NAPOMENE UZ KNJIGU VAŠARI HIPERBOREJE
Iz tri moje knjige, koje su mi otvorile čudesne puteve u svet, u beskonačno i svevreme, pa i u budućnost; prema tome, i - put prema Drvetu života, preostalo je trešje, strugotina. Tačnije : preostalo je iz verzija, zahvaljujući oštrim makazama moga mlađeg prijatelja, ponešto; fragmenti koje je bilo šteta spaliti.
Šta čovek sa tim da čini, probudivši se na obalama Crnog mora?
PALA magla na Crno more, maglo moja!
Razvijaj mi se , razvijaj... Da nije bilo te dve rečenice, početne, prve; zar bi uopšte bilo KUĆE SVETIH RATOVA?
Razvija se magla, razvija, kao nekad sproleća, u Hiperboreji, kada sam sedeo na balkonu mojih rođaka (sada, kada ovo pišem - pokojnih , koji su umrli bez poroda, naslednika), i udubljivao se u bliske bregove na južnom horizontu varoši na Peku. Prestao sam da odlazim u zavičajnu varoš, onog trenutka, kada je umro čovek koji mi je bio više od rođaka, skoro otac, veoma blag i duševan čovek, ne naročito pričljiv; milovao me je svojim smirenim i blagim, setnim pogledom, u kome nikad nije ugasla tuga za njegovim sinom i ćerkom, blizancima, koje Bog uze nekoliko godina uoči moga rođenja, skoro u jednom danu. Svoju očinsku ljubav prema izgubljenim blizancima preneo je na mene, kao i njegova žena, ili tašta, duševna starica, koja ode Bogu na ispovest godinu dana nakon moje mature, nakon što sam napustio zavičaj i otišao na studije. Nadživeo je i taštu i svoju ženu; preminuo je u dubokoj starosti. Oči su mu postajale nekako suzne ; primetio sam to putujući s vremena na vreme u zavičaj, obilazeći ga sve do poslednjih godina njegovog života. U tim suznim očima blistala je neopisiva i strašna nadmoć sudbine...
Nikada mu nisam odneo cveće na grob, ni pripalio sveće; ostao sam mu dužnik za sva vremena. I svim članovima njegovog iščezlog plemena, zauvek usidrenog na varoškom groblju : njegovim blizanacima, njegovoj tašti i pokojnoj ženi, ali i varoši u kojoj sam odrastao i završio gimnaziju i zavičaju koji se u mene utisnuo za sva vremena svojom reljefnošću, svojim čudesnim rezbarijama, arabeskama i melodijama, kao žig utisnut usijanim gvožđem...
VAŠARI HIPERBOREJE, kao i trilogija MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI, imaju svoju dugu, neiskazivu predistoriju; pričati o njoj, pokušati to , znači ući u oblast koja je najviše nalik na zonu sumraka.
Sačinio sam jednu antologiju poezije potvrđujući (kao i drugi, Borhes, Karl Šapiro), da ne postoji granična linija između poezije i proze. "Postoji samo manje ili veće usijanje. Roman je, naprosto, narativna poema u ekstenziji. Roman se bavi poezijom karaktera, poezijom situacija, poezijom istorije.." Živimo u doba kada je istorija, po rečima Šapiroa, "koja je nekada bila prava književnost, kao poezija, (...) srozana na nivo pseudonauke. Kritika teži da sroza nauku i podrije poeziju..." Vreme u kojima su nastajale knjige, o kojima govorim (usuđujem se da i to napomenem) nije vreme i njihovog objavljivanja; to vreme podseća (barem mene) na ono vreme kada je nastajala velika poezija, kad nema kritike, i kada je jasno "da poezija nije naprosto jezik". Nema potrebe da više o kritici pričam; ni o modernoj kritici; znam sve njene mane i njenu tragediju. Moderna kritika je hibridna i pogubna kao i pseudo nauka, sociologija : biće uklonjene, ali taj proces neće biti lak ni kratak... Knjigu, kakvu sam želeo da napišem (započinjući prve stranice VAŠARA HIPERBOREJE), pošteno je priznati sada, kada sam pri njenom kraju : nisam uspeo da napišem. Sve je ovo jedan veliki, bolni, divni neuspeh. Nisam uhvatio za perčin istoriju vašara Hiperboreje, nisam je ispričao na način istorije koja je nekada bila prava književnost; naprosto, izmigoljila mi je kao riba između prstiju povest Hiperboreje o kakvoj sam sanjao. Pomirio sam se sa neuspehom, i nisam ušao, hvala Bogu, u poeziju XX veka, u sociologiju! Ostao sam dosledan sebi, ako to nije patetično reći : starinski pesnik. Ova knjiga neće promeniti ništa. Mogao bih da kažem da je njena vrednost u tome što me je na izvestan način približila shvatanju istine o književnosti, i pravom poznanju poezije modernog sveta i problema prave književne kritike XX veka.
Da li je - da krenem s kraja - književna kritika XX veka odelila svu racionalističku poeziju (poeziju društvene kritike, kulturne propagande, svu poeziju koja je sektaška ili se bazira na sistemima ideja) od istinske poezije? Od one poezije koja postoji u drugačijoj dimenziji u odnosu na politiku ili filosofiju? Religiju? Takva poezija prihvata sve te pojave, sisteme i fenomene, ali oni njome ne upravljaju. Položaj današnje književnosti i poezije slikovito je opisao Šapiro:
" Književnost ne otkriva ništa. Poezija je danas bukvalno živa zakopana; tamo gde postoji, praktično je nepoznata. Greška je (...) ad nauseam, nikog drugog do samih pesnika i njihove umetničke samosvesti, što smo razvili Aleksandrijsku, Vizantijsku, Neoklasičnu umetnost, a ne poeziju. Ali svet zahteva poeziju po svaku cenu. Prava poezija modernog sveta je reklamno oglašavanje, verovatno najbezvrednija poezija u istoriji, ali jedina autentična poezija koju imamo. Reklama je čisto poetska aktivnost - obezvređena do n - tog stepena, nečasna u nameri, vulgarna preko svih granica, ali poezija, istinska poezija moderne trgovine. Reklama je poezija američkih masa; sociologija je poezija obrazovane srednje klase; a akademska poezija je poezija kulturne birokratije. Cilj reklame nije da proda proizvod (niko ne veruje tvrdnjama oglašivača) , već da ubedi bespomoćnu žrtvu da je srećna..." Na vašarima Hiperboreje se još uvek prodaju rukotvorene stvari; one koje rukotvorci ne prave u serijama, kao u manufakturama ili u fabrikama, osim, doduše, majstorija grnčara...Kada je reč o publici na vašarima, nisu svi tu došli samo da nešto prodaju i kupe. Došli su i zbog mnogo drugih razloga da vide i čuju čuda, koja se na drugim mestima ne mogu čuti ni videti, doživeti. Ne postoji jedna publika, već bezbrojne publike vašara. Publika mjuzikla i publika opera retko dolazi na vašare. Međutim, publiku vašara samo mogu podceniti uobraženi kritičari; oni prave čuvene gafove u književnom ukusu, ne i najbrojnija publika. Na vašarima Hiperboreje - osetio sam davno, kao vrlo mlad čovek, neizlečivu bolest moderne poezije (bolest izolacije od ma kakve žive publike). Kada sam započinjao da pišem ovu knjigu, to mi je postalo jasnije, jer sam u međuvremenu došao na ono što sam čini mi se oduvek osećao : da zdrava književnost niče iz naivne, narodne i "primitivne" umetnosti...Najmoćnija umetnost XX veka, film, uspostavio je izuzetan kontakt sa savremenom umetnošću na popularnom ili čak komercijalnom nivou. Poezija XX veka lišila je sebe prirodnog kontakta sa savremenom umetnošću, pre svega, sa onom naivnom, narodnom i "primitivnom"...Žao mi je što nisam postao filmski reditelj, i što, kad to već nisam postao, nisam postao prijatelj, ili, makar, saradnik sa nekim zaista velikim filmskim rediteljima XX veka: Možda smo mogli da napravimo nešto nezaboravno? Pesnik oseća talasanje govora, jezika, i on vidi (kako piše Šapiro) "da je jezik u stanju formiranja i da se ne može zaustaviti; poezija je ritmična zato što pesnik zahvata jezik iz bujice i kreće se za njom". Film , saradnja na filmu, jednom istinskom pesniku, može biti od koristi; jer film može da dočara i izrazi sporazumevanje bez jezika, bez govora ili pisanja.
Bliska mi je ova misao, jer je duboko istinita: "Jezik se koristi kao potpora direktnijim oblicima komunikacije. Kao što svako zna, jezikom pogleda može se preneti više no što poezija može da kaže; Prust govori o jeziku odeće, i tome slično..."
Početkom oktobra 2001. Miroslav Lukić
Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus Umetnost mahagonija
Beograd:mobarov institut:Zavetine, 2002
Нема коментара:
Постави коментар