... 033. Berđajev je opisao i definisao pojam “stvaralačkog razvoja”. Vrlo često koristio sam ovaj pojam, kao antologičar, kritičar. Videti u mojim knjigama: u svim dosadašnjim izdanjima antologije srpske poezije “Nesebičan muzej” (1998, 2000, 2002, 2003, 2004), u studijama “Religija poezije, 1- 2” (2002), “Umetnost mahovine” (Ed. Braničevo, 2003) i dr. Da li vas zanima kako je tekao moj stvaralački razvoj?
Ima ih koji misle da je bio povoljan, čak veoma povoljan*.
__________
* Da ne prepričavam: pogledajte tih nekoliko knjiga koje su napisane o mom književnom radu, počev od knjige “Na vetru, na čistini, na visini ...” (2000) do Mrkićevog ogleda “Sfera poslednje mistike” (Beograd, 2004). Prelistajte ih...
034. “(...)Lukić je od onih pisaca koje su podjednako mamila tajanstva duhovnog sveta i čari veštastvenog sveta. Kao čovek i pisac, Lukić je svim bićem između dva sveta, nalik je na razapeto uže između njih. Tajna Lukićevog bića pretvarala je misao ljudsku o čoveku u jauk, u grč, u lelek, u plač; dok se nije desio prelom u ovom piscu (koji je tako očit u jednom od njegovih romana LITURGIJA, u kome je sve ono što je čovekovo, vratilo Bogočoveku, ologosilo, obogovečilo).
Duša većine pisaca srpskih druge polovine 20. veka (to se može dokazati potankom antroploškom analizom) : nesjedinjena je sa Bogom Logosom ; duša je van sebe! Bilo je naravno ljudi i stvaralačkih ličnosti koji su živeli dušom, a da nisu znali šta je duša. Tajnu duše je otkrio Logos, Onaj od koga je njen postanak, njeno biće, njen original. Lukić već u ranim pesmama iz prvih studenstkih godina, ima pesama o duši, o Hristu, Getsimanskom vrtu... Jer i kao mlad čovek, Lukić je slutio da je u Logosu smisao duše, njeno blaženstvo, njena večnost i njen raj. Ako se udubimo i u u ranu poeziju Lukića, u Bršljan oko mladosti, videćemo da je Lukićeva duša i u najintimnijoj skrivnici svojoj hristoljubiva, bogočežnjiva. Kad kažem da je Lukić imao povoljan stvaralački razvoj, time mislim pre svega na sledeće : da je u očovečenom Bogu Logosu Lukićeva duša našla sebe i svoga Tvorca. Drugim rečima, za Lukića je misao, svaka misao, najveća muka pod nebom dok se ne izvije u bogomisao, u Hristomisao. Misao je strašna stvar i najveći pakao na zemlji dok se ne preobrazi u Hristomisao...Jer ljudska misao ludi grehom, kao i osećanje, a Lukić je sazrevajući kao čovek i kao pesnik naučio da je jedini lekar i lek od tog ludila - Bogočovek.
Pravo je čudo da je Miroslav Lukić, kao pisac, opstao, imajući u vidu da mu je sudbina namenila da objavljuje svoja dela, bez ičije podrške i pomoći, u vreme dominantnih bogoboraca i bezbožnika, kako u zemlji njegovog rođenja tako i u dobrom delu savremenog sveta. Lukića neće rado štampati ni u Parizu, ni u Londonu, ni u Americi, ali ni novokomponovani izdavači u Rusiji, pa uprkos tome, ovaj pisac je osuđen na besmrtnost i poeziju, koje ne samo da su opkolile njega i njegove najbolje knjige, nego i sve njegove svetove. Zašto? Kako?
Najjednostavnije rečeno, svojim opusom Umetnost mahagonija, ovaj pisac višestrukih umnih darova, zaputio se kao pedesetogodišnjak putem bogočovečanskog realizma - umetnosti budućnosti, umetnosti koja polako i sigurno smenjuje jednu malaksalu kulturu, koja traje već deset vekova - faustovsku kulturu. To je vidljivo u jednom od njegovih romana ( kraj trilogije Mladost bez starosti i život bez smrti ). Ne postoji samo srpska književna parohija, postoji i evropska i svetska književna parohija, njen stanovnik nikada nije bio ovaj pesnik! Lukić je nesebičan tip književnika. Vrlo redak nesebičan tip umetnika. Život Lukićev, nimalo lak, možda tragičan, sudbinom i patnjom i verom, žrtvom stvaralačkom, izmenjen je; stvaralački razvoj je izmenio prirodu ovog umetnika, kao što je vaskrsenjem Bogočoveka ljudska priroda nepovratno povedena putem besmrtnosti.
Dakle, stvarajući opus Umetnost mahagonija, Lukić je živeo verom u vaskrslu umetnost, Sveumetnost. Lukićeva sudbina i život nalik su na jevanđelje. Živeći verom u vaskrslog Bogočoveka, u vaskrslu Sveumetnost, Lukić je živeo iznad smrti, i kao da je nedosežan za nju; ona je možda podnožje nogama njegovim? Uz pomoć Tvorca, ovaj se umetnik i čovek odviknuo od prve prirode čovekove, od smrti kao nečeg prirodnog. Besmrtnost je postala druga priroda ovoga umetnika i čoveka, postala je prirodna ovom čoveku i umetniku, a smrt neprirodna. Umetnost, tj. Sveumetnost je preobraženje, vaskrsenje; bez čina Hristovog vaskrsenja i preobraženja nema ni hrišćanstva ni umetnosti. Najkraće rečeno : sva moguća priča o umetnosti Miroslava Lukića, svodi se, kao i sva istorija hrišćanstva, na čudo, jedno jedino - čudo vaskrsenja Hristovog, koje se neprekidno produžuje kroz sva verujuća srca iz dana u dan, iz godine u godinu, iz veka u vek do - Strašnog suda. Na čudo preobraženja. Čovek i umetnik se stvarno rodi ne onda kada ga majka rodi na svet, već kad poveruje u Čudo.Tada on prolazi kroz neophodno preobraženje. Majka rađa dete za smrt, za grob; čudo vere i čudo umetnosti istinske porađa za život besmrtni i večni i umetnost nezaboravnu i isceliteljsku. Miroslav Lukić je jedan od najuspešnijih i verovatno najsrećnijih stvaralačkih ličnosti kod Srba krajem 20. veka. Taj hristoliki pisac i čovek ne stari, već što više živi sve je mlađi, sve se više približava ne starosti već mladosti, koja je bolja od njegove tužne i pređašnje mladosti...Lukić je predstavnik bogočovečanskog vitalizma... - Krajem aprila 2001. godine. “ (V. u knj. Aleksandar Lukić JEVANĐELJE MIROSLAVLJEVO studija o bogočovečanskom realizmu. uvod u legendu. Edition Sectio Caesarea, Paris - Mobarov institut, Beograd, 2001., str. 114 - 115)___________
Ima ih koji misle da je bio povoljan, čak veoma povoljan*.
__________
* Da ne prepričavam: pogledajte tih nekoliko knjiga koje su napisane o mom književnom radu, počev od knjige “Na vetru, na čistini, na visini ...” (2000) do Mrkićevog ogleda “Sfera poslednje mistike” (Beograd, 2004). Prelistajte ih...
034. “(...)Lukić je od onih pisaca koje su podjednako mamila tajanstva duhovnog sveta i čari veštastvenog sveta. Kao čovek i pisac, Lukić je svim bićem između dva sveta, nalik je na razapeto uže između njih. Tajna Lukićevog bića pretvarala je misao ljudsku o čoveku u jauk, u grč, u lelek, u plač; dok se nije desio prelom u ovom piscu (koji je tako očit u jednom od njegovih romana LITURGIJA, u kome je sve ono što je čovekovo, vratilo Bogočoveku, ologosilo, obogovečilo).
Duša većine pisaca srpskih druge polovine 20. veka (to se može dokazati potankom antroploškom analizom) : nesjedinjena je sa Bogom Logosom ; duša je van sebe! Bilo je naravno ljudi i stvaralačkih ličnosti koji su živeli dušom, a da nisu znali šta je duša. Tajnu duše je otkrio Logos, Onaj od koga je njen postanak, njeno biće, njen original. Lukić već u ranim pesmama iz prvih studenstkih godina, ima pesama o duši, o Hristu, Getsimanskom vrtu... Jer i kao mlad čovek, Lukić je slutio da je u Logosu smisao duše, njeno blaženstvo, njena večnost i njen raj. Ako se udubimo i u u ranu poeziju Lukića, u Bršljan oko mladosti, videćemo da je Lukićeva duša i u najintimnijoj skrivnici svojoj hristoljubiva, bogočežnjiva. Kad kažem da je Lukić imao povoljan stvaralački razvoj, time mislim pre svega na sledeće : da je u očovečenom Bogu Logosu Lukićeva duša našla sebe i svoga Tvorca. Drugim rečima, za Lukića je misao, svaka misao, najveća muka pod nebom dok se ne izvije u bogomisao, u Hristomisao. Misao je strašna stvar i najveći pakao na zemlji dok se ne preobrazi u Hristomisao...Jer ljudska misao ludi grehom, kao i osećanje, a Lukić je sazrevajući kao čovek i kao pesnik naučio da je jedini lekar i lek od tog ludila - Bogočovek.
Pravo je čudo da je Miroslav Lukić, kao pisac, opstao, imajući u vidu da mu je sudbina namenila da objavljuje svoja dela, bez ičije podrške i pomoći, u vreme dominantnih bogoboraca i bezbožnika, kako u zemlji njegovog rođenja tako i u dobrom delu savremenog sveta. Lukića neće rado štampati ni u Parizu, ni u Londonu, ni u Americi, ali ni novokomponovani izdavači u Rusiji, pa uprkos tome, ovaj pisac je osuđen na besmrtnost i poeziju, koje ne samo da su opkolile njega i njegove najbolje knjige, nego i sve njegove svetove. Zašto? Kako?
Najjednostavnije rečeno, svojim opusom Umetnost mahagonija, ovaj pisac višestrukih umnih darova, zaputio se kao pedesetogodišnjak putem bogočovečanskog realizma - umetnosti budućnosti, umetnosti koja polako i sigurno smenjuje jednu malaksalu kulturu, koja traje već deset vekova - faustovsku kulturu. To je vidljivo u jednom od njegovih romana ( kraj trilogije Mladost bez starosti i život bez smrti ). Ne postoji samo srpska književna parohija, postoji i evropska i svetska književna parohija, njen stanovnik nikada nije bio ovaj pesnik! Lukić je nesebičan tip književnika. Vrlo redak nesebičan tip umetnika. Život Lukićev, nimalo lak, možda tragičan, sudbinom i patnjom i verom, žrtvom stvaralačkom, izmenjen je; stvaralački razvoj je izmenio prirodu ovog umetnika, kao što je vaskrsenjem Bogočoveka ljudska priroda nepovratno povedena putem besmrtnosti.
Dakle, stvarajući opus Umetnost mahagonija, Lukić je živeo verom u vaskrslu umetnost, Sveumetnost. Lukićeva sudbina i život nalik su na jevanđelje. Živeći verom u vaskrslog Bogočoveka, u vaskrslu Sveumetnost, Lukić je živeo iznad smrti, i kao da je nedosežan za nju; ona je možda podnožje nogama njegovim? Uz pomoć Tvorca, ovaj se umetnik i čovek odviknuo od prve prirode čovekove, od smrti kao nečeg prirodnog. Besmrtnost je postala druga priroda ovoga umetnika i čoveka, postala je prirodna ovom čoveku i umetniku, a smrt neprirodna. Umetnost, tj. Sveumetnost je preobraženje, vaskrsenje; bez čina Hristovog vaskrsenja i preobraženja nema ni hrišćanstva ni umetnosti. Najkraće rečeno : sva moguća priča o umetnosti Miroslava Lukića, svodi se, kao i sva istorija hrišćanstva, na čudo, jedno jedino - čudo vaskrsenja Hristovog, koje se neprekidno produžuje kroz sva verujuća srca iz dana u dan, iz godine u godinu, iz veka u vek do - Strašnog suda. Na čudo preobraženja. Čovek i umetnik se stvarno rodi ne onda kada ga majka rodi na svet, već kad poveruje u Čudo.Tada on prolazi kroz neophodno preobraženje. Majka rađa dete za smrt, za grob; čudo vere i čudo umetnosti istinske porađa za život besmrtni i večni i umetnost nezaboravnu i isceliteljsku. Miroslav Lukić je jedan od najuspešnijih i verovatno najsrećnijih stvaralačkih ličnosti kod Srba krajem 20. veka. Taj hristoliki pisac i čovek ne stari, već što više živi sve je mlađi, sve se više približava ne starosti već mladosti, koja je bolja od njegove tužne i pređašnje mladosti...Lukić je predstavnik bogočovečanskog vitalizma... - Krajem aprila 2001. godine. “ (V. u knj. Aleksandar Lukić JEVANĐELJE MIROSLAVLJEVO studija o bogočovečanskom realizmu. uvod u legendu. Edition Sectio Caesarea, Paris - Mobarov institut, Beograd, 2001., str. 114 - 115)___________
035. Sticajem okolnosti, pre nego što sam napunio pedeset i kusur godina, o mom književnom radu je napisano šest posebnih knjiga, koje iz raznih uglova pokušavaju da rasvetle, pored ostaloga, i kako je tekao moj stvaralački razvoj. Moram da dodam, opet, da je većina tih knjiga objavljena u malim tiražima (...)
036. Većina ogleda ili knjiga o mom stvaralaštvu, od proleća 2004. godine, dostupna je svima na svetu. Te knjige su publikovane na Veb sajtu ZAVETINA, u PDF formatu, onako kako su i odštampane. Doštampane su i u digitalnom izdanju, tj. na CD - Miroslav Lukić: Prototip OPUSA - ARHIV TRGOVACA SVETLOŠĆU (Mobarov institut: ZAVETINE, Beograd, 2003).
- Kada ste započeli, napisali i objavili prvu knjigu? ...Šta je istina?
10. Evo prilike da objedinim odgovore na nekoliko vaših pitanja. Šta je istina? Da li su “Homoljski motivi”, objavljeni u proleće 1969. godine u 800 primeraka, prva moja knjiga? Nisu. To izdanje više liči na nekakav turistički vodič, nego na knjigu. To je jedino izdanje, među brojnim koje sam tokom proteklih četrdesetak godina napisao i objavio koje se ne preštampava. Rasprodato za tri dana; pretpostavljam da su ga posetioci velike istoimene smotre narodnog stvaralaštva uKučevu kupovali više iz radoznalosti, iz zablude? Pa ipak, to je jedino izdanje koje je tako brzo rasprodato. LJudi kupuju knjige, ko zna zašto; ne zato što one vrede, nego iz neznanja, često iz trivijalnih pobuda?...
037. Godinu dana pre toga, već sam imao rukopis “Pokislog cveća” (sa punih 18 godina), i ponudio sam da ga SKZ objavi (početkom juna 1968. godine), kada Kiš piše svoj esej o Bodleru. Kišu se ne može osporiti istinoljubivost, osim kada tvrdi da je Bodler bio loš versifikator, da je “najčešće nesposoban da održi dah i ritam pesme”. To je mogao napisati pesnik koji nije bio ravan Bodleru, jedan kastriran pesnik.(Detaljnije sam o tome pisao u antologiji NESEBIČAN MUZEJ.)
038. Pio sam sa bogatog izvora pišući “Pokislo cveće” (nije to bio samo satanizam, ponor i zlo - bodlerovsko); vraćajući se misterijama Eleusine, ignorišući religiju progresa, kao i aktuelnu državni religiju titoizma...
039. Borhes je napisao pesmu “Mitsko osnivanje Buenos Ajresa”; da bi Markes mogao, možda, napisati “Sto godina samoće”. Drugi je dobio Nobelovu nagradu, prvom su je uskratili... Borhes je napisao “Elegiju kapija”, i ja sam napisao “Kapiju prekoputa”... (Kapiju zaborava). Hoćete li da vas provedem kroz tu kapiju?
040.Počeo sam da pišem stihove vrlo rano, kao i mnogi drugi, to jest pre petog razreda osnovne škole, a prve stihove objavih krajem šestog razreda. To što sam tada pisao, 1963. godine, ili 1964, ili kasnije, 1967 - 1969. godine, činilo mi se nezgrapno, nedoterano, u poređenju sa stihovima mog ondašnjeg pok. prijatelja S. Trujića.
040 a. Još dok sam bio učenik osnovne škole, bilo je poslato čudo u obliku starijeg mladića, pesnika sonetnih venaca, rodom iz Morave, koji je u Pek donosio pakete sa knjigama i svoje oduševljenje. Njegovi soneti behu starinski,muzikalni,kao pesma Branka Radičevića (Putnik na uranku )... On je umro ne objavivši ni jednu knjigu. Ništa od onoga što je pisao, ili crtao, nije sačuvano! A to je kao da nije ni postojao, kao da sam ga izmislio. Ali, S. T. je postojao, i njegovo postojanje je bilo nesumnjivo kao dubok vir, ili visoko drveće Preko Peka, gde mi je ponekada diktirao svoje katrene i tercine... S. T. nije nikad potvrđivao da je Pesnik potvrđujući svoju veštinu preporukama profesora književnosti ili urednika, ili poturajući pod nos nekakve časopise koji su objavljivali njegove pesme, nego stvarajući ih u dugim letnjim popodnevima...
040 b.Kao srednjoškolac gutao sam kriminalističke i kaubojske romane, šund; Bodlera, Adija, srpske narodne pesme...Književni časopisi su zaobilazili Zvižd,Kučevo; a ako bi i zalutao ipak neki broj “Braničeva”, “Književnosti”, “Bagdale”, “Polja” ili “Studenta” , “Vidika”, onda je to bilo čudo. Mogao sam se nadati da ću u mom zavičaju sresti pre Isusa Hrista, nego nekog umetnika, pesnika.Oni koji su simulirali nekakve umetnike, podsećali su na Hrista, svojim izgledom, ali nisu imali čudotvoračku moć. “Isus Hristos nije nikad potvrđivao da da je Mesija potvrđujuđi svoju nauku Svetim pismom ili proročanstvima, nego uvek svojim čudima” (Paskal, Misli, Beograd, Kultura, 1965, str. 359).
040 v. U pesmi “Fragment otet od vetra”, ispričana je, pored ostalog, jedna istorija, pa i istorija izgubljenoga rukopisa “Pokislo cveće”. Ta istorija nikada ne bi bila zabeležena da ne beše Slučaja Komedijanta, tj. čitanja knjige KNJIŽEVNI ARHIV SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE 1892 - 1970, 1982.Neću da prepričavam tu pesmu, potražite je u mojim Delima, tj. u knjizi “Bršljan oko mladosti” (Beograd, 2002, str. 136 - 137).
040 g. Ponešto je, od tih stihova iz mladosti, delimično sačuvano. Sačuvana je plaketa “Lakomica” (1965, Mišljenovac), “Homoljski motivi”(1969, Kučevo), “Zukvansko jevanđelje” (1975, Požarevac). Nije sačuvana zbirka pesama “Pokislo cveće”. To jest, sačuvana je samo jedna pesma iz te zbirke.
041.Kako je nestao nevelik obimom rukopis “Pokislog cveća”, prepisan čitkim i ne kitnjastim rukopisom u jednoj svesci za pismene zadatke iz matematike? Možda bi o tome mogao da progovori neki radoznali poštar? Rukopis je nestao negde u pošti.
042. SKZ je pre 36 godina, leta 1968, odbila da objavi “Pokislo cveće”, koristeći diplomatski izgovor, i (iako jesam srpski pesnik po rođenju, kad smo već kod polaganja računa) evo, SKZ nije objavila ni jednu moju knjigu, ni pesama, ni eseja, ni romana, do današnjih dana...
043.Kada sam nedavno pročitao odlično dokumentovanu knjigu “Lomača za Sensa” mladog profesora Puzića (o načinu i okolnostima likvidacije Svet. Stefanovića), bilo mi je jasno kakvi su elementi zaposeli i okupirali SKZ, nakon tzv. komunističkog oslobođenja 1944. Ta “okupacija”, izgleda, još uvek traje ...
044. Sačuvano je što je sačuvano. Ali i ono što je progutao zaborav, nije propalo sasvim. Čini mi se, ponekad, da je ponešto od onoga što sam objavio, recimo, u “Bršljanu oko gimnazije”, “Zlatnom Rasudencu”, ili donekle, u “Vratima Zvižda”, rezultat prevođenja - izgubljenoga. Jer mogućnosti prevodioca i pesnika su ogromne...
045.Počeo sam da pišem, dakle, pre četrdesetak godina, i mnoge od tih stvari behu stihovi, više slobodni, nego vezani.
046. Elem, ni “Lakomica”, ni “Zukvansko jevanđelje”, ni “Homoljski motivi”, nisu prve moje pesničke knjige; već “Sudbina raba Miroslava”, “Bršljan oko gimnazije” (pisane prvih godina mojih studija) i “Preobraženja” i “Domaći pauk” (pisane krajem studija). Ponuđene su ondašnjim izdavačima ( beogradskoj Prosveti, Nolitu), nisu primljene. Objavljene su bezmalo četvrt veka kasnije ( Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, I, 1998, Beograd, str. 120 - 129; 415 - 434).Napisao sam esej “Savest”, progovorio o nekim istinama o kojima većina ćuti...
047. “Preobraženje i druge pesme o kraljici Mab” uključene su u knjigu “Arhiv u osnivanju, 1- 2”, Beograd, 1996, u okviru knjige “Zlatni Rasudenac”...
048. Čitav niz mojih knjiga objavljen je kao bibliofilsko izdanje, u simboličnom tiražu; teško su, dakle, dostupni. Mnoge od tih naslova ne poseduje ni Narodna biblioteka Srbije. Zato je dobro konsultovati sledeće knjige: Miroslav Lukić: RAJSKA SVEĆA. Opus Miroslava Lukića, 1968 - 1998, Zavetine, Beograd, 1998, 339 str.; 24 cm. I prve tri knjige Opusa Umetnost mahagonija, tj. Dela M. Lukića : “Bršljan oko mladosti”, “Arhiv u osnivanju, 1 - 5”, “Povratno kolo”...
049. Odmah da dodam, da ne bi bilo iluzija, spomenute knjige aktuelna i oficijelna srpska književna kritika nije ni - otvorila. Ponaša se - kao da ne postoje...
- Da li vas zabrine okolnost da se još uvek nije našao izdavač, preduzimljivi izdavač, za 6. ili 7. izdanje vaše antologije srpske poezije 20. veka? Ili, recimo, razmišljate li o tome da li će se i kada pojaviti izdavač za Prototip vašeg celokupnog opusa?
11. Ne brine me što još uvek nema na vidiku pravog izdavača za 6. ili 7. izdanje antologije srpske poezije 20. veka “NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra”. Digitalne verzije su objavljene u PDF formatu na CD “Arhiv trgovaca svetlošću” i tako sačuvane za budućnost, koja će, verujem, imati više sluha i za takvu vrstu vrednovanja.
050. Isto to bih mogao da kažem i za 43 knjige Umetnosti mahagonija. Osim što su publikovane na spomenutom CD, te knjige se mogu čitati i besplatno kopirati sa Veb sajta ZAVETINA tokom 2004 - 2005. godine.
051. Na spomenutom CD objavljena je i jedna Antologija opalog lišća (antologija onih pesama i pesnika koji su “otpali” iz konačnog izdanja “NESEBIČNOG MUZEJA...” Takvo izdanje, kada bi bilo odštampano sutra ili prekosutra, u 10. 000 primeraka, moglo bi doneti lep prihod eventualnom izdavaču. A mnogo nesporazuma i nevolja sastavljaču)...
- Da li posumnjate ponekad da je vaš trud , i kao izdavača (časopisa, vaših dela), i kao pisca, uzaludan? Zar vas ne zamore muke oko izdavanja; i koliko je dragocene životne i stvaralačke energije potrošeno na izdavanje, a ne na stvaranje? Zašto današnji pisci nisu imućni?
12.Ne jednom, nego više puta posumnjah da je moj trud ,i kao izdavača (časopisa, sopstvenih dela), i kao pisca, uzaludan. Bilo je perioda kada sam osećao da su me zamorile muke oko izdavanja; ko može da izmeri koliko je dragocene životne i stvaralačke energije potrošeno na izdavanje, a ne na stvaranje?
052.Rakić je u svoje vreme objavio, o svom trošku, svoju knjigu. Naravno, jedna je stvar objaviti samo jednu knjigu svojih pesama o svom trošku, kao što je činio Rakić, ali je sasvim druga stvar objaviti čitav jedan opus, preko četrdeset i nešto knjiga, preko 500 št. tabaka!
053. Ovde je sve moguće. Nema sabranih dela (još uvek) Vinavera. Ali je jedan isti beogradski izdavač štampao sabrana dela dvojice mlađih pripovedača- mutanata.054. Dostojevskog nije ignorisala samo književna kritika njegovoga vremena, već su ga omalovažavli i urednici časopisa, kojima je nudio svoja dela. Grofu Tolstoju su plaćali tri puta skuplje št. tabak, Turgenjevu i Gončarovu i po dva puta skuplje nego Dostojevskom... Od spomenutih ruskih pisaca urednici su poručivali, a Dostojevski je morao da nudi ispod cene svoje rukopise!! Zar se to nije oduvek događalo, ne samo u Rusiji, nego i drugde, u Francuskoj i Srbiji? Pitate i : zašto današnji pisci nisu imućni? A ja bih da priupitam: na koje današnje pisce mislite? Na one koji žive i rade u Americi, Kanadi, Brazilu, Argentini, ili na one iz Francuske, Nemačke,Španije, Engleske?Ili, možda, imate u vidu pisce iz Srbije? Postoje i imućni pisci; kod nekih od njih se ide i na ćabu...
055. Pitanje je možda trebalo da glasi ovako: Zašto u Srbiji danas nema više imućnijih pisaca? Više razloga postoji za to. Jedan je i ovaj: Što među današnjim izdavačima nema preduzimljivijih i hrabrijih ljudi. Što se ovde još niko ne usuđuje da reskira i štampa jednu knjigu u 100. 000 primeraka.Tako da je jedna Ana Dostojevski, kao izdavač dela svoga muža, pre samo sto godina bila bolji izdavač nego današnji izdavači (...)...Srbiji i u 21. veku nedostaju preduzimljivi potomci Gece Kona, Stanislava Vinavera...
055 a. Ove godine su, doduše, dva visokotiražna dnevna lista u Srbiji počela objavljivanje pojedinih naslova, sa početnim tiražima od 50 i 120. 000 primeraka, što je dobro. Kažu da zainteresovani čitaoci, iako osiromašeni, iscrpu ovako visoke tiraže za nekoliko dana.Da li uvek?Pogledajte, ipak, ko je na tom spisku od domaćih pisaca... I dokle će to trajati?...
056. Kome sam mogao, danas i ovde, da ponudim Umetnost mahagonija,43 naslova obima preko 10.000 št. stranica? Zar me ne bi gledali kao čudaka, kao da ta dela uopšte nisu ni napisana!...
Štampajući Opus Umetnost mahagonija neki preduzimljivi izdavači mogli bi se obogatiti ...
057. Početak 1873. godine, ostao je Ani Dostojevskoj “u posebnom sećanju zahvaljujući izlasku prvog romana koji smo objavili u svom izdanju. Bio je to roman Zli dusi. Time je udaren temelj osnivanju naše zajedničke izdavačke delatnosti, najpre moje i Fjodora Mihailoviča, a posle njegove smrti - samo moje, delatnosti koja je trajala trideset i osam godina” (A. Dostojevski : Uspomene 1, Beograd, Prosveta, 1977, str. 266- 267).
058.Sticajem okolnosti, 110 godina posle toga (1983), objavio sam (uz pomoć moje prve, pokojne žene Miljane) prvi roman “Dnevnik za Senkovića” u 1500 primeraka i rasturio čitav tiraž za nepunih šest meseci! Zbog propusta u štampariji, cena knjige je morala biti snižena, i prodaja nije donela očekivanu dobit. Štampanjem toga romana, ipak, udaren je temen kameljac Mobarovog instituta. U okviru Piščevih izdanja objavljen je ne mali broj mojih knjiga.
059. Najveći tiraž dostigao je moj roman “Trgovci svetlošću” (1998). Izdavač nije ponovo štampao taj roman, ni kada je iscrpljen tiraž. Nisam imao sreću ni sa tim, a ni sa drugim izdavačima...
060.Pojedini srpski izdavači - poslednjih godina - utrkivahu se u doštampavanju knjiga pisaca mutanata, koji će biti zaboravljeni... Da li se išta promenilo u izdavanju knjiga poslednjih vek i po? Knjižar A. F. Bazunov platio je porodici Dostojevski za knjigu “Večiti muž” (u 2000 primeraka) - samo - 150 rubalja, a za pravo objavljivanja romana “Zli dusi” nudio je “svega petsto rubalja, s tim da nam ga isplati u toku dve godine” (po svedočenju Ane Dostojevski).
Treba pregovarati sa izdavačima i treba istovremeno odlučno i svim dopustivim sredstvima ganjati gusare- izdavače! ..............
036. Većina ogleda ili knjiga o mom stvaralaštvu, od proleća 2004. godine, dostupna je svima na svetu. Te knjige su publikovane na Veb sajtu ZAVETINA, u PDF formatu, onako kako su i odštampane. Doštampane su i u digitalnom izdanju, tj. na CD - Miroslav Lukić: Prototip OPUSA - ARHIV TRGOVACA SVETLOŠĆU (Mobarov institut: ZAVETINE, Beograd, 2003).
- Kada ste započeli, napisali i objavili prvu knjigu? ...Šta je istina?
10. Evo prilike da objedinim odgovore na nekoliko vaših pitanja. Šta je istina? Da li su “Homoljski motivi”, objavljeni u proleće 1969. godine u 800 primeraka, prva moja knjiga? Nisu. To izdanje više liči na nekakav turistički vodič, nego na knjigu. To je jedino izdanje, među brojnim koje sam tokom proteklih četrdesetak godina napisao i objavio koje se ne preštampava. Rasprodato za tri dana; pretpostavljam da su ga posetioci velike istoimene smotre narodnog stvaralaštva uKučevu kupovali više iz radoznalosti, iz zablude? Pa ipak, to je jedino izdanje koje je tako brzo rasprodato. LJudi kupuju knjige, ko zna zašto; ne zato što one vrede, nego iz neznanja, često iz trivijalnih pobuda?...
037. Godinu dana pre toga, već sam imao rukopis “Pokislog cveća” (sa punih 18 godina), i ponudio sam da ga SKZ objavi (početkom juna 1968. godine), kada Kiš piše svoj esej o Bodleru. Kišu se ne može osporiti istinoljubivost, osim kada tvrdi da je Bodler bio loš versifikator, da je “najčešće nesposoban da održi dah i ritam pesme”. To je mogao napisati pesnik koji nije bio ravan Bodleru, jedan kastriran pesnik.(Detaljnije sam o tome pisao u antologiji NESEBIČAN MUZEJ.)
038. Pio sam sa bogatog izvora pišući “Pokislo cveće” (nije to bio samo satanizam, ponor i zlo - bodlerovsko); vraćajući se misterijama Eleusine, ignorišući religiju progresa, kao i aktuelnu državni religiju titoizma...
039. Borhes je napisao pesmu “Mitsko osnivanje Buenos Ajresa”; da bi Markes mogao, možda, napisati “Sto godina samoće”. Drugi je dobio Nobelovu nagradu, prvom su je uskratili... Borhes je napisao “Elegiju kapija”, i ja sam napisao “Kapiju prekoputa”... (Kapiju zaborava). Hoćete li da vas provedem kroz tu kapiju?
040.Počeo sam da pišem stihove vrlo rano, kao i mnogi drugi, to jest pre petog razreda osnovne škole, a prve stihove objavih krajem šestog razreda. To što sam tada pisao, 1963. godine, ili 1964, ili kasnije, 1967 - 1969. godine, činilo mi se nezgrapno, nedoterano, u poređenju sa stihovima mog ondašnjeg pok. prijatelja S. Trujića.
040 a. Još dok sam bio učenik osnovne škole, bilo je poslato čudo u obliku starijeg mladića, pesnika sonetnih venaca, rodom iz Morave, koji je u Pek donosio pakete sa knjigama i svoje oduševljenje. Njegovi soneti behu starinski,muzikalni,kao pesma Branka Radičevića (Putnik na uranku )... On je umro ne objavivši ni jednu knjigu. Ništa od onoga što je pisao, ili crtao, nije sačuvano! A to je kao da nije ni postojao, kao da sam ga izmislio. Ali, S. T. je postojao, i njegovo postojanje je bilo nesumnjivo kao dubok vir, ili visoko drveće Preko Peka, gde mi je ponekada diktirao svoje katrene i tercine... S. T. nije nikad potvrđivao da je Pesnik potvrđujući svoju veštinu preporukama profesora književnosti ili urednika, ili poturajući pod nos nekakve časopise koji su objavljivali njegove pesme, nego stvarajući ih u dugim letnjim popodnevima...
040 b.Kao srednjoškolac gutao sam kriminalističke i kaubojske romane, šund; Bodlera, Adija, srpske narodne pesme...Književni časopisi su zaobilazili Zvižd,Kučevo; a ako bi i zalutao ipak neki broj “Braničeva”, “Književnosti”, “Bagdale”, “Polja” ili “Studenta” , “Vidika”, onda je to bilo čudo. Mogao sam se nadati da ću u mom zavičaju sresti pre Isusa Hrista, nego nekog umetnika, pesnika.Oni koji su simulirali nekakve umetnike, podsećali su na Hrista, svojim izgledom, ali nisu imali čudotvoračku moć. “Isus Hristos nije nikad potvrđivao da da je Mesija potvrđujuđi svoju nauku Svetim pismom ili proročanstvima, nego uvek svojim čudima” (Paskal, Misli, Beograd, Kultura, 1965, str. 359).
040 v. U pesmi “Fragment otet od vetra”, ispričana je, pored ostalog, jedna istorija, pa i istorija izgubljenoga rukopisa “Pokislo cveće”. Ta istorija nikada ne bi bila zabeležena da ne beše Slučaja Komedijanta, tj. čitanja knjige KNJIŽEVNI ARHIV SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE 1892 - 1970, 1982.Neću da prepričavam tu pesmu, potražite je u mojim Delima, tj. u knjizi “Bršljan oko mladosti” (Beograd, 2002, str. 136 - 137).
040 g. Ponešto je, od tih stihova iz mladosti, delimično sačuvano. Sačuvana je plaketa “Lakomica” (1965, Mišljenovac), “Homoljski motivi”(1969, Kučevo), “Zukvansko jevanđelje” (1975, Požarevac). Nije sačuvana zbirka pesama “Pokislo cveće”. To jest, sačuvana je samo jedna pesma iz te zbirke.
041.Kako je nestao nevelik obimom rukopis “Pokislog cveća”, prepisan čitkim i ne kitnjastim rukopisom u jednoj svesci za pismene zadatke iz matematike? Možda bi o tome mogao da progovori neki radoznali poštar? Rukopis je nestao negde u pošti.
042. SKZ je pre 36 godina, leta 1968, odbila da objavi “Pokislo cveće”, koristeći diplomatski izgovor, i (iako jesam srpski pesnik po rođenju, kad smo već kod polaganja računa) evo, SKZ nije objavila ni jednu moju knjigu, ni pesama, ni eseja, ni romana, do današnjih dana...
043.Kada sam nedavno pročitao odlično dokumentovanu knjigu “Lomača za Sensa” mladog profesora Puzića (o načinu i okolnostima likvidacije Svet. Stefanovića), bilo mi je jasno kakvi su elementi zaposeli i okupirali SKZ, nakon tzv. komunističkog oslobođenja 1944. Ta “okupacija”, izgleda, još uvek traje ...
044. Sačuvano je što je sačuvano. Ali i ono što je progutao zaborav, nije propalo sasvim. Čini mi se, ponekad, da je ponešto od onoga što sam objavio, recimo, u “Bršljanu oko gimnazije”, “Zlatnom Rasudencu”, ili donekle, u “Vratima Zvižda”, rezultat prevođenja - izgubljenoga. Jer mogućnosti prevodioca i pesnika su ogromne...
045.Počeo sam da pišem, dakle, pre četrdesetak godina, i mnoge od tih stvari behu stihovi, više slobodni, nego vezani.
046. Elem, ni “Lakomica”, ni “Zukvansko jevanđelje”, ni “Homoljski motivi”, nisu prve moje pesničke knjige; već “Sudbina raba Miroslava”, “Bršljan oko gimnazije” (pisane prvih godina mojih studija) i “Preobraženja” i “Domaći pauk” (pisane krajem studija). Ponuđene su ondašnjim izdavačima ( beogradskoj Prosveti, Nolitu), nisu primljene. Objavljene su bezmalo četvrt veka kasnije ( Almanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, I, 1998, Beograd, str. 120 - 129; 415 - 434).Napisao sam esej “Savest”, progovorio o nekim istinama o kojima većina ćuti...
047. “Preobraženje i druge pesme o kraljici Mab” uključene su u knjigu “Arhiv u osnivanju, 1- 2”, Beograd, 1996, u okviru knjige “Zlatni Rasudenac”...
048. Čitav niz mojih knjiga objavljen je kao bibliofilsko izdanje, u simboličnom tiražu; teško su, dakle, dostupni. Mnoge od tih naslova ne poseduje ni Narodna biblioteka Srbije. Zato je dobro konsultovati sledeće knjige: Miroslav Lukić: RAJSKA SVEĆA. Opus Miroslava Lukića, 1968 - 1998, Zavetine, Beograd, 1998, 339 str.; 24 cm. I prve tri knjige Opusa Umetnost mahagonija, tj. Dela M. Lukića : “Bršljan oko mladosti”, “Arhiv u osnivanju, 1 - 5”, “Povratno kolo”...
049. Odmah da dodam, da ne bi bilo iluzija, spomenute knjige aktuelna i oficijelna srpska književna kritika nije ni - otvorila. Ponaša se - kao da ne postoje...
- Da li vas zabrine okolnost da se još uvek nije našao izdavač, preduzimljivi izdavač, za 6. ili 7. izdanje vaše antologije srpske poezije 20. veka? Ili, recimo, razmišljate li o tome da li će se i kada pojaviti izdavač za Prototip vašeg celokupnog opusa?
11. Ne brine me što još uvek nema na vidiku pravog izdavača za 6. ili 7. izdanje antologije srpske poezije 20. veka “NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra”. Digitalne verzije su objavljene u PDF formatu na CD “Arhiv trgovaca svetlošću” i tako sačuvane za budućnost, koja će, verujem, imati više sluha i za takvu vrstu vrednovanja.
050. Isto to bih mogao da kažem i za 43 knjige Umetnosti mahagonija. Osim što su publikovane na spomenutom CD, te knjige se mogu čitati i besplatno kopirati sa Veb sajta ZAVETINA tokom 2004 - 2005. godine.
051. Na spomenutom CD objavljena je i jedna Antologija opalog lišća (antologija onih pesama i pesnika koji su “otpali” iz konačnog izdanja “NESEBIČNOG MUZEJA...” Takvo izdanje, kada bi bilo odštampano sutra ili prekosutra, u 10. 000 primeraka, moglo bi doneti lep prihod eventualnom izdavaču. A mnogo nesporazuma i nevolja sastavljaču)...
- Da li posumnjate ponekad da je vaš trud , i kao izdavača (časopisa, vaših dela), i kao pisca, uzaludan? Zar vas ne zamore muke oko izdavanja; i koliko je dragocene životne i stvaralačke energije potrošeno na izdavanje, a ne na stvaranje? Zašto današnji pisci nisu imućni?
12.Ne jednom, nego više puta posumnjah da je moj trud ,i kao izdavača (časopisa, sopstvenih dela), i kao pisca, uzaludan. Bilo je perioda kada sam osećao da su me zamorile muke oko izdavanja; ko može da izmeri koliko je dragocene životne i stvaralačke energije potrošeno na izdavanje, a ne na stvaranje?
052.Rakić je u svoje vreme objavio, o svom trošku, svoju knjigu. Naravno, jedna je stvar objaviti samo jednu knjigu svojih pesama o svom trošku, kao što je činio Rakić, ali je sasvim druga stvar objaviti čitav jedan opus, preko četrdeset i nešto knjiga, preko 500 št. tabaka!
053. Ovde je sve moguće. Nema sabranih dela (još uvek) Vinavera. Ali je jedan isti beogradski izdavač štampao sabrana dela dvojice mlađih pripovedača- mutanata.054. Dostojevskog nije ignorisala samo književna kritika njegovoga vremena, već su ga omalovažavli i urednici časopisa, kojima je nudio svoja dela. Grofu Tolstoju su plaćali tri puta skuplje št. tabak, Turgenjevu i Gončarovu i po dva puta skuplje nego Dostojevskom... Od spomenutih ruskih pisaca urednici su poručivali, a Dostojevski je morao da nudi ispod cene svoje rukopise!! Zar se to nije oduvek događalo, ne samo u Rusiji, nego i drugde, u Francuskoj i Srbiji? Pitate i : zašto današnji pisci nisu imućni? A ja bih da priupitam: na koje današnje pisce mislite? Na one koji žive i rade u Americi, Kanadi, Brazilu, Argentini, ili na one iz Francuske, Nemačke,Španije, Engleske?Ili, možda, imate u vidu pisce iz Srbije? Postoje i imućni pisci; kod nekih od njih se ide i na ćabu...
055. Pitanje je možda trebalo da glasi ovako: Zašto u Srbiji danas nema više imućnijih pisaca? Više razloga postoji za to. Jedan je i ovaj: Što među današnjim izdavačima nema preduzimljivijih i hrabrijih ljudi. Što se ovde još niko ne usuđuje da reskira i štampa jednu knjigu u 100. 000 primeraka.Tako da je jedna Ana Dostojevski, kao izdavač dela svoga muža, pre samo sto godina bila bolji izdavač nego današnji izdavači (...)...Srbiji i u 21. veku nedostaju preduzimljivi potomci Gece Kona, Stanislava Vinavera...
055 a. Ove godine su, doduše, dva visokotiražna dnevna lista u Srbiji počela objavljivanje pojedinih naslova, sa početnim tiražima od 50 i 120. 000 primeraka, što je dobro. Kažu da zainteresovani čitaoci, iako osiromašeni, iscrpu ovako visoke tiraže za nekoliko dana.Da li uvek?Pogledajte, ipak, ko je na tom spisku od domaćih pisaca... I dokle će to trajati?...
056. Kome sam mogao, danas i ovde, da ponudim Umetnost mahagonija,43 naslova obima preko 10.000 št. stranica? Zar me ne bi gledali kao čudaka, kao da ta dela uopšte nisu ni napisana!...
Štampajući Opus Umetnost mahagonija neki preduzimljivi izdavači mogli bi se obogatiti ...
057. Početak 1873. godine, ostao je Ani Dostojevskoj “u posebnom sećanju zahvaljujući izlasku prvog romana koji smo objavili u svom izdanju. Bio je to roman Zli dusi. Time je udaren temelj osnivanju naše zajedničke izdavačke delatnosti, najpre moje i Fjodora Mihailoviča, a posle njegove smrti - samo moje, delatnosti koja je trajala trideset i osam godina” (A. Dostojevski : Uspomene 1, Beograd, Prosveta, 1977, str. 266- 267).
058.Sticajem okolnosti, 110 godina posle toga (1983), objavio sam (uz pomoć moje prve, pokojne žene Miljane) prvi roman “Dnevnik za Senkovića” u 1500 primeraka i rasturio čitav tiraž za nepunih šest meseci! Zbog propusta u štampariji, cena knjige je morala biti snižena, i prodaja nije donela očekivanu dobit. Štampanjem toga romana, ipak, udaren je temen kameljac Mobarovog instituta. U okviru Piščevih izdanja objavljen je ne mali broj mojih knjiga.
059. Najveći tiraž dostigao je moj roman “Trgovci svetlošću” (1998). Izdavač nije ponovo štampao taj roman, ni kada je iscrpljen tiraž. Nisam imao sreću ni sa tim, a ni sa drugim izdavačima...
060.Pojedini srpski izdavači - poslednjih godina - utrkivahu se u doštampavanju knjiga pisaca mutanata, koji će biti zaboravljeni... Da li se išta promenilo u izdavanju knjiga poslednjih vek i po? Knjižar A. F. Bazunov platio je porodici Dostojevski za knjigu “Večiti muž” (u 2000 primeraka) - samo - 150 rubalja, a za pravo objavljivanja romana “Zli dusi” nudio je “svega petsto rubalja, s tim da nam ga isplati u toku dve godine” (po svedočenju Ane Dostojevski).
Treba pregovarati sa izdavačima i treba istovremeno odlučno i svim dopustivim sredstvima ganjati gusare- izdavače! ..............
Fotografije: fotodokumentacija Zavetina. Nostalgični pogled: Homolje. Prozor Velike magaze. Kapija tajne...
Нема коментара:
Постави коментар