УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 03. јун 2008.

Nastavak razgovora, 1 (076)


Nastavak razgovora Batrića Cerovića sa M. Lukićem



...Dragi Mirko,

Beskrajan je spisak naših vrlina (po našem mišljenju), a i spisak poroka koji vređaju javni moral beskrajan je. Šta je narod - zbir bezbrojnih grupica, i svaka od njih se zgražava nad nemoralnim postupcima svih ostalih grupica i pojedinaca, da se čini da je nastupila Sodoma i Gomora? Olako se upotrebljavaju reči koje ništa ne znače, ili imaju sasvim suprotno značenje od onog koje im govornik pridaje. MI PA MI, ili JA PA JA, prednost dajemo uvek sebi, ističući sebe u prvi plan. Koliko smo mi kritični? Jesen je na Durmitoru, šteta što nisam pesnik; savršena tišina i mir pred zalazak sunca; čudesni sutoni; padaju mi na pamet mnoga pitanja, koja bih ti rado postavio, nadajući se da bi imao snage i volje da odgovoriš na poneka od njih.

Neka pitanja i probleme sam pribeležio i šaljem ih u pismu, verujući da ćeš odgoviriti, do našeg sledećeg viđenja u Beogradu.

Karakter umjetnika; merilo veličine; leva ili desna orijentacija.
Može li umjetnik biti neutralan? Sme li biti na strani jačeg?
Problemi dogme, šablona. Šta će biti sa "delima" u službi propagande?
Kad je riječ o temperamentu umetnika - kako da neko bude pribran pisac ovog tragičnog vremena, koje lomi stoleća u svakom trenutku?
Da li je običnom čovjeku suđeno da pati verujući da je sudbina nešto na što se ne može uticati?
Svi poznati mitovi o stvaranju sveta, bilo da imaju religioznu ili pjesničku podlogu, polazili su od toga da je svet stvaran Božjom odlukom ni iz čega : šta Ti misliš, da li je tako?
Da li društvo treba menjati prema čovjeku, ili obrnuto? Da li ovo društvo uzima na skriveni način pojedincu slobodu?
Da li je moralno kada tvrdimo da smo uvijek moralni pobednici, a da su svi drugi nemoralni bednici?
Da li je današnja civilizacija dovedena u pitanje silovitim nadiranjem jednog monstruoznog sistema mišljenja i djelanja?
Da li su Srbi u celini gledano specifičan narod koji rešava
mnoge nagomilane probleme na nespecifičan način? Ili mi spadamo među najproblematičnije narode u Evropi i svetu?
Da li se u savremenom svetu obistinila biblijska metafora o Sodomi i Gomori?
Da li zbog reči koje se toliko često upotrebljavaju : ČAST, OBRAZ, DOSTOJANSTVO mi činimo licemerno društvo časne braće i sestara ili ?
Ne čini li Ti se da ima mnogo "zasluga" i "priznanja" za jučerašnjicu, današnjicu, sutrašnjicu?
Da li imaš hrabrosti da progovoriš javno o psihopatologiji naše sudbine i života, o mirnodopskim borbama neviđenih razmera koje nemaju nikakve veze ni sa ratnim okršajima, ni sa borbom za što veću borbu?
Zašto često više cenimo ono što je politički tendeciozni kič, manje vredno, a ignorišemo prave vrednosti?
Otkud u svakoj oblasti sijaset samozvanaca koji bdiju nad našom stvarnošću i čuvaju je od svih nas ostalih? Šta čuvaju?
Šta misliš o svim onim našim ljudima koji se ne ustručavaju da kažu da su najveće patriote na svetu i kao takvi čine čudne stvari?
Da li, ako zatreba, svi treba da poginu za otaxbinu, ali ko će onda živeti za ovu zemlju?
Koji su ljudi najhrabriji na svetu?
Drugi vode računa da ne budu na gubitku, a zašto mi hoćemo da u gubicima budemo veći od ostalih na svetu?
Da li smo obavešteni o zbivanjima? Da li znamo šta se dogodilo, i šta se upravo događa?
Kako završava angažovanje umjetnika u vremenu i prostoru?
Da li ima smisla postaviti pitanje o smislu života ili postojanja bićima čije se bitisanje svodi samo na preživljavanje, kao biološki fakat i proces?... itd.

Odgovori na ova pitanja predstavljaju jezgro buduće knjige, koja će se pojaviti jednoga dana, možda, ako Bog da.
Smisao te knjige, kako je ja vidim, ne bio bi samo u tome da pripomogne u razrešavanju enigme zvane Miroslav Lukić, već i u produbljivanju saznanja o epohi Hokus - pokusa
.


*

- Dragi Ceroviću, postavio si teška i ozbiljna pitanja, koja u sebi sadrže i niz neizrečenih...
Čini mi se da sam na mnoga postavljena pitanja već odgovorio i da se odgovori nalaze rasuti u onom što predstavlja moje Delo, ono dostupno, tj. objavljeno. Ti "odgovori" su tamo više implicitni nego eksplicitni. Sad bi trebalo da budem, kako sam shvatio, što je moguće više eksplicitan. Čitaoci vole eksplozije eksplicitnosti! Pa, možda će ih i biti?

Zavidim Ti što si napustio Beograd i vratio se u rodno mesto, na Durmitor, da tamo sačekaš neka drukčija, podnošljivija vremena i prilike. I sam sve češće hvatam sebe u pomislima kako bi bilo dobro da se i ja vratim u rodni Mišljenovac, koji je staračko selo. Čini mi se da bih tamo mogao više da uradim. Mnogi od nas su, školujući se, napustili svoja rodna mesta i zavičaje i našli utočište na drugim mestima, u velikim gradovima : provinciju i unutrašnjost zemlje smo prepustili onoj čami na koju je ona inače na ovim prostorima već vekovima osuđena...
U rodno mesto sam se sklonio od bombardovanja proletos i tokom tih nekoliko meseci koje sam proveo tamo, napisao sam nekoliko novih knjiga. Upravo su odtampane u malim tiražima...Već mesecima nisam putovao u Mišljenovac : porazilo me je tamo, ali i u drugim krajevima, sumorna slika napuštenosti, besperspektivnosti, apatije i propadanja...Ne mirim se sa propadanjem i nestajanjem; nisam Gospod da bih ga mogao zuastaviti; pokušavam da otrgnem ponešto od svega onoga što sam zapamtio i poneo u sebi...

Umetnik ne može biti neutralan, nikada nije ni bio ; ja se lično ne mogu prisetiti onih umetnika, vrednih spomena, koji su bili na strani pobednika...Kod nas je bilo mnogo "umetnika", naročito u drugoj polovini XX veka, o kojima su vremenom objavljivane studije, monografije i ostale učene škrabotine, koje će vreme prosejati na svojim finim sitima, već seje! Koga će se sećati buduću čitaoci, oni koji će živeti i čitati 2050. ili 2083. godine, mi to ne možemo znati. Meni se čini, čvrsto verujem, da će mnogi biti zaboravljeni, pa čak i oni koji su do pre nekoliko godina, ili decenija, ili danas, nosili epitet velikih umetnika.
Da li je neko zaista veliki umetnik, pisac, o tome ne presuđuju izdavači i književna kritika, već čitalac, to jest generacije i generacije čitalaca. Veliki je pisac samo onaj čije stvoreno delo stalno dobija, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, iz veka u vek, kao što je slučaj sa ILIJADOM i ODISEJOM, ili sa BIBLIJOM...
Antologičari bi mogli da pomognu čitaocima da se snađu, govorim o idealnim antologičarima, ali mi najčešće imamo posla, kada je reč o antologičarima, sa ljudima koji najčešće nisu pozvani za taj posao, i koji prave antologije sa nekim računicama, u kojima je najjača strana neki skriveni, banalni, vanknjiževni, čudni ili nepoznati "grm", "dug".
U nedelju (31. oktobar 1999. godine), jedan od najtiražnijih beogradskih dnevnih listova, doneo je vest o srpskim piscima u dijaspori , tj. o dvotomnoj antologiji srpske poezije za srpske škole u Mađarskoj Stojana Vujičića. Autor je "književni istoričar i pesnik, dugogodišnji naučni saradnik Instituta za književnost Mađarske akademije nauka, direktor ( i osnivač) Crkveno - umetničke i naučne zbirke Srpske pravoslavne crkve u Sentandreji..." " U lepo opremljenoj antologiji, u prvoj knjizi su stihovi, između ostalog Save Nemanjića, Stefana Nemanje, Teodosija, Stefana Lazarevića, Konstantina Filozofa, Patrijarha Čarnojevića, Kiprijana Račanina, Venclovića, Orfelina, Dositeja Obradovića, Mihaila Vitkovića, pa sve do Sime Sarajlije, Mušickog, Pačića, Sterije, NJegoša, Branka Radičevića, Đure Jakšića, Zmaja i Laze Kostića. U drugoj, daleko obimnijoj knjizi, su pesme i Vojislava Ilića, Šantića, Dučića (25), Rakića, Disa, Veljka Petrovića, Crnjanskog, Nastasijevića, Rastka Petrovića, Desanke Maksimović, Matića, Drainca, Dedinca, Daviča, Ćopića, Vaska Pope ( najviše - 36 pesama), Dejana Medakovića, Raičkovića, Miodraga Pavlovića (26 pesme), Miljkovića, Simovića, Danojlića, Bećkovića, Đoga, Milutina Petrovića, Simona Simonovića, a poslednji je Raša Livada".
Vujičić završava antologiju pesnikom, koji je svoju poslednju knjigu objavio, pre mnogo godina, i posle koga su došli barem desetak vrednijih i značajnijih pesnika. U suštini, antologičar je "preslikao" inventar zatečenih antologičarskih "hijerarhija" bivših vremena; a tamo gde je mogao dati približniju informaciju, antologičar se zaustavlja na osamdesetim godinama. Ne možemo biti zadovoljni srpskom dijasporom, kao ni ona nama. Ne vredi da se lažemo; bolje je da pokušamo da napravimo jedno malo ali pravo, a ne lažno, Potemkinovo književno selo! Vujičić je propustio lepu priliku da afirmiše najnovije srpsko pesništvo, kome su presečene mnoge mogućnosti afirmacije u svetu zbog poznatih prilika poslednjih decenija : afirmisao je svoje književne simpatije. (Bolje išta nego ništa?) Doduše, možda je čovek i neinformisan? U stvari, uvek treba poći u zaključivanju od najgore mogućnosti...
Ja u suštini prezirem ljude, ovde i svugde, koji pod plaštom izvesne "valorizacije", preknjižavaju i prežvakakavaju poznato. Šeme i šabloni,
i stare hijerarhije će mnogima doći glave!
Nijednog umetnika, i pesnika, pa ni one najveće, ne treba KANONIZOVATI. Sad se to pokušava sa pokojnim Danilom Kišom, a kroz nekoliko godina će doći na red i drugi. To je nekorisno zanimanje. Ja nikada nisam imao vremena da ga rasipam na ustoličavanja. Moje polazne premise su, i kao antologičara, uvek bile drukčije. Niko nije, pa ni najveći pesnici, veličina koja će zauvek ostati takva : sve je u stalnoj meni. Međutim, uvek će biti i antologičara i onih koji proučavaju književnost, koji će nastojati da određene književne pojave, ili književnike, mrtve ili žive, "ustoliče", nametnu kao veličine prvoga reda. Meni je bliže preispitivanje, sejanje i prosejavanje, kako ličnosti i dela iz dalje tako i iz bliže prošlosti; nikada se neću držati kao pijan plota onoga što je već napisano o nekim pesnicima u prigodnim istorijama književnosti, periodizacijama i hijerarhijama...Dugogodišnji rad na antologiji NESEBIČAN MUZEJ otvorio mi je oči, da tako kažem, za stvarne probleme naše književnosti, književne kritike, književnog života i patologije ga prati...Međutim, to su stvari o kojima se ovde najradije ćuti...

*
Sreda je, 3. novembar 1999. godine. Dolazeći jutros na posao, video sam ispred Narodnog muzeja u Beogradu kako jedna mlada nepoznata žena onižeg rasta pretrčava ulicu na nedozvoljenom mestu i kako je udara taksi : hvala Bogu, preživela je. Video sam kako u žurbi juri u nesreću i hteo sam da joj doviknem da se zaustavi, ali taksi je već udario! Prošle noći je bilo vedro nebo i na njemu je bilo mnogo više satelita nego za vreme bombardovanja proletos : šta čeka Srbiju predstojećih nedelja i meseci? Voleo bih da odgovorim samo na to jedno jedino pitanje, tačno, što je moguće tačnije. Sinoć sam prelistavao specijalno izdanje "Nedeljnog TELEGRAFA" - Misterije (novembar 1999), u kome su objavljeni reportaže i razgovori sa šamanima, onima koji sebe nazivaju beli magovi, i onima koji vode razgovore sa mrtvima. Svi mrtvi se slažu i upozoravaju da Srbija ulazi u jedan loš period - novembar - Božić 2000. godine. Najavljuju dugu i strašnu zimu, sukobe policije i demonstranata...Itd. Narod, najveći njegov deo, kopka istina, budućnost : da li se do nje može doći racionalno ili iracionalnim putem? Mnogi Istinu slute, neko će je i naslutiti...
Sanjao sam noćas nejasne snove, ali ih se ne mogu setiti. Već dugo vremena ne sanjam mrtve.
Dok ovo pišem, đaci galame po hodnicima škole. Nisam imao para da kupim dnevne novine; neko je doneo "Politiku"; prelistao sam je; uglavnom
kulturnu rubriku; na udarnom mestu je fotografija pisca Miroslava Josića Višnjića i vest o objavljivanju njegovog novog romana, koji je on, navodno, napisao za opkladu! Postavio si pitanje o karakteru umetnika, a i ja bih tebi postavio pitanje: Šta misliš, koliko naši umetnici, zaista, imaju karaktera? Ja sam u životu uglavnom susretao među umetnicima ljude koji su vrlo šareni iznutra, prozeliti, mizerije i slavoljubivi bednici...
Voleo bih da sam malo više sujeverniji, iracionalniji. Pročitao sam dnevni horoskop, Raka, u kome piše:
"Ovo je period u kome možete učiniti čuda u karijeri i iznenaditi sve, pa čak i samog sebe. Planirate neki kraći put ili izlazak. Dobijate poslovnu poruku iz inostranstva. Iako su vam emocije u konfliktu sa intelektom, danas vrlo dobro predviđate budući tok događaja. Prijatelji vam pomažu. Zanimljiv dan".
Da li će TRGOVCE SVETLOŠĆU prevesti na francuski? Da li ću o tome dobiti poruku danas, ili sutra?
Voleo bih da zaista predvidim budući tok događaja, ponešto sam već i predvideo. Juče, vraćajući se sa posla, preko Studentskog parka, video sam povorku studenata BU , koja je tekla niz Dorćol; Vasina je bila zakrčena od hiljade studenata i zaglušena od muzike...
Pre desetak godina, plata profesora književnosti, iako je zaostajala za ostalim profesijama, bila je znatno veća. Sada iznosi oko 70 - ak DM, i pošto je isplaćuju neredovno, iz tzv. dva dela, ponekad je to samo, mesečno, 35 DM. Glad kuca na mnoga vrata. Ovakvo je stanje neodrživo... Međutim, beogradskim ulicama prolaze skupoceni automobili; mnogi se sugrađani kupaju, kako to narod kaže, u mleku i medu. Jedan broj građana može kupiti i ptičije mleko, a velika većina ni litar običnog kravljeg...Ove godine je objavljeno toliko malo romana, da je o tome, možda, sramota i govoriti: Pavić, V. Despotov, N. Milošević, Milovan Danojlić, M. J. Višnjić, kroz nekoliko dana izlazi i moj roman MESEČEVA SVADBA. Pa neka ih bude, recimo, i deset! U šta iskreno sumnjam. Ovogodišnja romaneksna produkcija je minimalna, konkurencija je nikakva, pa ipak će javni red i poredak oficijelne literature biti očuvan pomoću kritičara-kerbera. Dodeljivanje NIN-ove nagrade za najbolji roman 1999. godine , pretvoriće se, kao i prethodnih godina, u farsu. Nagrađeni pisci, laureati, nisu sasvim krivi; mnogo su više odgovorniji članovi žirija. Pisci ne dodeljuju sebi prestižne književne nagrade, ako još takvih uopšte ima! Sve je devalvirano; sve manje razmišljam o tome. Lošim piscima treba dati prestižne književne nagrade, jer je to jedini način da se skrene pažnja šire javnosti na neku od njihovih knjiga. Piscima od ugleda, inače autorima osrednjih romana, knjiga eseja ili studija, treba dati prestižne novčane književne nagrade, pogotovu ako iznos prelazi preko 2500 DM, jer su postali socijalni slučajevi. Sve je otišlo do vraga: zašto da i NIN-ov žiri ne preuzme ulogu neformalne institucije za rešavanje socijalnih slučjeva poznatijih književnika? Konačno, ambiciozni spisatelji očekuju, ostarivši, priznanja i zasluge za... za šta? Za maglu, recimo!

(....)
- Kada se život velike većine stanovništva svodi na golo bitisanje, puko preživljavanje; kada dobijamo humanitarnu pomoć iz Evrope od ne znam koga (sapun, četkicu za zube, pastu, 3 kgr praška za pranje, toalet papir, uloške...), kada ne znamo kako ćemo se grejati kroz nekoliko nedelja i šta ćemo jesti; kada svi patimo, iznureni, od kijavice ili dijareje, od epidemije žutice, onda se ne razmišlja mnogo o smislu života, dragi Ceroviću! Razmišljam, danima i nedeljama, o tome - kako da negde nabavim nekoliko kilograma šećera i zejtina, i kako da komšiju, koji mi je skinuo krov nad glavom, obuzdam da ponovo vrati krov. Dobio je dozvolu mimo Generalnog urbanističkog plana grada Beograda, sklonio kosi krov, i zida čardak čovek; sve se može kupiti - dozvole, odgovarajuće sudske odluke, etc. Svi su se iskompromitovali, svi su prevarili - pozicija, opozicija. Junak našeg vremena je Apsurd i Besmisao. Nasilje. Mnogi su se pojedinci ostrvili. Nekima su raznorazne ambicije toliko udarile u glavu, da se zaista čini da je u zemlji u kojoj živim nastupila Sodoma i Gomora! Loša su vremena i prilike i bilo bi prirodno da one izrode, barem među nekim piscima, krikove savesti! Ali, ja već dugo ne čujem nikakve krikove, već samo perfidno ćutanje i kalkulisanje... Momčila Trajkovića su ranili na Kosovu, danas su novine objavile njegovu izjavu : žao mu je što ga nisu ubili! Strašna izjava; kao narod smo nisko pali, najniže u vaskolikoj našoj istoriji...
Trpljenje i patnja su nam postali ropski; gde nam je heroizam dedova i predaka?
Narod se obraća duhovima mrtvih predaka za pomoć!

Miroslav Lukić


Objavljeno u knj. Istočnik, 25. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA
Beograd, Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, 132 str.
str. 31-47

Нема коментара: