УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 03. април 2008.

0001. Iz UMETNOSTI MAHAGONIJA

BISTRA VODA U KOJOJ SE VIDI SVAKA ŽABA

Ovaj trobroj časopisa, kasni, iz više razloga. Prvi je - stalna novčana oskudica; okolnost da Osnivača, izdavača i glavnog urednika niko - novčano - ne potpomaže. Zatim, krajem maja, glavnom uredniku je neočekivano i prerano preminula majka, NATALIJA LUKIĆ (1931 - 31. 5. 2002). Posao oko štampanja je odložen 40 dana, tj. do sredine jula 2002. Treći razlog kašnjenja je - obimni poslovi oko pripreme i štampanja DELA Miroslava Lukića UMETNOST MAHAGONIJA : 32 naslova u 35 knjiga!!! Oko 8000 strana - 500 tabaka!!
Novost, koja to zaista jeste: objavljene su sve, slovima : trideset i pet knjiga Umetnosti mahagonija, i mogu se direktno i jedino poručiti od izdavača. Sve te knjige - 32 naslova - posvećene su - srpskim majkama, autorovoj pokojnoj majci Nataliji, i majci njegovih sinova, Miljani. Bog da im dušu prosti! Nisu dočekale da te knjige vide, objavljene, jer im je sudbina bila takva. I zato ovaj trobroj i započinje stihovima Osnivača ovog časopisa, preuzetih s kraja drugog dopunjenog izdanja prvog Lukićevog romana Dnevnik za Senkovića (14 knjiga Dela). Slede Izabrane pesme Vjačeslava Ivanova, ruskog pesnika nedovoljno poznatog kod nas, u prevodu Jagličića. Kao i niz drugih zanimljivih priloga. Čast da pripreme ovaj trobroj pripala je mlađim saradnicima, jer na mlađima svet ostaje, Lukićevom starijem sinu Dimitriju, i meni. Zajedno imamo nekoliko godina manje od G. M. Lukića.
Reči iz prigodnog naslova, kojim započinje ovaj trobroj, pripisuju jednom pokojnom političaru, balkanskom, koji je dugo vladao ovim prostorima, čak i posle svoje smrti! Imao je dobre pisare, među kojima beše i dvorskih pesnika, koji su znali da nađu pravu reč kada je trebalo javno napasti ideološke neistomišljenike. Slika lepa, tačna. Kada je reč o srpskoj književnosti, poslednjih dvadesetak i nešto godina, unazad, recimo, slika je često ulepšana, netačna, mutna. Više razloga ima što je to tako. Kako onih društvenih, vanknjiževnih, tako i onih paraknjiževnih, pseudoknjiževnih. Objavljujemo, ne slučajno, odlomke iz ogleda nedovoljno poznatog najširoj javnosti, profesora književnosti u penziji Miodraga Mrkića, iz Beograda (Crnogorca, rodom sa Kosova), autora preko 20 - ak knjiga. Starenje je bolno ali i prirodno; stareći, ovaj autor se udubljivao u savremenu srpsku književnost i pojedine njene aktere; pozabavio se lirskim patosom, retorikom, prikrivenom citatnošću na primeru tri najistaknutija srpska pisca - Ćosića, Bulatovića, Bećkovića - i tako su nastale skice za tri nenapisana ogleda o ovim piscima. Starenje nekim ljudima donosi mudrost, pamet, bistrinu; drugima, pak, naročito, piscima ogrezlim u blizinama vlasti, ništa od svega toga.

Greh nije samo bogomoljačka tema. Jer, pogledajte na ljude oko sebe, i na one što su nedostupni - kako se zavlače u greh - najgrublje i najopštije rečeno - kao u jednu sferu, u jednu stihiju, i greh i iskušenja su im mnogo bliži od straha Božjeg. Srpski pisci druge polovine 20. veka upoznali su jedan naročiti strah, strah od Carstva ćesarevog. Prilagođavali su se tom strahu. Najpoznatiji pisci behu najuspešniji u tome. Vremenom su to vešto zabašurivali. Poneki su stekli slavu, postali novokomponovani hrišćani. Ali i u starosti, kao i u svojim najboljim godinama, grabe, sude se, i od njihove grabeži i slavoljubivosti potamne duša, praznici, pravo srpstvo. Mnogi naši pisci nose na duši tolike umne grehove, ali profesor Mrkić - nije ničiji dušebrižnik. Tokom čitave druge polovine 20. veka Bog je u srpskoj književnosti - mrtav, himera, nešto odbačeno. Koga su naši pisci tražili kad su Njega prezirali? Zemaljskog boga, vođu. Lačne idole? Bog bi ne jednom savremenom srpskom piscu mogao da kaže : Ako ja vas odbacim kao što ste vi mene odbacili, šta vam vredi život, i gde je mesto vašim dušama? Ni Bog ni čitaoci više ne mogu da trpe neiskrenost i laž pisaca.
Vek su mnogo proveli pokazujući da Boga nema. Ni pisac Mrkić Ga nije video, ali nadamo se i verujemo da mu je bliska pomisao da Bog dejstvuje preko dobrih ljudi. Gde je - Bog? Kažu bogoslovi - sa neznatnima, malima, sa ljudima nezlobiva srca. Sigurno nije nikada bio sa lopovima, bludnicima i zlikovcima. Stareći, čovek postaje prirodno bogobojažljiviji. Suštinska religioznost je stvar stvaralačkoga razvoja, stupanj; neodvojiva je od života. Sve ljude, pa i književnike i naročito književne kritičare treba podsetiti da lopov kad krade nema ko da čuva stražu, i najzad ga uhvate. Isto tako i sve lažove, mistifikatore raznih fela, bludnike, izdajnike...Zašto je to tako? Zato što oni misle da će večno živeti, da nikad neće umreti, i da ih niko nikad neće upitati za nepočinstva njihovog života, za sve ono što su zgazili praveći svoju uspešnu karijeru i slavu. Takvi svoj um zatvore u tamnicu, pa najzad i svoju dušu. Takve ljude i umetnike treba nemilosrdno raskrinkavati... Pojedine književnike druge polovine 20. veka, na žalost, ni starenje, ni smrt, neće moći da opameti. Da razdreši njihovu dušu od veza tela, da je razdreši brzo i tiho, zato što je ona mnogo opterećena težinom grehova...
Međutim, sve ovo zvuči nekako uopšteno, nekako načelno, ali je za uvod, verujem, dovoljno...


Beograd, krajem avgusta 2002. E. BELATUKADRUZ

Нема коментара: