Da li je baš sve tako kako tvrdi autor ocenjivač monografije Na vetru na čistini na visini?
"Autori veruju da piuu o jednom od najistaknutijih i najplodotvornijih srpskih pisaca na kraju drugog milenijuma, što će Lukić možda i biti, predviđajući njegov "kasniji trijumf", u sasvim bliskoj budućnosti.
Međutim, budućnost pripada budućnosti, istine radi valja ponoviti po ko zna koji put, da je samo vrlo retkima dato da zavire u budućnost.
Knjige, dela, pišu se za vreme u kome se objavljuju, s vremenom i njegovom merom su povezane hiljadama niti, i vreme najčešće odlučuje o njima, o delu i delima i sudbinama. Priznajući "kasniji trijumf" pisca M. Lukića, autore treba pitati : da li kasniji trijumf može nadoknaditi gubitke koje je zapostavljenost nanela Lukićevom stvaralaštvu dok je još bilo sveže i vrelo od žara svog istorijskog pojavljivanja?
Šta, u stvari, knjiga NA VETRU, NA ČISTINI, NA VISINI otkriva : neotkrivenu i nepriznatu lepotu, zatrpan izvor?
Ako samo to otkriva, onda joj se mora priznati da je time stigla do poezije : i da oni , eventualni čitaoci, kojima je namenjena, nikada neće saznati ono što su njeni autori, verovatno , želeli da oni saznaju...."
Vredi navesti i ove redove T. B. :
" Književni život jedne epohe u svom brzom i promenljivom toku sasvim je nešto drugo od njegove slike koju nam daje istoričar. Slika je uvek uprošćena i fiktivna". ( Jan Parandovski)
Autori ove knjige su to znali; oni nisu pristali na ulogu istoričara; njima je, čini se, unapred bila dodeljena druga uloga, nedviljivih saveznika, čitalaca.
Oni su ponajviše nalik na one dirljive, apostrofirane Stendalove nerođene čitaoce, koji su se rodili vek i nešto kasnije, rodili pišući NA VETRU, NA ČISTINI, NA VISINI.
Oni ponekad kao da zaboravljaju na notorne istine : Književno delo ima najveće obaveze prema svome vremenu i sve što mu staje na put je kobno i štetno. Postoji li nesporazum između dela pisca Lukića, onih najizvrsnijih, i epohe u kojoj je nastalo, kraja epohe Hokus - pokusa? Postoji. Taj nesporazum nije nastao krivicom pisca Lukića, što odlično argumentuju gospoda koautori. Pisci ove knjige su s pravom žestoko kritikovali zaslepljenost tekuće srpske književne kritike.
Pri tom, naravno, nisu zaboravljali da je i ona deo književnosti. ..."
"...biće i kritičara koji će smatrati da je ova knjiga suviče afirmativna , gotovo na samom rubu provalije apologetskog.
Takva se može učiniti na prvi pogled svakom onom čitaocu koji nije pročitao ni jedno delo, ni jednu pesmu, roman ili esej Miroslava Lukića.
Knjiga NA VETRI, NA VISINI, NA ČISTINI se usprotivila književnoj stihiji.
Nije napisana da, kao u starom Rimu, ovenča glavu pesnika Lukića, pesničkim lovorom. Ova knjiga je otkrila sjaj književne zvezde koja se pojavila na nebu..."
Kitički revolt autora spomenute monografije imaće, najverovatnije, "u budućnosti i svoje dejstvo. Oni veruju u neki viši život kao drugi život, i to nije nečasno. Njihovi su potomci i deca, ma koliko to paradoksalno ili apsurdno zvučalo, ova knjiga : NA VETRU, NA VISINI, NA ČISTINI.
Sve što ih je pokretalo dok su je pisali, oslanjalo se koliko na argumente toliko i na nadu. Oni su dozvali čitava jata nevidljivih saveznika po svetu, čitalaca. Oni su pokazali smisao stvaranja : dva života jednog pisca. Uputili su na stvaralaštvo koje ima sutrašnjicu.
Ako se za pisca Miroslava Lukića može reći da je u poteri za blizancem, ili blizancima, našao ih je u liku i podobiju autora knjige koju su napisali povodom njegovog dela i o njemu. Ostvaren je stvarni progres : nalaženje blizanaca, useljavanje Boga u stvari, i to je suština dostojanstva kulture, bez granica.
Ovu knjigu nisu sastavili, dušožedni i krvožedni, divljaci kulture i primitivnosti, jednomišljenici i jednodelaoci. Već ljudi i čitaoci koji su videli bezbroj budala sa skiptrom mudrosti, i Boga raspetog u njima, i mnogo zlodetelja pod skerletnom togom slave, i Boga raspetog u njima.
Sve što je objavljeno u ovoj knjizi ima svoj uzrok u dubokoj tajnosti bića njihovih, u intimnom korenu njihove duše. Da li je to monografija ili samo torzo jedne studije, što su objavili? Više od toga : to je izraz morala samoodržanja. Muve skupljaju mrve za jedan ručak, zmije za jedan dan, jazavci za zimu, a ova gospoda za stoleće koje dolazi..."
Možda je ipak tako, kako su pisali pre skoro desetak godina o Lukiću njegovi nevidljivi saveznici? Razlog više da njihovu sasvim prećutanu knjigu aktuelizujemo na stranicama ovog tematskog bloka časopisa?
"Autori veruju da piuu o jednom od najistaknutijih i najplodotvornijih srpskih pisaca na kraju drugog milenijuma, što će Lukić možda i biti, predviđajući njegov "kasniji trijumf", u sasvim bliskoj budućnosti.
Međutim, budućnost pripada budućnosti, istine radi valja ponoviti po ko zna koji put, da je samo vrlo retkima dato da zavire u budućnost.
Knjige, dela, pišu se za vreme u kome se objavljuju, s vremenom i njegovom merom su povezane hiljadama niti, i vreme najčešće odlučuje o njima, o delu i delima i sudbinama. Priznajući "kasniji trijumf" pisca M. Lukića, autore treba pitati : da li kasniji trijumf može nadoknaditi gubitke koje je zapostavljenost nanela Lukićevom stvaralaštvu dok je još bilo sveže i vrelo od žara svog istorijskog pojavljivanja?
Šta, u stvari, knjiga NA VETRU, NA ČISTINI, NA VISINI otkriva : neotkrivenu i nepriznatu lepotu, zatrpan izvor?
Ako samo to otkriva, onda joj se mora priznati da je time stigla do poezije : i da oni , eventualni čitaoci, kojima je namenjena, nikada neće saznati ono što su njeni autori, verovatno , želeli da oni saznaju...."
Vredi navesti i ove redove T. B. :
" Književni život jedne epohe u svom brzom i promenljivom toku sasvim je nešto drugo od njegove slike koju nam daje istoričar. Slika je uvek uprošćena i fiktivna". ( Jan Parandovski)
Autori ove knjige su to znali; oni nisu pristali na ulogu istoričara; njima je, čini se, unapred bila dodeljena druga uloga, nedviljivih saveznika, čitalaca.
Oni su ponajviše nalik na one dirljive, apostrofirane Stendalove nerođene čitaoce, koji su se rodili vek i nešto kasnije, rodili pišući NA VETRU, NA ČISTINI, NA VISINI.
Oni ponekad kao da zaboravljaju na notorne istine : Književno delo ima najveće obaveze prema svome vremenu i sve što mu staje na put je kobno i štetno. Postoji li nesporazum između dela pisca Lukića, onih najizvrsnijih, i epohe u kojoj je nastalo, kraja epohe Hokus - pokusa? Postoji. Taj nesporazum nije nastao krivicom pisca Lukića, što odlično argumentuju gospoda koautori. Pisci ove knjige su s pravom žestoko kritikovali zaslepljenost tekuće srpske književne kritike.
Pri tom, naravno, nisu zaboravljali da je i ona deo književnosti. ..."
"...biće i kritičara koji će smatrati da je ova knjiga suviče afirmativna , gotovo na samom rubu provalije apologetskog.
Takva se može učiniti na prvi pogled svakom onom čitaocu koji nije pročitao ni jedno delo, ni jednu pesmu, roman ili esej Miroslava Lukića.
Knjiga NA VETRI, NA VISINI, NA ČISTINI se usprotivila književnoj stihiji.
Nije napisana da, kao u starom Rimu, ovenča glavu pesnika Lukića, pesničkim lovorom. Ova knjiga je otkrila sjaj književne zvezde koja se pojavila na nebu..."
Kitički revolt autora spomenute monografije imaće, najverovatnije, "u budućnosti i svoje dejstvo. Oni veruju u neki viši život kao drugi život, i to nije nečasno. Njihovi su potomci i deca, ma koliko to paradoksalno ili apsurdno zvučalo, ova knjiga : NA VETRU, NA VISINI, NA ČISTINI.
Sve što ih je pokretalo dok su je pisali, oslanjalo se koliko na argumente toliko i na nadu. Oni su dozvali čitava jata nevidljivih saveznika po svetu, čitalaca. Oni su pokazali smisao stvaranja : dva života jednog pisca. Uputili su na stvaralaštvo koje ima sutrašnjicu.
Ako se za pisca Miroslava Lukića može reći da je u poteri za blizancem, ili blizancima, našao ih je u liku i podobiju autora knjige koju su napisali povodom njegovog dela i o njemu. Ostvaren je stvarni progres : nalaženje blizanaca, useljavanje Boga u stvari, i to je suština dostojanstva kulture, bez granica.
Ovu knjigu nisu sastavili, dušožedni i krvožedni, divljaci kulture i primitivnosti, jednomišljenici i jednodelaoci. Već ljudi i čitaoci koji su videli bezbroj budala sa skiptrom mudrosti, i Boga raspetog u njima, i mnogo zlodetelja pod skerletnom togom slave, i Boga raspetog u njima.
Sve što je objavljeno u ovoj knjizi ima svoj uzrok u dubokoj tajnosti bića njihovih, u intimnom korenu njihove duše. Da li je to monografija ili samo torzo jedne studije, što su objavili? Više od toga : to je izraz morala samoodržanja. Muve skupljaju mrve za jedan ručak, zmije za jedan dan, jazavci za zimu, a ova gospoda za stoleće koje dolazi..."
Možda je ipak tako, kako su pisali pre skoro desetak godina o Lukiću njegovi nevidljivi saveznici? Razlog više da njihovu sasvim prećutanu knjigu aktuelizujemo na stranicama ovog tematskog bloka časopisa?
Нема коментара:
Постави коментар