomenuti Opus...
Međutim, da li će ova knjiga i ostati "poslednja" knjiga opusa, to je već stvar sudbine. (Već sada mi se čini da Opus treba proširiti objavljivanjem još nekoliko rukopisa mojih knjiga, pre svega esejističkih, a zatim i knjigom razgovora...Zatim i knjigom izbora iz mojih dnevnika...)
Da bi ova knjiga stigla do eventualnog čitaoca, pisac je morao da odvaja od usta svojih sinova!
Ostali su rano bez majke, a eto, sada kada odrastaju i kada su u godinama razvoja, suočavaju se sa onim što je istinska glad i beda .
Imali su skoro dvanaestak godina svoj kutak i mir na Labudovom brdu, dok najbliže komšije, nisu odlučili uz podršku lokalnih vlasti, drukčije.
Da li je i to deo sudbine? Mita?
Ova knjiga se uhvatila - da tako kažem - u koštac sa n e r e d o m i m i t o m .
Napisao sam mnogo više - generalno gledano - nego što sam uspeo da objavim; što ne smatram nekom prednošću. Ova knjiga to pokazuje / dokazuje.
Veličina nije u nagoveštaju napisanog i neobelodanjenog, nego u njihovoj stvarnoj snazi.
Jesen je; oktobar; i ja ni u snu ne zaboravljam da je cilj umetnosti lepota a ne istina; naravno, znam da je bolje kada je ta lepota i istinita.
Ova knjiga bi trebalo da navede na razmišljanje o odnosu mita i metafore, a to u širem kontekstu znači o odnosu umetnosti i prirode. Treba li da dokazujem da je metafora umetnički kvalitet; da je umetnik taj koji kao svilena buba iz dudovog lišća daje svilu, pčela što iz cveća pravi med?
Ne; odavno je esteta Branko Lazarević napisao da je priroda u odnosu na umetnost grub materijal, sirovina, neuobličena građa, neduševna masa, gomila zlatonosnog peska "koji čeka pred fabrikama. Umetnik je taj prerađivač koji, kroz radionice svoje unutrašnje organizacije, na nakovnju i čekiću svoga genija, sav taj grubi materijal oplemenjava, sirovine prerađuje, iz prvih materija pravi druge i više, uobličava građu, oživotvorava mrtve mase i iz peska vadi zlato."
Metafora mu je, pri tom, jedno od najsavršenijih oruđa.
(....) Ne može se objaviti sve što je napisano, naravno.
Imam utisak da pišem neku vrstu Testamenta, pri tom, metafora me oslobađa tog nelagodnog osećanja.
Metafore me jedino mogu izvući iz nereda, stihije i mita.
Verovatno ovu knjigu neće razumeti kako treba kada se bude pojavila. Ne bi me iznenadilo.
Ponekada mi se čini da je ona sinteza najživotvornijih, najkarakterističnijih elemenata života i sudbine, izražavajući ono što je najživotnije, ono što život najviše čini onim što je...
Zašto bih pisao nešto drugo, zašto bih stvarao umetnost u kojoj život nije popet na svoj najviši oblik?
Ova knjiga, hoću da verujem, na kraju krajeva, predstavlja neobičnu i celovitu vibraciju moje nervne i transcendentalne organizacije na jedan svestan ili nesvestan utisak koji je došao i "s ove" i "s one strane".
U ovoj knjizi sadržane su mnoge moje buduće knjige, ako Bog bude dao da ih obelodanim.
Mnogo toga je rečeno, ponekada se čini da je rečeno sve, i da smo došli kasno, ali to je filozofija žalopojki i slabosti u umetnosti..
Umetnost, i metafora kao njen britki mač, izuzetno je viteška i vitalna i večna kao život; ona se neprestano obnavlja kod velikih umetnika, neprestano je nova.
Sva iskušenja na koja nas je stavila kobna Sudbina, ili možda Bog, svi porazi i svi neuspesi, verovatno su sredstvo jačanja, delotvornije od svih dosad poznatih afrodizijaka...Na to upućuju promene u umetnosti, one promene koje se dešavaju na celoj liniji.
Na to upućuje ona umetnost što se stvara kao što srce kuca i
tice pevaju...
Usamljeno drvo, I je (zamišljena kao ) poslednja knjiga u Opusu UMETNOST MAHAGONIJA.
Verujem da je dobro da se poslednja knjiga Opusa pojavi kao prva, iz više razloga.
Prvo, zato što je ona, pored svega ostalog, i prozorčić u laboratoriju tvorca opusa.
Drugo, što ona na nedvosmislen način upućuje na okolnost da je pisac napisao mnogo više nego što je bilo moguće da se objavi, ili da uđe u Opus.
Treće : ona je vrsta "ključa" za spomenuti Opus...
Međutim, da li će ova knjiga i ostati "poslednja" knjiga opusa, to je već stvar sudbine. (Već sada mi se čini da Opus treba proširiti objavljivanjem još nekoliko rukopisa mojih knjiga, pre svega esejističkih, a zatim i knjigom razgovora...Zatim i knjigom izbora iz mojih dnevnika...)
Ponedeljak, 11. oktobar 1999. godine. U Beogradu Miroslav Lukić
(Odlomci iz knjige Miroslav LUKIĆ: USAMLJENO DRVO. 1, Ulaz u Lavirint, izlaz,
poetika, beleške , str. 145 -159)
CIP - Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
929 : 82 Lukić M.
LUKIĆ, Miroslav
Usamljeno drvo. 1, Ulaz u Lavirint, izlaz,
poetika, beleške / Miroslav Lukić. - ( 1.
broširano izd. ) . - Beograd : Mobarov institut
piščevih izdanja ; Rabrovo : Zavetine, 2000
(Rabrovo : Bela manufaktura Press ) . - 164
str. ; 21 cm, - ( Umetnost mahagonija : opus
n° 1, 1968 - 2000 ; knj. 25 (Dela Miroslava
Lukića : u 25 knjiga)
Tiraž 1000.
Нема коментара:
Постави коментар