УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 15. април 2008.

Slučaj Miroslava Lukića (015)

....Knjiga eseja DUHOVI, 1 (Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, Beograd, 1 / 1998, str. 383 - 434) otvara se mottom iz jednog od najpoznatijih dela Svedenborga o duhovima, a zatim sledi Lukićev esej DUŠA, RED I MIT. BEZDUŠNOST, NERED I ISTORIJA, u kome pisac preknjižava linearnu istoriju Evrope od starohelenskih vremena do danas.
U najobimnijem eseju u ovoj knjizi SAVEST, Lukić pored večne i neprolazne teme savesti iznosi na videlo i slučaj - kako su mu sedamdesetih godina odbijali knjige urednici naših najpoznatijih izdavačkih kuća. Tekst je, zato što je pisan bez gorčine i osvete, svedočanstvo prvoga reda. Kao građa, tu se prvi put objavljuju rukopisi pesama, koje su Lukiću odbijali sedamdesetih godina...Taj esej je napisao pisac i pesnik i čovek koji više nema iluzija, izuzetne spisateljske i građanske kuraži.
Lukić ovu knjigu završava rečima :
"Šta je poštenije : ćutati o tome kako su urednici, koji su stekli visok ugled kao pisci, davili kao mačiće u lavoru neke od mladih pisaca? Favorizujući svoje pulene, one bezopasnije, bezbojnije? Laž je da je lako bilo onim mladim piscima koji su imali dara i iskustva da objave knjigu" (str. 434).
Lukić ima izoštrenu svest kakva je književnost koja se stvara danas, pouzdano poetsko i estetsko čulo. Ova knjiga je napisana posle METAFIZIKE U BELOM ODELU, ona u sebi sadrži i odgonetku tajne "književnog slučaja" Miroslava Lukića. Ovaj pisac je počeo da piše književnu kritiku i eseje "kada se uveliko raspadala jedna zemlja, ali pre toga je bio pad u ukusima i vrednostima. Pogledajte kulturne rubrike najtiražnijih dnevnih listova : ko u njima i o kakvim knjigama piše. (... ) Sve liči na jedno monstruozno đubrište i šejkinski otpad, na kome ima toliko odbačenih i prevaziđenih drangulija. A i ono što se izdvoji, u takvom okruženju, nalik je na cvetove mrtvih kopriva..." (str. 382, IN CONTINUO, 1 ).
(....) Lukić je pesnik i pisac budućnosti koja upravo nailazi.
Neko ko je mogao u svojoj 48. godini života da objavi deset knjiga u jednoj kalendarskoj godini, ko od šale, kao Miroslav Lukić, zaslužuje dužno poštovanje.
Ponavljam, na sreću srpske čitalačke publike, Lukić je početkom ove 1999. godine obelodanio i dve nezaobilazne antologije srpske poezije, koje premašaju obim od 100 št. tabaka. To se ne dešava svakoga dana, ni svake godine, ni svake decenije. Osim toga, pred ovim piscem je period pune stvaralačke zrelosti (....)
Srpska književnost i kultura je dobila stvaralačku ličnost prvoga reda.
To što Lukića upoređuju sa Borhesom, ili nekim drugim piscima, treba shvatiti kao kompliment : međutim, ovaj je pisac dovoljno svoj, a to znači da ima mnogo više obožavanih prethodnika i očeva.
Vispren kritičar, esejist, antologičar, prvorazredan pesnik i pisac romana, koji znače poželjnu sintezu, ovaj autor je objavio na hiljade stranica i po tome je nalik na onog Nemogućeg Ratara Rastka Petrovića, koji je orao, orao, i orao, sejao i sejao, i seje, i evo došlo je doba da - nikne...I niče.

(...) Do potpisnika ovih redova, ovde u Parizu, dopiru vesti o književnom životu u otadžbini : pregledam povremeno srpske dnevne novine, nedeljnike, književne listove i časopise. Vidi se u čemu je stvar : donose se vesti o osrednjim pesnicima, o tzv. konstruktivnim piscima, koji su promenili perje i "dlaku"; ugledne književne nagrade se dodeljuju nebitnim piscima i nebitnim knjigama!
(...) Lukić nije profet niti barjaktar novog, u onom najpogrdnijem i najvulgarnijem smislu :
Luki} je prvi u srpskoj književnosti objavio jednu ozbiljniju knjigu o stvaralačkom razvoju ili o trećoj religioznoj eposi stvaralaštva (RELIGIJA POEZIJE, Beograd, 1999).
Niz eseja posvetio je sada već pokojnom pesniku zemljaku S. Mitiću, Miodragu Pavloviću i D. Srejoviću, Adamu Puslojiću i Aleksandru Lukiću, Šejmasu Hiniju i Ivanu V. Laliću i problemu stvaralačkog razvoja, tajni stvaralaštva, tajni čoveka i tajni androgina, Staroj i Novoj Evropi.
Čovek se zaista mora upitati : kada je ovaj pesnik, romanopisac i esejista sve to uspeo da uradi? Lukić piše: "Dosta je bilo okolišenja, sujeta, uzdizanja onih koji su potonuli u mračnu utonulost i ličnu grehovnost : jer to porađa misaonu pometnju i večna strahovanja od zamenjivanja boga đavolom, Hrista antihristom.
Dosta je zarobljeništva ljudskog duha u svetu i stvarnosti sveta, u nekosmičkom stanju izdvojenosti i neprijateljstva : dosta je - berđajevljevski rečeno - atomizacija i raspadanja živih monada kosmićke hijerarhije.
Treba nešto drugo : prikupljanje duhovnih snaga za božanski život!
Sloboda, jer je ljubav.
Stvaralaštvo, jer je izlazak iz ropstva u slobodu" (RELIGIJA POEZIJE, str. 168).
Miroslavu Lukiću su važni antropološki uvidi. Na vrlo nijansiran i delikatan način, on se upustio u iznošenje opravdanih primedbi na najbolje knjige dva srpska pesnika različitih generacija (Ivana V. Lalića i Adama Puslojića), pokazujući šta je istinski smisao stvaralaštva, pokazujući drugim rečima šta je misija čoveka i pesnika i koliko je važan istinski i potpuni stvaralački razvoj jednog pisca: "Poezija u kojoj se održava beskrajno rastojanje između Boga i čoveka, daleko je od antropološkog uvida.
Ivan V. Lalić kritikuje Boga ratnika, misleći da Bog hoće da bude samo Bog : ali Bog hoće da bude i čovek i u tome je smisao sveta!
Misija čoveka nije anđeoska, pasivna i nestvaralačka!
Antropologizam Dostojevskog i Ničea je za pesnike važniji od antropologizma Eliota i stare humanističke antroplogije!
Suštinsko saznanje je najvažnije, jer njegova funkcija povećava biće, jer njegovi sunčevi zraci prodiru u najskrivenije i najmračnije dubine bića!
Dve poslednje i najvažnije tajne su : rođenje Boga u čoveku i rođenje čoveka u Bogu!
Sve može biti pobeđeno stvaralaštvom : užas, bol, nemoć, uništenje..."
(isto, str. 168).
Ovo su dragocene i lekovite reči; Lukić ih je napisao i objavio neposredno pre nastanka njegove pesničke knjige RUSALJ.
U srpskoj književnosti se, dakle, napokon pojavila jedna izuzetna ličnost, dragocena kao što vidimo i kao analitičar i tumač pesništva; najbolji pesnici na srpskom jeziku, treba konačno da protrljaju oči i da shvate da se pojavio neko ko se dublje približio učenju o Androginu i unutrašnjoj tajni nebeskog čoveka; pesnik, romanopisac i književni tumač umetnosti budućnosti...
Savatije Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut,Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 46 -47

Нема коментара: