УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 15. април 2008.

Kakva je književnost koja se danas stvara - po Miroslavu Lukiću - ? (018)

Svoju knjigu eseja IN CONTINUO, 1 Lukić završava esejom PISAC - KRITIČAR - ČITALAC.
Poslednji paragraf toga eseja počinje bitnim pitanjem, postavljenim u naslovu.
"... Vispreni kritičar zna, da su okolnosti još uvek takve da vlada banalna istorija i da se prave mistifikacije, i balast. D. Ćosić je u jednom svom eseju o književnosti koja nastaje "na kraju srećne budućnosti" (KN, 1988) uočio kako su Jugosloveni najpre "službom i vernošću idealima, primorani istorijskim uslovima, pristali na revolucionarnu disciplinu i sledbeničku pokornost ; pa smo postali pokorni strahom od ispadanja iz avangarde i strahom od stradanja pod " svojom vlašću" ; pa smo najviše pokoravani karijerama i privilegijama; pa smo presporo i nedosledno uviđali da smo u manipulaciji zlih, a veštih sila. Onda smo, i obmanuti i pokorni, s podjednakom iskrenošću i lažju, nastavili da obožavamo one koji su nas ponižavali..." Itd. Ćosiću se čini da "naša umetnost ovog doba nema složeniji moralnopsihološki zadatak od osvetljavanja i tumačenja korena i činioca pokornosti i poniženja na koji je ideološki i moralno pristao naš revolucionarni naraštaj..." Ima čitalaca kojima se dopada ova retorika, pisca koji je kao prvoborac i komesar učestvovao u stvaranju zla koje je obeležilo čitav ovaj narod kome i sam pripada. Ima i čitalaca koji drugačije misle, koji ne veruju. Mnogo je laži u našem književnom životu. Laž je da smo imali disidente. Zar je Dobrica Ćosić disident? Laž treba raskrinkavati u celini, u društvu i u književnosti, i sve ono što uz nju ide, a za to je potrebno barem nekoliko života. Malo je jedan ljudski vek! Kada je reč o fenomenu i epohi titoizma, zar nije simptomatično da mi o tom vremenu još uvek nemamo valjaniju sociološko - psihološko - književnu studiju, ili uverljivo napisano književno delo? O tom razdoblju, o gospodaru i gosparima, prozborili su najubedljivije naši aforističari. ..
Vratimo se na početak ove knjige : Postojao je prefinjeni oblik cenzure, o kojem je Kiš ostavio kratko i nesumnjivo svedočanstvo. I još uvek su živi, i aktivni, oni koji su cenzurisali, gušili i sprečavali, i još uvek to čine. Ova knjiga je napisana posle Metafizike u belom, počeo sam da pišem književnu kritiku i eseje kada se uveliko raspadala jedna zemlja, ali pre toga je bio pad u ukusima i vrednostima. Pogledajte kulturne rubrike najtiražnijih dnevnih listova : ko u njima i o kakvim knjigama piše. Mi više nemamo, pored mnogih drugih stvari, ni književnu kritiku, obraz joj ne može biti sačuvan onim što se objavljuje u pojedinim književnim časopisima, koji se žilavo,
ali ne dovoljno tvrdoglavo, opiru poplavi i stihiji koja sve ruši pred sobom.
Sve liči na jedno monstruozno đubrište i šejkinski otpad, na kome ima toliko odbačenih i prevaziđenih drangulija. A i ono što se izdvoji, u takvom okruženju, nalik je na cvetove mrtvih kopriva...
(Krajem avgusta 1997.) "


Odgovor koji je ponudio na postavljeno pitanje Lukić, bliži je istini od odgovora koji daju pisci tzv. književnih istorija i profesori Univerziteta...
Kao kritičar i pesnik, i kao književni svedok, Lukić je neko koga ne mogu prevoditi žednog preko vode. Posle bunta i valjane književne argumentacije i svedočanstava jednog pravog književnog velikana, kakav je bio Danilo Kiš, ne vredi pričati priče i ponavljati laži.
Lukić je objavio i izvrstan uvod u ovu svoju knjigu, iz koga navodim sledeće redove:
" Ko su, dakle, ti ljudi zaduženi za aluziju, finog sluha?
Izdavač. I oni, nevidljivi koji stoje iza njega. Još konkretnije : NOLIT. To jest najkonkretnije: "Urednici i recenzenti: Nikola Bertolino, Slobodan Galogaža, Miloš Stambolić (glavni i odgovorni urednik), Jovan Hristić" (podaci preuzeti iz kolofona tre}eg izdanja ČASA ANATOMIJE, Beograd, Nolit, 1979).
Postojao je taj
prefinjeni oblik cenzure, o kojemu je Kiš ostavio kratko i nesumnjivo svedočanstvo.
Nije, dakle, mogla da prođe ni jedna politička aluzija, ni ona otmena i višeznačna, ni ona jedva osetna. Kerberi ( među kojima su i pisci, koji su stekli veliki ugled kao pisci) su budno pazili da ništa ne promakne.
Pored "kerbera", postojala je, bujna kao korov, kritika protiv koje se pobunio Danilo Kiš, i ne samo Kiš. Kiš je, na svu sreću, obelodanio svoj
čas anatomije, on tu "priču" završava maja 1977 godine, uveren da će ona moći "da posluži za očiglednu nastavu o dekadenciji ukusa, o padu (književnih) vrednosti i estetičkih merila!" Kiš je prepustio Budućim istoričarima književnosti, da "objasne, iz jedne vremenske perspektive i sa distance, kako je i zašto došlo do ovog i ovakvog pada u ukusima i vrednostima. Da ispitaju zašto se naša kritika dala kontaminirati ovom jeremićevskom estetikom kiča i da potegne moralnu odgovornost kritičara zbog njihovog ćutanja i njihovog saučesništva!"
Opore, ali istinite reči.
Budući istoričari književnosti treba da krenu od Košave. One koja je duvala decenijama, one od sinoć, koja je ona od juče, od ove koja i dalje duva...
Predstoje nam tolika neizbežna i bolna suočenja!"
(....) Vredan je pažnje i Lukićev esej DUŠA, RED I MIT. BEZDUŠNOST, NERED I ISTORIJA (v. u knj. DUHOVI, 1, Alamanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, Beograd, 1 / 1998, str. 303 i dalje).
To nije samo još jedan u nizu priloga posvećenih mitologiji pisanja, već i tekst duboke inteletualne samosvesti autora.
Pisac dubokog životnog i književnog iskustva, Lukić prezire malograđane u književnosti, domaćoj i svetskoj. Da nikada nije robovao postojećem, uvreženom mišljenju i predrasudama, pokazuju i pesnikova sećanja na njegovu prvu knjigu pesama POKISLO CVEĆE, koje je u svoje vreme (1968) odbila SKZ, i čiji je rukopis izgubljen. Taj rukopis je , svakako , morao biti u izvesnoj vezi sa Bodlerovim CVEĆEM ZLA. Jer, iz Bodlerove je knjige mladi pesnik mogao mnogo više da crpe nego iz knjiga srpskih pesnika, ili jugoslovenskih, koje su u to vreme objavljivali dični državni i samoupravni izdavači!

..... Kao kritičar, pesnik i romanopisac, Miroslav Lukić, piše tekstove koji nisu odlika lažnog kritičara. Naprotiv : Kritičar Lukić ne stavlja sebe umesto Boga i ne izriče demijurške sudove, već pre liči na revnitelja Istine koji jasno ume da razlikuje - greh od grešnika. To je kritičar koji zna da ne može služiti i Bogu i mamonu!
Nekoliko knjiga književnih kritika koje je obelodanio, okrepljujući su doživljaj "bludnog sina na putu povratka u Očev dom". I kao kritičar, i kao pesnik, i kao romanopisac, Miroslav Lukić ne misli o sebi kao nekom "slučajnom i apsurdnom ispljuvku nekog kosmičkog meteroita".
Ljubav prema Istini i Dobru ( u Opusu Miroslava Lukića) nije ideologija, kao što i mistični naboj i energija nije ideologija. Bitka za dobro i Istinu vodi se jedino u Lukićevom srcu, i nigde više...
Naravno, ljudima sabornog uma je znano : moral kritike je onakav kakav je moral kritičara. XX vek je relativizirao moral...
S. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora.Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 61-62, 63,64


Нема коментара: