УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 10. април 2008.

LET KRUPNIH ŽDRALOVA (007)

....Da se pojavio vrstan prozni pisac, bilo je jasno još 1983. godine kada je objavljen prvi Lukićev roman DNEVNIK ZA SENKOVIĆA.
"Čini se da se od DNEVNIKA O ČARNOJEVI]U Miloša Crnjanskog u srpskoj književnosti nije pojavila čudesnija knjiga" (prikaz u "Pribojskim novinama" prof. M. Ikonića). Kao i Pasternak, Lukić je pisac koji stremi lakoći komponovanja svojih pesničkih i proznih knjiga. Ali, Lukić nije "srpski Pasternak"; već pripadnik jata krupnih ždralova, što kričući u sumrak drugog milenijuma, krupnim zamasima krila lete prema budućnosti novog milenijuma i veka. Najveći srpski pesnici XX veka nisu mu mogli biti uzori, pogotovu oni druge polovine veka, čije su ljudske sudbine i književne karijere skrojene u mračnim boksovima Pakla epohe Hokus - pokusa (Raičković, Popa, Pavlović); teško ga je porediti bilo s kim od srpskih pesnika, baš zato što njegovo delo ostavlja snažan utisak samoniklosti, izvornosti. On je u pravom smislu reči istinski pesnik, njegova pozamačna knjiga RAJSKA SVEĆA predstavlja retku sreću za savremenu srpsku književnost, ali i retku sreću za autora i čitaoce. Lukić je pesnik savesti i nesanice, košmara epohe i jazova duše, iz kojih se oglasio u muklom i jezivom životu, kao ždral u visinama neba. Ona nepoznata ali ograničena količina čežnje koja postoji u svakom čoveku i teži da se utroši i koja se, već prema prilikama vezuje za ljude, stvari, zemlje, ideje ili verovanja, upotrebljena je na jedan od najboljih mogućih načina - ne samo u poeziji ovog pesnika, koja je joč uvek nedovoljno poznata, tako i u romanima i esejima. Lukić je pisac linije prskanja Epohe Hokus - pokusa - linije vanredne sinteze!
Cilj ovoga pisca je, kao pesnika, romanopisca, esejiste, antologičara, izdavača, ali i kao čoveka, da ponovimo još jednom: "dospeti do / ličnosti UNIVERZALNOG ČOVEKA i / uspostavljanja izvornog poretka stvari". Ovaj pesnik je krenuo od Zvižda i Homolja - sa onog mesta odakle je "svet survan".

*
Uočena je jednostavnost kojom su napisana najbolja dela ovog pisca trostrukoga dara, ali ta jednostavnost nije nimalo jednostavna : to je izborena i visoko umetnička tvorevina.
"Lakoća komponovanja, to je najveća snaga umetnosti, i pripada samo najvećim umetnicima, i ona najtačnije razlikuje i određuje. Mehanička izvrsnost jedino je prevozno sredstvo genija.
Izvođenje, to su ubojna kola genija", zapisao je jednom prilikom pesnik Blejk. Spadamo u one revnosne čitaoce sa malo dužim stažom i pamćenjem, u one koji nisu oduševljeni našom tekućom književnom kritikom. Ona je najuspečnija, čini nam se, u prećutkivanju pravih književnih vrednosti.
Postoji književna kritika koja nije delotvorna i kojoj vreme vremenom skida obrazine i druge maske. Jedino je Blejkova žena verovala čitavog života da je njen muž genije, dok su mnogi u Engleskoj u to vreme govorili da je Blejk ludak!
Ili nedavno obelodanjena prepiska Arijadne Efron i Borisa Pasternaka, potvrdila je, da dela istinski velikih pisaca, prvo otkrivaju prijatelji - pre svega, prijatelji odlično napisanih knjiga.
" Dragi Borise! Danas sam, u rano jutro, čula kako odlaze ždralovi. Prišla sam prozoru i vidjela kako, u rasvit, lete maglovitim nebom, i poslije toga više nisam mogla da zaspim - stalno sam razmišljala. Ni sama ne znam zašto sam napisala o tim ždralovima. Otvorila sam tvoje pismo, i oni su mi došli na pamet. Očito, postoji neka skrivena, a i sasvim vidljiva, sličnost između tvog rukopisa i leta ovih krupnih, snažnih ptica, vječito rastrganih između sjevera i juga, između zime i ljeta, ptica bez srednjeg pojasa i zlatne sredine u životu" (Arijadna Efron, Boris Pasternak, PREPISKA 1948 - 1957, Veselin Masleša, Sarajevo, 1989, str. 16 - 17) . Tako piče umna i nesrećna ćerka velike ruske pesnikinje Marine Cvetajeve ruskom pesniku Borisu Pasternaku, iz svog sibirskog izgnanstva.
Možda je Arijadna Efron volela krik galebova u magli sumraka ili u rasvitu, tog 20. septembra 1948. godine, kada piše Pasternaku, zato što ju je Pasternak podsećao na onog poslednjeg galeba, u skladnoj i čvrstoj silueti njihove eskadrile, na onog koji "na razdaljini nečujnim zamasima krila sustiže svoje"?
Tačna je to slika : svaka ptica leti jatu svome.
To je vreme, podsetimo se, kada Pasternak stvara svoj čuveni roman DOKTOR ŽIVAGO, za koji je dobio i Nobelovu nagradu.
"Sve loče je već prerađeno", pisao je Pasternak Arijadni Efron, a ona mu je odgovorila :
" Ne znam. Sumnjam. Prvo, jedan, čak izdržljiv, ljudski život nije dovoljan da preradi "sve" (dobro ili loše). Drugo, ja sam toliko podivljala da s velikom mukom izlažem misli - one su se pretvorile u nejasna osećanja koja samo ja - moj jedini sagovornik - mogu da razumijem. One se tiskaju u glavi dok jedna drugu ne progutaju, ali i tada "glava počinje lakše da diče". I ja sam jednostavno poželjela da ti kažem da si ti od pjesnika koje poznajem prvi koji je tajno učinio javnim, izrazio ono što se izraziti ne može, što su i neki tvoji prethodnici, recimo Tjutčev i Fet, samo slučajno uspevali da postignu. A po mome mišljenju i osjećanju, baš te njihove slučajnosti predstavljaju ono najbolje u njihovoj lirici" (isto, str. 17).

*
Svaka ptica svome jatu leti, ponavljamo.
Da li je Borhes imao razloga što je često prezirao autorsku ulogu? Nesumnjivi pisac trostrukoga dara bežao je od autorske uloge. Ako je istina da sve knjige na svetu proizilaze iz jedne i opet se vraćaju u istu, zar onda nije kontraverzna autorska uloga? Da li ona postoji? Knjizi je potreban autor dok ona nastaje, kao porodilji babica; posle - autor je sasvim izlišan. Knjiga lepo može i bez autora.
Mnogi autori su imali dvojnike (Dostojevski, Borhes, Fernando Pesoa... Miroslav Lukić)...
Dvojnici često umeju da budu svirepi; gori od pijavice, krpelja ; da li je od njih bežao Borhes? Da li je moguće da autor "ubije" dvojnika?
Ovde u Francuskoj se saznalo da je pisac Romen Gari za svoga rođaka Pola Pavloviča smislio pseudonim Emil Ažar i pod tim imenom objavio četiri uspele i hvaljene knjige. Kada je javnost otkrila prevaru, i žigosala je kao gnusni moralni čin, Romen Gari nije mogao izdržati napade i ubio se! Zar je moguće da pseudonim nekome dođe glave? Gari nije pisac koga cenim, na žalost. Da li je on ikada čitao Fridriha Šlegela: Razgovor o poeziji ( 1800), Govor o mitologiji i Pismo o romanu? I ako ih je ikada pročitao, da li ih je shvatio na pravi način? Vanserijski pisci se prepoznaju po vanrednoj umetničkoj fantaziji. Tim piscima je pretesno u njihovoj koži. Oni nemaju mogućnosti, fizičko - biološke, kao zmije, da presvlače svoj svlak; ali je ponekom dato da to može da učini duhovno, fantazijom.
Uloga autora je precenjena. Ako je čovek mikrokosmičko središte svih duhovnih oblikotvornih sila makrokosmosa, čovek je duh koji sadrži u sebi tako reći mnoštvo duhova; ličnost je složen mehanizam, u čijoj nutrini je univerzum, koji klija u svakom zaletu, izrasta i sazreva. Svaki odnos čoveka prema ličnosti, prema beskrajnom i neiscrpnom je - religija. I svaki vanredni autor je, naravno, u vezi sa beskrajnim, sa božanstvom. Postoji upliv Božje stvalačke ljubavi i on se u čoveku, u autoru, ispoljava kao čežnja za stvaranjem, za podražavanjem Boga. Visoka nauka prave književne kritike ne postoji u 19. i 20. veku ni u Evropi, ni u nacionalnim književnostima evropskih naroda : pa ni u srpskoj književnosti. Jer da je postojala i da postoji ona bi morala samu sebe da obrazuje u samoj sebi, i pre svega trebalo bi da pouči pisce u razvoju da svaku nezavisnu ličnost poezije shvate u njenoj klasičnoj snazi i obilju, da im cvet i srž tuđih duhova budu hrana i seme za njihovu sopstvenu fantaziju...
Fernando Pesoa, pesnik koji se otkriva sa izvesnim zakašnjenjem - tipičan je pesnik NOVE MITOLOGIJE, koju je anticipirao Fridrih Šlegel. Nikada neće biti otkrivene sve obrazine ovog pesnika sa bezbroj lica!
Uopšte nije nemoralno ni gnusno objavljivati svoje pesme, stihove, eseje, razmišljanja, romane i drame, fantazmagorije i farse pod mnoštvom pseudonima, jer samo jedno jedino ime autora nije važno, ono nije nimalo važnije od Celine koja čini čoveka. Celina nadilazi svako ime i prezime. Pogotovo entuzijazam velikih pesnika. Onima kojima je dato da se premeštaju "hotimice čas u ovu, čas u onu sferu, kao u jedan drugi svet, ne samo razumom i uobraženjem, nego čitavom dušom". Romen Gari je, na žalost, ispao budala: žrtva!
Nije bio veliki pesnik? Imao je entuzijazma, ali izgleda nije bio jači od njega?
Pseudonimi su izraz entuzijazma; nemaju nikakve veze sa moralom, pre sa imoralnošću. Devetnaesti i dvadeseti vek: obiluje književnim predrasudama. Duh i logika književnih predrasuda korov su koji se žilavo obnavlja i u okvirima francuske i mnogo manje srpske književnosti. Velikim pesnicima mora biti tesno u okvirima kože nacionalnih književnosti!
Shvatljivo je što su i Borhes i Fernadno Pesoa bežali od unapred nametnute uloge autora.
Veliki pesnici su slobodni ljudi. Novinskim piskaralima, ovde u Parizu, ili tamo u Beogradu, ili bilo gde drugde, nabeđenim i ograničenim tzv. književnim kritičarima, teško je da na vreme prepoznaju velike pesnike. Jer oni se ponašaju kao lovci na gnusobe, mistifikacije i falsifikate, prevare raznih vrsta, kao carinici. Najpre pesnici i pravi čitaoci, kojih svuda ima gde trava niče, prepoznaju veličine, pre svega po entuzijazmu, koji je definisao tačno pre dvesta godina Šlegel. Zar je neprirodno, nečasno i moralno sumnjivo kad se autori odriču čas ovog, čas onog dela svoga bića, te se sasvim ograničavaju na neki drugi; sad u ovoj, sad u onoj individui kad traže i nalaze svoje jedno i sve, a sve drugo namerno zaboravljaju? Naravno, da to ne mogu pisakarala,
nabeđeni kritičari, književne lutke. "To može samo jedan duh koji tako reći u sebi sadrži mnoštvo duhova..." ( Šlegel).
Pesnici bez strasnog i saosećajnog religioznog stanja niti su postojali niti će ikad postojati.
U srpskoj književnosti nikada nije bilo među onima koji su se ozbiljnije bavili filozofskim problemima književnoga stvaralaštva pobožnih mislioca; a ako je neko i imao metafizičkih sklonosti i pobožnosti, to je bila i ostala teorija. Vrlo retko je to bilo posmatranje božanskoga, razborit pogled, miran i vedar u tihoj usamljenosti. Srpska književno - naučna misao nije imala svoj ideal, Spinozu. Uvek je bilo nešto drugo, samodršci, funkcioneri, prazne tikve, uobraženi profesorski tikvani...tvorci mrtvih shema i hijerarhija, veliki literarni krijumčari... Takvi podgrejani mrtvaci rađaju bele robove i žalosno potomstvo...U stvari; treba ignorisati tzv. književnost koja vrvi od neistina ili delimičnih istina...što svet i čini.

Ako se Opusu Miroslava Lukića priđe iz ravni NOVE MITOLOGIJE - a ko to od tumača i kritičara u Srbiji čini? - videće kako se oblikuju njegova najbolja ostvarenja : oblikuju se iz najunutarnjije dubine duha kao sama od sebe. Da li je ovaj pisac nepopravljivi idealista ili bezgranični realista? Na prvi i površni pogled može se učiniti da je ovaj autor i jedno i drugo. Šlegel je primetio : "Idealizam u bilo kojoj formi mora na ovaj ili onaj način da izađe iz sebe, kako bi mogao da se vrati u sebe, te da ostane ono što jeste. Stoga jedan nov i isto tako bezgraničan realizam mora da se uzdigne i uzdići će se iz njegovog krila, a idealizam, dakle, postaće : ne samo po svome načinu postojanja, nego čak na indirektan način - njen izvor..."
S. Ig. Mitrovic

Нема коментара: