УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 17. април 2008.

Ko je, doista, pesnik Miroslav Lukić? (027)

...Miroslav Lukić je pesnik prskanja linije epohe hokus pokusa, linije vanredne sinteze. I više od toga....
Setite se da je Lukić u jednom trenutku zavapio :
drže me u zaptu, više od trista godina!
UZALUD, UZALUD!

Ja podižem ustanak,
okupio sam dovoljno ustanika :
četiri stotine i dvadeset stranica,
napisanih skoro pre deset,
pre pedeset godina. . .
Ova Lukićeva pesma je datirana : 1995. godina.
Ona se može čitati i kao ispovest i kao poklič jednog buntovnika, istinskog, koji se usudio na najteže, podigao je ustanak Reči, verujući u njihovu snagu i delotvornu, tajastvenu moć.
Niko kao ovaj pesnik ... ne razara tolike privide, licemerja i podlosti epohe, stojeći na venom braniku POSLEDNJE ODBRANE, sebe negujući i goreći na sopstvenoj vatri, sudelujući u kultu askeze - kako sam veli u jednoj od izvrsnih pesama (UMESTO POGOVORA) - pretvarajući se u Dionisa da bi bio raščereen, da bi budan stupio preko praga smrti kako bi se poistio i dobio svoje večno obličje.
Dogodilo se jedno od najlepših čuda u srpskoj književnosti na izmaku poslednjeg milenijuma: pre povratka Bogu, prethodio je pesnikov "povratak samome sebi, svemu - / APSOLUTNOM, poeziji - askezi / samopregora i herojstva" . . .
Mali je broj onih ( i to su uglavnom pesnici - ne kritičari! ) koji su, odmah po objavljivanju, uočili vrednost prvog izdanja ARHIVA U OSNIVANJU, 1 - 2, ali nisu imali dovoljno smelosti - u svojim ocenama - da idu do kraja kao što je autor te knjige išao.
Cilj ovog pisca je, kao pesnika, romanopisca, esejiste, ali i kao čoveka - "dospeti do / ličnosti UNIVERZALNOG ČOVEKA i / uspostavljanja izvornog poretka stvari".
(...) "Slika" o književnom životu, i o njegovim akterima, i o neprirodnim uslovima u kojima se razvijala posleratna srpska književnost, falsifikovana je i iskrivljena. O tome bi trebalo da progovori podrobnije, nepristrasnije, kritičkije i što je moguće objektivnije, naraštaj koji će doći, koji dolazi - ne ona književna kritika i istorija koju pišu deretići i ini, bivše komitetlije, "lutani", "Veliki veziri i paše, književni i ideološki janjiari" (v. Lukićevu pesmu UREDNICI).
Za pisca ovih redaka, Miroslav Lukić je kao pesnik, imajući u vidu pre svega ARHIV U OSNIVANJU, 1 - 2, ali i njegove pesme iz ciklusa romana FATAMORGANA JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE (Zemlja Nedođija, i kraj romana Ujkin dom, poslednje poglavlje), jedan od najznačajnijih pesnika XX veka, pesnik sinteze, nesebični pesnik, pesnik samopregora.
(...) Lukić je, još sada daleke 1973. godine, napisao izvrsnu kratku pesmu LINIJA PRSKANJA ( v. u prvom izdanju ARHIVA U OSNIVANJU, 1 - 2, ciklus PREOBRAŽENJE I DRUGE PESME O KRALJICI MAB), koja je samo na prvi pogled doživljaj jedne oluje : ona ima i svoje simbolično značenje.
Ta linija prskanja jeste ona linija po kojoj su pucali šavovi epohe.
U novom, drugom dopunjenom i proširenom izdanju ARHIVA U OSNIVANJU, Lukić je pridodao i ciklus pesama I : ROMAN U STIHOVIMA ( Buđenje, usred more, negde u Ognjenoj Zemlji), dvadesetak novih, neobjavljivanih pesama - bezmalo, čitavu jednu zbirku.
Bog je verovatno imao posebne namere kada je ovog pesnika izložio višedecenijskoj ignoranciji i samoći.
Lukić se gadi "istorije jer je nesavršena i jedna od metafora Pakla na zemlji".
Ako se pođe od tih reči, koje je nedavno izrekao u jednom od intervjua, ako se uzmu u obzir prilikom tumačenja "I : ROMANA U STIHOVIMA ", onda se, u stvari može videti da je ovom pesniku bila i jeste cilj ljubav i savršenstvo, ljubav jer njen pravi karakter određuje sudbinu, savršenstvo jer ono ne trpi iluzije, i vodi sintezi, Sveznačenju.
("Govorim o paklu - kaže Lukić svom sagovorniku Batriću Ceroviću - jer ljudi ne shvataju da je to svet udovišta i košmara, ovde na zemlji, neprirodnosti, zla i obmana, a ne dobra i istine. Ne verujem u vođe, poglavare i "turpije", i u sve ono što zatupljuje, što ukalupljuje oveka i neizbežno vrši nad njim nasilje : Bog nikada ne vrši nasilje na čovekovu svest, pa se prema tome svakom verujućem ukazuje onako kako ga ovaj zamišlja, odnosno približno tako. . . Ne očekujem da će se čitati moje knjige i da će ih razumeti mnogi, jer prirodni i ulni ljudi o Snu i božanskom misle samo kao o svetu i o onom što je u svetu. Mene je uvek više privlačilo, i kao pesnika, i kao romanopisca, ono Unutrašnje u čoveku, Duhovno. Duhovni čovek, ili duhovno u čoveku, okrenuto je nebu, svetlosti i toplini. . . Svestan sam epohe u kojoj živim i njenih glavnih tokova - tamo je dominantan čulni i prirodni čovek, ostrašćen i apatičan, prevaren i izneveren skoro od svih ; zar da ga i pisac romana vara? " v. SAVREMENIK plus, 55 - 57 / 1998, str. 88)
Pogleda li se na "pozornicu" i "aktere" "ROMANA U STIHOVIMA", videće se da je reč o paklu, ovom i ovde, o naličju epohe i njenim ćorsokacima, o svojevrsnoj pustinji i mestu iskušenja.
Posle "ROMANA U STIHOVIMA", sledi ciklus "PUSTA VODENICA", koji će u četvrtoj i pretposlednjoj knjizi ARHIVA U OSNIVANJU, 1 - 5, u MOARI PARASITI dobiti prepoznatljiva i univerzalnija obeležja. . .
Čitaocima u budućnosti i u veku koji dolazi, ta sinteza će se činiti kao prirodna, nužna, podsticajna. Ono po čemu se ovaj pesnik razlikuje od mnogih drugih u ovom veku na izmaku, to je - da se poslužim izrazom G. Bašlara - INTIMNA NEIZMERNOST. Lukić je rasni pesnik, jedan od onih koji su došli iz tzv. pobočne linije, onaj koji je godinama sazrevao u najdubljoj samoći, kao i Rilke, onaj koji zna da je svet "velik" i u njemu i u svemu oko njega, i daleko od njega, "dubok kao more". To je pesnik koga prostori uvek čine ćutljivim, to je pesnik koji oseća da se uzdigao do dostojanstva bića ili predmeta koje je imenovao, prozvao ili im se divi. G. Jagličić, mlad i darovit ovek, naslutio je bogatstvo ove poezije među prvima u srpskoj književnosti. Za Lukića je, kao i za Pasternaka, pesnička slika veoma važna, jer je uvek "izlaz iz teškoća, a ne. . . cilj sama sebi". Na nekakav čudesan način spajajući ogromnu kulturu i natprosečan intelekt, sa istinskom strašću, Lukić je, obilazeći salaše napuštene svoga zavičaja - Zvižda i Homolja - kao naučnik s lupom u rukama, obilazio i vršio otkrića.
Lukić je pesnik najraznovrsnijih tema, koji su kao ekstrakt sabijeni i naporedo upleteni u pesničku sliku. Uzaludno je porediti ga sa bilo kim u našoj poeziji konkretno, sa najboljim ostvarenjima, recimo M. Danojlića, jer Lukić ima za učitelje mnogo širi krug obožavanih prethodnika od najranijih i najdrevnijih vremena ljudskog postojanja do današnjih dana.

Lukić, kako je njegov mlađi brat pesnik Aleksandar među prvima uočio, ne pripada nikom drugom do sebi. Ne pripada savremenim pravcima koji "zamišljaju da je umetnost kao fontana, a ona je - sunđer". Ne, njegova umetnost sve usisava i svime se napaja.
Ponekad, kao kod Pasternaka, Lukićeva poezija ima formu " otkrivanja skrivenih odnosa i suština života". Kada se čini da je "prozačino - danojlićevska", to je samo prvi površni utisak, jer funkcije opisa, psihološkog ili objektivnog, ne mogu biti od pomoći. Ova poezija izražava nešto drugo, a ne ono što se objektivno nudi izražavanju. "Ono što bi trebalo izraziti, to je skrivena veličina, neka dubina. " ( G. Bašlar, POETIKA PROSTORA, Beograd, Kultura, 1969, str. 234).
... Zašto su važne boje i pesničke slike u Lukićevom pesničkom opusu, ali i u njegovim romanima?
Na ovo pitanje je svojevremeno odgovorio Valeri
: "Boja neke stvari, među svim bojama, jeste ona koju ta stvar odašilje, ali ne može primiti. Čisto nebo odbacuje plavo, daje plavet mrežnjačama. Listovi, celog leta, zadržavaju rumenilo. Prah uglja troši sve.
Stvari daju našim čulima samo ono što odbacuju. Mi ih poznajemo samo po odbačenom. Cvet napušta svoj miris.
Možda ne poznajemo druge nego prema onome što odstranjuju, a što nije od njihove suštine. Ako si dobar, to je zato što si sakrio svoju lošu stranu. Ako blistaš i trošiš se u iskrenim bleskovima, tvoje tuge, tvoje bede, tvoja glupost ostaje u tebi. One su ti pogodnije i bitnije nego tvoji bleskovi. Ne prepoznaješ se u svome geniju. Tvoja najlepša dela tebi su najčudnovatija..." (Valeri, već nav. delo, str. 133 - 134).
....RAJSKA SVEĆA sadrži preko 18. 100 stihova, ZEMLJA NEDOĐIJA i Flora de la munće oko 2350 stihova... U tom obilju od 20. 500 stihova (ta brojka bi bila irelevantna da je reč o skribomanu i kompilatoru) Lukićevo viđenje ili smisao za slikovito dočaravanje (da se poslužimo rečima iz njegove pesme PREKO PEKA), "ne srlja u idilu ; pomaže sećanju da se sastavi sa zamršenom celinom"... Početak te pesme je pravo malo slikarsko čudo!
... Pesma ZMIJA (posvećena J. Brodskom) završava se stihovima :
Pišem pismo upućeno
preko devet gora,
mora, magli, možda
nemogućem i dalekom čitaocu?
Onom kome puno znače
pastrmke u potocima
što iskaču da pozdrave -
ne šljam književnih tribina -
kosove i par fazana,
damu u haljini tamnoplavoj,
opšivenoj crnom trakom,
ili možda duh sumraka,
il grm jorgovana
(na litici) u plamenu...
Pesmu SKICA PORTRETA UMETNIKA U MLADOSTI, Lukić zapoinje katrenom :
Jesu li se plave zavese vazduha,
nagoveštaja, bdenja, čekanja, digle?
Bridi li od lepote cvetova kopriva
mrtvih, (ne)uspeha, ko od uboda igle?
Onaj koji nikada nije video prekrasne cvetove tzv. mrtvih kopriva, ili onaj ko nikada nije šetao u suton obalama nekog šumskog potoka, pretrčaće preko ovih stihova bez osvrtanja i zadržavanja. U oba navedena primera, dominantna boja je - plava.
Prva tercina soneta ZATIM, PREMA SVETLOSTI
Banulo je, hvala Bogu, proleće, ko iz bajke,
dobauljalo, kao kučići i mačići slepi.
Krošnje šire gizdave repove, kao paunice
ukazuju na izvanredan smisao za slikovitost. O bojama i slikovitosti, kompetentan istraživač bi mogao naći adekvatnu građu za veoma zanimljivu studiju...
...Lukić je jedinstven pesnik, koji je veran Starom duhu ( kako se inače i zove jedna od njegovih izvrsnih pesama pri kraju CADISA) - jedinom pravom i originalnom fantomu.
....najbolniji i najtačniji odgovor na pitanje ko je PESNIK MIROSLAV LUKIĆ, nude stihovi španskog pesnika : "Svaka rana je izvor " - Muzika i hleb, mleko i vino, ljubav i san : besplatno. Veliki smrtonosni zagrljaj protivnika koji se vole : svaka rana je izvor. Prijatelji dobro oštre oružje, spremni za završnu raspru, raspru na smrt za ceo život..." (Oktavio Paz, Pesnik, HIMNA MEĐU RUŠEVINAMA, Beograd, BIGZ, 1990 , str. 66)
... Veliki usamljenik..., Lukić je sazrevao u samoći, dugoj i dubokoj samoći, koja "nije tako mrtva i jednolina kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. Kao i aktivni život, ona poznaje promene i suprotnosti. Čas je gorka kao lek, od kojeg ne biva bolje, čas bljutava i otužna kao svagdašnjica, od koje je čovek pobegao, čas slatka i opojna kao nagoveštaj neke druge, još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo". Ovaj pesnik rado peva o zavičaju, o planinama, jer nema urođeni strah od planine, šume i divljine. Njegovi preci nisu davno sišli sa planine, njegovi stari roditelji još uvek žive na obroncima Homoljskih planina. U jednom od eseja posvećenom opusu mladog pesnika Jagličića (v. novo, drugo i dopunjeno izdanje MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA), Lukić piše o pustoši planine sa setom, on je se ne boji, niti beži od nje, kao od zveri. On joj se vraća kao čistoti i nevinosti detinjstva, nevinim daljinama i nečemu prvobitnom i iskonskom.
Pesnik i pisac Lukić je izabrao najteži nain života : on živi za budućnost, bori se protiv barijera, zabluda, predrasuda i dimnih zavesa, lakih rešenja, i svega onoga što vidi i oseća pred sobom, uprkos tome što je to stvarno, tvrdo i ogromno i naizgled nepomerivo kao planinska gromada. Živi za nešto u šta je od svoga početka verovao i što je kao mladić samo naslućivao, nekad jače, nekad slabije - u dalekoj daljini, što mu se priviđalo kao carska paprat ili kao zlatna magla negde iza brega. . .
(...) Šta je TO? Da li je to izrecivo?
Je li to : dublji, istinski povratak srpskom modernizmu: onom što je on bio zaista u najdubljim čežnjama njegovih najistaknutijih aktera (R. Petrovića, Crnjanskog, Nastasijevića, Vinavera. . . ) ? ...
S. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 78, 81- 85....

Нема коментара: