УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 14. април 2008.

Lukićeve knjige sustižu jedna drugu... (011)

PESNIK TREĆE RELIGIOZNE EPOHE STVARALAŠTVA I OBNOVE MITOTVORNOG DUHA MUZIKE (PEPELJUGA SAVREMENE SRPSKE POEZIJE )

(....) Sedim i čitam ovde, kao Rilke u svoje vreme, jednog pesnika. Ja sam, dakle, čitalac, ne dakle (podvlačim) kritičar kako se to u najvulgarnijem smislu podrazumeva na Balkanu i u Srbiji u poslednja dva veka, i sada! Imam svoga pesnika i imam tu privilegiju da čitam njegov rukopis, i uveren sam da pravi čitalac i čovek ne može posedovati više pesnika... (Pariz, krajem avgusta 1999. godine.Bibliotheque Nationale)U svet sam otišao sedamdesetih godina, onda kada je Miroslav Lukić započinjao kao pesnik ... Studije sam okončao u Beogradu; neko vreme sam radio kao profesor srednje škole; već u to vreme poumirali su mi, prvo majka, pa otac. Moj deda je umro koju godinu ranije, posle rata, od tuge zbog dela poseda koji mu je nova vlast otela. Od rodbine mi je ostao samo stric u Australiji, veoma preduzimljiv čovek; zahvaljujući njemu, mogao sam da napustim zemlju u kojoj sam rođen i da provedem niz godina na kontinentu na kraju sveta. Moj stric se ženio, ali nisu imali dece. Kada je i on umro, rešio sam da se vratim u Evropu, i Pariz je postao onaj grad u kome sam provodio najviše vremena. U Beograd sam dolazio, povremeno, tokom jeseni (oko Sajma knjiga). Nikada nisam mislio da ću se baviti pisanjem; mnogo više me je oduvek privlačilo čitanje, ali zahvaljujući Slučaju Komedijantu, počeo sam da pišem i prvi ogledi koje sam objavio bili su o dva romana Miroslava Lukića (Ujkin dom i Liturgija). To je objavila, na moje veliko čuđenje, beogradska "Politika" u svom božićnjem broju (1998). Kasnije, kada sam započeo prepisku sa pesnikom Lukićem i lično ga sreo, napisao sam studiju o njegovom pesništvu (objavljena je kao pogovor njegovoj izvanrednoj knjizi RAJSKA SVEĆA, 1998 - jesen).Ja ne razmišljam, kao Rilke, o tome kako je dobro biti star : ja znam da je to dobro za onog koji piše...Rilke je imao 28 godina kada je pisao svoje ZAPISKE i znao je da je sa "stihovima čovek malo učinio kad ih je napisao mlad. Valjalo bi čekati s tim, sabirati celoga života iz duše i mirnoće, iz dugog života, kada bi to bilo moguće, i tada, sasvim pri kraju, čovek bi možda napisao desetak redaka koji bi bili dobri. Jer stihovi nisu, kao što ljudi misle, osećaji ( oni se javljaju rano) - stihovi su iskustva. Za jedan stih potrebno je videti mnoge gradove, ljude, stvari, valja znati kretnje koje sitno cveće čini kad se otvara ujutro. Valja znati umišljati putove u nepoznatim krajevima, neočekivane susrete i sastanke : dane detinjstva koji su još nerazjašnjeni, valja znati zamišljati roditelje svoje, koje smo morali povrediti kad su nam donosili kakvo veselje koje mi nismo shvatali (to je veselje učinjeno za drugoga), dečje bolesti koje počinju u dubokim i zatvorenim sobama, jutra na obalama mora, samo more, mora, noći na putu, koje su podrhtavale veoma visoko i letele sa zvezdama - i nije još dosta smeti misliti na sve to. Valja posedovati uspomene na mnoge ljubavne noći, od kojih nijedna nije drugoj nalik, na krikove žena u porođajnim mukama. Kraj umirućih valja biti, valja sedeti kraj mrtvih u sobi s otvorenim prozorima, bukom koja je dolazila na mahove. Nedostaje posedovati uspomene. Valja ih znati zaboraviti kad ih je mnogo i suviše, potrebno je biti vanredno strpljiv da se dočeka čas kad će se one vratiti. Jer uspomene, same, joć nisu ništa. Tek kad postanu krv u nama, pogled, kretnja, kada postanu bezimene i kad ih je nemoguće razlikovati od nas samih, tada se može dogoditi da se, u veoma retkim trenucima, iz sredine ovih uspomena uzdigne prva reč stiha" (Rilke, isto, str. 12 - 13).
Iz više razloga, tridesetogodičnjica Lukićevog književnog delovanja (1999), u zemlji jedva da je registrovana. Uprkos činjenici, da je ovaj autor, ne samo u okviru svoje generacije, nego i šire, jedan od najplodnijih srpskih pisaca.
Iako se čini da ovaj pesnik, poslednjih godina, nezaustavivo nadire sa periferije maternje savremene književnosti prema centru, to je privid : Lukić dolazi iz drevnog, iskonskog podneblja, gotovo iz mita starobalkanskog nasleđa!
Nekoliko godina nas deli od objavljivanja njegovih pesničkih knjiga, Zemlje Nedođije (1993), ARHIVA U OSNIVANJU, 1 - 2, RAJSKE SVEĆE i VRATA ZVIŽDA (još uvek svežih od štamparske boje). Te knjige su objavljene u malim tiražima; srpska književna kritika je imala, izgleda, preča posla, i nije još uvek stigla da ih oceni onako kako zaslužuju. Zapravo, poslednjih godina se dešava nešto veoma neobično i čudno : Lukićeve knjige sustižu jedna drugu, kako one koje je napisao pre četvrt veka, ali nije mogao da ih objavi onda, tako i one koje je napisao ove poslednje decenije, ili koje je upravo napisao. ...

Savatije Ig. Mitrović


Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut,
Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 25 - 27

Нема коментара: