УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 03. јун 2008.

Dug pogled unazad, 8 (089)


( PRIČA BRŠLJANA) 21. april 2002.

ŽIVAKNJIGA Liturgije verovatno je najbitnije, najvažnije poglavlje. Konačnu redakturu ovog poglavlja (pripreme drugog izdanja) radio sam najduže. Malo sam stvari ispravljao, stilizovao, vrlo malo; ali sam pažljivo odmeravao svaku reč. ŽIVA KNJIGA počinje svedočenjima o streljanjima eventualnih političkih neistomišljenika, starih ljudi, domaćina i solunaca, a završava se testamentom svedoka, pisara Mišljenovića, najavom njegovog kraja. Ovaj razboriti i umni starac skoro sve da je predvideo, osim povratka svoga unuka B. Mišljenovića iz boksova pakla golootočkog. U tom poglavlju postoji, koliko mi je poznato, najradikalnija, najubedljivija, najdublja kritika "pobednika" ne samo u srpskoj književnosti 20. veka, nego i u istoriografiji, politici. Toga nisam bio svestan, kada sam objavio prvo izdanje LITURGIJE. I ta knjiga je držana u zaptu, poslednjih pet godina, kada je reč o našoj kulturnoj javnosti, zato što je ta javnost onakva kakvo je i srpsko društvo : postkomunistička, sumnjiva.
Prirodno je bilo da se ne probije o toj knjizi u tiražnoj štampi ni vest duža od kljuna češljugara, jer ta štampa je postkomunistička, kakva nam je dobrim delom i kultura, oficijelna književna kritika... i mnoga šta drugo.
Naknadno sam dopisao nekoliko stranica na početku ŽIVE KNJIGE, ne tako davno, ovo :

***
Ali bršljen ume da priča, činilo se Filipu Senkoviću, mnogo godina kasnije, dok se probijao kroz pravu kontinentalnu prašumu, i zastajao, na mestu gde nekada beše bosiljkovačko "stočno groblje" : posmatrajući kako su se, uz stabla bagremova i bukava, izniklih iz tela poubijanih i zatrpanih krajem 1944. godine, uzpuzali zimzelene puzavice. Zagledao se u zemlju kojom je hodao; zemlja je bila nema, kao i trava. Bršljan je na povetarcu šumorio, lepršao; i Senković bi, usred šumske tišine, u intervalima šapata bršljanovih listova, začuo glas iz dubine, glas koji pokojni mu pradeda Mišljenović nije mogao čuti : da će bezgrešni hodati među bolesnicima i neće se razboleti. Jer bezgrešnost je zdravlje i snaga, punoća zdravlja i snage.
Bezgrešni ne umire. I ako umre bezgrešnik zbog tuđih greha, oživeće...
Pavle Mišljenović je oživljavao u tim trenucima u šumi, između
dva intervala bršljanovih šumova, romora listova. Šumska zemlja i godine su upile krv, jauke i zapomaganje; iz te zemlje je ponegde iznikla mahovina, koja ima sluh, istančan sluh. Debeli sagovi mahovine znaju da grehovi ( pa i greh oceubistva) i bolest ne mogu razjesti život; samo ga mogu potisnuti i zauzeti mesto života. Senkoviću je bilo mnogo zanimljivije da posmatra tu kudravo zelenu mahovinu u senci bagremova, bukava i bršljena, nego da se zamlaćuje knjigama, romančinama pisaca delimičnih istina (Dobrice Ćosića, Isakovića, Lalića i mnogih, mnogih drugih)... Jer svi ti pisci, koje su nametnuli "pobednici", kao i sila koja ih je nametnula, potisnuli su pravi život i istinu i zauzeli njihovo mesto. Sva ta bulumenta, čije su knjige nametali deci, u osnovnoj i srednjoj školi, pa i na studijama književnosti, usprkos zauzimanju pojedinih profesora, pa i pokojnog profesora Raška Dimitrijevića ( čiji nijedan poziv nije prihvatio, pa i onda kada su pozivi bili molba znalca, profesora koji je u svom studentu prepoznao talenat, redak talenat), svi ti velikani koji se od suvišnog književnog naprezanja onesvešćuju u pozorištima, Senkoviću, koji ih je morao pročitati, da bi mogao položiti kolokvijume i ispite, činili su se kao ljudi koji nemaju mnogo života, koji ne daju; slutio je kao student a posle i uvideo da to dolazi otuda što su ti pisci bili grešni ljudi : grešni imaju malo života i otimaju. Ko ima mnogo života, tome se još daje, kao voda punome moru. Ko ima malo života, od toga se oduzima. I što više bude otimao, sve će manje imati.
Pisci druge polovine 20. veka, mnogi, mnogi (da im ne spominjemo imena), na žalost nisu bili dorasli prekumanovskim intelektualcima. Većina posleratnih pisaca ponikla je iz Škarta.
Škartirani nisu ni znali ni verovali da je život poklon, i samo se da pokloniti, i poklanjanjem umnožava se.
Sudbina književne umetnosti druge polovine 20. veka, elem, čeka kao i sve otmičare : sudbina otmičara : oni će se sve više vremenom smanjivati, dok ne iščeznu.


***

Mnoge je pisce počeo razjedati greh još od mladosti kao crv jabuku iznutra, i s vremenom su dobijali spoljašnju uvelost i bledilo. Mnogima je falio iskreni dodir s Bogom, zato što Bog čisti od greha; zato što dodir s Bogom leči od bolesti; zato što dodir s Bogom izbavlja od smrti i zaborava. Pripremajući se da piše ŽIVU KNJIGU pisar Mišljenović nije imao samo neprijatelje među "pobednicima", već i među svojtom. Pomisao na njegovog unuka Boru, na Senkovićevog ujaka, vezivala je P. Mišljenovića za ovaj svet, zatvarajući mu vrata neba. Ali, nije pisar Mišljenović, sasvim zatrpao srce svoje u imanje zemaljsko; poklanjao je deo svoga srca i Bogu, - dar darodavcu. Ispunjavajući AMANET, nastavljajući da piše, za razliku od pisaca koji su u to vreme pisali, objavljivali ulizičke stvari i druge bljuvotine, sticali karijere, velike knjižvne nagrade, titule i sinekure, Mišljenović je podavao srce svoje Duhu Svetom, i tako je nahranio srodnike i potomke svoje bogatom i ukusnom hranom. Tako je bilo moguće da potomci (Senković pre svega) budu srodni sa Mišljenovićem i kad su njegova krv i telo prestali da ih vežu s njima, i posle groba, jer Duh Sveti veže i iza groba. Jer Duh nema drugih veza do večnih.
Mišljenović je video odakle izlaze, iz kog pravca dolaze, nečisti duhovi. Nečist um prlja dušu, majku svoju, i iz nečiste duše izlaze duhovi nečisti, čija je glavna tvrđava srce. Iz glavne tvrđave, potom, zli duhovi napadaju nečistom strašću roditelje svoje, i množe se i u duši i u umu. Koliko je nečistih duhova? Mišljenović je poneke nabrojao, ali ih je više - mnogo je više nečistih duhova nego čistih. Oni su kao crvi, kao insekti : Najviše se množe u truleži, a najsilnije napadaju na devojku, - na sve ono što predstavlja devičanstvo u telu ili duši, u muškom ili ženskom, u umu ili u srcu...
Maćeha je svaka zemlja, svaki zavičaj, Zvižd i Mačva, Hercegovina, Srem, Banat i Bačka; Srbija i Crna Gora, Bosna, Makedonija i Kosovo...Jer kao maćeha postupa sa svojom decom, kao da su joj pastorčad. Na svoje sinove gleda kao na tuđince iz daljine; kao na posvojčad, dok ih ne učini robovima svojim. I Titoslavija će za mnoge bita maćeha, maćeha i tolike će učiniti robovima svojim. Mnogi će argatovati dan i noć da bi im nadnice bile isplaćene zlehudom imovinom : grehom, bolešću i smrću. Ko je osuđen da samo od hleba svoje zemlje živi, taj ne zna za sitost. I tako je bilo i biće : što više ko jede, veću glad oseća. Mnogi će biti nalik na zver koja je ljosnula u duboku jamu, kopaće zemlju sve dublje i dublje da bi se tobož spasli. Udaljujući se od spasenja, verovaće da je spasenje blizu...
P. Mišljenović je podvukao u ličnom primerku MOLITAVA NA JEZERU Velimirovića iz dvadesetih godina, nekoliko meseca pred smrt, mastiljavom olovkom, sledeće redove (verovatno razmišljajući o onima koji su nastupali, koji su mu po godinama sinovi ili unuci mogli biti, razmišljajući da je spasenje njihovo ostalo za leđima njihovim) :
"...Velite : još samo sutra i prekosutra da svršimo neke poslove, i carstvo dobra biće sagrađeno. A ja vam velim : sve vaše građevine od zemlje, srušiće vam se na glavu, i vaše sutra i prekosutra biće opet samo bolno dizanje glave ispod ruševina,
Oci vaši govoraše istu utehu sami sebi, i pomreše u ruševinama i nedovršenim opravkama.
Lestvice vam trebaju, i ništa drugo do lestvica. Da se penjete iz rupe u koju ste zapali. Da bežite iz hladnog zagrljaja maćehe.
Devojka je lestvica. Ona pali nebesnu sveću u vašoj tami, i pokazuje put. Ona je vidovita, i zna ono, što ste vi zaboravili. Zavađena sa zemljom, ona je sprijateljena s nebom. Obnažena od tame, ona je obučena u svetlost. Kroz nju Nebo gleda u vas. Kroz nju vi možete videti nebo.
Ona je oprezna prema vašim savetima; pravota je u njenom umu; nebesna mudrost u njenoj utrobi; svešteni plamen u srcu njenom.
Iz nje izlazi lekar i lek. Od njenih bedara ustaje putovođa i put..."
Mišljenović je ne samo osećao nego i znao da su sva obećanja nastupajućih obmana; jer neće moći da ih ispune, a ako ponešto i ispune, uzalud, jer treba da ih neko bogatiji od njih ispuni. Nastupali su i kleli se u slobodu - deca i sinovi strave, deca gneva; u jednooke zakone svoje zemaljske što ne kažnjavaju gnev, nego ga podstiču još, i gnev je ubijao. Pijanstvo je ubijalo. Mišljenović je video da se neznalice svete; bilo mu je jasno da su nastupajući brzi na osvetu, da preuzimaju ulogu Boga, nekog strašnog novog Antiboga, brzi na osvetu a spori u čitanju i razumevanju njenih tajni...
Mišljenović je pisao, nastavio je da piše, jer ništa drugo nije mogao. A i da je mogao, zar bi učinio? Senkoviću je bilo jasnije, mnogo godina kasnije, dok je listao beleške P. Mišljenovića, ili dok je sedeo na mahovini izrasloj na nekadašnjem "stočnom groblju" i slušao šum bršljana, da nastupajućima ništa i nije trebalo učiniti : jer oni su učinili sve za prokletstvo svoga semena i plemena. Zaista, goru su sudbu pripremili sebi i svome narodu nego književnici i sadukeji iz Judeje...
Ova priča, ovaj odlomak napisan u vreme konačne redakcije drugog izdanja LITURGIJE je - i žestok i dug.
Izostavio sam ga. Možda i ne bi ugrozio kompoziciju spomenutoga poglavlja, ali je možda pre vremena najavljivao strahote sudbine i pogubnost istorijskog toka?
Na ovu vrstu računa pisac nije obavezan. Međutim, ja ga ispostavljam ovde. Ne toliko zbog savremenika, kritičara, istraživača današnjih , već zbog budućih. Od današnjih je i Bog digao ruke!
Znam šta sam napisao ! I zašto se to dalo baš meni, a ne tzv. hvaljenim srpskim piscima : Rastku Petroviću, Andriću, Crnjanskom, Ćosiću, Mihailu Laliću, Ćopiću, Daviču, Isakoviću, Selimoviću, Bulatoviću, Pekiću, Aleksandru Tišmi, Kovaču. V. Stevanoviću, Pavlu Ugrinovu, Josiću - Višnjiću... Nikome od pobrojanih, pa ni onima nespomenutim, ni živima ni mrtvima, ni na čemu ne zavidim! Nisu svi oni bili kukavice, ni nečasni ljudi, ali je neoboriv fakat da ih je omogućilo carstvo ćesarevo, da ih je NAMETNULO kao veličine prvoga reda, većinu uguravši i u SAN.

I danas, aprila 2002. godine mnoge o tih pisaca štampaju i preštampavaju o tuđem ruvu i kruvu, narodnim parama, dok ja drugo izdanje LITURGIJE, i ne samo te knjige, pripremam da objavim o svom trošku.
Srbija je i na početku 21. veka zemlja neviđenih vašarskih cirkuskih trikova i galimatijasa : to ne kažem zato što sam strani plaćenik, već kao čovek koji je skoro napunio 52 godine života i koji vidi da škart još uvek vlada i odlučuje o pitanjima i stvarima koje napadaju suštinsu istinske srpske kulture i književnosti. Danas su demokrate oni koji su se u kratkim pantalonama šetali po paklu zvanom Goli otok, dok su tamo svakodnevno masakrirali i ubijali ljude; danas su akademici i štampaju im Sabrani Škart u trideset i više knjiga oni koji su vernije od domaćih pasa služili jednog belosvetskog despota, tiranina, diktatora; danas su akademici i oni kritičari, koji su se u svoje vreme lepo utkali u sve šare jednog nenarodnog i tiranskog, jednoumnog sistema; danas, i danas! još uvek viđamo kako na državnoj televiziji predstavljaju pojedine fariseje i književnike, koji su se i kao ljudi i kao pisci toliko iskompromitovali, kao veličine, kao žrtve, kao otkrivače istine! Kakve istine? Pa su se poneki od tih veličina, podmetnuti kao kukavičja jaja, našli i u Krunskom veću i savetu, da budu - da li je moguće? - savetnici Budućeg srpskog Kralja?!!
U isto vreme, mi imamo i demokratsku vlast, zar ne? Onu koja je na izborima sklonila Slobodana Miloševića sa političke scene. U isto to vreme, ja, svojom skromnom profesorskom platom, i neznatnim prihodima od prodaje drugog izdanja antologije srpske poezije NESEBIČAN MUZEJ, izdajem svoja dela u 35 knjiga, stigavši do prosjačkog štapa. U isto to vreme, pogledajte, čija sabrana i izabrana (ne)dela objavljuju! Ja ne tražim od ove vlasti, niti od bilo koje druge, da mi pomogne i da finansira izdavanje mojih dela. Ne! Nikad nisam bio u blizinama vlasti. Za mene je mnogo časniji primer pokojnog Momčila Nastasijevića, koji je sam i uz pomoć svojih prijatelja, uspeo da pripremi desetak knjiga svojih Sabranih dela u simboličnom broju primeraka. Okasnelo, pred samu smrt. Prerano.
Bio je profesor, kao i ja, poligraf, kao i ja, i radio je na pola kilometra od škole beogradske u kojoj ja provedoh najbolje godine, kao lažni bibliotekar. Dugo je trebalo, nekoliko decenija posle smrti Nastasijevića, da se pojavi kritičko izdanje njegovih sabranih dela. Vinaver to nije doživeo ni do ovog časa! A Andrića, našeg ambasadora u Nemačkoj, koji je po nalogu ondašnje beogradske vlasti, centrale potpisao Pakt, komunisti su "kupili" štampajući ga na nekoliko jezika u zemlji, u enormnim tiražima! Ko umije, njemu dvije - to su dobro utuvili svi srpski književnici posle Drugog svetskog rata, i toga se drže, bogme, kao pijani plota, od - do. ( Da im ne nabrajam imena. Jer i oni koji se danas trse kao opozicionari, oni retki koji to možda i jesu posle svega, ipak nisu stvaraoci i ljudi kojima mogu verovati, zato što dugo pamtim. ) Rećiću konačno nešto što treba da se kaže : ĆIFTA, to je velika nesreća i česta pojava u srpskoj kulturi i književnosti 20. veka. I među najhvaljenijim piscima, novinarima, i akademicima, javnim ličnostima, mnogo je bilo ĆIFTA. Ćifte su najuspešniji...
Ćifta je glavni junak srpske palanke. O tome su pisani eseji i studije, koje većina niti je čitala, pa kako bi razumela. A poneki od tih, autora, koji su verovali da su razumeli, potvrdili su se kao jednoumni ljudi, udvorice bez premca. Ćiftinska je - književnost, književna kritika; ćiftinska je štampa i periodika; ćiftinski su izdavači; ćiftinske su književnoumetničke nagrade (nagrde). Nije mali broj ćifta kako među čuvenim laureatima, tako i među arbitrima i onima koji dodeljuju nagrde. (...)

(Pogled s Kule Motrilje). Beleške o ambicioznima, došljacima, uspehu i neuspehu...
Bojazan. Probudio sam se obuzet jednom bojazni. Setio sam se - dva konkretna došljaka. Neću napisati njihova imena i prezimena, ne zato što sam - kukavica. Već zato što nisu jedini. Oni zu bezmalo - tipovi. Stariji je moj vršnjak, profesor univerziteta; oficijelni kriričar ; drugi nešto mlađi, pisac. Laureat. Bio sam u prilici da vidim kada su i kako počinjali. Kako su gradili karijere i kakva su mesta zauzimali - u društvu. (Po godinama bi mogli biti sinovi Ćosiću, Isakoviću...Posleratna deca - deca strave.) Ne u istinskoj srpskoj kulturi. U kulturi, pravoj, ne može se ništa zauzimati. Može se dodavati. Politika bezbožnika izbacila je, kao i svi prevrati, kao i svi povodnji, mnogo blata, mutnih stvari, živopisnih ljudi. Politika bezbožnika je od Beograda, ali i od svih drugih važnijih mesta nekadašnje Kraljevine, načinila pustoš, o kojoj, uprkos svemu, nije nikada načinjen pravi izveštaj. Ta politika je detaljno i decenijama oplevila sve ono što je bilo lepo u porodičnim vrtovima. Beograd su osvojili došljaci, kao i u prošlom veku, kada su oterani Turci. Beograd su gradili i podizali došljaci, ali neki drugi i drukčiji od ovih potonjih. Beograd je još u prošlom veku postao grad došljaka. U stvari : Beograd je bio oduvek grad došljaka, od početka. Svežu krv ovom gradu i snagu donosili su mnogi znani i neznani sa periferije kraljevine ili carstva. Nemam predrasuda prema došljacima. Bog zna i vidi. U Beogradu se nikada nisam osećao kao došljak. Uprkos tome što su neke grupe došljaka napravile i još uvek prave svoje moćne klanove i tajne sekte. Nema oblasti života, gde nisu svili svoja gnezda. Dok oni objavljuju sabrana i izabrana dela srednjaka, u enormnim tiražima, omogućavajući im da žive vrlo buržujski, dotle ja ne mogu, trenutno - od 32 svoja naslova Dela, 35 knjiga - da uzmem ISBN ni za 5 - 6 knjiga; za ostalih 14 ne mogu! Na slučaju mojih DELA, tj. Prototipa, definisalo se mnogo toga, kako odnosi sa sa svetom, tako i sa pojedincima koje lično poznajem....
Nikome se, ja, razume se ne žalim. Ni svojim bivšim učenicima ( među njima ima ne samo nekoliko, već čitav niz aktulenih ministara, pomoćnika, visokih državnih službenika; oni su predstavnici i izdanci postkomunističke demokratije i vlasti; upamtio sam ih kao učenike, odlikaše, dakako; primerne omladinske rukovodioce koji sprovode direktive nadređenih im struktura). Nije me iznenadilo ni to kada sam jednog od svojih vršnjaka, pulena jednog od srpskih komunističkih moćnika, pre neki mesec video kao lokalnog funkcionera i domaćina NJ. K. V. Princa Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića Trećeg. Ako bi se na nekog mogao požaliti, to su oni najbliži ljudi oko mene, koji znaju šta radim i šta sam stvorio, a ni u čemu nisu ni pokušali da mi olakšaju. Pa ne stvaram ja sabrana Dela za sebe, već da ih poklonim riznici kulture i književnosti srpskog naroda. Ja vičem na zemlji, usred urvina, vičem; i čujem eho te vike ne zamo u ponorima zemlje, na zemlji, nego i na nebu...
Ja znam da ne može ovako trajati dugo; ja znam ono što junak ŽIVE KNJIGE nije mogao znati. Ja znam i verujem da će pobediti pravda pravednika, Živi Bog. Ja sam mogao napisati LITURGIJU, verujem, jer je Gospod neslućene tajne smestio u mene - Gospod nad bezbrojnim vojskama. Dešavalo mi se da me obuzme obeshrabrenost, malodušnost, neopisiv umor, dok pomišljam na sve ćifte i sve malograđansko u srpskoj kulturi i književnosti, da pokleknem, ali tada me je dizala vera, vera u pravdu, koja je ravna čudu.
Nije bilo nikoga da mi pomogne da se probije istina u svet, osim Boga. Bog mi je pomagao u teškim trenucima : ne nasilninici, trčilaže, krivoumni, krivoputi. Bog nema potrebe da se pojavljuje u ovom svetu, ponavljam; Bog dejstvuje preko dobrih ljudi, preko bogonosaca. Jedino su oni pravedni. Mnogo godina mi je trebalo da shvatim : ko među srpskim piscima u poslednja dva veka donosi Boga Živoga? Bacite dug pogled, dobro porazmislite, još jednom i po sto puta. Evo kako ćete ih prepoznati : ko donosi Boga u svet, donosi život u ljušturu života, donosi vodu u prazne bunare, i pesmu u zanemela grla.
Bog mi je pomogao i pomaže, niko drugi, ponavljam, da moja Dela dospeju iz tame na videlo naroda i kulture kome pripadam rođenjem...
Junak ŽIVE KNJIGE nacrtao je ono što će biti i što je bilo, jer je pomalo bio bogonosac, so zemlje i svetlost sveta. Uzdržao sam se da da to ne pokažem rečenicu po rečenicu, argument po argument, ne treba dokazivati i više navoditi konkretna imena. Bog je čudima stvorio od vampira ljude, a poneki naši velikani druge polovine 20. veka radili su obratno. Našom kulturom i našim prostorima još uvek povremeno vlada VAMPIR, a na javi ima previše njegove dece rođene - vampirovića! Jedan od mojih književnik junaka - Fili Senković ( sa kojim su me, vrlo često - ne znam zašto? ) poistovećivali, Filip Senković : unuk pokojnog pisara Mišljenovića, godinama i decenijama je vodio računa o grobu pravednika, tj. pisara Mišljenovića. Bio je u pravu, jer je uvek dobro s pravednikom. Grob pravednika uvek zrači. Grob pravednikov više sadrži snage nego živi nepravednici. Jer su nepravednici seni suhoga dima...
Krenuo sam u objavljivanje svojih DELA i drugog izdanja LITURGIJE, uvidevši kakav je svet, današnji, spreman na zavist i niske udarce.
Meni je teško, ali meni je i lako. Ovaj današnji književni svet me se boji, jer ja imam bogatstvo, a oni su siromašni. Nemaju ni jedan razlog da me mrze ( ni urednici izdavačkih srpskih preduzeća, ni urednici Politike, BORBE, državne televizije, SAN); jedino mogu da me mrze zato što imam blaženstvo, a oni su, usprkos svemu, nesrećni. Ni to, dakle, nije razlog za mržnju.
Iznenadili su me mnogi vršnjaci, i oni koje sam poznavao i poznajem, i oni koje nikad nisam upoznao; zlobom, intrigama. Zašto poneki od njih zlobe i meni i svetu, zašto dodaju ulja na oganj? Kad svet već sav gori ognjem zlobe?
Možda će generacija naših sinova, onih rođenih posle osamdesete godine minulog veka ( nikako ne oni rođenih šesdesetih, mada se i među njima može čuti poneki vapijući glas pravednika), postati kanali, kroz koje će se dolivati život svetu? Možda će se, među našom decom, povećati broj onih koji će se revnosno držati božanskog mladenca u sebi, čuvajući se da ga ne poplaše? Starim, ali više ne razmišljam sa strahom od smrti. Ja ću, verujem, biti živ i na groblju, i iza groba ću biti manje osamljen nego celo groblje mrtvih na kome budem ležao. Tako bezbožnici ne razmišljaju, ali oni meni nikada ne behu ni primer ni uzor. Njihovo je - u se, na se i poda se; da uzmu i zgrabe, uzele ih Uzme! Već dvesta godina se u ovoj kulturi samo uzima i uzima i ništa ne dodaje! Pa i oni koji misle da su novi i moderni, postmoderni, čak ni blage, tj. nikakve veze oni nemaju sa istinskim pretekom, ah, golubići dresirani u školama tajnih sekti i službi, koje nikada nisu smele da iziđu na videlo, oduvek, delujući u okriljima moći tame, beznadežni su slučajevi od prvog do poslednjeg, jer ih je, neka zapamte, čim su probili ljusku, Bog napustio, kao svoju poslednju zemunicu, i zato je sve ono što oni pišu i objavljuju samo ljuštura života, svlak što zmija ostavi u trnju...

*
Završio sam konačnu redakciju drugog izdanja LITURGIJE, hvala Bogu, uz pomoć Božju! Knjiga sada ima 423 stranice složenih pismom Ciril garamond, 12 pinta, sa malo fragmenata složenih nešto manjim slovima. Kad se prelome stranice, poglavlja, biće obim znatniji.
Mogu da budem miran; učinio sam nešto dobro, plemenito i lepo. Šta će biti u budućnosti, bliskoj i dalekoj, sa ovom knjigom? Bog Živi zna!
Bože, Oče moj, okadi žrtvu moju blagomirom svetiteljske molitve, i ne odbaci je, Trosunčani Vladiko svetova.
Rečitiju Ti žrtvu prinose angelski krugovi, no njihova reč struji k njima od Tebe, i vraća se k Tebi, ne pomešana s nemilom tame i ne zagrcnuta u grlu grehom.
Ubog sam, i ništa drugo nemam da iznesem na žrtvenik Tvoj osim reči ove...
Nisam imao lak život, ni sudbinu. Učinio sam ipak dobro delo. Kao harmoniku zgnječio me svet; jedva sam uzeo daha i jeknuo. Ali to nije dovoljno, nikad nije bilo dovoljno samo to. Neka liturgija i angeli Tvoji dadu blagozvučnosti mome jeku, i iznesu ga preda Te, ljubavi moja...
Ne prinosim Ti celoga sebe, jer nisam dostojan sagoreti na Tvom prečistom žrtveniku. Ono što je namenjeno smrti i truleži, ne mogu prineti Besmrtnome na žrtvu.
Primi žrtvu reči moje... tepanje deteta novorođenog primi...

Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Dug pogled unazad,
Beograd: mobarov institut: Zavetine, 2002.
str. 38-47

Нема коментара: