УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 22. април 2008.

"Mesečeva svadba", šesti roman M. Lukića (050)

...(...) Nekome će se, ko je već proitao prvi Lukićev objavljeni roman, Dnevnik za Senkovića (1983), možda uiniti da se Lukić, pišući MESEČEVU SVADBU, vratio svojim literarnim počecima, pre svega kada je reč o metodu i komponovanju, a donekle i o temi; međutim, to ne može biti smetnja za čitanje i prihvatanje novog u MESEČEVOJ SVADBI. Ostao je, da tako kažemo, "stari" glavni junak F. Senković, R. Babel, ostale su senke osnova, ali ono po čemu će se ovaj roman pamtiti to su sudbine novih Lukićevih junaka: pre svega G - đe Iks i L.L.L., koje "provaljuju" iz tamnog vilajeta apsurda i rata, iz glomazne epohe hokus - pokusa, snagom mitskih i literarnih, stavroginskih regiona duše udarene na muke.
Prvi deo romana deluje faktografski; u stvari, pisac detaljno i vešto, strpljivo i znalački gradio pozornicu i epilog romana. To čitalac shvati prekasno, na kraju, kada ga "ošine" jezivi epilog, koji kao da je izrezan po obrascu starohelenskih tragedija. Svaka tragedija je prvo lična, pa kolektivna.
MESEČEVA SVADBA nije kao Dnevnik za Senkovića roman prvih koraka u životu glavnog junaka; traženja i (ne)nalaženja; MESEČEVA SVADBA se odvija po zakonima tragedije na poprištu ili bunjištu epohe hokus - pokusa; to je istovremeno knjiga koja prevazilazi izveštaj o jednom apsurdnom ratu, jer pored ostalog zadirući u čas anatomije javne bolesti veka, ona nemilosrdno "sekcira" i ono što se podrazumeva sa savremenošću i sa svim njenim iščašenjima, dopirući do krikova iskonske svesti potonule u podsvest.
Ova knjiga kruži oko svega, zemaljskog i vaseljenskog, racionalnog i iracionalnog; ona nije ekala kišu uznemirujućih misli, iz straha da njen pisac ne bi zagazio u blato : ona je pisana pod nevremenom, pod grmljavinom bombi i uznemirujućih misli, iz stanja velike žetve pesimizma, spašavajući u letu iz ogromne reke i rojeva punih našeg večnog života pojedinosti koje su mnogi u Srbiji proleća 1999. godine osetili bolje, šire i dublje i više od drugih stanovnika planete Zemlje, usled fatalnog dejstva linearnog razvoja istorije. Neće ovu oporu i sjajnu knjigu hvaliti svi odreda ni prihvatiti lako, naročito ne oni kojima je milije Zavaravanje od Istine; međutim, pisac je nije napisao da bi ikoga u ma šta ubedio, jer Lukić nije koristan pisac i propagandist, u najpogrdnijem smislu tih reči, već prevashodno umetnik, da se poslužim rečima S. Ig. Mitrovića, umetnik "umetnosti budućnosti".
Lukić je pisac senki, pisac drveća koje se ogleda u jezeru i duša koje se ogledaju u drugim dušama. Lukić je pisac ogromne senke koja je pala po ogledalu kraja drugog milenijuma punom večernjih boja i bleskova Apokalipse.
Da je senka jasna i lepša od originala, uveriće se pažljivi čitaoci ovog romana, a sve ostalo što treba da se kaže o ovoj knjizi, naćiće čitaoci sami svojim nepogrešivim duhom. Naćiće istinu o ratu, životu i sudbini : naćiće da je sve to jedna strašna čeljust i jedan jednjak koji večito rade...
Iako se roman završava tragičnim epilogom, epilog ne odjekuje posmrtnim Maršom Šopenovim punim teške tuge svodova crkve Svetoga Krsta.
Jer ono što nosi ovaj roman nije stub na kome se suši, truli i pretvara u prah srce Šopenovo, već stožer piščevog duha koji je živ i koji je u svom nepotkupljivom sećanju sačuvao i ojačao ponešto od onoga što je srušeno, iščezlo, što bi inače bilo zaboravljeno zasvagda uprkos tome što vredi da se zauvek upamti.
MESEČEVA SVADBA se može čitati i kao dobri afrodizijak protiv, pored ostalog, kratkoće pamćenja naroda koji je na balkanskoj vetrometini često u svojoj istoriji bio izložen pošastima koji bi druge narode odavno zatrle. Pišući ovu knjigu pisac nije gledao samo i suviše u nebo, da ne bi pao u bunar (kako kaže Tales), već je gledao i u zemlju pravo da bi njegovi junaci videli i sebe i nebo...Ovu knjigu je napisao čovek - recimo i to, pri kraju, koji se žrtvovao, što znači da je njegova ličnost ušla "s onu stranu"...
Lukić nije napisao ovu knjigu podstaknut mržnjom, politikim i ideološkim ambicijama; iako je ovo knjiga u kojoj nema mistifikacija, u kojoj je mnogo toga očigledno, i koja je izraz života i rata, i vremena, Lukić ne podcenjuje vreme i materiju života : on joj je prišao kao đerđefu na kome život izvodi svoja čudna tkiva i šare: iz njegove knjige se neprestano čuje tik - tak vremena, na životu se vide njegovi otkucaji, iz nje jedno tragično osećanje života treperi kao sam život na smrti.
Lukić je napisao jedno umetničko delo koje je izraz reakcije umetnički predodređene linosti na jedan strašan nadražaj kako iz objektivnog sveta tako i iz njegove same ličnosti. Njegov umetnički izraz - lepo, i novo, ispunjava dva osnovna uslova : zanimljivošću i nezainteresovanošću niza impresija.
Najsažetije reeno: MESEČEVA SVADBA je od nečeg ružnog načinila nešto lepo, vredno pamćenja...
A. Lukić
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.str. 167 - 168-

Нема коментара: