.... Urednik Umetnosti mahagonija: Ko su oni?
Miroslav Lukić: Kosik ih je lepo i tačno opisao... Kada bi ih poimenično popisao, spisak bi bio podugačak, duži od onog spiska svih zaslužnih umetnika koji su prošle godine dobili nacionalnu penziju – deset puta bi bio duži taj spisak... To su svi oni koji onemogućavaju Vas i mene, drugu i drukčiju Srbiju, književnost i kulturu...
Urednik Umetnosti mahagonija: Pitali su Vas jednom prilikom sledeće:“ - Šta mislite o džepnim izdanjima pesama?...Da li biste, u budućnosti, voleli da vidite objavljene vaše pesme iz romana i drugih knjiga u posebnoj knjizi?...” Odgovorili ste:” Pesme iz mojih romana, ne sve pesme, nego probrane, štampane u malom džepnom izdanju u 100. 000 primeraka, preduzimljivom izdavaču, donele bi prilično novca. Zašto ne ponudim pravo nekom od tzv. velikih izdavača da u posebnoj knjizi objave te pesme?
Pesme iz mojih romana već su - publikovane. Postoje digitalna (elektronska) izdanja mojih pesama iz romana “Ujkin dom”, “Dnevnik za Senkovića”, “Vlaške gozbe” i “Vašara Hiperboreje”(....)” – Verujete li da će doći dana kada će početi da objavljuju džepna izdanja vaših romana, pesama, eseja?
Miroslav Lukić: Kosik ih je lepo i tačno opisao... Kada bi ih poimenično popisao, spisak bi bio podugačak, duži od onog spiska svih zaslužnih umetnika koji su prošle godine dobili nacionalnu penziju – deset puta bi bio duži taj spisak... To su svi oni koji onemogućavaju Vas i mene, drugu i drukčiju Srbiju, književnost i kulturu...
Urednik Umetnosti mahagonija: Pitali su Vas jednom prilikom sledeće:“ - Šta mislite o džepnim izdanjima pesama?...Da li biste, u budućnosti, voleli da vidite objavljene vaše pesme iz romana i drugih knjiga u posebnoj knjizi?...” Odgovorili ste:” Pesme iz mojih romana, ne sve pesme, nego probrane, štampane u malom džepnom izdanju u 100. 000 primeraka, preduzimljivom izdavaču, donele bi prilično novca. Zašto ne ponudim pravo nekom od tzv. velikih izdavača da u posebnoj knjizi objave te pesme?
Pesme iz mojih romana već su - publikovane. Postoje digitalna (elektronska) izdanja mojih pesama iz romana “Ujkin dom”, “Dnevnik za Senkovića”, “Vlaške gozbe” i “Vašara Hiperboreje”(....)” – Verujete li da će doći dana kada će početi da objavljuju džepna izdanja vaših romana, pesama, eseja?
Miroslav Lukić: To je san koji svaki pisac povremeno sanja...No, ja mislim da bismo time mogli i okončati ovaj razgovor, uz napomenu da je taj neostvareni san preuzet iz jednog nezavršenog razgovora, objavljenog na karaju izdanja PESME IZ ROMANA, koji nije izgubio na aktuelnosti iako su godine prošle...
Urednik Umetnosti mahagonija: Zar to nije dobar razlog da taj razgovor prenesemo i ovde?
Miroslav Lukić:Nemam ništa protiv. Taj razgovor je inače objavljen u knjizi PESME IZ ROMANA, štampanoj u simboličnom tiražu...
___
HIMERE
(IZ JEDNOG NEDOVRŠENOG RAZGOVORA
SA PESNIKOM)
- Kako reagujete kad neko hoće korisno da vas ispravi, i da vam pokaže da se varate?
1. Verovatno ste, postavljajući ovo pitanje imali u vidu Paskalove reči: “Kad nekoga hoćemo korisno da ispravimo, i da mu pokažemo da se vara, treba promotriti s koje strane on gleda na stvar, jer ova je obično istinita s te strane, pa mu tu istinitost priznati, ali mu otkriti stranu s koje je stvar netačna. On se time zadovoljava, jer vidi da se nije varao, no da je samo propustio da vidi sa svake strane; dakle, čovek se ne ljuti što nije sve video, nego neće da se prevario. - I možda to dolazi otuda što po samoj prirodi čovek ne može sve da vidi, i što se po samoj prirodi ne može varati sa strane koju uzima u obzir; na primer, opažanja čula su uvek istinita” (“Čula nas varaju samo kad u naša stvarna opažanja unosimo i ono što smo navikli vezivati za njih, i što nam stvara iluziju”).Reagujem baš onako kako je opisao Paskal. Ovo je stvar koju bi morao da uvaži svaki kritičar, kojemu je doista stalo do toga da utiče. Delotvorna književna kritika je poželjna.
Da li mora da se odgovori na sva pitanja ...i ... kojim redom?U telefonskom razgovoru rekoste da neće biti više od desetak, a na moj sto je stiglo duplo, i svako od njih podrazumeva i niz drugih (prećutnih) ? (....) Odgovori će zauzeti više prostora od, recimo, jedne stranice “Politike”. A to već unapred nije ohrabrujuća okolnost, ni za vašeg urednika, ni za eventualnog čitaoca...
001. Književna kritika ima tri vrste neprijatelja: uobražene prepredenjake, koji joj nisu nikad pripadali; ćepenaše, koji su se iz nje povukli; i rđave kritičare, koji je iznutra rastržu.
002. Ostrvljene svinje koje riju po groblju, raskopavajući sveže grobove i komadajući nadute leševe nemilosrdno, alavo - eto slike i prilike rđavih kritičara! Kaljavi ljudi vole kal, kao vampiri svežu krv.
003. Podzemna književnost živi životom prljavog psa, krmače ogrezle u svojoj kaljuzi.
004. Ako postoji podzemna, onda postoji i nadzemna, i nebeska književnost. Nadzemna se deli na mnoge vrste i podvrste. Postojala je i kuhinjska književnost, Rozanova... Pa - jekseraška. Po jekseru, koji su zakivali u telo Razapetog mučenika na krstu...
- Šta vas užasava (ako vas užasava?) kad gledate na sadašnjost i kada razmišljate o budućnosti?
2.Užasavaju me kad gledam na sadašnjost i kad razmišljam o budućnosti - preobražaji vampira, krvoločnost vampira...
- Kakva će biti umetnost budućnosti?
3. To je - tajna.Tajanstveni su putevi umetnosti budućnosti. Možda će umetnost budućnosti biti bogočovečanska. Jer, kako reče Paskal:”Mi ne poznajemo život, smrt, doli preko Isusa Hrista. Van Isusa Hrista ne znamo ni šta nam je život ni smrt, niti bog, niti mi sami...”
005. Poslednja tajna Isusovog Stradanja i Iskupljenja je jedan novi život, ne na krstu, nego u grobnici.
006. Paskal kaže da Hristos nije učinio nikakvo čudo u grobnici. Na zemlji nije imao gde da se odmori doli u grobnici.
007. Ko sme da uđe u grobnicu Isusa Hrista? (“Samo svetitelji ulaze u nju”. (“Isus Hristos uči živ, mrtav, sahranjen, vaskrsao.”) Zar to nije čudo?
008. Današnja umetnost je pod uticajem, ne demona, nego krvopija. Vrlo su retki stvaraoci dostojni Boga, sposobni da postanu dostojni njega. Vrvi od bednih ljudi, kojima se Bog ne pridružuje, jer je to nedostojno njega; ali nije nedostojno Boga da poneke iz njihove bede izvuče...
009. Treba raščlaniti današnju umetnost, nalik na alu nesitu. Jer 20. vek je za nama, a ono što je on izbacio na balkansko poluostrvo nalik je na litu koja ostane ne samo na obalama reka nego i na poplavljenim putevima i naseljima. Puno ima čudovišta i mutanata koje njihovi nametači nameću kao - poslednju reč umetnosti, a njihova trabunjanja kao remek - dela... Mutanti uspevaju u zlu, čak i kad se neko seti da ih ospori, poriče...
010. Kao bibliotekar, ja povremeno prelistavam ne samo knjige, nego i godišta ukoričenih listova i časopisa. Tako pre neki dan, dopao mi je do ruku dvobroj beogradske “Književnosti” (10 - 11/ 1980), posvećen mladoj srpskoj i hrvatskoj proznoj umetnosti, MLADA PROZA... ŠTA POSLE STVARNOSNE PROZE? (U koncipiranju ovog dvobroja učestvovali su V. V., knjiž. kritičar iz Zagreba i R. B. , urednik . - Razgovor o temi MLADA SRPSKA-PROZA - DANAS, vođen je u redakciji časopisa “Književnost”. U razgovoru su učestvovali: Radomir Glušac, Radoslav Bratić, Jovan Radulović, Zvonimir Kostić, V. Ć. Kazimir, S. H. Tančić, M. Pavlović, B. Aleksić, S. Radovanović, N. Šćekić i B. LJubinković. - S. Šejić je poslao napisan prilog. Pozvani su presipali iz šupljeg u u prazno na sledeće teme: odnos prema tradiciji naše proze - odnos prema prethodnoj generaciji i njihovim delima - način shvatanja prozne poetike - novine koje donosi vaša proza - koji je, po vašem mišljenju, najznačajniji elemenat umetničkog postupka u prozi (jezik, likovi, tema, itd.). Iz Šejića je progovorila trezvenost, prisebnost, gorčina, istina: ”...Otprilike ovako : evo, mi smo stigli, od nas sve počinje, držaćemo se u čoporu, jaki smo; zauzimamo redakcije, osvajamo Udruženje, ulazimo u žirije, proglašavamo laureate, dajemo vizu za večnost, uspavljujemo se i polako letimo prema nebu. To dobrovoljno pristajanje na “mišljenje iz rezervata” je našoj književnosti samo nanosilo štetu; jer se nije vrednovala knjiga, vrednovao se čovek: s kim je, je li podoban, ko stoji iza njega, ima li izgleda da se ubaci u “strukture”, da li je spreman da bude “naš“. da li je poverljiv i sl. Zar je važno šta i kako piše? Ako nam zatreba, lako ćemo ga progurati u Veliku ložu, a ako zatreba, namestićemo da bude Veliki majstor Velikog orijenta - sve se može kad se braća združe.... Zato su klanovi nužnost. Oni postoje, vitalni su, prilagodljivi su, treba ih samo legalizovati. Zalažem se za klanove koji bi branili određenu poetiku, koji bi okupljali pisce srodnoga duha.U našim uslovima, naravno, to je nemoguće, ti će klanovi i dalje biti polutajna društva, generacijska ili neka drugačija...”
Šejić podseća na Vinavera, citira redove koje bi voleo da je sam napisao:”Postoji opasnost u današnje doba, kada se traže rešenja i raspleti i suviše grčevito, - da li je to potrebno umetniku? - da se umetnici ne približe - u spasonosnom letu koji treba da ih oslobodi - suviše nekom od sunaca koje će im voštanu osnovu sa krila istopiti i uništiti ih. Ta su sunca pre svega sunca metafizike, ali ako je jedno sunce, drugi je elemenat voda, isto tako opasna zbog težine koju će da unese u suštinu krila”.Posle četvrt veka, kad su spale maske, sa mnogih metafizičkih jurišnika na položaje i sinekure, kad su poneki stigli i do najvažnijih i najvećih književnih nagrada u zemlji,a neki nisu dalje mrdnuli od prve svoje knjige (na žalost, kao R. G.),vidi se da je ta najavljivana mlada proza već bila stara i mrtvorođena. O toj prozi i njenim akterima, eto, jedan od učesnika je ostavio reljefno svedočanstvo.
011. I sam sam ostavio izvesno svedočanstvo o jekserašima u obliku eseja:”BUMERANG” (Almanah za živu tradiciju književnost i alhemiju, I, Beograd, 1998, str. 404 - 414) U bistroj vodi se vidi svaka žaba! Jekseraši su mi, kao urednici, odbijali rukopise romana, pa i one koji su sadržali mnoštvo stihova! Opisao sam način na koji je R. B. odbio moje rukopise... (isti esej, str. 414). Šejić ih je bolje ocrtao od mene. Ponoviću: U najvećim izdavačkim preduzećima osamdesetih, devedesetih, umesto institucije javnog konkursa i težnje urednika da objave najbolje ponuđene rukopise, ima toliko paučine “domaćeg pauka” i “pepela genija”, da iole ozbiljan čovek i pisac u tim redakcijama brzo dobije poriv da kija. Ako je zdrav, ako je sačuvao duhovnu jedrinu i prirodnu filosofiju...
012.Vreme je najbolji kritičar i sudija. Vreme ih je smestilo tamo gde treba.
- Šta vam pruža samopouzdanje i izvesno spokojstvo?
4. Šta drugo čoveku može pružiti pouzdanje sem istine; i zar išta drugo ne pruža spokojstvo do iskreno traženje istine? (...)
013. Kao dvadesetrogodišnjem pesniku, odbiše mi u “Prosveti”, onda ugledni i uticajni pesnici- urednici, rukopis knjige “Sudbina raba Miroslava”. Da li zbog neveštine sa kojom je pisan; ili sa nekog vanknjiževnog razloga? Možda se rukopis “Sudbine...” učinio urednicima kao neko trabunjanje? (Napisao sam duži esej “SAVEST”. To se, savesti radi, moralo učiniti.) Iznenađuje okolnost da su urednici, “mudro”otćutali, prozivku, pre šest godina, kada je objavljena, posle mnogo godina, “Sudbina
raba Miroslava”.014. Vinaver je 2. februara 1954. godine branio nagrađene pesme M. Pavlovića od pisca jednog članka “u kome je izražena nedoumica: pisac članka veli da pesme Mije Pavlovića ne razume, i da ga one opominju na trabunjanja, nekoga čika Milisava kamenoresca iz Užica”.
Vinaver lako dovodi u pitanje jednu preglednu formulu takozvane razumljivosti. Vinaver brani tzv. “nejasno”, koga ima suviše u svetu. Treba li poezija da bude razumljiva, pita Vinaver, to jest da protumači svet, i njegove pojave u jasnim formulama, makar se svet i ne mogao svesti na njih? Zar nema bezbroj nejasnih snova? Zar nisu viša čulna opažanja dobila oblik jasnosti samo naknadno, vekovnom navikom našom da stvaramo jasne situacione obrasce, po kojima ćemo se orijentisati u stvarnome svetu?...
015. “Poezija i umetnost dočaravaju duševna stanja, koja mogu biti i jasna, i manje jasna. Glavno je da sama poezija bude “prethodni podstrek našem duševnom radu”. - Pitanje je, dakle: da li je nečija poezija uspela da bude taj čulni i duhovni podstrek - kako tvrdi i traži Valeri. Poezija raspolaže, za takvo šta, ritmovima, slikama i bezbrojem čulnih nagoveštaja. Ako je poezija uspela da nas dovede u nadahnuti ples čulnih podataka, ona je postigla ono što se od nje traži. - Da li je Mija Pavlović pravi pesnik te vrste? Valeri i Eliot veliki su nesumnjivo. Je li Mija Pavlović zbilja veliki? Je li puki imitator? On se mnogo ugleda na Eliota. Eliot je i grub i prefinjen. U Eliotovim ritmovima žubore prastare pesničke slutnje pa se naglo i neočekivano razjare u najčistiju mađijsku lepotu. Mađija nikada nije bila posve razumljiva. Ona je oduvek zahtevala izvesnu nejasnost, da bi mogla što sigurnije dejstvovati. Svako doba traži svoje mađije, bar u umetnosti. Ne verujem da ih je ono, u nas u dovoljnoj meri našlo u Miji Pavloviću...” itd.
016. M. P. vraća milo za drago, ne oprašta,gornju rečenicu, ni pokojnom Vinaveru...
017. Treba im oprostiti; treba oprostiti svima onima koji nisu znali šta rade.
(....)
017 a . Spokojnim me čini pomisao da će se pravda ispuniti (pa i književna) makar odocnela pola veka i čitav vek! (....) Ispunila se u slučaju Dostojevskog, Rozanova, ispuniće se i u slučaju Vinavera...I ne samo Vinavera!...
- “...Um je precenjen. Um rađa bezumlje, sujetu. Pisci pre mene, i pisci koje sam poznavao, želeli su da budu umni, moderni, uspešni, sebični.
Istovarivali su iz svojih umova tovare tamne koji su se zvali lepim imenima i ovako i onako, ali koji su u svojoj biti samo senovite slike i sećanja na ono što je čuo, video, mirisao, okušao, dodirnuo, što je sve otišlo u prošlost, izmenilo se, onakazilo, raspalo, umrlo. Dugo sam se pitao i tražio odgovor: Zašto jednom ne sahrani mrtve i ne ostavi ih mrtvima, i ne beži, nego stoji kao groblje, po kome seni mrtvih igraju, koje čekaju nove mrtvace? Kada sam to shvatio, bilo je moguće usuditi se i započeti pisanje Opusa, ali ne više kao pisci stare škole, kao Balzak!
Iluzije su opojne, 95% pisaca 20. veka, pa i naših, pa i oni najveći, proživeli su vek u iluzijama. Odgajeni su na farmama nojeva. Mi i nemamo književnih veličana, bardova, mi smo smislili veličine i himere, jer smo mali narod i mala kultura, naše veličine su lokalne; višnji Jerusalim naše moderne umetnosti nikad nije ni postojao, tj. njegove kulise su se pretvorile i pretvaraju se neizbežno u carstvo mrtvih i u smetlište svetsko... Ali, to je tema za jedan drugi razgovor...”
Ove reči se mogu pročitati na Vebu ZAVETINA, fajl “Indeks luks”... Ne čini li vam se da su preterane? U 20. veku živi i Rakić, i Dučić, Rastko Petrović, Vinaver, Crnjanski (da navedemo neka od imena pesnika koji su imali unutrašnji život i stvorili opuse); mogu li se se oni dovoditi u pitanje?...
5.Isidora Sekulić, koja bejaše primer poligrafa, zapisala je povodom “siluete Rakića pesnika” i ovo: “ Čovek je slojevit, ne postoji kroz jedan dar i jedan poziv” (predgovor PESMAMA Rakića iz 1952, str. 13).018. Sekulićeva iz ovog stava izvodi sledeću tvrdnju, pozivajući se na “Geteovo učenje” , da je Rakić baš “doslovce ispunio: da i veliki čovek treba da živi kao običan čovek”. Sekulićeva skače sebi u usta, već u sledećoj rečenici. Ništa zato, Sekulićevoj je stalo 1952. godine da eventualne čitaoce Rakićevih pesama ubedi kako je dovoljno to što je Rakić “napisao samo jednu knjigu pesama. Nije bio ni isključivo zaljubljen u svoju poeziju, ni rob njen. Jer ni pesma ne može sve da obuhvati, i da izrazi celoga čoveka. (...) Rakić je entuziastički voleo pesmu, ali posle pesme , u njemu je ostajala još obimna ličnost drugih domena. Sigurno na štetu njegove pesničke figure, Rakić nije mogao da u liriku metne sav svoj zadatak, sve svoje biće, niti da veruje da se to može” (str. 13 - 14).
019. I. Sekulić tvrdi da je najviša pobeda i najviši dar : UNUTRAŠNJI ŽIVOT. “Rakić je imao pun unutrašnji život - piše Sekulićeva. -Nema ga svaki pesnik. Unutrašnji život, to je čitav jedan svet, i u tom svetu ona dragocena skrivena egzistencija kojom je čovek jači i viši od svega u spoljašnjem svetu. Apsolutno od svega. Jači i viši i od svog umetničkog dela. Umetničko delo, izbačeno u svet, načini čoveka zavisnim od množine stvari i okolnosti; umetnik počinje da se vidi kako ga svet vidi: ili se ponese, ili se poništi. Unutrašnji život jedini daje čoveku potpunu samostalnost, pruža mu u svima životnim prilikama dovoljnost u njemu samome. (...) Rakićeva samostalnost, između drugoga, bila je da ima samo jednu knjigu. A ljudi, čas po, pa zapinju za Rakićevu jednu zbirku pesama. Izvolte, trgnite, ocepite od Rakića i tu jednu zbirku pesama! I onda pogledajte. Rakićeve svetle oči govore: Kad biste znali što ne znate. Kad biste slutili šta mi još ostaje. Nije čovek ni sav ni najviši u zbirci pesama!... LJudima za volju je jaki i superiorni, naravno i ironični Rakić otštampao stih : da je tako mnogo obećavao, a tako malo dao. On sam, u svome unutrašnjem životu, takvom kakvom, znao je jasno, čvrsto, bez kolebanja, da je jedna njegova knjiga dosta. Pesnik je sa svojom poezijom izašao u spoljašnji svet, a onda se vratio u unutrašnji život...” (str. 9-10).020.Sekulićeva završava svoj predgovor dirljivim i tačnim rečima: “...Rakić je ostao tihorek, uzeo sasvim malo mesta za sebe i za svoju poeziju” (str. 30).Između raznovrsnih izdanja, Isidora Sekulić je preporučivala kao “dobra mala, džepna izdanja sa svedenim brojem pesama, izbor najboljega od najboljega. Ne može čovek uvek desetinu najmilijih “svojih” pesama tražiti među stotinom, prevrtati listove unapred, unatrag, ili krhati uglove stranica da bismo lakše našli što tražimo. Rakića treba izdati i u džepnom izdanju, ukusnom, u čvrsto a lako povezanoj knjižici. Muškarci imaju jedan stalan džep na prsima, tačno nad srcem; a žene, po pravilu, imaju u torbici u staru namirisanu maramicu uvijene kožne koričice od bivšeg kalendara, od bivše beležnice. Tu treba smestiti Rakićevu zbirku, tu sakriti Rakića. To bi bilo, po njegovom ukusu,druženje s njim, sećanje na njega, poznavanje obrazaca svih rodova njegove poezije” (str. 30- 31).020 a. To što piše Sekulićeva o malom džepnom izdanju, meni je blisko donekle. Nikada se nisam bavio statistikom, - koliko sam napisao i objavio pesama? Stvarno, koliko je toga objavljeno? Mnogo? (...)
020 b. Bodler je bio vidovit pesnik. Tvrdio je da će svet skončati. “Jedini razlog zbog kojega bi on još mogao da traje jeste njegovo postojanje. A taj je razlog slab u poređenju sa svim onim razlozima koji govore suprotno, posebno s ovim: - šta odsad ima svet da čini pod ovom kapom nebeskom?...” Predvideo je: “Mehanika će nas u tolikoj meri amerikanizovati, progres će u nama u tolikoj meri zakržljati svako duhovno svojstvo, da nijedna krvava sanja, nijedno svetogrđe ili protivprirodnost utopista neće moći da se porede sa njenim pozitivnim rezultatima. Od svakog čoveka koji misli tražim da mi pokaže šta još ostaje od života. Što se tiče religije, mislim da je o njoj uzaludno govoriti i tražiti njene bedne ostatke, jer izlagati se trudu da se poriče Bog jedini je još skandal u sličnim predmetima. Svojina je silovito nestala sa ukidanjem prava starijeg naslednika; ali će doći vreme kada će čovečanstvo, poput nekog osvetničkog ljudoždera, istrgnuti iz ruku i poslednji komad onima koji veruju da su legitimno nasledili revoluciju...”Prokleti vidovnjak, Bodler je ( po rečima Danila Kiša) stvarao poeziju koja je za njega bila “istovremeno etika, religija i estetika”...Dužnost pesnika nije da “slika svet, jer realizam je taština..., niti treba da ga objašnjava, jer pesnik je Bog i Satana istovremeno, demijurg, njegov jedini cilj i način jeste Lepota kao takva, lepota koja se ravna sa bogom, lepota koja kroz pojavnosti svakodnevnoga sveta doseže do platonovskih prauzora, koja kroz kontemplaciju i ekstazu domašuje natprirodno i supranaturalno...”020 v. Uporedite Rakića sa Bodlerom. (Ako je istina da su i jedan i drugi sanjali da napišu jednu savršenu pesničku knjigu?) Prva moja prava lektira behu soneti S. T. i jedan izbor prepevanih pesama Bodlera. Uočio sam već u prvim razredima gimnazije nešto zajedničko za oba pesnika: večnu nepriznatost.Ni Bodler ni S. T. nisu bili bogomdani pesnici, već sudbinski (Kišov izraz). Pod uticajem oba pesnika, našao sam naslov za svoju prvu napisanu (a izgubljenu) knjigu pesama “Pokislo cveće”. Nije mi bila ambicija da stvorim jednu knjigu poetske kvitesencije (kao Bodler “Cveće zla”,ili Rakić većinu svojih pesama). Već da se približim - himerama. Viđao sam u detinjstvu cigane na putu - Cigane iz Komše- ali me je istoimena Bodlerova pesma odbijala; i trebalo je da prođu godine, pa da shvatim i zašto (Bodler ju je pisao prema jednoj staroj gravuri, hladno i bez poleta)... Poezija je bila zamračena, tih godina i kasnije, a lažljiva modernost tako raširena, da jedino ako se poezija voli može se poznati (kao uostalom i istina)...
020 g. Šta je istina? Vidite da svako vaše pitanje sadrži mnoštvo prećutnih; i ja sam izabrao da makar dotaknem odgovore na neka od njih. Da bi slio kreativno i konstruktivno, pesniku je potrebno vreme, učenje, iskustvo, asimilacija toliko mnogo stvari, da bi to moglo biti, čak, tema jedne posebne knjige. Mlad pesnik luta, kao što svi lutaju u životu. Paskal je divno zapazio da je “tim opasnije što svak ide za jednom istinom; njihova greška nije što idu za jednom lažnom stvari, nego što ne idu (i) za drugom istinom”...
Tokom srednje škole stekao sam dva prijatelja, koji su imali književnih sklonosti, ali posedovahu i izvesnu dozu samoljublja. Jedan od njih mi beše dalji rođak;već je imao preko stotinu pesama, uglavnom pisanih pod raznoraznim (pomodnim ) uticajima; najviše pod uticajem okasnelih imažinista. Pokušavao je da piše i prozu, pod uticajem Lotreamona; donosio je svoje radove da čitam; hteo je da čuje mišljenje o svojim pokušajima. Bio sam nekoliko godina mlađi, i ne baš najpogodnija osoba za procenu tuđeg naprezanja. Drugi - strasni čitalac Montenja i Paskala, čitao mi je ponekad svoje beleške, paradokse, ne tražeći mišljenje.Nije jedan od njih bio anđeo a drugi životinja,ne. Na kraju su me, vremenom, nažalost, izdali. Ali, prvo su izdali sebe. Postali su nesrećni ljudi, jer oni koji su želeli da postanu anđeli, postali su - životinje...
020 d. Kiš piše :” Ambiciozni mladi Bodler shvatio je da je poezija romantizma sa Igoom dostigla svoju kulminaciju i da su za nove pesnike, za one koji tek dolaze, ostale još samo koske sa bogate, dionizijske trpeze romantičara. Ali on je bio svestan i toga da romantičarska poezija nije samo poetika, nego da je ona još i sistem mišljenja, religiozna i politička institucija, njihov krajnji proizvod, i da suprostaviti se romantičarima znači sukobiti se sa društvom u celini, sa društvenim ustrojstvom, i institucijama. Eto primera doslednosti, eto ključa za mnoge protivurečnosti Bodlerove: njegov život, njegov dendizam, njegov sukob sa svetom, jednako kao i njegova poezija i otpori koje je ona izazvala, biće zapravo borba protiv ustrojstva jednog sveta i jednog načina mišljenja, borba za nove vrednosti i nov duh. Ako je uspeo da privuče tolike pesnike i da izvrši tolike uticaje, onda se to može objasniti upravo ovom činjenicom: on je bio taj koji je prvi osetio duh novog vremena i nove poezije, on je bio taj koji je počeo da ruši stare vrednosti, a u ime novih, tek slućenih, on je bio taj koji je prvi naslutio i izrazio raspad svih vrednosti, društvenih i duhovnih, u njihovoj dijalektičkoj povezanosti, onih vrednosti dakle na kojima je počivala i čiji je duh izražavala poezija romantizma. Bodler nije pao kao žrtva alkohola i sifilisa, nije dakle postao prokleti pesnik po opredeljenju, nego su njegov život i i njegov pad bili nužnost, neminovna posledica jedne strasne i dosledne borbe...” (V. esej : Šarl Bodler, u knjizi Po-etika, Kolekcija DELO mali format / Poetika, Beograd, 1972, 42 - 55, str. 54)020 đ. Da li ste bili u prilici da pažljivo pročitate Sabrana dela Bodlera, da ja vas upitam? Ili, da li ste bili u prilici da pročitate sabrana dela Disa? Mogu li se i Rakić i Dis porediti sa Bodlerom?
020 ž. Ne dovodim u pitanje spomenute pisce, ne sečem granu na kojoj sedim; ali sam zadržao pravo da kritikujem ponešto kod spomenutih. Kada sam kritikovao neznanje Crnjanskog, samoljublje, ili podsećao na okolnost da nije stvorio dovoljno kao pesnik, navodio sam i argumente.Pa ipak, pokazao sam, da je Crnjanski, iako prava neznalica o Hiperborejcima, napisao dve odlične knjige o Hiperborejcima...Postoje najmanje dva moja eseja o Crnjanskom, i oba su veoma kritički intonirana...Vi ste, bojim se, pogrešno razumeli? Kritikovao sam precenjivanje uma, opojnost iluzija, laž da je postojao višnji Jerusalim naše moderne umetnosti... Postojalo je nešto drugo. Postojao je neko drugi. Postojao je Stanislav Vinaver, čija će se Sabrana dela valjda konačno pojaviti?!... .....
Urednik Umetnosti mahagonija: Zar to nije dobar razlog da taj razgovor prenesemo i ovde?
Miroslav Lukić:Nemam ništa protiv. Taj razgovor je inače objavljen u knjizi PESME IZ ROMANA, štampanoj u simboličnom tiražu...
___
HIMERE
(IZ JEDNOG NEDOVRŠENOG RAZGOVORA
SA PESNIKOM)
- Kako reagujete kad neko hoće korisno da vas ispravi, i da vam pokaže da se varate?
1. Verovatno ste, postavljajući ovo pitanje imali u vidu Paskalove reči: “Kad nekoga hoćemo korisno da ispravimo, i da mu pokažemo da se vara, treba promotriti s koje strane on gleda na stvar, jer ova je obično istinita s te strane, pa mu tu istinitost priznati, ali mu otkriti stranu s koje je stvar netačna. On se time zadovoljava, jer vidi da se nije varao, no da je samo propustio da vidi sa svake strane; dakle, čovek se ne ljuti što nije sve video, nego neće da se prevario. - I možda to dolazi otuda što po samoj prirodi čovek ne može sve da vidi, i što se po samoj prirodi ne može varati sa strane koju uzima u obzir; na primer, opažanja čula su uvek istinita” (“Čula nas varaju samo kad u naša stvarna opažanja unosimo i ono što smo navikli vezivati za njih, i što nam stvara iluziju”).Reagujem baš onako kako je opisao Paskal. Ovo je stvar koju bi morao da uvaži svaki kritičar, kojemu je doista stalo do toga da utiče. Delotvorna književna kritika je poželjna.
Da li mora da se odgovori na sva pitanja ...i ... kojim redom?U telefonskom razgovoru rekoste da neće biti više od desetak, a na moj sto je stiglo duplo, i svako od njih podrazumeva i niz drugih (prećutnih) ? (....) Odgovori će zauzeti više prostora od, recimo, jedne stranice “Politike”. A to već unapred nije ohrabrujuća okolnost, ni za vašeg urednika, ni za eventualnog čitaoca...
001. Književna kritika ima tri vrste neprijatelja: uobražene prepredenjake, koji joj nisu nikad pripadali; ćepenaše, koji su se iz nje povukli; i rđave kritičare, koji je iznutra rastržu.
002. Ostrvljene svinje koje riju po groblju, raskopavajući sveže grobove i komadajući nadute leševe nemilosrdno, alavo - eto slike i prilike rđavih kritičara! Kaljavi ljudi vole kal, kao vampiri svežu krv.
003. Podzemna književnost živi životom prljavog psa, krmače ogrezle u svojoj kaljuzi.
004. Ako postoji podzemna, onda postoji i nadzemna, i nebeska književnost. Nadzemna se deli na mnoge vrste i podvrste. Postojala je i kuhinjska književnost, Rozanova... Pa - jekseraška. Po jekseru, koji su zakivali u telo Razapetog mučenika na krstu...
- Šta vas užasava (ako vas užasava?) kad gledate na sadašnjost i kada razmišljate o budućnosti?
2.Užasavaju me kad gledam na sadašnjost i kad razmišljam o budućnosti - preobražaji vampira, krvoločnost vampira...
- Kakva će biti umetnost budućnosti?
3. To je - tajna.Tajanstveni su putevi umetnosti budućnosti. Možda će umetnost budućnosti biti bogočovečanska. Jer, kako reče Paskal:”Mi ne poznajemo život, smrt, doli preko Isusa Hrista. Van Isusa Hrista ne znamo ni šta nam je život ni smrt, niti bog, niti mi sami...”
005. Poslednja tajna Isusovog Stradanja i Iskupljenja je jedan novi život, ne na krstu, nego u grobnici.
006. Paskal kaže da Hristos nije učinio nikakvo čudo u grobnici. Na zemlji nije imao gde da se odmori doli u grobnici.
007. Ko sme da uđe u grobnicu Isusa Hrista? (“Samo svetitelji ulaze u nju”. (“Isus Hristos uči živ, mrtav, sahranjen, vaskrsao.”) Zar to nije čudo?
008. Današnja umetnost je pod uticajem, ne demona, nego krvopija. Vrlo su retki stvaraoci dostojni Boga, sposobni da postanu dostojni njega. Vrvi od bednih ljudi, kojima se Bog ne pridružuje, jer je to nedostojno njega; ali nije nedostojno Boga da poneke iz njihove bede izvuče...
009. Treba raščlaniti današnju umetnost, nalik na alu nesitu. Jer 20. vek je za nama, a ono što je on izbacio na balkansko poluostrvo nalik je na litu koja ostane ne samo na obalama reka nego i na poplavljenim putevima i naseljima. Puno ima čudovišta i mutanata koje njihovi nametači nameću kao - poslednju reč umetnosti, a njihova trabunjanja kao remek - dela... Mutanti uspevaju u zlu, čak i kad se neko seti da ih ospori, poriče...
010. Kao bibliotekar, ja povremeno prelistavam ne samo knjige, nego i godišta ukoričenih listova i časopisa. Tako pre neki dan, dopao mi je do ruku dvobroj beogradske “Književnosti” (10 - 11/ 1980), posvećen mladoj srpskoj i hrvatskoj proznoj umetnosti, MLADA PROZA... ŠTA POSLE STVARNOSNE PROZE? (U koncipiranju ovog dvobroja učestvovali su V. V., knjiž. kritičar iz Zagreba i R. B. , urednik . - Razgovor o temi MLADA SRPSKA-PROZA - DANAS, vođen je u redakciji časopisa “Književnost”. U razgovoru su učestvovali: Radomir Glušac, Radoslav Bratić, Jovan Radulović, Zvonimir Kostić, V. Ć. Kazimir, S. H. Tančić, M. Pavlović, B. Aleksić, S. Radovanović, N. Šćekić i B. LJubinković. - S. Šejić je poslao napisan prilog. Pozvani su presipali iz šupljeg u u prazno na sledeće teme: odnos prema tradiciji naše proze - odnos prema prethodnoj generaciji i njihovim delima - način shvatanja prozne poetike - novine koje donosi vaša proza - koji je, po vašem mišljenju, najznačajniji elemenat umetničkog postupka u prozi (jezik, likovi, tema, itd.). Iz Šejića je progovorila trezvenost, prisebnost, gorčina, istina: ”...Otprilike ovako : evo, mi smo stigli, od nas sve počinje, držaćemo se u čoporu, jaki smo; zauzimamo redakcije, osvajamo Udruženje, ulazimo u žirije, proglašavamo laureate, dajemo vizu za večnost, uspavljujemo se i polako letimo prema nebu. To dobrovoljno pristajanje na “mišljenje iz rezervata” je našoj književnosti samo nanosilo štetu; jer se nije vrednovala knjiga, vrednovao se čovek: s kim je, je li podoban, ko stoji iza njega, ima li izgleda da se ubaci u “strukture”, da li je spreman da bude “naš“. da li je poverljiv i sl. Zar je važno šta i kako piše? Ako nam zatreba, lako ćemo ga progurati u Veliku ložu, a ako zatreba, namestićemo da bude Veliki majstor Velikog orijenta - sve se može kad se braća združe.... Zato su klanovi nužnost. Oni postoje, vitalni su, prilagodljivi su, treba ih samo legalizovati. Zalažem se za klanove koji bi branili određenu poetiku, koji bi okupljali pisce srodnoga duha.U našim uslovima, naravno, to je nemoguće, ti će klanovi i dalje biti polutajna društva, generacijska ili neka drugačija...”
Šejić podseća na Vinavera, citira redove koje bi voleo da je sam napisao:”Postoji opasnost u današnje doba, kada se traže rešenja i raspleti i suviše grčevito, - da li je to potrebno umetniku? - da se umetnici ne približe - u spasonosnom letu koji treba da ih oslobodi - suviše nekom od sunaca koje će im voštanu osnovu sa krila istopiti i uništiti ih. Ta su sunca pre svega sunca metafizike, ali ako je jedno sunce, drugi je elemenat voda, isto tako opasna zbog težine koju će da unese u suštinu krila”.Posle četvrt veka, kad su spale maske, sa mnogih metafizičkih jurišnika na položaje i sinekure, kad su poneki stigli i do najvažnijih i najvećih književnih nagrada u zemlji,a neki nisu dalje mrdnuli od prve svoje knjige (na žalost, kao R. G.),vidi se da je ta najavljivana mlada proza već bila stara i mrtvorođena. O toj prozi i njenim akterima, eto, jedan od učesnika je ostavio reljefno svedočanstvo.
011. I sam sam ostavio izvesno svedočanstvo o jekserašima u obliku eseja:”BUMERANG” (Almanah za živu tradiciju književnost i alhemiju, I, Beograd, 1998, str. 404 - 414) U bistroj vodi se vidi svaka žaba! Jekseraši su mi, kao urednici, odbijali rukopise romana, pa i one koji su sadržali mnoštvo stihova! Opisao sam način na koji je R. B. odbio moje rukopise... (isti esej, str. 414). Šejić ih je bolje ocrtao od mene. Ponoviću: U najvećim izdavačkim preduzećima osamdesetih, devedesetih, umesto institucije javnog konkursa i težnje urednika da objave najbolje ponuđene rukopise, ima toliko paučine “domaćeg pauka” i “pepela genija”, da iole ozbiljan čovek i pisac u tim redakcijama brzo dobije poriv da kija. Ako je zdrav, ako je sačuvao duhovnu jedrinu i prirodnu filosofiju...
012.Vreme je najbolji kritičar i sudija. Vreme ih je smestilo tamo gde treba.
- Šta vam pruža samopouzdanje i izvesno spokojstvo?
4. Šta drugo čoveku može pružiti pouzdanje sem istine; i zar išta drugo ne pruža spokojstvo do iskreno traženje istine? (...)
013. Kao dvadesetrogodišnjem pesniku, odbiše mi u “Prosveti”, onda ugledni i uticajni pesnici- urednici, rukopis knjige “Sudbina raba Miroslava”. Da li zbog neveštine sa kojom je pisan; ili sa nekog vanknjiževnog razloga? Možda se rukopis “Sudbine...” učinio urednicima kao neko trabunjanje? (Napisao sam duži esej “SAVEST”. To se, savesti radi, moralo učiniti.) Iznenađuje okolnost da su urednici, “mudro”otćutali, prozivku, pre šest godina, kada je objavljena, posle mnogo godina, “Sudbina
raba Miroslava”.014. Vinaver je 2. februara 1954. godine branio nagrađene pesme M. Pavlovića od pisca jednog članka “u kome je izražena nedoumica: pisac članka veli da pesme Mije Pavlovića ne razume, i da ga one opominju na trabunjanja, nekoga čika Milisava kamenoresca iz Užica”.
Vinaver lako dovodi u pitanje jednu preglednu formulu takozvane razumljivosti. Vinaver brani tzv. “nejasno”, koga ima suviše u svetu. Treba li poezija da bude razumljiva, pita Vinaver, to jest da protumači svet, i njegove pojave u jasnim formulama, makar se svet i ne mogao svesti na njih? Zar nema bezbroj nejasnih snova? Zar nisu viša čulna opažanja dobila oblik jasnosti samo naknadno, vekovnom navikom našom da stvaramo jasne situacione obrasce, po kojima ćemo se orijentisati u stvarnome svetu?...
015. “Poezija i umetnost dočaravaju duševna stanja, koja mogu biti i jasna, i manje jasna. Glavno je da sama poezija bude “prethodni podstrek našem duševnom radu”. - Pitanje je, dakle: da li je nečija poezija uspela da bude taj čulni i duhovni podstrek - kako tvrdi i traži Valeri. Poezija raspolaže, za takvo šta, ritmovima, slikama i bezbrojem čulnih nagoveštaja. Ako je poezija uspela da nas dovede u nadahnuti ples čulnih podataka, ona je postigla ono što se od nje traži. - Da li je Mija Pavlović pravi pesnik te vrste? Valeri i Eliot veliki su nesumnjivo. Je li Mija Pavlović zbilja veliki? Je li puki imitator? On se mnogo ugleda na Eliota. Eliot je i grub i prefinjen. U Eliotovim ritmovima žubore prastare pesničke slutnje pa se naglo i neočekivano razjare u najčistiju mađijsku lepotu. Mađija nikada nije bila posve razumljiva. Ona je oduvek zahtevala izvesnu nejasnost, da bi mogla što sigurnije dejstvovati. Svako doba traži svoje mađije, bar u umetnosti. Ne verujem da ih je ono, u nas u dovoljnoj meri našlo u Miji Pavloviću...” itd.
016. M. P. vraća milo za drago, ne oprašta,gornju rečenicu, ni pokojnom Vinaveru...
017. Treba im oprostiti; treba oprostiti svima onima koji nisu znali šta rade.
(....)
017 a . Spokojnim me čini pomisao da će se pravda ispuniti (pa i književna) makar odocnela pola veka i čitav vek! (....) Ispunila se u slučaju Dostojevskog, Rozanova, ispuniće se i u slučaju Vinavera...I ne samo Vinavera!...
- “...Um je precenjen. Um rađa bezumlje, sujetu. Pisci pre mene, i pisci koje sam poznavao, želeli su da budu umni, moderni, uspešni, sebični.
Istovarivali su iz svojih umova tovare tamne koji su se zvali lepim imenima i ovako i onako, ali koji su u svojoj biti samo senovite slike i sećanja na ono što je čuo, video, mirisao, okušao, dodirnuo, što je sve otišlo u prošlost, izmenilo se, onakazilo, raspalo, umrlo. Dugo sam se pitao i tražio odgovor: Zašto jednom ne sahrani mrtve i ne ostavi ih mrtvima, i ne beži, nego stoji kao groblje, po kome seni mrtvih igraju, koje čekaju nove mrtvace? Kada sam to shvatio, bilo je moguće usuditi se i započeti pisanje Opusa, ali ne više kao pisci stare škole, kao Balzak!
Iluzije su opojne, 95% pisaca 20. veka, pa i naših, pa i oni najveći, proživeli su vek u iluzijama. Odgajeni su na farmama nojeva. Mi i nemamo književnih veličana, bardova, mi smo smislili veličine i himere, jer smo mali narod i mala kultura, naše veličine su lokalne; višnji Jerusalim naše moderne umetnosti nikad nije ni postojao, tj. njegove kulise su se pretvorile i pretvaraju se neizbežno u carstvo mrtvih i u smetlište svetsko... Ali, to je tema za jedan drugi razgovor...”
Ove reči se mogu pročitati na Vebu ZAVETINA, fajl “Indeks luks”... Ne čini li vam se da su preterane? U 20. veku živi i Rakić, i Dučić, Rastko Petrović, Vinaver, Crnjanski (da navedemo neka od imena pesnika koji su imali unutrašnji život i stvorili opuse); mogu li se se oni dovoditi u pitanje?...
5.Isidora Sekulić, koja bejaše primer poligrafa, zapisala je povodom “siluete Rakića pesnika” i ovo: “ Čovek je slojevit, ne postoji kroz jedan dar i jedan poziv” (predgovor PESMAMA Rakića iz 1952, str. 13).018. Sekulićeva iz ovog stava izvodi sledeću tvrdnju, pozivajući se na “Geteovo učenje” , da je Rakić baš “doslovce ispunio: da i veliki čovek treba da živi kao običan čovek”. Sekulićeva skače sebi u usta, već u sledećoj rečenici. Ništa zato, Sekulićevoj je stalo 1952. godine da eventualne čitaoce Rakićevih pesama ubedi kako je dovoljno to što je Rakić “napisao samo jednu knjigu pesama. Nije bio ni isključivo zaljubljen u svoju poeziju, ni rob njen. Jer ni pesma ne može sve da obuhvati, i da izrazi celoga čoveka. (...) Rakić je entuziastički voleo pesmu, ali posle pesme , u njemu je ostajala još obimna ličnost drugih domena. Sigurno na štetu njegove pesničke figure, Rakić nije mogao da u liriku metne sav svoj zadatak, sve svoje biće, niti da veruje da se to može” (str. 13 - 14).
019. I. Sekulić tvrdi da je najviša pobeda i najviši dar : UNUTRAŠNJI ŽIVOT. “Rakić je imao pun unutrašnji život - piše Sekulićeva. -Nema ga svaki pesnik. Unutrašnji život, to je čitav jedan svet, i u tom svetu ona dragocena skrivena egzistencija kojom je čovek jači i viši od svega u spoljašnjem svetu. Apsolutno od svega. Jači i viši i od svog umetničkog dela. Umetničko delo, izbačeno u svet, načini čoveka zavisnim od množine stvari i okolnosti; umetnik počinje da se vidi kako ga svet vidi: ili se ponese, ili se poništi. Unutrašnji život jedini daje čoveku potpunu samostalnost, pruža mu u svima životnim prilikama dovoljnost u njemu samome. (...) Rakićeva samostalnost, između drugoga, bila je da ima samo jednu knjigu. A ljudi, čas po, pa zapinju za Rakićevu jednu zbirku pesama. Izvolte, trgnite, ocepite od Rakića i tu jednu zbirku pesama! I onda pogledajte. Rakićeve svetle oči govore: Kad biste znali što ne znate. Kad biste slutili šta mi još ostaje. Nije čovek ni sav ni najviši u zbirci pesama!... LJudima za volju je jaki i superiorni, naravno i ironični Rakić otštampao stih : da je tako mnogo obećavao, a tako malo dao. On sam, u svome unutrašnjem životu, takvom kakvom, znao je jasno, čvrsto, bez kolebanja, da je jedna njegova knjiga dosta. Pesnik je sa svojom poezijom izašao u spoljašnji svet, a onda se vratio u unutrašnji život...” (str. 9-10).020.Sekulićeva završava svoj predgovor dirljivim i tačnim rečima: “...Rakić je ostao tihorek, uzeo sasvim malo mesta za sebe i za svoju poeziju” (str. 30).Između raznovrsnih izdanja, Isidora Sekulić je preporučivala kao “dobra mala, džepna izdanja sa svedenim brojem pesama, izbor najboljega od najboljega. Ne može čovek uvek desetinu najmilijih “svojih” pesama tražiti među stotinom, prevrtati listove unapred, unatrag, ili krhati uglove stranica da bismo lakše našli što tražimo. Rakića treba izdati i u džepnom izdanju, ukusnom, u čvrsto a lako povezanoj knjižici. Muškarci imaju jedan stalan džep na prsima, tačno nad srcem; a žene, po pravilu, imaju u torbici u staru namirisanu maramicu uvijene kožne koričice od bivšeg kalendara, od bivše beležnice. Tu treba smestiti Rakićevu zbirku, tu sakriti Rakića. To bi bilo, po njegovom ukusu,druženje s njim, sećanje na njega, poznavanje obrazaca svih rodova njegove poezije” (str. 30- 31).020 a. To što piše Sekulićeva o malom džepnom izdanju, meni je blisko donekle. Nikada se nisam bavio statistikom, - koliko sam napisao i objavio pesama? Stvarno, koliko je toga objavljeno? Mnogo? (...)
020 b. Bodler je bio vidovit pesnik. Tvrdio je da će svet skončati. “Jedini razlog zbog kojega bi on još mogao da traje jeste njegovo postojanje. A taj je razlog slab u poređenju sa svim onim razlozima koji govore suprotno, posebno s ovim: - šta odsad ima svet da čini pod ovom kapom nebeskom?...” Predvideo je: “Mehanika će nas u tolikoj meri amerikanizovati, progres će u nama u tolikoj meri zakržljati svako duhovno svojstvo, da nijedna krvava sanja, nijedno svetogrđe ili protivprirodnost utopista neće moći da se porede sa njenim pozitivnim rezultatima. Od svakog čoveka koji misli tražim da mi pokaže šta još ostaje od života. Što se tiče religije, mislim da je o njoj uzaludno govoriti i tražiti njene bedne ostatke, jer izlagati se trudu da se poriče Bog jedini je još skandal u sličnim predmetima. Svojina je silovito nestala sa ukidanjem prava starijeg naslednika; ali će doći vreme kada će čovečanstvo, poput nekog osvetničkog ljudoždera, istrgnuti iz ruku i poslednji komad onima koji veruju da su legitimno nasledili revoluciju...”Prokleti vidovnjak, Bodler je ( po rečima Danila Kiša) stvarao poeziju koja je za njega bila “istovremeno etika, religija i estetika”...Dužnost pesnika nije da “slika svet, jer realizam je taština..., niti treba da ga objašnjava, jer pesnik je Bog i Satana istovremeno, demijurg, njegov jedini cilj i način jeste Lepota kao takva, lepota koja se ravna sa bogom, lepota koja kroz pojavnosti svakodnevnoga sveta doseže do platonovskih prauzora, koja kroz kontemplaciju i ekstazu domašuje natprirodno i supranaturalno...”020 v. Uporedite Rakića sa Bodlerom. (Ako je istina da su i jedan i drugi sanjali da napišu jednu savršenu pesničku knjigu?) Prva moja prava lektira behu soneti S. T. i jedan izbor prepevanih pesama Bodlera. Uočio sam već u prvim razredima gimnazije nešto zajedničko za oba pesnika: večnu nepriznatost.Ni Bodler ni S. T. nisu bili bogomdani pesnici, već sudbinski (Kišov izraz). Pod uticajem oba pesnika, našao sam naslov za svoju prvu napisanu (a izgubljenu) knjigu pesama “Pokislo cveće”. Nije mi bila ambicija da stvorim jednu knjigu poetske kvitesencije (kao Bodler “Cveće zla”,ili Rakić većinu svojih pesama). Već da se približim - himerama. Viđao sam u detinjstvu cigane na putu - Cigane iz Komše- ali me je istoimena Bodlerova pesma odbijala; i trebalo je da prođu godine, pa da shvatim i zašto (Bodler ju je pisao prema jednoj staroj gravuri, hladno i bez poleta)... Poezija je bila zamračena, tih godina i kasnije, a lažljiva modernost tako raširena, da jedino ako se poezija voli može se poznati (kao uostalom i istina)...
020 g. Šta je istina? Vidite da svako vaše pitanje sadrži mnoštvo prećutnih; i ja sam izabrao da makar dotaknem odgovore na neka od njih. Da bi slio kreativno i konstruktivno, pesniku je potrebno vreme, učenje, iskustvo, asimilacija toliko mnogo stvari, da bi to moglo biti, čak, tema jedne posebne knjige. Mlad pesnik luta, kao što svi lutaju u životu. Paskal je divno zapazio da je “tim opasnije što svak ide za jednom istinom; njihova greška nije što idu za jednom lažnom stvari, nego što ne idu (i) za drugom istinom”...
Tokom srednje škole stekao sam dva prijatelja, koji su imali književnih sklonosti, ali posedovahu i izvesnu dozu samoljublja. Jedan od njih mi beše dalji rođak;već je imao preko stotinu pesama, uglavnom pisanih pod raznoraznim (pomodnim ) uticajima; najviše pod uticajem okasnelih imažinista. Pokušavao je da piše i prozu, pod uticajem Lotreamona; donosio je svoje radove da čitam; hteo je da čuje mišljenje o svojim pokušajima. Bio sam nekoliko godina mlađi, i ne baš najpogodnija osoba za procenu tuđeg naprezanja. Drugi - strasni čitalac Montenja i Paskala, čitao mi je ponekad svoje beleške, paradokse, ne tražeći mišljenje.Nije jedan od njih bio anđeo a drugi životinja,ne. Na kraju su me, vremenom, nažalost, izdali. Ali, prvo su izdali sebe. Postali su nesrećni ljudi, jer oni koji su želeli da postanu anđeli, postali su - životinje...
020 d. Kiš piše :” Ambiciozni mladi Bodler shvatio je da je poezija romantizma sa Igoom dostigla svoju kulminaciju i da su za nove pesnike, za one koji tek dolaze, ostale još samo koske sa bogate, dionizijske trpeze romantičara. Ali on je bio svestan i toga da romantičarska poezija nije samo poetika, nego da je ona još i sistem mišljenja, religiozna i politička institucija, njihov krajnji proizvod, i da suprostaviti se romantičarima znači sukobiti se sa društvom u celini, sa društvenim ustrojstvom, i institucijama. Eto primera doslednosti, eto ključa za mnoge protivurečnosti Bodlerove: njegov život, njegov dendizam, njegov sukob sa svetom, jednako kao i njegova poezija i otpori koje je ona izazvala, biće zapravo borba protiv ustrojstva jednog sveta i jednog načina mišljenja, borba za nove vrednosti i nov duh. Ako je uspeo da privuče tolike pesnike i da izvrši tolike uticaje, onda se to može objasniti upravo ovom činjenicom: on je bio taj koji je prvi osetio duh novog vremena i nove poezije, on je bio taj koji je počeo da ruši stare vrednosti, a u ime novih, tek slućenih, on je bio taj koji je prvi naslutio i izrazio raspad svih vrednosti, društvenih i duhovnih, u njihovoj dijalektičkoj povezanosti, onih vrednosti dakle na kojima je počivala i čiji je duh izražavala poezija romantizma. Bodler nije pao kao žrtva alkohola i sifilisa, nije dakle postao prokleti pesnik po opredeljenju, nego su njegov život i i njegov pad bili nužnost, neminovna posledica jedne strasne i dosledne borbe...” (V. esej : Šarl Bodler, u knjizi Po-etika, Kolekcija DELO mali format / Poetika, Beograd, 1972, 42 - 55, str. 54)020 đ. Da li ste bili u prilici da pažljivo pročitate Sabrana dela Bodlera, da ja vas upitam? Ili, da li ste bili u prilici da pročitate sabrana dela Disa? Mogu li se i Rakić i Dis porediti sa Bodlerom?
020 ž. Ne dovodim u pitanje spomenute pisce, ne sečem granu na kojoj sedim; ali sam zadržao pravo da kritikujem ponešto kod spomenutih. Kada sam kritikovao neznanje Crnjanskog, samoljublje, ili podsećao na okolnost da nije stvorio dovoljno kao pesnik, navodio sam i argumente.Pa ipak, pokazao sam, da je Crnjanski, iako prava neznalica o Hiperborejcima, napisao dve odlične knjige o Hiperborejcima...Postoje najmanje dva moja eseja o Crnjanskom, i oba su veoma kritički intonirana...Vi ste, bojim se, pogrešno razumeli? Kritikovao sam precenjivanje uma, opojnost iluzija, laž da je postojao višnji Jerusalim naše moderne umetnosti... Postojalo je nešto drugo. Postojao je neko drugi. Postojao je Stanislav Vinaver, čija će se Sabrana dela valjda konačno pojaviti?!... .....
M. Lukić, u biblioteci u okviru rodnog doma u Mišljenovcu. Otac i stariji sin M. Lukića, na terasi nedovršene kuće u M. osamdesetih
Нема коментара:
Постави коментар