УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 11. април 2008.

Iz Pogovora prvom izdanju romana LITURGIJA (010)


Zašto je ovaj roman poneo naslov Liturgija ?
Zato što je ovaj roman prevashodno tragedija i zato što je liturgija otkrila konačno i tajnu same tragedije. Rukopis ove knjige je vremenom prevazišao svoju prvobitnu ulogu na jedan od najčudesnijih načina. Čitalac i kritičar tek treba da ga otkrivaju...

Šta je Liturgija ?
Na prvi pogled to je knjiga o povesti sela Bosiljkovca sa okolinom od pamtiveka do skoro današnjih dana, mada roman iz stranice u stranicu prevazilazi tu povest. Lukić je najznačajniji deo posla oko pisanja ove knjige dovršio 1988. godine, u svojoj 38. godini života, a u tim godinama je Tomas Vulf umro.
Liturgija je, po mnogo čemu, totalna knjiga, knjiga koja je pokušala da objedini sve moguće i nemoguće Bosiljkovca i okoline.
U svetskoj književnoj baštini postoje literarni pandani Bosiljkovcu i okolini - DABLIN (Džojsov "Uliks"), ALTAMONTO (Vulfov "Pogledaj dom svoj, anđele"), KOMBRE ( Prust, " U traganju za izgubljenim vremenom"), JOKNAPATOFA (Foknerov opus), VIŠEGRAD, BOSNA ( Andrić, "Na Drini ćuprija"), MAKONDO (Markes, "Sto godina samoće").
Pišući o Bosiljkovcu i okolini, o stvarima i događajima kroz koje se prelamala tragična srpska istorija od Kosova do pošasti revolucija i "pobede" jugoslovenskog socijalizma "sa ljudskim licem", Lukić je otkrio neverovatno i strašno lice sudbine, tragedije i strave, ali istovremeno i lepotu jednog skoro nepoznatog podneblja severoistočne Srbije, Zvižda i Homolja.
Pišući ovu knjigu Lukić se rvao sa nemogućim, sa tragedijom i Vremenom, porvao se sa nemogućim, učinio nemoguće.
U Lukićevoj Liturgiji Večnost je ponovo nađena. (Šeling - vredi ga se prisetiti - veli: Prava večnost jeste savladano vreme. ). Mnoge stranice u ovoj knjizi kao da su "oslobođene poretka vremena". Prust je na jednom mestu zapisao: "Veličina prave umetnosti. .. sastoji se u tome da se ponovo nađe i shvati. .. ta stvarnost od koje živimo vrlo udaljeni, od koje se sve više odvajamo ukoliko postaje sve deblje i neprobojnije konvencionalno znanje koje mi stavljamo na njeno mesto, ta stvarnost koja je takva da vrlo lako možemo da umremo a da je ne upoznamo, a koja je, jednostavno rečeno, naš život. Život najzad pronađen i osvetljen, život koji smo stvarno i živeli, koji, u izvesnom smislu, obitava svakog trenutka kod svih ljudi, isto kao i kod umetnika. Ali oni ga ne vide, jer ne pokušavaju da ga rasvetle, pa je njihova prošlost prenatrpana bezbrojnim klišeima, koji ostaju beskorisni jer ih inteligencija nije razvila...", otkrio je nešto što se tiče ne samo one veštine i umetnosti kojom je napisan njegov ciklus romana, već i Lukićev roman Liturgija.
(...) Ova knjiga je "razorala" POTPUNI ZABORAV, tako potpun i tako tih kao tišina na grobljima, i onu stalnu smrt koja mnoge odnosi bez povratka a da to i ne primećuju.
Lukić ne samo da je uverljiv kao pisac, nego je on onaj kojemu je skoro pošlo za rukom da tragediju preobrazi u liturgiju, da se skoro približi romanu - liturgiji.
Njegova knjiga je bez premca - ponajviše zbog toga - kako u našoj srpskoj tako i u riznici svetske književnosti.
(...) Slava ove knjige, uz Božju pomoć, širiće se nezadrživo kao prolećne bujice kroz naš jezik, preliće se preko njegovih međa, verujemo, i imaće dalekosežan i plodonosan uticaj na ono što će u nacionalnoj književnosti biti stvarano posle nje. ...

Pisac nije imao sreću sa izdavačima, kada je reč o rukopisu ove knjige, tokom poslednjih desetak godina, i nije teško pogoditi zašto. Ali ja duboko verujem u to da će pisac imati retku sreću sa svojim čitaocima kroz vreme.
Zbog čega? Zbog mnogo čega.
Zbog sudbine, recimo, koja je udesila tako da Lukić ovom rukopisu pokloni svoje najbolje godine života i rada. Zbog toga što je to jedna od najfantomskijih knjiga srpske književnosti. Ova knjiga ima podzemnu slavu onih rukopisa ("knjiga bez budućnosti ") koji su odležali, u fijoci, više od deset godina: baš to joj je možda dodalo onaj opojni ukus starog vina.


U Požarevcu i Mišljenovcu, oko Vaskrsa 1997. (2000)



Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 127 129

Нема коментара: