УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 11. јун 2008.

PASIJA PO AMARILISU, najnoviji roman M. Lukića (093) / Razgovor s povodom


Razgovor s povodom


Upravo je objavljen roman Miroslava Lukića Pasija po Amaralisu (Požarevac, Edicija Braničevo, 2008. 327 str. 21 cm. biblioteka Kula, knj. 12). Izdavač preporučuje ovaj roman laskavim rečima:

"...Pre Lukićeve Pasiju po Amarilisu, napisano je mnogo, premnogo romana i povesti o lavirintima Trećeg Rima; među kojima u svetu, pa i kod nas ima i veoma zanimljivih i podsticajnih knjiga (Grobnica za Borisa Davidoviča od Kiša, recimo); međutim, ko će te knjige čitati, kad đavoli zaista odu, kako glasi jedno od poglavlja u Pasiju po Amarilisu, i kada dođu majmuni, oni majmuni Šklovskog?Verovatno jedan od svojih najboljih romana, uz romane Liturgija, Ujkin dom, Rečnik prototipa, Miroslav Lukić nije napisao po porudžbini vremena, epohe i izdavača. Već po onom unutrašnjem glasu duše, savesti i srca, koji nikada nije mogao biti ugušen i sapet.Verujem da je Lukić stvarao i stvorio Pasiju po Amarilisu, kao što je Bog stvorio svet, da bi mu rana usamljenost bila manje bolna. Ili još tačnije : Lukić je stvorio Pasiju po Amarilisu, možda da bi mu kasna usamljenost bila manje bolna... Ovaj pisac je imao snage, i poželjan stvaralački razvoj, da se uhvati u koštac sa izazovima umetnosti pisanja romana, sa onim izazovima na kraju kojih su zastali Dostojevski, pišući Braću Karamazove, Idiota, Zle duhove, Zločin i kaznu, ili Tolstoj pišući Rat i mir, Anu Karenjinu i Vaskrsenje.Lukić je Pasiju po Amarilisu pisao u najgore vreme, u izvesnom plodnom zatišju za koje se "izborio" pišući u senci, daleko od halabuka, nešto vrlo važno i dragoceno, izuzetno. U Pasiju po Amarilisu ima toliko likova i situacija, kao na kakvom velikom vašaru, da je nemoguće ne samo sve prebrojiti, a nekmoli o svemu tome pisati...."

Urednik Umetnosti mahagonija: Da li je ova pohvala zaslužena, ili je malo preterana? Da počnemo time, ako nemate ništa protiv. Želimo da Vas pitamo više stvari. Između ostaloga i to, baš zato što se poklopilo objavljivanje Pasije i tematskog osmobroja "Umetnosti mahagonija", kako Vam se čini ono što je do ovog trenutka objavljeno kao uvod u vaše stvaralaštvo u našem časopisu?

Miroslav Lukić: Kao prvo, hvala zbog objavljivanja tog osmobroja "Umetnosti mahagonija" posvećenog uvodu i uvidu u ono što godinama radim daleko od očiju javnosti. Da li su pohvale upućene Pasiji od strane izdavača preterane, to ćete shvatiti kad pročitate taj roman do kraja. Dobro je kad postoji oduševljenje izdavača i vera u rukopis koji objavljuju. Ja sam Pasiju pisao više od 20 godina, prošla je kroz toliko verzija, da bi papir potrošen na njeno pisanje napunio jedan teretni vagon!A što se tiče vašeg tematskog osmobroja, video sam samo deo. Primetio sam da nekih kritičara, pisaca-kritičara, nema koji su pisali o pojedinim mojim romanima mimo struje i sa izvesnim udubljivanjem (mislim prevashodno na profesore i pisce M. Milanovića i M. Uskoković)....
Urednik Umetnosti mahagonija: Naša je ideja da ovaj razgovor potraje, da, u stvari, ima nekoliko nastavaka i da u njemu pretresemo neke stvari, onako oči u oči, ako nemate ništa protiv... U ovom postu objavljujemo jednu Vašu fotografiju sa Vaše konferencije za štampu povodom izlaska pilot izdanja Vaših Sabranih dela pod naslovom "Umetnost mahagonija" oktobra 2002. godine u Beogradu, koja je ignorisana od beogradskih medija...
Miroslav Lukić: Pa o tome je pisano. Zašto bi se beogradski mediji bavili mnome, mojim delom, koje je uglavnom nastajalo na periferiji srpske književnosti i dolazilo iz neočekivanog pravca? Otada je prošlo šest godina... i stvari se nisu promenile nabolje... i ko zna koliko će još vremena proteći dok ovde ne počnu da se stvari menjaju na bolje? To nije samo problem srpske književnosti, već i srpskog društva i mentaliteta. Znači, šest godina je prošlo. Moji đaci koji su učestvovali na toj konferenciji, sada su studenti druge ili treće godine fakulteta... Čitav tok te konferencije je snimljen, postoji skoro dva časa nemontiranog snimljenog materijala, i to je slika neke Druge i drukčije Srbe, koja se ne vidi i koja nema prilike da se vidi... Možemo o tome da razgovaramo. Možda ćemo moći jednog dana, koji nije tako daleko, da delove toga snimljenog materijala učinimo dostupnim najširem krugu ljudi preko interneta?... I tada kada je bila ta konferencija za štampu ja sam pisao jednu od verzija Pasije... Pisao sam i nisam bio siguran da će to iko ikada objaviti... nisam bio u pravu...
Urednik Umetnosti mahagonija: O čemu govori Vaš najnoviji roman? To nije samo tragični roman jedne nesrećne žene, to je zar ne složena priča i o jednom bivšem pukovniku bezbednosti i strahovitim mrežama koje su ispletene oko onih koji su ybog nečega uzeti na metu?
Miroslav Lukić: Hm... Pa to je u početku bio sasvim drukčiji roman, neka vrsta oproštaja sa Filipom i Avgustinom Senkovićem... ali se vremenom usložnjavalo sve... i sad je postalo nešto što nije zgodno da ja objašnjavam... Prepuštam to pozvanijima, da čujemo malo mišljenje i drugih. Meni je važno mišljenje i najobičnijih čitalaca, kao i onih koji sebe smatraju tumačima romana... Sad je prilika da svi oni koji budu pročitali ovaj roman, da iznesu svoje mišljenje o njemu, bez dlake na na jeziku. Sad se situacija promenila, zar ne, ako neće da objave prikaze i tumačenja u najtiražnijim štampanim medijima ("Novostima", "Politici") objaviće u elektronskim medijima, jer ih ima? Ne mogu me više skrivati pod koritom, kao maćeha Pepeljugu. Prošlo je to vreme, ruše se monopoli, a monopoli su ovde sahranili i ubili mnoge talentovane ljude, ne samo pesnike i pisce, i druge... *
___
*Nastavak ovog razgovora će biti publikovan narednih dana u nekoliko nastavaka...

Нема коментара: