Dug pogled unazad, 2 (083)

NAPOMENE PISCA UZ DRUGO,
IZMENJENO I DOPUNJENO IZDANJE
DNEVNIKA ZASENKOVIĆA

I
Kada je stvorena mogućnost da se "Dnevnik za Senkovića" objavi po drugi put, u okviru ciklusa romana kojem organski pripada - HIPERBOREJCI (Dnevnik za Senkovića, Mesečeva svadba, Vlaška gozba), odlučio sam da objavljenu verziju romana donekle preradim. Izostavio sam uvodno poglavlje prvog izdanja. Dodao nekoliko novih. Moji prijatelji i izdavači znaju da su te stvari bile napisane za jednu drugu moju knjigu, ne još objavljenu, odakle sam ih preuzeo : mislim da im je ovde pravo mesto.
Ako su te - dodate partije - imale ambiciju da dopru do apsolutne istine, da "razbiju" izvesnu "nedorečenost" koju je ostavljalo prvo izdanje "Dnevnika za Senkovića", onda je to, iako u ovom drugom izdanju i nije ostvareno do kraja, pomoglo ostvarenju jedne zamašnije i složenije namere.
Namera pisca nije bila da ostvari nešto što još nije postojalo, nešto poptpuno novo, iznenađujuđe, originalno, po svaku cenu. Pred piscem je stojao mnogo teži zadatak. I on je, verujem, ostvaren u pretposlednjem, drugom ciklusu - HIPERBOREJCI - na principu "spojenih sudova".
Jer autoru se čini da sva tri romana jesu povezana neraskidivim nitima i da funkcionišu na spomenutom principu.
Pre dve godine je objavljen roman "Mesečeva svadba".
Deo književne kritike tumačio ga je u tzv. "autobiografskom ključu". Jedan broj kritičara, čak veoma dobronamernih, stavljao je znak jednakosti = između Filipa Senkovića i Miroslava Lukića.
I znatan broj čitalaca, koje sam susretao, smatrali su da sam u spomenutim romanima najviše stranica posvetio svojoj sudbini, životu i porodičnoj nesreći. Ne mogu poricati da me nesreća nije podstakla, međutim nisam se pretvorio u Filipa Senkovića. Trilogija HIPERBOREJCI je sve ; tragedija, roman, sinteza, povest kraja epohe Hokus - pokusa. Ispovest je korišćena kao metod... Borislav Pekić je na jednom mestu ironično pokušavao da odredi ispovest kao metod : " Znate li vi, možda, nešto o udovi koju je ubio Raskoljnikov? Ja ne znam ništa. O Raskoljniku znam sve, o starici ništa. (...) O Neronu znamo više nego o vlastitom ocu, za hrišćane koje je bacao lavovima znamo samo da ih je bilo - mnogo.
Izdate najboljeg prijatelja. Vi ste junak te žalosne priče. Prijatelj je samo povod. Ako ste oštroumni i sledite duh vremena napisaćete o tome ispovest. Pošto ste već rđavi, postaćete još i poznati. (Čemu najzad, služi biti dripac u potaji?) To će vam stvoriti nove prijatelje kojima ćete nadoknaditi onog izgubljenog.
Možete varati, lagati, obmanjivati, samo nam kad budete uhvatili malo vremena objasnite vaš sistem, i recite nam niste li možda imali kakvih neprilika sa savešću. Dobro je imati ih, ne, razume se, takve da vas u nepodopštinama ometu, nego tek toliko da vam ove ne polaze za rukom sasvim olako..." FILIP SENKOVIĆ? On se na kraju "Vlaške gozbe" vratio u najveću misteriju, u onu iz koje je i - došao.
Ono što je možda nejasno i nedorečeno u "Dnevniku za Senkovića", shvatljivo je iz "Mesečeve svadbe", kao što se i odgovori na enigme u prva dva romana ciklusa nalaze u trećem, najobimnijem napisanom.
Poznavaoci prvog izdanja "Dnevnika za Senkovića" uveriće se da nisam mnogo, drastično preoravao prvo izdanje ; nije bilo potrebe za tim, verujem. Drugo izdanje sam pripremao u Beogradu početkom leta 2000. godine, živeći potpuno sam, u namernoj i svesnoj osami. Neprekidno sam radio. Ulazeći u ogromnost...
Drugo, pregledano, izmenjeno i dopunjeno izdanje "Dnevnika za Senkovića" pojavljuje se posle duge, skoro dvadesetogodišnje pauze. Čini mi se da ovo drugo izdanje u celini predstavlja najbolji mogući uvod u drugi ciklus romana - da pokazuje ono što čini moj trostruki književni dar, knjigu u kojoj se ostvaruje moj specifični stil...Ova knjiga je, pored toga, i u književnoistorijskom smislu, dobra vrsta ogledala kako za piščeve vršnjake, tako i za ona dela koja su bila objavljivana pre dvadesetak godina i hvaljena kao prvorazredna, a koja je u međuvremenu progutao sasvim moćan i verovatno opravdan zaborav.
"Dnevnik za Senkovića" je izdržao probu vremena, a overen je i potvrđen rukom pisca koji je objavio još desetak romana, koji su jedan za drugim, potvrđivalni neprestani stvaralački rast i razvoj. To se ne vidi sada, jer još nisu obelodanjeni svi romani iz sva tri ciklusa koje sam napisao, ali to će se, videti, uskoro. Prvi i poslednji moji romani, zahvaljjući strpljenju i stvaralačkom razvoju , stoje u neobičnoj, podsticajnoj srazmeri...
Ovo drugo izdanje "Dnevnika za Senkovića" pojaviće se dvadesetak godina posle prvog. Pokojni su oni, koji su mi najviše pomogli da prvo izdanje uopšte izađe 1983. godine u 1500 primeraka : grafičar "Borbe" Momčilo Sujić, kojeg jedva da sam stigao da upoznam, i Miljana Vićentijević - Lukić ( + 1986), moja prva supruga. Preminuo je i jedan od prvih recenzenata ovog izdanja - prof. dr Živan Živković, neka im je laka zemlja.

*
Ovde je prilika da se eventualnim čitaocima ukaže i na sledeće.
U dva ciklusa mojih romana : FATAMORGANA JEDNE NEMOVGUĆE KNJIGE ( Zemlja Nedođija, Liturgija, Ujkin dom, Rečnik prototipa ) i HIPERBROJERCI (Dnevnik za Senkovića, Mesečeva svadba i Vlaška gozba , I - III) pripovedač je - Filip Senković.
Nijedan zvanični izdavač u zemlji nije hteo da objavi nijedan od tih romana! Štampao sam ih o svom ruvu u kruvu. Dovoljno je što sam ih napisao; nije potrebno tome dodavati još nešto. Ne pišem memoar. Te knjige su deo nečega, mita, porodične mitologije; oni su ostatak kopna, koje su potopile godine, arhipelag koji je dovoljan sam sebi, i samo jednom čitaocu, onom eventualnom. Dok nisam došao do njihovih preliminarnih verzija, izvukao sam na milione kofa vode iz Ogromnog okeana; i skoro svaku sam kofu evidentirao u beleškama raznim. Sada više nema ni kofa, ni Okeana, ostale su samo te razne beleške; sledećih nekoliko godina baviću se saldom svih tih nastojanja; napraviću izvode iz nečeg što običnog čoveka na prvi pogled može preplašiti. Valjda će dati Bog da taj saldo dovedem do kraja?
To je tužno zanimanje, nalik na posao Robinsona koji posle brodoloma pokušava da izvuče sa potopljenog broda ponešto od svega što je bilo na njemu. Ne mogu to izbeći; to je čini mi se nalog sudbine. Ne očekujem nikakvu korist od svega toga. Praviću izvode iz dana u noć i istovremeno paliti svaki list da zgrejem ruke i dušu na plamenu. Ne, neće to biti samo rekonstrukcija priče o nastanku dva ciklusa mojih romana...
Čemu sve to i ovo? Čemu i sve te priče koji su se završile pre svoga početka i koje, evo, počinju posle svoga završetka? Gilgameš je simbol čoveka koga progoni tajna o neizbežnosti smrti. Među svim drugim eposima najstarije književnosti na svetu ( u kojima se bogovi među sobom bore za prevlast) , Gilgameš se iznad vlastoljubivih i sebičnih težnji, uzdiže i - iz straha pred smrću - upućuje u grčevito traganje za večnim životom. Ali kada se domogao čudesne trave koja omogućuje nemoguće, Gilgameš se odlučuje za nešto nesebično :
" Hoću da je odnesem u moj dom, zidom utvrđeni Uruk, daću svima junacima da jedu od nje, hoću da je podelim mnogima". Prometej je od boga ukrao vatru i dao je ljudima, a Gilgameš je hteo da ljude učini besmrtnim - ravnim bogovima. Gilgameš, čovek više patnje nego radosti, nije uspeo u tome. Taj sumersko - vavilonski ep beše razumljiv ljudima pre šest hiljada godina, ali zar nije i sada? Ep o uručkom kralju Gilgamešu iz stare mesopotamske književnosti, proveo je više od dve i po hiljade godina u tami podzemnog sveta, ali zar mu je to nešto oduzelo od lepote i svežine?
Za pisara Pavla Mišljenovića - centralnog lika moga kvarteta FATAMORGANA JEDNE NEMOGUĆE KNJIGE - moglo bi se reći isto što i za Gilgameša, gospodara Zemlje : "Sve je video on... Upoznao je svakoga i svačije znanje i delo, sve je razumeo. Video je život i rad ljudi. Izneo je na svetlo tajne i skrivene stvari. Mudrost, kao ponor duboka, bila mu je jasna..."

*
Postoje stvari koje pripadaju sudbini, više volim da napišem CIPELETINE ili ČIZMURINE sudbine ( ne fatum) - sve su te stvari ćutale. Ćutale su ćutanjem umetnosti mahagonija. Koren te umetnosti otkriven je vrlo rano, u ambisima detinjstva; video sam ga, zahvaljujući dubokom ćutanju svega što me je okruživalo. Ćutanje me je vaspitavalo, uz njega sam odrastao; razvijao se zahvaljujući njegovoj strogoj disciplini.
U ovom drugom, dopisanom, znatno proširenom izdanju romana DNEVNIK ZA SENKOVIĆA, toliko i tako da je to bezmalo nova i druga knjiga, progovorilo je duboko ćutanje....
I kad eventualni čitalac sklopi korice, neka se ne čudi što će u njegovoj duši, sećanju danima, mesecima i godinama posle, kao krikovi jata slepih miševa u pećini, odjekivati vapaji i krikovi Erinija...

Uoči mog pedesetiprvog rođendana, juna 2000. U Beogradu. Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus umetnost mahagonija

Beograd: Mobarov institut: Zavetine, 2002.

str. 9-12