Razgovor s povodom (096)

....Urednik Umetnosti mahagonija: U jednom od prvih govora posvećenih Dostojevskom, V. Solovjov tvrdi:”U prvobitna vremena čovečanstva pesnici su bili proroci i žreci, religiozna ideja je dominirala poezijom, umetnost je služila bogovima” (knjiga “Svetlost sa istoka”, Beograd, 1995, str. 65). Šta mislite o toj misli Solovjova, imajući u vidu da ste napisali knjigu “Religija poezije I-II”?
Miroslav Lukić: U istom govoru Solovjova, iza rečenica koje ste citirali, slede i ovi redovi:” Kasnije, sa usložnjavanjem života, kada se pojavila civilizacija zasnovana na podeli rada, umetnost se, kao i druge ljudske delatnosti, osamostalila i odvojila od religije. Dok su ranije umetnici bili sluge bogova, sada je sama umetnost postala božanstvo i kumir. Pojavili su se žreci čiste umetnosti, za koje je savršenstvo umetničke forme postalo glavna stvar mimo svakog religioznog sadržaja...” Itd. Solovjov je često u pravu. Religiozna ideja je opadala sa tsabla umetnosti tokom vekova kao što lišće opada u jesen; religioznost je tako retka kod tzv. savremenih umetnika. Ostale su po neke iskre religioznosti kod ređih pesnika, i svetskih i naših. Sastavljajući antologiju srpske poezije 20. veka NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra ja sam tragao za tim religioznim iskrama u opusima srpskih pesnika spomenutog veka. Malo je takvih duboko spiritualnih pesama kakva je Kostićeva SANTA MARIA DELLA SALUTE. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati srpski pesnici čija se misao završavala Bogom... Zašto je to tako to je malo duža priča, ja sam je dotakao i ispričao u nekoliko drugih svojih knjiga...
Urednik Umetnosti mahagonija: U Vašoj knjizi PESME IZ ROMANA (Beograd, 2004 190 str.), napisali ste, kao neku vrstu objašnjenja, uz par pesama, zanimljive stvari o alhemiji... Da li je alhemija, vremenom, zamenila u stvaralaštvu savremenih pesnika religiozno?
Miroslav Lukić:Šta da kažem?Vaše pitanje me zbunjuje i nije mi najjasnije. Ali, moram da kažem i sledeće: Ta moja knjiga pesama –pesama probranih iz mojih romana, i ponajviše pesama vezanoga stiha – prećutana je. To što je o njoj napisana posebna knjiga jednog od naših književnih kritičara, ne znači mnogo, jer reč je o kritičaru inokosnom, i prilično starinskom, koji je tumačio samo neke slojeve tih pesama istrgnutih iz mojih knjiga (najčešće romana) “Ujkin dom”, “Vašari Hiperboreje” (prvo izdanje), “Dnevnik za Senkovića” (drugo dopunjeno izdanje) “Vlaška gozba” (knjiga treća, prvo izdanje) i “Misterije Saharin” (pilot izdanje)...
Urednik Umetnosti mahagonija: Samo pre četiri godine je bilo moguće prećutati, danas to više moje moguće.Zbog toga mislim da bi bilo dobro navesti, barem za čitaoce našeg časopisa (ovog tematskog višebroja) te pesme iz knjige PESME IZ ROMANA uz koje je dato i izvesno objašnjenje, kao i samo objašnjenje, koje će otkloniti i Vaše i čitaočeve nedoumice...
Miroslav Lukić: Nemam ništa protiv toga... ali moram Vam reći da još uvek traju prećutkivanja, koja treba učiniti smešnim...Pogotovu prećutkivanja u visokotiražnim štampanim medijima u našoj zemlji...

_____________

Motiv iz Drugog dvorišta*
1
Stogodišnji ratovi korova
i strah nerasvetljenog detinjstva,
izraz su zaboravljenog jedinstva
mora, nereda, noćnih šumova, tvorova.
Ko utovaruje stajsko đubrivo,
krade Bogu dane, doista
Rasipa vlastitu snagu,
izvlačeći se iz sebe, kao kišna glista.
Sporo isparava gomila
starog načina života, starih misli.
(Bazdi na pasulj prokisli!)
Očev pogled na svet
dvogrba je kamila,
ili tačnije: tužni vrabac pokisli.

2
Umetnošću se, pomišljam, đubri
stotinu uparloženih njiva :
sećanje, kao seme pasulja, bubri,
sećanje sećanjem otkriva
nepoznatu lepotu pejsaža - niz breg
se kroz suvu travu obilno sliva -
ne mutan potočić, otopljeni sneg,
već prethodnica potpunog saziva
slika, zvukova, ljubav, mržnja , strah,
šupljina u stablu, početak, četke
za ribanje, litica, izmaglica, vrbe.
Vraćaju se mutne povorke, na mah,
padine, rovovi, tišina praznih soba,
šerpe sa ranim rasadom, kamile jednogrbe...
DOKTOR FAUST
Rog, fagot, slutnja, ko san,
nagoveštava najgore, oho – ho!
jesen je u toku i težina
života bez smisla, eho
epohe (ne: svođenje računa,
nije zaista o tome ovo) –
iz srca pumpa talog
što pretvara krv u olovo.
Đavo (pritajen, iz prikrajka)
udesio je takvu situaciju,
za kakvom mašta kurtizane čezne.
Ko se opio životom, uzimanjem,
zar mogu da ga "ljubav" i
stid izleče (otrezne)?
(5. novembar 1994., oko 21:30 č.)

Bablje leto: DOKTOR ŽIVAGO

Ako Raj postoji, onda je to slika
živa kraka rečnog što na sever tone
kroz nepregledni vrbak! Kao harmonika,
širi se vidik. Skinuvši pantalone,
oblak se opružio po sprudu (nagota
– belina – brzo posivi, pocrni).
Iz šupljih vrba, kao iz fagota,
naviru mukli krici. Slično srni,
oprezni, zelenjak ili belouška šmugnu
od sandala šetača u vreže, čestar.
Sunce polako kruži, al' nikada ne
opiše u toku dana čitav krug, ko šestar.
Između tačaka gde sunce izlazi i zalazi,
otvorena je širom kapija Raja: ulazi!
_________

* U jednom od rokovnika našao stihove , iz juna 1984. godine. Sasvim slučajno. Trebalo je da se vratim umetnosti stvaranja stihova , jer to je važnije od svega. (14. 7. 1984.)
Ako jedan narod želi da se podmlađuje, to neće moći uz podršku politike, ili povećanja nataliteta. Neće se narod podmlađivati uz pomoć ekonomije velikih, svetskih sila, već uz pomoć umetnosti, koliko nacionalne i samorodne toliko i svetske! Uz pomoć – alhemije. Kako i zašto? Znala je Stara Evropa, znali su Grci. Zna običan svet koji živi sa nebom i zemljom u istoj ljubavi. Znao je i ponavljao Herderlnin...  
Otvarajući (proletos), 37. po redu Smotru (Homoljski motivi), koja nije samo vašar već i riznica narodnog stvaralaštva i imaginacije, i radost za mnoge, podsetio sam na hiljade prisutnih : Nauk budućnosti neće biti silne nauke, već verovatno, nauk o drevnim ljudima - alhemija.
“Alhemija je ono drevno znanje koje uči o svesnom isticanju milosti, grčki haris, latinski grata. To je zlato koje je zapreteno i izmešano u svetu, drugim rečima aša.
Alhemija ovo zlatno bivstvo zagreva, izdvaja, čisti, oslobađa, učvršćuje. Alhemija je negovanje i kult koji hindu mit naziva bućkanje putera u okeanu mleka. To je pradelatnost koju obavljaju bogovi : bućkanje je mešanje okeana mleka da bi se izdvojio puter - aša, zlato, čisto bivstvo. To je osnovno uverenje koje stoji iza svakog dela pradelovanja.”
“Nema boljeg primera od alhemije da bi čovek razumeo : šta je u drevnom dobu bio smisao ljudske delatnosti i njen cilj i njena priroda. Delatnost istorijskog čoveka se naziva rad; to je ono delanje čiji je cilj održavanje Ja, njegovo uvećavanje, moć, njegov imetak, slava. Tako je u istorijskom vremenu zemljoradnja, trgovina, ratništvo, državništvo, vaspitanje, učenje, obuka bilo sve rad, tako je postalo rad svaka delatnost izuzev jedino umetnosti. Umetnička delatnost je jedina koja je sačuvala i održala izvorni smisao delatnosti : ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Izvorno je svaki rad bio negovanje , i nikada nije imao značaj opstanka, a još manje individualnog ćara. Ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralna prožetost, a s njom zajedno gubi se i smisao delatnosti. Zbog toga je potrebno da konačno i rad ostane besmislen. U drevnosti je delatnost bila takva vrsta negovanja kakva se danas može videti jedino kod genijalnog čoveka, koji s pobožnošću, sa strašću, s metafizičkim akcentom, na život i smrt čini ono što čini, i zna da rezultat njegovog dela ne pripada njemu, nego time on doprinosi uzdizanju i produhovljenju sveta. Povećavanju aše. Konačnom iskupljenju sveta.”
Druga, nepoznata Srbija, u kojoj nije zgasnuo žar žive tradicije, nego se provlači i kod neobrazovana čoveka kao tanka crvena nit , pesničko je i religiozno podneblje, ali iz toga ne treba izvlačiti nikakve političko - rasne programe, jer takvo nešto nikad dobro nije donelo. Tradicionalna kultura je ovde ili precenjena ili sasvim potcenjena, i to nije učinio narod. To su učinile tzv. učene glave. Najčešće profesori, skribenti, autoriteti. Takvima nikad nije bilo jasno da filosofija proishodi, kao Minerva iz glave Jupiterove, iz poezije, religije, neugasle žive tradicije. Pri tom uvek treba reći da živa tradicija nije samo folklor, da je složen fenomen, pogotovu na Balkanu, i posebno u severoistočnoj Srbiji, gde su kao susedi ili izmešano vekovima živeli Srbi, Vlasi, Cigani - da se ne prisećamo davne prošlosti, one od pre dva milenijuma. Kada su se mnogi zaboravljeni i iščezli narodi sa svojim jezicima i običajima ovde izmešali kao karte u špilu. Povest ili istorija nije ništa drugo radila do mešala karte pred neku novu partiju. Potomci pamte, velika većina, to mešanje karata, igre, pobede i poraze, recke, a o bilo kojoj karti u igri pojma nemaju. Time se ne bavi ni filosofija; tajnama se bavi poezija i religija.  U riznicama žive tradicije sačuvalo se ponešto, poneko zlatno zrnce. U orijaškom običaju dubočkih Rusalja, Velikih i malih, sačuvao se redukovan spomen na eleusinske misterije, koje su ovde verovatno doneli jelinski rudari ispirajući zlato u Peku, i ne samo u Peku. Samo biće Lepote  - heraklitovsko JEDNO, KOJE SE U SEBI RAZLIKUJE, bilo je prvo pronađeno u poeziji i religiji. Grci su dočekali da procveta cvet, koji je nedostajao svetu. BESKRAJNO - JEDINSTVENO. Pesnički i religiozni narod živeo je sa nebom i sa zemljom u istoj ljubavi i uzvraćenoj ljubavi, živeo je jedinstveno sa elementom u kojem se kreće, bio je po svojoj prirodi i u sebi samom jedinstven, pa je večnu lepotu čini se iskusio lako. Isto to smo nalazili po planinama severoistočne Srbije, u kućama neobrazovanih ljudi, i to nas je od mladosti privlačilo. Privlačili su nas i najneznatniji ljudi koji žive sa nebom i sa zemljom u istoj ljubavi i uzvraćenoj ljubavi. Privlačila nas je njihova narodna umetnost, poezija i religija. U suštini, privlačilo nas je PRVO DETE LJUDSKE LEPOTE, BOŽANSKE LEPOTE. Umetnost. (Zbog toga smo sanjali da upravo u tim oblastima jednoga dana sagradimo MUZEJ ŽIVE TRADICIJE.)
Slučaj komedijant dovodio nas je u nemoguće situacije. Već od početka 2001. godine krstarimo drumovima Srbije uzduž i popreko, severom, istokom i jugom; ponajviše se zadržavajući na jugu ; na planinama i predelima koji imaju svoju drevnu aromu i čekaju svoga slikara i pesnika. Činilo se da su ti putevi što vode kroz visoku svelu paprat i bukve, sneg i odbleske, nekako iskrsnuli iz zaboravljenog predanja. Ti putevi su nas vodili prekrasnim predelima, do vodenica potočara, čija su vrata zakatančena, do prestonice kornjača i do drevnog i malog ivanjskog groblja nad kojim dominira stari i stameni gorun, do zapuštene grobljanske kapele u kojoj nađosmo živu kornjaču. Videli smo gorštake, drvoseče sa starim nemačkim teretnim vojnim kamionom i borove srušene, preprečene preko puta u blizini Vlasova; videli smo Srbiju sa visine, sa planina; i ona iako tužna i snuždena ima svoje nepoznato i prekrasno lice, koje se osmehuje kad se putuje Moravom, rimskim ili carskim drumom prema Nišu...
  Otkrivali smo tako, ČESTO ZAPRETANE POD MAHOVINOM I PESKOM ZABORAVA, IZVORE NAŠIH VELIKIH, PROŠLIH I BUDUĆIH, PESNIČKIH TOKOVA. Zahvatali smo ŽIVU VODU IZ TIH IZVORA uz pomoć – alhemije... Ili ako više volite, uz pomoć jedinog svetlog putokaza - istinske i žive tradicije i narodnog stvaralaštva..
Grci će umetnicima velikoga formata uvek biti nezaobilazni i važni; njihova umetnost i njihova religija su ISTINSKA DECA VEČNE LEPOTE - DOVRŠENE LJUDSKE PRIRODE. To je bilo shvaćeno u prvoj polovini 19. veka. Herderlin je shvatio. Preko toga se vremenom prešlo, možda i stoga što Nova Evropa nije mogla do kraja da razume Staru Evropu. Jer mnogima nije bilo jasno, ni danas nije jasno, kako to da jedan pesnički i religiozni narod, bude istovremeno i filosofski narod? Racionalne bukagije ometaju saznanje, pre svega poimanje Nove Evrope poslednjih nekoliko vekova. Kakve veze ima hladna uzvišenost filosofije , tj. nauke, sa žarom pesništva, tajnama religije? Tu je zastala Nova Evropa, koja je nova samo po imenu. Čovek nikada neće biti sit od suvog hleba razuma, čak i kad je dobronamerno pružen, jer u njemu potajno vlada žudnja za nasladom za božanskom trpezom. Grci su to znali, pokazali, dokazali. Poezija i religija su početak i kraj te nauke koju nazivaju filosofijom. Znali su i pastiri i lautari u Zviždu i Homolju. Znaju svirači na bršljanovom i bagremovom listu.
U umetnosti se božanstveni čovek podmlađuje i ponavlja sebe. On želi da oseti samoga sebe, zato stavlja nasuprot sebi svoju lepotu. Tako je čovek dao sebi svoje bogove. Jer na početku su čovek i njegovi bogovi bili JEDNO, onda kada, sama sebi neznana, beše večna lepota.......

_________
Urednik Umetnosti mahagonija: Blisko Vam je shvatanje Solovjova, Berđajeva, o religioznoj komponenti ili ideji integralne umetnosti, i shvatanja alhemije Bele Hamvaša. Da li Vas lecne ljudska i književna sudbina Hamvaša, i drugih, zaboravljenih, nepravedno potisnutih? Pa ipak, nije li Vaše shvatanje umetnosti, njene uloge, danas, nešto drukčije od Solovljevog, barem sudeći prema ovim stihovima u Vašoj pesmi:
... Umetnošću se, pomišljam, đubri
stotinu uparloženih njiva :
sećanje, kao seme pasulja, bubri,
sećanje sećanjem otkriva
nepoznatu lepotu pejsaža - niz breg
se kroz suvu travu obilno sliva -
ne mutan potočić, otopljeni sneg,
već prethodnica potpunog saziva
slika, zvukova, ljubav, mržnja , strah,
šupljina u stablu, početak, četke
za ribanje, litica, izmaglica, vrbe.
Miroslav Lukić: Sve su to krupna pitanja, na koja bih radije voleo da odgovorim posebnim esejima. Kada sam spomenutu pesmu i stihove napisao, nisam čitao ni Solovjova, ni Berđajeva... Hamvašev slučaj je tragičan, strašan; slučaj ujaka Filipa Senkovića -slučaj Bore Mišljenovića je još strašniji: tom paradigmom sam se pozabavio temeljnije, ali i taj moj roman je prošao nekako nezapaženo. Pogledajte, ko je u to vreme nametan i štampan i favorizovan od strane srpskih izdavača, kritičara i medija. Govorim o poslednjim godinama 20. veka... Međutim, ne treba se nervirati zbog prećutkivanja u tiražnim štampanim medijima, ili masovnim elektronskim; selekcija je u titoizmu, kao i u postitioizmu koji traje i danas, negativna, užasna. Pogledajte ilustrovane novine u Srbiji, pojedine popularne televizijske emisije, i sve će vam biti jasno. Suviše je tih sinova i kćeri bivših pukovnika i generala JNA i tajnih službi u javnom i političkom životu kod nas i sada, dokj mi razgovaramo... Šta se ovde dogodilo u poslednjih dvadesetak godina? U poslednjih pet ili sedam godina? Lumpenburžoazija je ovladala mnogim javnim sferama, najvažnijim i najuticajnijim...

Na fotografijama: M. Lukić, devedesetih, u Mišljenovcu, ispred Kuće Lukića