УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 16. април 2008.

Dalje: RAJSKA SVEĆA (v) (021)

RAJSKA SVEĆA, ima podnaslov : Opus Miroslava Lukića, 1968 - 1998. Međutim, RAJSKA SVEĆA nije izbor Lukićevih pesama iz spomenutog perioda.
Jer u RAJSKU SVEĆU nisu uključene izvrsne pesme iz romana : pre svega nije uvrštena ni jedna pesma iz knjige ZEMLJA NEDOĐIJA (BIGZ, 1993), ni jedna pesma iz PESAMA BORE MIŠLJENOVIĆA (poslednjeg poglavlja romana UJKIN DOM, Apostrof, Beograd, 1997). (...)

U MOARI PARASITI, pusta vodenica i uopšte opustošenje je najdominantnije obeležje.
CADISOM, dominira vizija COMPLEMENTARIUMA Kompleks Spasovo. (Poželjno je pesme iz ove knjige porediti sa istoimenim, podužim odeljkom objavljenim u Novom, drugom i dopunjenom izdanju Lukićeve knjige Muzej Nemogućeg Ratara, Beograd, 1998 ).
Pored mitološke bele zmije, zmije čuvarice kuće i ognjišta, ono što čuva jednu kuću ili šire jednu zemlju jeste duhovna jedrina, zdravlje. Tamo gde je zavladala "zloglasna duhovna bolest", javna bolest veka, gde nema duševnog zdravlja i jedrine, u kućama ili u čitavoj zemlji, vlada pustoš.
Poslednja knjiga RAJSKE SVEĆE, CADIS, započinje pesmom Treća verzija, čiju je jednu verziju pesnik objavio, pre više od četvrt veka, u prvom broju Književne reči.
Tu pesmu je Lukić u više verzija preštampavao i u drugim knjigama (Dnevniku za Senkovića, 1983). U prva tri stiha ove pesme određen je prostor i "klima" puste vodenice.
U toj pesmi se, ne slučajno, pominje i TREĆE NEBO - neotvoreno, na kome je Božanska i svemoguća Reč.
Zadatak pesnikov je bio, da se popne na to Treće nebo, da padne sa njega, i da kaže Božansku i svemoguću Reč.
Pesnik je taj zadatak ispunio obelodanjivanjem integralne verzije RAJSKE SVEĆE!
Lukićeva knjiga MOARA PARASITA ima svoj literani pandan u evropskoj književnosti : Eliotova PUSTA ZEMLJA.
Vredi uporediti knjige engleskog i srpskog pesnika, uprkos tome što pripadaju različitim senzibilitetima, vaspitanju i kulturama.
I Lukićeva knjiga se završava napomenama, kao i Eliotova - koje upućuju na Eliotove literarne i istorijske izvore pesme.
"Nije običaj pesnika da na takav način razjašnjavaju manje jasna mesta u svojim pesmama, i da sasvim otvoreno stavljaju do znanja čitaocu izvore svoje inspiracije. Ali jednom učinjeno, ne ukazuje li nam to, možda, na izuzetnost i pesničke inspiracije i pesničke ambicije? " ( Jovan Hristić : Uz prevod Eliotove "Puste zemlje", Letopis Matice srpske, 1961, CXXXVII, 4, str. 322 - 335)
Eliotova knjiga ima na poetku latinski citat, koji u prevodu na srpski znači : U Kumi sam zaista svojim rođenim oima video kako Sibila visi u boičci, a kad oni dečaci rekoše : - Šta hoćeš, Sibila? - odgovorila je : - Hoću da umrem! Lukićeva započinje, bez citata, pesmama o duhu Balkanskog poluostrva i o fantazmagoričnoj istoriji, na koje se nadovezuju nekoliko knjiga snova...
Eliot je želeo da istakne ironični kontrast između vrednosti antike i vrednosti savremene, raščovečene, mehanizovane i duhovno opustele civilizacije. Isto to čini u svojoj knjizi, na sebi svojstven i neponovljiv način, i Lukić.
Postoji mitski i istorijski trenutak identifikacije, u Lukićevoj knjizi, kao i u Eliotovoj, s tim, što na scenu u MOARI PARASITI ne stupa prorok Tiresija, već jedna radnica, koju je pesnik lično poznavao, jer su radili u istoj ustanovi, koja je umrla prerano, u godini dovršenja knjige, na njenom je grobu pesnik održao oproštajni govor.
Podsećanja radi, to je ono isto groblje, na kome je, pre dvanaestak godina, ukopana i pesnikova supruga, prerano, tragično preminula.
I u Lukićevoj knjizi vreme je osnovna tema i prva pesnika materija, ali i smrt, tragizam postojanja.
Ne, dakle, prorok Tiresija, već najneaktivniji učesnik događaja - pustoš i smrt najvažniji su predmet, Lukićeve knjige, u kojem se sjedinjuje sve ostalo.
Lukić zna da je istorija odavno prestala da bude sudbina, i on je, pišući MOARU PARASITU, pisao sa osećanjem da se tu , oko nas, oko pesnika, prelama i vreme, i istorija, i sve, i da je svođenje računa sa istorijom u isto vreme i svođenje računa čitave istorije.
Eliotova poema je sva od istorije, Lukićeva knjiga je satkana i od fantazmagorija i snova...
Čitalac koji ne voli nekoherentan niz slika, ili sluačjan skup kraćih pesama , čija je uzajamna veza, teško objašnjiva (takvih ima u PUSTOJ ZEMLJI, ali i u Lukićevoj MOARI PARASITI), treba da prihvati tematsku vezu koja postoji između pojedinih delova knjige. Čitalac neće biti razočaran upoređivanjem Eliotove i Lukićeve knjige!
(....) RAJSKA SVEĆA spada među one najređe knjige poezije objavljene u 20. veku u srpskoj književnosti, po tome što je najpravinija mera kojom se može meriti - ona koja je u njoj sadržana. To je posebna mera, mera Svesmisla, mera Svevremena, mera Sveoveka. To je više od pokušaja da se , gradeći na temeljima koje su postavili srpski pesnici druge moderne, ali i poneki od posleratnih pesnika u svojim najboljim trenucima (Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić) , dodirne, zahvati i izrazi, ne samo ono što nema ime, ono što je ispod ili iznad vidljive realnosti i znanog, već i ono što pripada i najiracionalnijem i najneuhvaljivijem u oveku i društvu, u sudbini i istoriji, u onirikom, u vizijama, duhu i neiscrpnim sećanjima. Kao i Eliot, ili Tomas Man, Lukić je prihvatio diskurzivnost u strukturi svojih dela ( bilo knjiga pesama, ili romana).
Zrelina misli i emocija koju nalazimo, u RAJSKOJ SVEĆI, potie od "jednog primarno nepesnikog obrta", kome su Eliot i Man , umeli da daju "vrednost izuzetne poezije : od toga da jedno delo, predstavlja u isti mah i svoj sopstveni komentar".

Zanimljivo bi bilo pozabaviti se ulogom mita u Lukićevom opusu, u romanima, i integralnoj verziji RAJSKE SVEĆE. (Lukić se toga fenomena dotakao u više navrata, a u Svesci HOMOLJSKI MOTIVI - najdirektnije.)
Lukić je mitski posmatra, i njegov pogled na fenomene i pojave je ironino nadmoćan.
Man je znao i zašto: "mitsko saznanje nalazi se ovde samo u posmatrau, ne i u posmatranom..."
Lukić se koristi mitologijom, kao živo senzibilno biće. To biće neprestano postavlja stvarima zahteve, zahtevajući od njih - prvenstveno - da budu nešto drugo : da budu više nego biće i njegova suština.
To biće zahteva od stvari događaje, koji će po snazi i energiji biti ravni naporima oveka "koji misli prenosi sa obale senki na obalu stvari ogromne snove koji nemaju nikakvu formu po kojoj ih možemo dokuiti, nekakvu slinost ili korisnost. / Brod pun snova tone na hridinama bdenja. Robinson se upinje da spase nešto dragoceno i donese na obalu. Muči se" ( Pol Valeri, MELANŽ, Beograd, Rad, 1980, str. 135) .
S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut,
Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 71- 73,77

Нема коментара: